12.07.2012.
Ustavni sud je, na 13. sednici, održanoj 11. jula 2012. godine, u predmetu VIIIU-534/2011 odlučio o više od 120 žalbi neizabranih sudija, tako što je usvojio izjavljene žalbe i utvrdio da u postupku odlučivanja o prigovorima podnosilaca žalbi nije oborena pretpostavka da ova lica ispunjavaju uslove za izbor na stalnu sudijsku funkciju, poništio odluke Visokog saveta sudstva kojima su odbijeni prigovori podnosilaca žalbi izjavljeni protiv odluka kojima im je prestala sudijska dužnost i naložio Visokom savetu sudstva da u roku od 60 dana od dana prijema Odluke Ustavnog suda izvrši izbor podnosilaca žalbi u skladu sa članom 30. Pravila za primenu Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti i za postupak preispitivanja odluka prvog sastava Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti („Službeni glasnik RS“, br. 35/11 i 90/11).
Ustavni sud je, u obrazloženju odluke, između ostalog, konstatovao da je za odlučivanje o podnetim žalbama od značaja odredba Ustava kojom se svakome jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
S obzirom na to da je u tom postupku, prema prirodi svojih nadležnosti i ovlašćenja, Visoki savet sudstva imao svojstvo svojevrsnog „suda“ (tribunala), jer je neposredno odlučivao o pravima i obavezama sudija (njihovom statusu i položaju), stalni sastav Visokog saveta sudstva mora da bude sagledan u svetlu jednog od elemenata prava na pravično suđenje - suda ustanovljenog na osnovu zakona. U skladu sa tim, članovi Visokog saveta sudstva su morali da zadovolje zahtev za nepristrasnošću, što u konkretnom slučaju znači da članovi prvog sastava Visokog saveta sudstva, koji su učestvovali u donošenju odluke o izboru, nisu mogli učestvovati u radu i odlučivanju na osnovu prigovora. Budući da su članovi Visokog saveta sudstva po položaju, i istaknuti pravni stručnjak iz reda advokata, po tom osnovu bili i u prvom sastavu Visokog saveta sudstva, a samim tim i učestvovali u odlučivanju o prijavama kandidata podnesenim u postupku opšteg izbora, dakle i prijavama lica o čijim prigovorima je trebalo odlučivati u ovom postupku, Ustavni sud ističe da je mogućnost da oni odlučuju o prigovoru u suprotnosti sa zahtevom za nepristrasnošću suda. Zbog toga ni njihova uzdržanost pri glasanju ne bi mogla da ima nikakvog uticaja na ishod odlučivanja, što znači da se oni ne mogu pribrajati glasovima protiv. Ovo iz razloga što uzdržavanje od glasanja nije moguće u organu koji postupa i odlučuje na način kako to čini sud ustanovljen u skladu sa zakonom. Uzdržavanjem od glasanja sudija, koji učestvuju u odlučivanju, sud ne može doneti nijednu odluku. Štaviše, u svetlu prakse Evropskog suda za ljudska prava bi se moglo postaviti pitanje prisustva članova prvog sastava Visokog saveta sudstva donošenju odluke čak i kada ne bi učestvovali u glasanju, jer se prisustvom stvara privid nedostatka nezavisnosti ili nepristrasnosti. Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da lice koje ne može učestvovati u odlučivanju ne može da učestvuje ni u radu organa koji sprovodi postupak koji se okončava odlučivanjem, što znači da ne može činiti ni kvorum za rad tog organa.
Na osnovu toga Ustavni sud zaključuje da je kvorum za rad i odlučivanje Visokog saveta sudstva, u svetlu zahteva za nepristrasnošću, morao da bude obezbeđen iz reda novoizabranih sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, kao i izbornog člana iz reda profesora pravnog fakulteta. Međutim, s obzirom na to da je izbornom članu iz reda profesora pravnog fakulteta, odlukom Agencije za borbu protiv korupcije, objektivno dovedena u pitanje nepristrasnost, on nije mogao učestvovati u radu i odllučivanju Visokog saveta sudstva, već je mora biti izuzet. Povrh toga, nemogućnost ili sprečenost bilo kog drugog novoizabranog člana Visokog saveta sudstva iz reda sudija da, iz bilo kog drugog razloga, učestvuje u radu i odlučivanju, moralo je imati za posledicu privremen „prekid“ rada Visokog saveta sudstva dok se takve smetnje ne otklone.
Ustavni sud, u skladu sa tim, zaključuje da se pretpostavka stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti u postupku preispitivanja može smatrati oborenom samo pod uslovom da je najmanje šest članova stalnog sastava Visokog saveta sudstva iz reda sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, koji nisu bili i u prvom sastavu Visokog saveta sudstva, glasalo da se odbije prigovor. Ustavni sud, pri tome, ponavlja da se uzdržani glas ne može smatrati glasom za odbijanje prigovora i obaranje pretpostavke stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti.
