Преглед документа Уж-6165/2013 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Предраг Ћетковић, др Горан П. Илић, мр Томислав Стојковић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби „British Airways PLC“, Waterside, PO Box 365, Harmondsworth, West Drayton, Engleska, „British Airways pension trustees limited“ и Лондонски осигураватељи и потписници Полисе о осигурању трупа авиона број 76. ZA. 200 и Полисе о осигурању од одговорности број 76. ZA. 203, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. маја 2016. године, донео је 

1. Усваја се уставна жалба „British Airways PLC“, Waterside, PO Box 365, Harmondsworth, West Drayton, Engleska, „British Airways pension trustees limited“ и Лондонски осигураватељи и потписници Полисе о осигурању трупа авиона број 76. ZA. 200 и Полисе о осигурању од одговорности број 76. ZA. 203 и утврђује да је повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Привредним судом у Београду у предмету П. 3933/10. 

2. Одбија се као неоснована уставна жалба изјављена против пресуде Врховног касационог суда Прев. 48/12 од 8. новембра 2012. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује. 

3. Одбацује се уставна жалба изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 7573/11 од 13. октобра 2011. године. 

Подносиоци су у уставној жалби, између осталог, истакли: да су 7. септембра 1979. године поднели тужбу Окружном привредном суду у Београду против СФРЈ – Савезне управе за контролу летења, ради регреса и накнаде штете која је произишла из судара од 10. септембра 1976. године између ваздухоплова British Airways типа Trident 3 и ваздухоплова Inex-Adria типа DC-9; да су у судару уништена оба ваздухоплова и да је животе изгубило 176 лица, од чега у ваздухоплову British Airways 54 путника и девет чланова посаде; да је после 32 године Привредни суд у Београду донео пресуду којом је усвојио тужбени захтев и обавезао Републику Србију да првотужиоцу на име накнаде штете и трошкова исплати динарску противвредност износа од 891.935,77 британских фунти, са законском затезном каматом почев од 7. септембра 1979. године; да је истом пресудом тужена обавезана да друготужиоцу исплати на име плаћене посмртнине и укапиталисаног дела пензија динарску противвредност износа од 267.888,00 британских фунти, са законском затезном каматом почев од 7. септембра 1979. године, а трећетужиоцу да исплати на име регреса и трошкова динарску противвредност износа од 3.939.352,38 британских фунти, са законском затезном каматом почев од 7. септембра 1979. године; да је другостепени суд преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев за исплату законске затезне камате почев од 7. септембра 1979. до 15. јуна 2011. године и одредио да камата на све досуђене износе тече почев од 16. јуна 2011. године, наводећи да од доношења судске одлуке тече право на камату, што је у супротности са одредбом члана 186. Закона о облигационим односима; да је ревизијски суд одбацио ревизију тужилаца у односу на камату као недозвољену , делимично усвојио ревизију тужене и преиначио другостепену пресуду налазећи да је Споразумом о питањима сукцесије финансијска актива бивше СФРЈ припала СРЈ у висини од 38%, а Споразумом између Републике Србије и Републике Црне Горе од тог процента Србији је припало 94,12% финансијских права и обавеза , што даје 35,7656% учешће Србије у наслеђу бивше СФРЈ, те да се у висини тог постотка може обавезати тужена по основу одговорности за накнаду штете настале на територији бивше СФРЈ; да се ревизијски суд погрешно позвао на одредбу члана 1. Прилога Ф Споразума о питањима сукцесије и Прилога Ц Споразума у коме су наведене пропорције учешћа бивших република СФРЈ у наслеђу бивше СФРЈ; да је ревизијском пресудом прекршен Закон о потврђивању Споразума о питањима сукцесије, јер је пропустио да се позове на други део члана 1. Прилога Ф да ће се подела таквих права и интереса вршити под надзором Сталног мешовитог комитета установљеног чланом 4. Споразума; да је у истој чињеничној и правној ситуацији осигуравач другог авиона учесника у овој саобраћајној несрећи уз учешће Лондонских реосигуравача као умешача на страни тужиоца, такође поднео тужбу за накнаду штете и на основу истог чињеничног стања Привредни суд у Београду је пресудом П. 1702/00 од 18. октобра 2000. године усвојио његов тужбени захтев и обавезао тужену да исплати пуну накнаду штете, са каматом и трошковима, која је потврђена у поступку по жалби пресудом Вишег трговинског суда Пж. 4215/01 од 18. октобра 2000. године, као и пресудом Врховног суда Србије Прев. 294/02 од 2. јула 2003. године; да им је у парничном поступку који је вођен пред Привредним судом у Београду повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и начела и права из члана 21. став 1, члана 32. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава. Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде , a накнаду нематеријалне штете нису тражили. 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд je, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Привредног суда у Београду П. 3933/10, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање: 

Тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе поднели су Окружном привредном суду у Београду 7. септембра 1979. године, тужбу против СФРЈ – Савезне управе за контролу лета, Београд, ради регреса и накнаде штете. 

Након једног одржаног рочишта, решењем Окружног привредног суда у Београду П. 5140/79 од 21. марта 1980. године прекинут је поступак до доношења одлуке поводом захтева за заштиту законитости Савезног јавног правобранилаштва пред Савезним судом против пресуде Врховног суда Хрватске Кж. 1490/77. 

Одлучујући о жалби, Виши привредни суд је решењем одбио као неосновану жалбу и потврдио решење Окружног привредног суда у Београду П. 5140/79 од 21. марта 1980. године. 

Поднеском од 26. октобра 1982. године пуномоћник тужиоца предложио је наставак поступка истичући да је Савезни суд окончао поступак у предмету Кзс. 35/79 по захтеву за заштиту законитости против пресуде Врховног суда Хрватске Кж. 1490/77. 

На рочишту одржаном 28. децембра 1982. године Окружни привредни суд у Београду је поново прекинуо поступак до достављања кривичних списа Окружног суда у Загребу К. 125/77, а на следећем рочишту од 22. фебруара 1985. године је настављен поступак. 

У даљем току поступка је након једног одржаног рочишта 22. марта 1985. године, на коме је одређено извођење доказа преко комисије судских вештака на околност утврђивања одговорности за штету, решењем П. 3575/85 од 21. фебруара 1986. године поново прекинут поступак, јер кривични поступак који се водио пред Окружним судом у Загребу К. 154/82 против Г . Т. није био окончан. 

