Застој поступка у предмету IУo-870/2012

18.06.2013.

Уставни суд је на данашњој, 21. седници Уставног суда, у предмету IУo-870/2012, донео закључак да застане са поступком оцене уставности Уредбе о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија („Службени гласник РС“, брoj 94/11) и дао могућност Влади да, у року од шест месеци од дана пријема овог закључка, Уредбу усагласи са Уставом. Доносилац акта је дужан да у наведеном року обавести Уставни суд о поступању по овом закључку.

Одредбама члана 55. Закона о Уставном суду прописано је да у току поступка, а на захтев доносиоца оспореног општег акта, Уставни суд може, пре доношења одлуке о уставности или законитости, застати са поступком и дати могућност доносиоцу општег акта, да у одређеном року отклони уочене неуставности или незаконитости и да ће ако у одређеном року неуставност или незаконитост не буде отклоњена, Уставни суд наставити поступак.

Наиме, Влада Републике Србије је Уставном суду, 29. марта и 4. јуна 2013. године, упутила захтеве, којим је од Суда затражено да застане са поступком у овом предмету до доношења посебног закона којим ће се уредити суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија.  

Суд оцењује да је Влада својим обраћањем Уставном суду јасно исказала намеру да се питања која су предмет оспорене Уредбе законски уреде чиме би се отклонила неуставност оспореног општег акта на коју се предлогом указује. У том смислу, поднети захтев за застој поступка се, по оцени Уставног суда, заснива на оправданом и уставноправно прихватљивом циљу. Са друге стране, Уставни суд је основаност постављеног захтева ценио и са аспекта чињенице да Влада јесте доносилац оспореног подзаконског акта, али да није надлежна за доношење закона којим би се спорна питања уредила и тако отклониле неуставности. Полазећи од тога да је, на темељу одредбе члана 123. став 1. тачка 4. Устава предлагање закона једна од уставних надлежности Владе, Уставни суд је нашао да се наведени разлог за застој може прихватити као један од начина којим доносилац оспореног акта изражава озбиљну и стварну намеру да се општи акт у погледу кога постоји сумња у његову уставност уклони из правног поретка а да се питања која су њиме била уређена буду уређена на начин сагласан Уставу без стварања правне празнине и наступања штетних последица за физичка и правна лица на која се та питања односе. Уставни суд је при томе имао у виду да Влада не може гарантовати да ће закон бити донет, али је оценио да ниједан орган, с обзиром на поступак доношења општих правних аката, не може унапред гарантовати да ће било који општи акт бити донет или измењен чак и када је надлежан за његово доношење и да је застој са поступком ограниченог трајања, те Уставни суд, сагласно одредби члана 55. став 2. Закона о Уставном суду, наставља поступак ако у одређеном року неуставност не буде уклоњена.