Uvidom u zapisnike o većanju i glasanju stalnog sastava Visokog saveta sudstva o tome da li da se podneti prigovor usvoji ili odbije, Ustavni sud je utvrdio ne samo da su u glasanju učestvovali i članovi Visokog saveta sudstva za koje Ustavni sud nalazi da to pravo nisu imali - uzdržavanjem od glasanja, već su njihovi „glasovi“ tretirani kao glasovi „protiv“ usvajanja prigovora, iz čega je „proistekla“ odluka Visokog saveta sudstva o odbijanju prigovora.
Ustavni sud ističe da se glasanje o prigovoru mora sagledati u svetlu neoborene pretpostavke o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti podnosioca žalbe. S obzirom na to da je ova pretpostavka postojala u vreme kada je odlučivano o prigovoru, za njeno obaranje je bilo neophodno dobiti šest glasova novoizabranih sudija sa stalnom sudijskom funkcijom. U svakom drugom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da se ne može smatrati da je ovakvim načinom odlučivanja oborena pretpostavka stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti podnosilaca žalbe, imajući u vidu da su u odlučivanju o prigovorima svakoga od njih učestvovali i članovi Visokog saveta sudstva koji to nisu mogli.
Saglasno ustanovljenoj pretpostavci izbornosti, sudije su u postupku opšteg izbora mogle da budu neizabrane samo pod uslovom da je od strane organa nadležnog za izbor, a to je bio prvi sastav Visokog saveta sudstva, utvrđeno da ne ispunjavaju neki od zakonom propisanih kriterijuma za izbor. Time je i teret dokazivanja eventualne nestručnosti, neosposobljenosti ili nedostojnosti ovih lica za izbor na stalnu sudijsku dužnost bio isključivo na Visokom savetu sudstva. Stoga je Visoki savet sudstva bio dužan da, u odnosu na svakog podnosioca prigovora, izvede odgovarajuće dokaze, na osnovu kojih zasniva tvrdnju da je oborena pretpostavka njegove stručnosti, osposobljenosti ili dostojnosti za obavljanje sudijske dužnosti. Sa tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da pravno valjano dokazivanje takvih činjenica, saglasno načelu neposrednosti, pretpostavlja obavezu Visokog saveta sudstva da izvrši neposredan uvid u svaki od predmeta u odnosu na koje se tim licima osporava stručnost ili efikasnost u postupanju. Na isti način je Visoki savet sudstva morao da postupi i u odnosu na tvrdnje podnosilaca prigovora o postojanju opravdanih razloga zbog kojih u tim predmetima nisu ostvarili zadovoljavajuće rezultate.
Ustavni sud zaključuje da je Visoki savet sudstva bio obavezan da postupak dokazivanja okolnosti koje su mogle opravdati postojanje sumnje u stručnost, osposobljenost i dostojnost podnosilaca prigovora, sprovede u skladu sa načelima neposrednosti i raspravnosti.
Međutim, prvi sastav Visokog saveta sudstva postupak opšteg izbora nije sproveo u skladu sa standardima pravičnog suđenja, što je imalo za posledicu da se ne može smatrati da je, na pravno valjan način, utvrdio da bilo ko od neizabranih sudija ne ispunjava zakonske uslove za izbor na stalnu sudijsku funkciju.
Ustavni sud ukazuje i na druge propuste u postupku odlučivanja Visokog saveta sudstva po prigovorima neizabranih sudija.
Reč je o odlukama u kojima je pojedinim od neizabranih sudija stavljeno na teret da su nestručni, neosposobljeni ili nedostojni za vršenje sudijske funkcije. Ovakvo stanovište Ustavnog suda se temelji na činjenici da je u postuku odlučivanja o prigovorima neizabranih sudija povređeno načelo „jednakosti oružja“, a da su odluke kojima je prigovor odbijen zasnovane na očigledno proizvoljnoj primeni materijalnog prava.
S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se stručnost neizabranih sudija ne može ocenjivati na osnovu procenta ukinutih odluka, koji je određen u odnosu na ukupan broj odluka protiv kojih je izjavljena žalba. Takav kriterijum utvrđivanja stručnosti ne daje stvarnu sliku, budući da se sudija, koji ima samo jednu odluku koja je ukinuta u žalbenom postupku, smatra apsolutno nestručnim, uprkos činjenici da je doneo na stotine meritornih odluka koje nisu pobijane žalbom.
Takođe, i drugi kriterijum za ocenu stručnosti koji se odnosi na minimum uspešnosti vršenja sudijske dužnosti ne može se posmatrati sam za sebe, niti pak taj kriterijum samostalno može dovesti do ocene da je sudija nestručan za obavljanje sudijske dužnosti. Ovaj kriterijum se može smatrati pravno valjanim samo u slučaju kada je kumulativno utvrđeno da sudija i na osnovu broja ukinutih odluka u odnosu na ukupan broj meritorno donetih odluka nije ostvario rezultat kojim se njegova stručnost potvrđuje.