Одлучујући о жалби, Виши привредни суд одбио је жалбу као неосновану и потврдио решење Окружног привредног суда у Београду П. 3575/85 од 21. фебруара 1986. године. 

Поступајући по поднеску тужиоца од 17. јуна 1987. године, Окружни привредни суд у Београду је на рочишту од 4. септембра 1987. године наставио поступак. 

На рочишту одржаном 9. октобра 1987. године, Окружни привредни суд у Београду прихватио је предлог туженог да суд претходно одлучи о приговору застарелости. 

Решењем Окружног привредног суда у Београду П. 24513/87 од 9. октобра 1987. године, у ставу првом изреке, одбачена је тужба тужилаца , а ставом другим изреке обавезани су тужиоци да туженом накнаде износ од 75.688,00 динара на име трошкова парничног поступка. 

Виши привредни суд је решењем Пж. 63/88 од 2. јануара 1988. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио ожалбено решење Окружног привредног суда у Београду П. 24513/87 од 9. октобра 1987. године. 

Одлучујући о ревизији тужилаца, Врховни суд Србије је решењем Прев. 63/88 од 20. јуна 1988. године укинуо решење Вишег привредног суда Пж. 63/88 од 12. јануара 1988. године и решење Окружног привредног суда у Београду П. 24513/87 од 9. октобра 1987. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. 

У поновном поступку је одржано девет рочишта, на којима су изведени докази вештачењем преко Института саобраћајног факултета и Градског завода за вештачење на околност утврђивања одговорности за штету. 

Решењем Привредног суда у Београду П. 42561/89 од 20. октобра 1995. године прекинут је пос тупак, јер се као тужени јавља држава СФРЈ до решавања питања преузимања права и обавеза односно правног следбеништва, будући да је то претходно питање за пасивну легитимацију. 

Виши привредни суд је решењем Пж. 7098/95 од 7. децембра 1995. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио решење Привредног суда у Београду П. 42561/89 од 20. октобра 1995. године. 

Одлучујући о ревизији, Привредни суд у Београду је решењем П. 42561/89 од 25. марта 1996. године одбацио ревизију тужилаца као недозвољену. 

Привредни суд у Београду је решењем П. 42561/89 од 16. јануара 1997. године одбио као неоснован предлог тужилаца за наставак поступка, које је потврђено решењем Вишег привредн ог суда Пж. 1918/97 од 31. децембра 1997. године. 

Привредни суд у Београду је решењем П. 42561/89 од 30. октобра 2000. године поново одбио као неоснован предлог тужилаца за наставак поступка, које је потврђено решењем Вишег привредног суда Пж. 7634/00 од 22. новембра 2000. године. 

Виши привредни суд је решењем Пж. 6322/02 од 25. октобра 2002. године одбио жалбу тужилаца и потврдио решење Трговинског суда у Београду П. 42561/89 од 3. септембра 2002. године којим је одбијен као преурањен предлог за наставак поступка. 

По достављању обавештења Министарства спољних послова државна заједница Србија и Црна Гора о ступању на снагу Споразума о питањима сукцесије дана 2. јуна 2004. године, решењем П. 42561/89 од 16. децембра 2004. године настављен је поступак пред Трговинским судом у Београду. 

Одлучујући о жалби, Виши трговински суд је одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио решење Трговинског суда у Београду П. 42561/89 од 16. децембра 2004. године. 

Након једног неодржаног рочишта, Трговински суд у Београду је решењем П. 5031/04 од 4. јула 2006. године прекинуо поступак до преузимања поступка од стране правног следбеника туженог које је потврђено решењем Вишег трговинског суда Пж. 8426/06 од 19. октобра 2006. године. 

По означавању туженог Републике Србије као правног следбеника д ржавна заједниц а Србиј а и Црна Гора, решењем Трговинског суда у Београду П. 8355/06 од 30. новембра 2006. године је настављен поступак. 

Након једног одржаног рочишта, Трговински суд у Београду је донео решење П. 8355/06 од 21. фебруара 2007. године којим се тужба сматра повученом, због изостанка уредно позваних пуномоћника парничних странака са рочишта на коме је донето наведено решење. 

Одлучујући о предлогу пуномоћника тужилаца за враћање у пређашње стање, Трговински суд је решењем П. 8355/06 од 13. марта 2007. године дозволио повраћај у пређашње стање и укинуо решење П. 8355/06 од 21. фебруара 2007. године. 

Након одржана три рочишта, решењем Трговинског суда у Београду П. 2320/07 од 15. октобра 2007. године одређен је прекид поступка, јер је суд нашао да се тужена Република Србија као правни следбеник државне заједнице Србија и Црна Гора која представља правног следбеника Савезне Републике Југославије, по међународном праву не сматра јединим правним следбеником Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Одлучујући о жалби тужилаца, Виши трговински суд је решењем Пж. 1240/08 од 16. јула 2009. године укинуо решење Трговинског суда у Београду П. 2320/07 од 15. октобра 2007. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак. 

До доношења пресуде одржана су три рочишта, док седам рочишта није одржано због непостојања процесних претпоставки. 

Пресудом Привредног суда у Београду П. 3933/10 од 16. јуна 2011. године је, у ставу првом изреке обавезана тужена Република Србија да тужиоцу British AirwaysLC, Speedbird House, Heathrow Airport, Лондон, Енглеска, исплати: на име накнаде штете због губитка дела вредности ваздухоплова који није био осигуран износ од 476.739 £ (британских фунти); на име изгубљене зараде због губитка употребе ваздухоплова износ од 204.117 £ (британских фунти); на име трошкова обуке нове посаде износ од 157.748 £ (британских фунти); на име разних трошкова насталих и исплаћених у вези са овом несрећом износ од 45.398,84 £ (британских фунти); на име трошкова репатријације и сахране посмртних остатака чланова посаде износ од 6.506,79 £ (британских фунти) и на име губитка товара износ од 1.426,14 £ (британских фунти), све износе са каматом почев од 7. септембра 1979. године до исплате, као дана подношења тужбе, односно динарску противвредност тих износа . Ставом другим изреке пресуде обавезана је тужена да тужиоцу The Airways Pension Fund Trustees Limited and T he Airways Pension S sheeme, Kershaw House, Great West Road, Hounslow, Middlesex, TW5 OBX, Енглеска, исплати: на име накнаде штете за исплаћену посмртнину породицама погинулих чланова посаде износ од 133.588 £ (британских фунти) и на име накнаде штете за укапиталисану вредност пензија породицама погинулих чланова посаде износ од 134.300 £ (британских фунти) са каматом почев од 7. септембра 1979. године до исплате, у динарској противвредност тих износа . Ставом трећим изреке пресуде обавезана је тужена да тужиоцу Лондонски осигураватељи по полисама осигурања бр.76. Z А. 200 и 76. Z А. 20,3 представљених преко Lloyd's Aviation Claims Centre, John Magrath, Lloyd's, Lime Street, London ЕСЗ, Енглеска, исплати: на име регреса за извршену исплату осигураног дела ваздухоплова Trident-3 износ од 3.000.000 £ (британских фунти); на име регреса за извршене исплате породицама погинулих путника по полисама осигурања од одговорности износ од 712.474,71 £ (британских фунти) и на име регреса за исплаћене трошкове сахране и репатријације посмртних остатака путника износ од 26.877,67 £ (британских фунти), са каматом почев од 7. септембра 1979. године до исплате, у динарској п ротиввредност тих износа . Ставом четвртим изреке пресуде је одбијен као неоснован приговор апсолутне ненадлежности суда у овој правној ствари, а ставом петим изреке је об aвезана тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 6.106.239,84 динара. 

Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 7573/11 од 13. октобра 2011. године је, у ставу првом изреке , делимично одбијена као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Привредног суда у Београду П. 3933/10 од 16. јуна 2011. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужен а да тужиоцу „British Airways PLC“, Speedbird House, Heathrow Airport, London, Енглеска, исплати: на име накнаде штете због губитка дела вредности ваздухоплова који није био осигуран износ од 476.739 £ (британских фунти); на име изгубљене зараде због губитка употребе ваздухоплова износ од 204.117 £ (британских фунти); на име трошкова обуке нове посаде износ од 157.748 £ (британских фунти); на име разних трошкова насталих и исплаћених у вези са овом несрећом износ од 45.398,84 £ (британских фунти); на име трошкова репатријације и сахране посмртних остатака чланова посаде износ од 6.506,79 £ (британских фунти) и на име губитка товара износ од 1.426,14 £ (британских фунти), све са каматом почев од 16. јуна 2011. године до исплате, односно динарску противвредност наведених износа. У делу става другог изреке пресуде којим је обавезана тужен а да тужиоцу „British Airways PLC“, Speedbird House, Heathrow Airport, London, Енглеска исплати: на име накнаде штете за исплаћену посмртнину породицама погинулих чланова посаде износ од 133.588 £ (британских фунти) и на име накнаде штете за укапиталисану вредност пензија породицама погинулих чланова посаде износ од 134.300 £ (британских фунти), са каматом почев од 16. јуна 2011. године до исплате, односно динарску п ротиввредност тих износа. У делу става трећег изреке којим је обавезан тужени да тужиоцу Лондонски осигураватељи по полисама осигурања бр. 76. Z А. 200 и 76. Z А. 203, представљени х преко Lloyd's Aviation Claims Centre, John Magrath, Lloyd's, Lime Street, London ЕСЗ, Енглеска, исплати: на име регреса за извршену исплату осигураног дела ваздухоплова Trident-3 износ од 3.000.000 £ (британских фунти); на име регреса за извршене исплате породицама погинулих путника по полисама осигурања од одговорности износ од 712.474,71 £ (британских фунти); на име регреса за исплаћене трошкове сахране и репатријације посмртних остатака путника износ од 26.877,67 £ (британских фунти), са каматом почев од 16. јуна 2011. године до исплате, односно динарску противвредност тих износа и у ставу четвртом и петом изреке. Ставом другим изреке пресуде је преиначена првостепена пресуда у делу став ова првог , другог и трећег у односу на камату и у том делу пресуђ ено, тако што је: одбиј ен као неоснован тужбени захтев тужиоца „British Airways PLC“, Speedbird House, Heathrow Airport, London, Енглеска којим je тражио да ce обавеже тужена да плати тужиоцу камату за период од 7. септембра 1979. до 15. јуна 2011. године, на износе главног дуга од 476.739 £ (британских фунти), 204.117 £ (британских фунти), 157.748 £ (британских фунти), 45.398,84 £ (британских фунти), 6.506,79 £ (британских фунти) и износ од 1.426,14 £ (британских фунти); одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца The Airways Pension Fund Trustees Limited and the Airways Pension Scheeme, Kershaw House, Great West Road, Hounslow, Middlesex, TW5 OBX, Енглеска, којим je тражио да ce обавеже тужен а да плати тужиоцу камату за период од 7. септембра 1979. до 15. јуна 2011. године на износе главног дуга од 133.588 £ (британских фунти) и износ од 134.300 £ (британских фунти) и о дбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца Лондонски осигураватељи по полисама осигурања бр. 76. Z А. 200 и 76. Z А. 203 представљених преко Lloyd's Aviation Claims Centre, John Magrath, Lloyd's, Lime Street, London ЕСЗ, Енглеска, којим je тражио да ce обавеже тужена да плати тужиоцу камату за период од 7. септембра 1979. до 15. јуна 2011. године на износ главног дуга од 3.000.000,00 £ (британских фунти), на износ од 712.474,71 £ (британских фунти) и на износ од 26.877,67 £ (британских фунти). 

Из образложења оспорене пресуде произлази: да је предмет тужбеног захтева регресни захтев тужилаца за накнаду штете која је наступила приликом судара два ваздухоплова над Загребом у близини места Врбовец, 10. септембра 1976. године, и то путничког ваздухоплова типа „Trident-З" са регистарском ознаком G-AWTZ и путничког ваздухоплова типа „DC-9" власништво „Inex Adria", са регистарском ознаком YU- AJR, којом приликом је погинуло укупно 176 путника, а оба ваздухоплова уништена; да је оценом изведених доказа утврђено да је авион „Trident-З" био у власништву овде првотужиоца, као и да је био осигуран од одговорности код трећетужиоца: да је Ино пензиони фонд, овде друготужилац, платио посмртнину члановима породица погинулих чланова посаде, те да су чланови породица погинулих чланова посаде стекли право на пензије, а све сагласно британским прописима о пензионом и социјалном осигурању; да је из садржине налаза и мишљења вештака Института саобраћајног факултета од 11. јуна 1991. године, као и изјашњења вештака на примедбе туженог од 15. новембра 2010. године, које је суд прихватио као стручан и непристрасан, утврђено да је до предметног удеса ваздухоплова дошло услед пропуста у раду контроле летења, који пропусти су били непосредни узрок судара. 

