12.07.2012.
Уставни суд је, на 13. седници, одржаној 11. јула 2012. године, у предмету VIIIУ-534/2011 одлучио о више од 120 жалби неизабраних судија, тако што је усвојио изјављене жалбе и утврдио да у поступку одлучивања о приговорима подносилаца жалби није оборена претпоставка да ова лица испуњавају услове за избор на сталну судијску функцију, поништио одлуке Високог савета судства којима су одбијени приговори подносилаца жалби изјављени против одлука којима им је престала судијска дужност и наложио Високом савету судства да у року од 60 дана од дана пријема Одлуке Уставног суда изврши избор подносилаца жалби у складу са чланом 30. Правила за примену Одлуке о утврђивању критеријума и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности и за поступак преиспитивања одлука првог састава Високог савета судства о престанку судијске дужности („Службени гласник РС“, бр. 35/11 и 90/11).
Уставни суд je, у образложењу одлуке, између осталог, констатовао да је за одлучивање о поднетим жалбама од значаја одредба Устава којом се свакоме јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
С обзиром на то да је у том поступку, према природи својих надлежности и овлашћења, Високи савет судства имао својство својеврсног „суда“ (трибунала), јер је непосредно одлучивао о правима и обавезама судија (њиховом статусу и положају), стални састав Високог савета судства мора да буде сагледан у светлу једног од елемената права на правично суђење - суда установљеног на основу закона. У складу са тим, чланови Високог савета судства су морали да задовоље захтев за непристрасношћу, што у конкретном случају значи да чланови првог састава Високог савета судства, који су учествовали у доношењу одлуке о избору, нису могли учествовати у раду и одлучивању на основу приговора. Будући да су чланови Високог савета судства по положају, и истакнути правни стручњак из реда адвоката, по том основу били и у првом саставу Високог савета судства, а самим тим и учествовали у одлучивању о пријавама кандидата поднесеним у поступку општег избора, дакле и пријавама лица о чијим приговорима је требало одлучивати у овом поступку, Уставни суд истиче да је могућност да они одлучују о приговору у супротности са захтевом за непристрасношћу суда. Због тога ни њихова уздржаност при гласању не би могла да има никаквог утицаја на исход одлучивања, што значи да се они не могу прибрајати гласовима против. Ово из разлога што уздржавање од гласања није могуће у органу који поступа и одлучује на начин како то чини суд установљен у складу са законом. Уздржавањем од гласања судија, који учествују у одлучивању, суд не може донети ниједну одлуку. Штавише, у светлу праксе Европског суда за људска права би се могло поставити питање присуства чланова првог састава Високог савета судства доношењу одлуке чак и када не би учествовали у гласању, јер се присуством ствара привид недостатка независности или непристрасности. Поред тога, Уставни суд оцењује да лице које не може учествовати у одлучивању не може да учествује ни у раду органа који спроводи поступак који се окончава одлучивањем, што значи да не може чинити ни кворум за рад тог органа.
На основу тога Уставни суд закључује да је кворум за рад и одлучивање Високог савета судства, у светлу захтева за непристрасношћу, морао да буде обезбеђен из реда новоизабраних судија са сталном судијском функцијом, као и изборног члана из реда професора правног факултета. Међутим, с обзиром на то да је изборном члану из реда професора правног факултета, одлуком Агенције за борбу против корупције, објективно доведена у питање непристрасност, он није могао учествовати у раду и одллучивању Високог савета судства, већ је мора бити изузет. Поврх тога, немогућност или спреченост било ког другог новоизабраног члана Високог савета судства из реда судија да, из било ког другог разлога, учествује у раду и одлучивању, морало је имати за последицу привремен „прекид“ рада Високог савета судства док се такве сметње не отклоне.
Уставни суд, у складу са тим, закључује да се претпоставка стручности, оспособљености и достојности у поступку преиспитивања може сматрати обореном само под условом да је најмање шест чланова сталног састава Високог савета судства из реда судија са сталном судијском функцијом, који нису били и у првом саставу Високог савета судства, гласало да се одбије приговор. Уставни суд, при томе, понавља да се уздржани глас не може сматрати гласом за одбијање приговора и обарање претпоставке стручности, оспособљености и достојности.