Kada je reč o osposobljenosti pojmovi „grubog kršenja“ i „grubog negativnog odstupanja / kršenja“ očigledno ne zadovoljavaju standarde o pravnoj normi koja mora sa dovoljno preciznosti da pruži građaninu mogućnost da prilagodi svoje ponašanje i da, prema okolnostima konkretnog slučaja, u razumnom stepenu predvidi posledice koje će proizaći iz određenog postupanja. Povrh toga, selektivnost u primeni ovog kriterijuma na koju je ukazano u žalbama neizabranih sudija, nespojiva je sa vladavinom prava koja predstavlja rukovodno načelo prilikom ocene kvaliteta određene zakonske odredbe
Što se tiče kriterijuma dostojnosti, bilo je neophodno da neizabrane sudije, čija dostojnost je dovedena u sumnju, podnošenjem pritužbe dobiju priliku da u javnoj raspravi ospore iznete navode. Sadržaj žalbi neizabranih sudija, kao i rasprave koje su na osnovu njih vođene pred Ustavnim sudom, upućuje na zaključak da im to, uostalom kao i u odnosu na kriterijume stručnosti i osposobljenosti, nije omogućeno.
Polazeći od svega iznetog, stav Ustavnog suda je da ni za jednog od podnosilaca žalbe označenih u izreci ove odluke nije oborena pretpostavka izbornosti. S obzirom na to da je teret dokazivanja postojanja razloga za neizbor tih lica na stalnu sudijsku dužnost na strani Visokog saveta sudstva, Ustavni sud je, na temelju odredbe člana 101. Zakona o Ustavnom sudu, u vezi sa članom 103. ovog zakona, usvojio podnete žalbe neizabranih sudija označenih u uvodu ove odluke. Usled toga je Ustavni sud poništio sve odluke Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti tih lica i naložio Visokom savetu sudstva da, shodno odredbi člana 30. Pravila, da ih izabere za sudije u sud koji je preuzeo nadležnost ili deo nadležnosti suda u kome su obavljali sudijsku dužnost, vodeći računa o vrsti suda u kojem su radili, materiji u kojoj su postupali i njihovoj prijavi na oglas za izbor sudija.
Samo na taj način podnosiocima žalbi se može pružiti delotvorna ustavnosudska zaštita, uostalom kao i sudijama već izabranim na stalnu sudijsku dužnost, za slučaj da Ustavni sud poništi odluku o prestanku njihove sudijske dužnosti. Donošenjem takve odluke bi sudija na stalnoj sudijskog dužnosti, usled poništenja odluke kojom mu je utvrđen prestanak sudijske dužnosti, nastavio da sudijsku funkciju obavlja u sudu za koji je izabran. Identične pravne posledice mora proizvesti odluka Ustavnog suda i u odnosu na žalioce koji su za sudije izabrani po ranijim propisima, budući da je u postupku po njihovim žalbama utvrđeno da postoje nedostaci u pogledu pravičnog suđenja, zbog kojih pretpostavka o njihovoj stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti nije oborena.
Imajući u vidu, međutim, da se, uprkos donetoj odluci Ustavnog suda, njima ne može omogućiti nastavak obavljanja sudijske funkcije u sudovima u kojim su prethodno bili izabrani i vršili sudijsku funkciju pre nego što im je utvrđen prestanak sudijske dužnosti, naloženo je Visokom savetu sudstva da ih prethodno izabere na stalnu sudijsku dužnost na način propisan odredbom člana 30. Pravila.
S tim u vezi Visoki savet sudstva je dužan da, pre nego što postupi po odluci Ustavnog suda, utvrdi da li u odnosu na odrđenog podnosioca žalbe postoje razlozi za prestanak sudijske funkcije po sili zakona. Takođe, Visoki savet sudstva je dužan da pre nego što postupi po odluci Ustavnog suda utvrdi da li postoji dovoljan broj slobodnih sudijskih mesta za njihov izbor na stalnu sudijsku dužnost, ili, pak, shodno odredbi člana 13. alineja 15. Zakona o Visokom savetu sudstva, prethodno mora doneti odluku o izmeni Odluke o broju sudija za sudove u odnosu na koje se mora izvršiti izbor žalilaca u skladu sa odredbom člana 30. Pravila.
Takav postupak Visokog saveta sudstva je nužan, jer se samo na taj način može obezbediti Ustavom i zakonom garantovana stalnost sudijske funkcije sudija izabranih na stalnu sudijsku dužnost. Ustavni sud nije vlastan da donosi odluku o izboru neizabranih sudija na stalnu sudijsku dužnost, a još manje da utvrđuje broj potrebnih sudija za obavljanje sudijske dužnosti. Donošenje tih odluka je shodno Ustavu i zakonu u isključivoj nadležnosti Visokog saveta sudstva. Ujedno, to je jedini pravni put kojim se i neizabrane i izabrane sudije mogu dovesti u isti pravni položaj u slučaju kada Ustavni sud poništi Odluku Visokog saveta sudstva kojom je istim utvrđen prestanak sudijske dužnosti.