Према налажењу другостепеног суда, п равилно je првостепени суд ценио истакнути приговор недостатка пасивне легитимације туженог, када је нашао да је исти неоснован , јер је предметна штета проузрокована искључиво услед пропуста Савезног органа управе летења, па сагласно члану 122. тадашњег Закона о основана система државне управе и Савезном извршном већу и Савезним органима управе, повлачи за собом одговорност друштвено-политичке заједнице у конкретном случају државе СФРЈ. Како је Република Србија један од грађанско-правних сукцесора државе СФРЈ, значи да солидарно одговара са свим бившим републикама из састава СФРЈ, с тим што ће се обавезе појединих чланица утврдити деобним билансом. Даље налази, да није спорно да су све републике из састава бивше СФРЈ правни следбеници СФРЈ, чиме се не доводи у питање пасивна легитимација туженог, и то баш због чињенице да бивше републике из састава бивше СФРЈ нису јединствене странке у овој парници, да имају статус солидарних дужника, а да ће се солидарност обавезе расправити кроз деобни биланс бивших република чланица. Постојање солидарних дужника не значи и обавезу суда да одлуком обухвати све солидарне дужнике. Солидарност сама по себи не значи да су солидарни дужници и јединствени супарничари. Према члану 414. Закона о облигационим односима , сваки дужник солидарне обавезе одговара повериоцу за целу обавезу и поверилац може захтевати њено испуњење од кога хоће све док не буде обавеза потпуно испуњена, али када један дужник испуни обавезу, она престаје и св и дужници се ослобађају. С друге стране, чланом 423. Закона о облигационим односима је прописано да дужник који је испунио обавезу има право захтевати од сваког дужника да му накнади део обавезе који пада на њега. To даље значи, да ће ce у поступку разграничења права и обавеза, тј. у поступку сачињавања деобног биланса за бившу СФРЈ расправити питање солидарних обавеза осталих солидарних дужника из овог правног основа. 

Другостепени суд је нашао да је неосновано позивање туженог на Споразум о сукцесији, с обзиром на то да питање правног следбеништва у погледу накнаде штете није регулисано наведеним Споразумом. 

Поред наведеног, другостепени суд је истакао да је правилно првостепени суд ценио истакнути приговор застарелости потраживања када је нашао да је исти неоснован, јер се спорни удес догодио 10. септембра 1976. године, а тужба је поднета 7. септембра 1979. године, односно у оквиру застарног рок а од три године. Такође је, нашао да у конкретном случају нема места примени двогодишњег рок а застарелости , сагласно одредби чл ана 29 . Варшавске конвенције, јер се наведена конвенција односи на застарни рок код одговорности превозиоца за штету према путнику и за штету на пртљагу и роби. Стога се ова одредба о покретању спора у року од две године, не односи на осигуравача, већ се искључиво примењује на лица која закључују уговор о превозу. 

Другостепени суд је нашао да је правилно оцењен истакнути приговор подељене одговорности као неоснован, јер из налаза вештака произилази да је управо пропуст контроле летења непосредан узрок настанка предметне штете, а да пропуст посаде ваздухоплова који је учествовао у предметном удесу, не може бити узрок настанка судара, те да није било доприноса настанку предметне штете, а тиме ни услова за подељену одговорност. 

Према налажењу другостепеног суда, правилна је и одлука о неоснованости приговора апсолутне ненадлежности суда, јер се у конкретном случају ради о спору између правних лица, и то ради регреса, па исти спада у надлежност суда, односно Привредног суда у Београду. 

Међутим, другостепени суд је становишта да је првостепени суд погрешно применио материјално право , и то одредбу члана 189 . став 2 . Закона о облигационим односима , у вези са чланом 277 . став 1. истог закона , када је на досуђени износ главног дуга тужиоцима досудио камату почев од 7. септембра 1979. године, као дана подношења тужбе. Тужиоцима припада право на камату од дана првостепеног пресуђења, јер се висина штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке и од доношења судске одлуке тече право на камату. To што висина штете није утврђена на дан првостепеног пресуђења, што је био терет доказивања тужилаца, не даје им право на досуду камате пре првостепеног пресуђења. Стога je у делу за камату, преиначена побијана пресуда, тако што је тужени обавезан да тужиоцима исплати камату почев од првостепеног пресуђења до исплате, док су за преостали део у односу на камату тужбени захтеви одбијени као неосновани. 

Оспореном пресудом Врховног касационог суда Прев. 48/12 од 8. новембра 2012. године је, у ставу првом изреке , одбачена као недозвољена ревизија тужилаца изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 7573/11 од 13. октобра 2011. године. Ставом другим изреке оспорене ревизијске пресуде делимично је усвојена ревизија тужене и преиначена пресуда Привредног апелационог суда Пж. 7573/11 од 13. октобра 2011. године и пресуда Привредног суда у Београду П. 3933/2010 од 16. јуна 2011. године, у делу усвојеног тужбеног захтева и одлуке о трошковима спора и пресуђено је тако што је : одбијен као неоснован тужбени захтев за обавезивање тужене да првотужиоцу на име накнаде штете због губитка дела вредности ваздухоплова који није био осигуран исплати износ преко износа од 170.508,56 £ (британска фунта), a до траженог износа од 476.739 £, на име изгубљене зараде због губитка употребе ваздухоплова исплати износ преко износа од 73.003,67 £, а до траженог износа од 204.117 £, на име трошкова обуке нове посаде исплати износ преко износа од 56.419,52 £, а до траженог износа од 157.748 £, на име разних трошкова насталих и исплаћених у вези са овом несрећом исплати износ преко износа од 16.237,17 £, а до траженог износа од 45.398,84 £, на име трошкова репатријације и сахране посмртних остатака чланова посаде исплати износ преко износа од 2.327,19 £, а до траженог износа од 6.506,79 £, и на име губитка товара исплати износ преко износа од 510,06 £ до траженог износа од 1.426,14 £, све са каматом почев од 16. јуна 2011. године до исплате, у динарској противвредност и тих износа ; одбијен као неоснован тужбени захтев за обавезивање тужене да друготужиоцу на име накнаде штете за исплаћену посмртнину породицама погинулих чланова посаде исплати износ преко износа од 47.778,55 £ до траженог износа од 133.588 £ и на име накнаде штете за укапиталисану вредност пензија породицама погинулих чланова посаде исплати износ преко износа од 48.033,20 £ до траженог износа од 134.300 £, све са каматом почев од 16. јуна 2011. године до исплате, у динар ској противвредност и т их износа ; одбијен као неоснован тужбени захтев за обавезивање тужене да трећетужиоцу на име регреса за извршену исплату осигураног дела ваздухоплова „Тридент - 3" исплати износ преко износа од 1.072.968 £ до траженог износа од 3.000.000 £, на име регреса за извршене исплате породицама погинулих путника по полисама осигурања од одговорности исплати износ преко износа од 254.820,86 £ до траженог износа од 712.474,71 £, на име регреса за исплаћене трошкове сахране и репатријације посмртних остатака путника исплати износ преко износа од 9.612,96 £ до траженог износа од 26.877,67 £, све са каматом почев од 16. јуна 2011. године до исплате, у динарск ој противвредност и т их износа. Ставом трећим изреке ове пресуде је одбијена као неоснована ревизија тужене изјављена против првостепене пресуде Привредног апелационог суда Пж. 7573/11 од 13. октобра 2011. године, и то: у делу којим је тужена обавезана да првотужиоцу на име накнаде штете због губитка дела вредности ваздухоплова који није био осигуран исплати 170.508,56 £, на име изгубљене зараде због губитка употребе ваздухоплова износ од 73.003,67 £, на име трошкова обуке нове посаде износ од 56.419,52 £, на име разних трошкова насталих и исплаћених у вези са овом несрећом износ од 16.237,17 £, на име трошкова репатријације и сахране посмртних остатака чланова посаде износ од 2.327,19 £ и на име губитка товара износ од 510,06 £, све са домицилном каматом почев од 16. јуна 2011. године до исплате, у динарској противвредност и т их износа; у делу којим је тужена обавезана да друготужиоцу на име накнаде штете за исплаћену посмртнину породицама погинулих чланова посаде исплати износ од 47.778,55 £ и на име накнаде штете за укапиталисану вредност пензија породицама погинулих чланова посаде износ од 48.033,20 £, све са домицилном каматом почев од 16. јуна 2011. године па до исплате, у динарској противвредност и тих износа и у делу којим је обавезана тужена да трећетужиоцу на име регреса за извршену исплату осигураног дела ваздухоплова „Тридент - 3" исплати износ од 1.072.968 £, на име регреса за извршене исплате породицама погинулих путника по полисама осигурања од одговорности износ од 254.820,86 £ и на име регреса за исплаћене трошкове сахране и репатријације посмртних остатака путника износ од 9.612,96 £, све са домицилном каматом почев од 16. јуна 2011. године до исплате, у динарск ој противвредност и тих износа. Ставом четвртим изреке пресуде је утврђено да с вака странка сноси своје трошкове целокупног парничног поступка. 

Из образложења оспорене ревизијске пресуде произлази: да се ревизијом тужилаца побија другостепена пресуда због погрешне примене материјалног права у делу којим је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев за камату од подношења тужбе до првостепеног пресуђења; да ревизија тужилаца није дозвољена, имајући у виду новелиране одредбе члана 486. у вези са чланом 29. Закона о парничном поступку ("Службени гласник PC", бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. важећег Закона о парничном поступку ("Службени гласник PC", број 72/11 ), који је ступио на снагу 1. фебруара 2012. године); да је новелираном одредбом члана 486. Закона о парничном поступку прописано да ревизија у привредним споровима није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе; да је чланом 29. Закона о парничном поступку прописано да када је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону, меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева; да се камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и парнични трошкови, не узимају у обзир ако не чине главни захтев. 

Ревизијом тужене се другостепена пресуда побија због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, у делу којим је тужена обавезана да тужиоцима на име накнаде штете и регреса исплати досуђене износе главног дуга са каматом. 

Ревизијски суд истиче да је Република Србија један од грађанско-правних сукцесора државе СФРЈ, те да је, по становишту нижестепених судова солидарно одговорна са свим бившим републикама из састава СФРЈ, с тим што ће се обавезе појединих чланица утврдити деобним билансом, због чега сматрају неоснованим истакнути приговор недостатка и непотпуне пасивне легитимације и обавезују тужену Републику Србију, да као један од правних следбеника бивше СФРЈ тужиоцима исплати укупну штету која је наступила приликом наведене авионске несреће, чија je висина утврђена вештачењем. 

Међутим, ревизијски суд је становишта да сукцесија подразумева однос према правима и обавезама државе претходнице; да се када су дугови – обавезе државе претходнице у питању примењују различита правила у зависности од тога да ли се ради о преносу дела територије државе претходнице на државу сукцесора , о стварању нове државе, о уједињењу, о оцепљењу дела територије или о распаду државе претходнице; да се у овом последњем случају (распад) дуг дели у праведним размерама сходно имовини, правима и интересима који прелазе на државу сукцесора, осим уколико се стране другачије не споразумеју; да је у случају бивше СФРЈ у питању распад државе; да су створене нове државе на територији бивше СФРЈ које су, према међународно прихваћеним критеријумима , сукцесори бивше СФРЈ; да је тај став по питању сукцесије потврђен у Споразуму о питањима сукцесије („Службени лист СРЈ - међународни уговори", бр ој 6/02) , који су потписале 29. јуна 2001. године у Бечу, Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Република Македонија, Република Словенија и СРЈ, као пет суверених равноправних држава сукцесора бивше СФРЈ после њеног распада, a ca циљем да утврде и одреде праведну расподелу права, обавеза, активе и пасиве; да је расподела извршена према успостављеном принципу преузимања обавеза бивше СФРЈ у сразмери са преузетом активом, који принцип је изражен у члану 1. Прилога Ф, а према пропорцијама одређеним у члану 5. Прилога Ц; да је према распореду финансијске активе СРЈ припало 38%, али јој припадају и обавезе у висини тог процента; да су Споразумом између Републике Србије и Републике Црне Горе (из 2006. године) о регулисању чланства у међународним финансијским организацијама и разграничењу финансијских права и обавеза, разграничена финансијска права и обавезе република у односу на активу и пасиву СРЈ из Споразума о питањима сукцесије; да је чланом 20. став 2. у вези са чланом 2. Споразума из 2006. године неалоцирана актива и пасива СРЈ, као и све друге нерегулисане обавезе према иностранству подељена у сразмери 94,12 % Републици Србији и 5,88 % Републици Црној Гори. Принцип установљен Споразумом о питањима сукцесије у погледу права и обавеза свих сукцесора бивше СФРЈ је у сагласности са међународно-правно признатим принципима, јер су према Уставу Републике Србије, потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије (члан 194.), а један од основних принципа у праву земље суда (lex fori) je да лице на које на основу уговора пређе нека имовинска целина или део те целине одговара за дугове само до висине вредности њене активе (члан 452. Закона о облигационим односима). 

Ревизијски суд је становишта да су по принципу праведног решења и сразмерне поделе активе и пасиве, државе сукцесори предвиделе одговорност за обавезе према трећим лицима. Према члану 1. Прилога Ф Споразума о питањима сукцесије, сва права и интереси који су припадали СФРЈ, а који нису на други начин регулисани овим споразумом, укључујући доспеле обавезе које се односе на СФРЈ, биће подељене између држава сукцесора узимајући у обзир усвојене сразмере за поделу финансијске активе СФРЈ која је наведена у Прилогу Ц овог споразума. Према члану 5. П рилога Ц Споразума , наведене су следеће пропорције: Босна и Херцеговина 15,50 %, Хрватска 23,00 %, Македонија 7,50 %, Словенија 16 % и СРЈ 3,8 %. Дакле, од финансијске активе бивше СФРЈ припало је СРЈ 38 %, а од тога сходно Споразуму између Републике Србије и Републике Црне Горе, Србији је припало 94,12 % финансијских права и обавеза, што даје 35,7656 % учешћа Србије у наслеђу бивше СФРЈ. Ревизијски суд налази да у висини тог постотка постоји обавеза Републике Србије по основу одговорности за накнаду штете настале у време постојања бивше СФРЈ на територији Републике Хрватске, будући да се солидарност код вануговорне штете не претпоставља када се ради о дељивој облигацији, а између сукцесора постоји споразум о подели доспелих обавеза бивше СФРЈ, према договореној сразмери. 

4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује, је утврђено да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 1.); да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радном проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1. ); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.). 

Законом о потврђивању Споразума о питањима сукцесије ("Службени лист СРЈ - Међународни уговори", број 6/02), који је ступио на снагу 11. јула 2002. године, је прописано: да су у доле наведеним прилозима изложени појмови под којима се решава предмет сваког од Прилога: Прилог А: Покретна и непокретна имовина; Прилог Б: Дипломатска и конзуларна имовина; Прилог Ц: Финансијска актива и пасива (осим оне која се даје у Додатку овог Споразума); Прилог Д: Архиве; Прилог Е: Пензије; Прилог Ф: Остала права, интереси и обавезе (члан 2 .); да се установљава Стални мешовити комитет који је сачињен од високих представника сваке од Државе сукцесора, којима у раду могу помагати стручна лица, да је главни задатак овог Комитета праћење ефикасности примене овог Споразума и представљаће форум на којем се могу разматрати питања која настају током његове примене, да комитет може, уколико буде неопходно, да да одговарајуће препоруке владама држава сукцесора, да ће се први формални састанак Сталног мешовитог комитета одржати, на иницијативу Владе Републике Македоније, у року од два месеца од дана ступања на снагу овог Споразума, да се комитет може неформално састати, на привременој основи, у било ком периоду који одговара државама сукцесорима након потписивања овог Споразума и да ће комитет установити своја сопствена правила процедуре (члан 4.) . 

Према члану 1. Прилога Ц наведеног Споразума, произлази да ф инансијска актива СФРЈ укључује: сва финансијска добра СФРЈ (као што су готовина, монетарно злато и други племенити метали, депозитни рачуни и хартије од вредности) , кој а обухватају посебно рачуне и другу финансијску активу која се води на име Савезне владе, савезних органа и организација СФРЈ, рачуне и другу финансијску активу на име Народне банке Југославије, девизне резерве, које обухватају злато и друге племените метале, СФРЈ или Народне банке Југославије, износи које потражује Народна банка Југославије од банака у другим земљама који представљају резултат незавршених међубанкарских клириншких аранжмана (такве земље су обухваћене, али нису ограничене на оне које се наводе у Додатку 2 овог прилога), финансијске квоте и права вучења СФРЈ, Народне банке Југославије и других савезних органа и институција у међународним финансијским организацијама, као и финансијску активу која се води код таквих организација, осталу активу СФРЈ, која укључује износе које потражује Народна банка Југославије или СФРЈ од дужника, других од оних који су обухваћени горе наведеним ставовима (а)-(е). 

Према члану 2. став 1. Прилога Ц, финансијска пасива СФРЈ укључује (предмет параграфа (2) и (3) овог члана) дугове СФРЈ, дугове за које је гарантовала СФРЈ и финансијске обавезе СФРЈ, који се састоје пре свега од: спољног дуга СФРЈ према званичним кредиторима и Међународним финансијским институцијама; спољног дуга СФРЈ према комерцијалним повериоцима; дугова које Народна банка Југославије треба да плати банкама у другим земљама који су резултат незавршених међубанкарских клириншких аранжмана, да су такве земље укључене, али се не ограничавају на оне друге које су наведене у Додатку 2 овог Прилога; спољни дуг СФРЈ повериоцима изван оних који се горе наводе под (1) и (3); спољни дугови који се горе наводе у (и)- (ив) су распоређени дугови уколико се крајњи корисник задужења налази на територији одређене Државе сукцесора или групе држава сукцесора, да распоређени дугови нису предмет сукцесије и биће прихваћени од стране држава сукцесора на чијој се територији крајњи корисник налази и да о бавезе СФРЈ, Народне банке Југославије или других савезних органа према међународним финансијским организацијама су обухваћене под спољним дугом СФРЈ. 

Према члану 5. став 2. Прилога Ц, прописано је да ће расположива девизна финансијска актива утврђена у параграфу (1) овог члана, бити распоређена у складу са следећим пропорцијама, које ће се одвојено примењивати на ставове који се односе на монетарно злато (271.642.769 оз.), процењене вредности на дан 31. марта 2001. године на $ 70.18 милиона, девизне рачуне који се воде код комерцијалних банака у иностранству и процењених на дан 31. марта 2001. године на $ 307.61 милиона, девизне рачуне који се воде код мешовитих банака СФРЈ у иностранству и процењених на дан 31. марта 2001. године на $ 645.55 милиона и злато (1209.78 оз.) претходно власништво Франко-УК-САД Комисије за злато, процењене на дан 22. маја 2001. године на $ 343.76 хиљада, и то – Босна и Херцеговина 15,50% Хрватска 23,00% Македонија 7,50% Словенија 16,00% Савезна Република Југославија 38,00%. 

Према члану 1. Прилога Ф, произлази да ће сва права и интереси који су припадали СФРЈ а који нису на други начин регулисани овим споразумом (који обухватају али се не ограничавају на патенте, заштитне знакове, ауторска права, тантијеме, захтеве за потраживања и доспелих обавеза које се односе на СФРЈ) бити подељени измеђ у држава сукцесора, узимајући у обзир усвојене сразмере за поделу финансијске активе СФРЈ која је наведена у Прилогу Ц овог Споразума, да ће се подела таквих права и интереса извршити под надзором Сталног мешовитог комитета установљеног у члану 4. овог Споразума. 

Чланом 2. Прилога Ф прописано је да сви захтеви против СФРЈ који нису на други начин регулисани овим споразумом ће се разматрати на Стално мешовитом комитету установљеном на основу члана 4. овог Споразума. државе сукцесори ће обавештавати једна другу о свим таквим захтевима против СФРЈ. 

Законом о ратификацији Споразума између Републике Србије и Републике Црне Горе о регулисању чланства у међународним финансијским организацијама и разграничењу финансијских права и обавеза ("Службени гласник РС", број 64/06) је прописано да је кључ за поделу неалоцираних финансијских права и обавеза утврђен на основу учешћа Републике Србије и Републике Црне Горе у бруто друштвеном производу СРЈ у периоду од 1994. до 1998. године, у сразмери 94,12% - Република Србија и 5,88% - Република Црна Гора (члан 2.); да ће предмет поделе између Републике Србије и Републике Црне Горе бити и сва остала финансијска актива и пасива у оквиру имплементације Споразума о питањима сукцесије, која буде припала СРЈ у сразмери 38%, на основу заједнички усвојених одлука релевантних Комитета, као и све друге нерегулисане финансијске обавезе према иностранству и да су Република Србија и Република Црна Гора сагласне да се преостала неалоцирана актива и пасива СРЈ, као и све друге нерегулисане финансијске обавезе према иностранству из става 1. овог члана поделе у складу са кључем из члана 2. овог споразума (члан 20.). 

5. Оцењујући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је констатовао да је парнични поступак покренут подношењем тужбе, 7. септембра 1979. године Окружном привредном суду у Београду и окончан пресудом Врховног касационог суда Прев. 48/12 од 8. новембра 2012. године. Иако је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања парничног поступка. 

Када је реч о дужини трајања парничног поступка , Уставни суд је утврдио да је поступак трајао 32 године и два месеца, што несумњиво указује да није окончан у оквиру разумног рока. Стога је Уставни суд оценио да, иако је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоца, чињеница да је парнични поступак у којем је о захтевима подносилаца уставне жалбе коначно одлучено након 32 године и два месеца, не може бити оправдано ниједним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће да утичу на његову дужину. Ово посебно ако се има у виду да подносиоци уставне жалбе нису допринели прекомерној дужини трајања поступка. 

Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава у парничном поступку који је вођен пред Привредним судом у Београду П. 3933/10 . 

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-УС, 40/15-др. закон и 103/15) , уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке. 

Будући да подносиоци уставне жалбе нису истак ли захтев за накнаду нематеријалне штете у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд сматра да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе. 

6. Разматрајући наводе о повреди права на правично суђење у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда Прев. 48/12 од 8. новембра 2012. године, Уставни суд налази да подносиоци најпре истичу погрешну примену м еродавног права, конкретно одредбе члана 1. Прилога Ф Закона о потврђивању Споразума о питањима сукцесије. 

Уставни суд и у овом предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледн у арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење. 

Полазећи од садржине оспорене пресуд е, Уставни суд констатује да је предмет тужбеног захтева тужилаца регресни захтев за накнаду штете која је наступила приликом судара два ваздухоплова над Загр ебом 10. септембра 1976. године, и то путничких ваздухоплова у власништву првотужиоца осигураног код трећетужиоца и другог ваздухоплова у власништву тужене којом приликом је погинуло 176 путника, а оба ваздухоплова су уништена. Друготужилац је ино пензиони фонд који је платио посмртнину члановима породица погинулих чланова посаде. Према утврђеном чињеничном стању и изведеним доказима , утвр ђено је да је до предметног удеса ваздухоплова дошло услед пропуста у раду контроле летења, односно тадашње Савезне управе за контролу летења, чији су пропусти били непосредан узрок судара. 

Уставни суд даље констатује да међу парничним странкама није био споран основ потраживања тужилаца, већ да ли је тужена као један од грађанско-правних сукцесора државе СФРЈ солидарно одговорна са свим бившим републикама из састава СФРЈ. 

Према становишту другостепеног суда, тужена је солидарно одговорна са свим бившим републикама из састава СФРЈ, с тим што ће се обавезе појединих чланица утврдити деобним билансом, те да је Република Србија обавезна да као један од правних следбеника бивше СФРЈ тужиоцима исплати укупну штету која је наступила приликом наведене авионске несреће, а чија је висина утврђена вештачењем. 

Према налажењу ревизијског суда, сукцесија подразумева однос према правима и обавезама државе претходнице, а како се у конкретном случају ради о (распаду), то се дуг дели у праведним размерама, сходно имовини, правима и интересима који прелазе на државу сукцесора, осим уколико се стране другачије не споразумеју. Став по питању сукцесије утврђен је Споразумом о питањима сукцесије потписаним 29. јуна 2001. године између бивших република СФРЈ. Према члану 1. Прилога Ф Споразума о питањима сукцесије, сва права и интереси који су припадали СФРЈ, а који нису на други начин регулисани овим споразумом, укључујући доспеле обавезе које се односе на СФРЈ подељене између држава сукцесора узимају у обзир усвојене сразмере за поделу финансијске активе СФРЈ која је наведена у Прилогу Ц овог споразума. Према пропорцијама из члана 5. П рилога Ц Споразума од финансијске активе бивше СФРЈ, СРЈ је припало 38 %, а од тога сходно Споразуму између Републике Србије и Републике Црне Горе, Србији је припало 94,12 % финансијских права и обавеза, што даје 35,7656 % учешћа Србије у наслеђу бивше СФРЈ. Ревизијски суд налази да у висини тог постотка постоји обавеза Републике Србије по основу одговорности за накнаду штете настале у време постојања бивше СФРЈ на територији Републике Хрватске, будући да се солидарност код вануговорне штете не претпоставља када се ради о дељивој облигацији, а између сукцесора постоји споразум о подели доспелих обавеза бивше СФРЈ, према договореној сразмери. 

Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд налази да се исти искључиво односе на примену Споразума о питањима сукцесије, односно незаконито тумачење међународног уговора којим је ревизијски суд досудио 35,7656% од утврђеног потраживања погрешно се позивајући на пропорције учешћа бивших република СФРЈ у наслеђу бивше СФРЈ и на не примену члана 1. Прилога Ф Споразума у целости. 

Имајући у виду да је Прилогом Ф Споразума о питањима сукцесије којим су регулисана остала права, интереси и обавезе прописано да сва права и интереси који су припадали СФРЈ, а који нису на други начин регулисани овим споразумом (који обухватају али се не ограничавају на патенте, заштитне знакове, ауторска права, тантијеме, захтеве за потраживања и доспелих обавеза које се односе на СФРЈ) биће подељени између д ржава сукцесора, узимајући у обзир усвојене сразмере за поделу финансијске активе СФРЈ која је наведена у Прилогу Ц овог Споразума. 

Полазећи пре свега од oдредбе члана 16. став 2. Устава, којом је прописано да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују, као и да потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљива примена Прилога Ц и Ф Споразума о питањима сукцесије у оспореној ревизијској пресуди. На име, Уставни суд је мишљења да је пр инцип установљен Споразумом о питањима сукцесије у погледу права и обавеза свих сукцесора бивш е СФРЈ у сагласности са међународно признатим принципима. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљиво позивање ревизијског суда на примену Прилога Ц и Ф Споразума о питањима сукцесије, с обзиром на то да је предмет тужбеног захтева потраживање доспелих обавеза које се односе на СФРЈ. 

Уставни суд је ценио наводе подносиоца који се односе на то да је ревизијски суд пропустио да примени други део члана 1. Прилога Ф Споразума о питањима сукцесије да ће се подела таквих права и интереса извршти под надзором Сталног мешовитог комитета установљеног у члану 4. Споразума, односно да овакву поделу у конкретном случају није могао извршити ревизијски суд. Уставни суд примећује да из основни х одред аба Споразума о питањима сукцесије произлази да је главни задатак овог комитета праћење ефикасности примене овог споразума који представља форум на којем се могу разматрати питања која настају током његове примене, те да исти уколико буде неопходно може, да да одговарајуће препоруке владама држава сукцесора. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да у конкретном случају није постојала потреба разматрања питања од стране Сталног мешовитог комитета, јер је Споразумом прописано да се подела у погледу питања регулисања осталих права, интереса и обавеза врши између држава сукцесора, узимајући у обзир усвојене сразмере за поделу финансијске активе СФРЈ која је наведена у Прилогу Ц овог Споразума. 

Уставни суд налази да је ревизијски суд извео уставноправно прихватљив закључак у погледу утврђивања процента у коме постоји обавеза Републике Србије по основу одговорности за штету насталу у време постојања СФРЈ на територији Републике Хрватске, јер се солидарност код вануговорне штете не претпоставља када се ради о дељивој облигацији, а између сукцесора према Споразуму о питањима сукцесије постоји споразум о подели доспелих обавеза бивше СФРЈ, према договореној сразмери. 

Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да је ревизијски суд у оспореној пресуди за своје ставове дао јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени меродавног права. 

Како је Уставни суд претходно утврдио да оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, то је оцењено да нема основа ни за тврдње о повреди права из члана 35. став 2. Устава, као ни о повреди права из члана 58. став 1. Устава. 

Уставни суд је, следом изнетог, оценио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Прев. 48/12 од 8. новембра 2012. године подносиоцу није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке. 

7. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да из садржине зајемченог права следи да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима, односно другим органима и организацијама чије се радње и акти могу оспоравати уставном жалбом, може доћи пре свега неједнаким поступањем у истим чињеничним и правним ситуацијама. Међутим, подносиоци уставне жалбе нису навели у којим конкретним случајевима су судови у битно сличној или истој чињеничној и правној ситуацији поступали и одлучивали на другачији начин, нити су за своје тврдње приложили одговарајуће доказе, што представља претпоставку за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права пред судовима. 

Указивање подносилаца уставне жалбе на пресуде Привредног суда у Београду П. 1702/00 од 18. октобра 2000. године, Вишег трговинског суда Пж. 4215/01 од 17. децембра 2001. године и Врховног суда Србије Прев. 294/02 од 2. јула 2003. године, не може представљати доказ о повреди права из члана 36. став 1. Устава, иако је наведеним пресудама обавезана тужена да плати пуну накнаду штете са каматом и трошковима, с обзиром на то да до тренутка закључења главне расправе пред првостепеним судом, Закон о потврђивању Споразума о питањима сукцесије није ступио на снагу, већ је исти ступио на снагу 11. јула 2002. године, те у конкретном случају није било места примени прописаних пропорција у учешћу бивших република СФРЈ у погледу доспелих обавеза које се односе на СФРЈ. Стога је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о повреди означеног права из члана 36. став 1. Устава. 

У односу на истакнуту повреду начела из члана 21. Устава, Уставни суд истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те је стога повреда ових начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе, а што овде није случај. 

Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 2. изреке. 

8. У односу на оспорену пресуду Привредног апелационог суда Пж. 7573/11 од 13. октобра 2011. године, Уставни суд указује да према ставу овога суда , у парничном поступку ревизија представља правно средство чијим се исцрпљивањем стиче право на подношење уставне жалбе, али само када је у конкретном случају ревизија била дозвољена и када је изјављена на начин и под условима прописаним законом. У супротном, рок за подношење уставне жалбе почиње да тече даном достављања другостепене пресуде подносиоцима уставне жалбе. 

Полазећи од наведеног, те чињенице да је у конкретном случају ревизија подносилаца одбачена као недозвољена, јер је изјављена само у погледу камате као споредног захтева која није меродавна за одређивање вредности предмета спора, то је Уставни суд утврдио да су подносиоци уставне жалбе оспорену другостепену пресуду неспорно примили пре 8. новембра 2012. године , када је донета пресуда односно решење којим је ревизија одбачена, те је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, као неблаговремену, одбацио уставну жалбу у делу којим се оспорава пресуда Привредног апелационог суда Пж. 7573/11 од 13. октобра 2011. године , решавајући као у тачки 3. изреке. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

Весна Илић Прелић