Увидом у записнике о већању и гласању сталног састава Високог савета судства о томе да ли да се поднети приговор усвоји или одбије, Уставни суд је утврдио не само да су у гласању учествовали и чланови Високог савета судства за које Уставни суд налази да то право нису имали - уздржавањем од гласања, већ су њихови „гласови“ третирани као гласови „против“ усвајања приговора, из чега је „проистекла“ одлука Високог савета судства о одбијању приговора.
Уставни суд истиче да се гласање о приговору мора сагледати у светлу необорене претпоставке о стручности, оспособљености и достојности подносиоца жалбе. С обзиром на то да је ова претпоставка постојала у време када је одлучивано о приговору, за њено обарање је било неопходно добити шест гласова новоизабраних судија са сталном судијском функцијом. У сваком другом случају, Уставни суд оцењује да се не може сматрати да је оваквим начином одлучивања оборена претпоставка стручности, оспособљености и достојности подносилаца жалбе, имајући у виду да су у одлучивању о приговорима свакога од њих учествовали и чланови Високог савета судства који то нису могли.
Сагласно установљеној претпоставци изборности, судије су у поступку општег избора могле да буду неизабране само под условом да је од стране органа надлежног за избор, а то је био први састав Високог савета судства, утврђено да не испуњавају неки од законом прописаних критеријума за избор. Тиме је и терет доказивања евентуалне нестручности, неоспособљености или недостојности ових лица за избор на сталну судијску дужност био искључиво на Високом савету судства. Стога је Високи савет судства био дужан да, у односу на сваког подносиоца приговора, изведе одговарајуће доказе, на основу којих заснива тврдњу да је оборена претпоставка његове стручности, оспособљености или достојности за обављање судијске дужности. Са тим у вези, Уставни суд указује да правно ваљано доказивање таквих чињеница, сагласно начелу непосредности, претпоставља обавезу Високог савета судства да изврши непосредан увид у сваки од предмета у односу на које се тим лицима оспорава стручност или ефикасност у поступању. На исти начин је Високи савет судства морао да поступи и у односу на тврдње подносилаца приговора о постојању оправданих разлога због којих у тим предметима нису остварили задовољавајуће резултате.
Уставни суд закључује да је Високи савет судства био обавезан да поступак доказивања околности које су могле оправдати постојање сумње у стручност, оспособљеност и достојност подносилаца приговора, спроведе у складу са начелима непосредности и расправности.
Међутим, први састав Високог савета судства поступак општег избора није спровео у складу са стандардима правичног суђења, што је имало за последицу да се не може сматрати да је, на правно ваљан начин, утврдио да било ко од неизабраних судија не испуњава законске услове за избор на сталну судијску функцију.
Уставни суд указује и на друге пропусте у поступку одлучивања Високог савета судства по приговорима неизабраних судија.
Реч је о одлукама у којима је појединим од неизабраних судија стављено на терет да су нестручни, неоспособљени или недостојни за вршење судијске функције. Овакво становиште Уставног суда се темељи на чињеници да је у постуку одлучивања о приговорима неизабраних судија повређено начело „једнакости оружја“, а да су одлуке којима је приговор одбијен засноване на очигледно произвољној примени материјалног права.
С тим у вези, Уставни суд истиче да се стручност неизабраних судија не може оцењивати на основу процента укинутих одлука, који је одређен у односу на укупан број одлука против којих је изјављена жалба. Такав критеријум утврђивања стручности не даје стварну слику, будући да се судија, који има само једну одлуку која је укинута у жалбеном поступку, сматра апсолутно нестручним, упркос чињеници да је донео на стотине мериторних одлука које нису побијане жалбом.
Такође, и други критеријум за оцену стручности који се односи на минимум успешности вршења судијске дужности не може се посматрати сaм за себе, нити пак тај критеријум самостално може довести до оцене да је судија нестручан за обављање судијске дужности. Овај критеријум се може сматрати правно ваљаним само у случају када је кумулативно утврђено да судија и на основу броја укинутих одлука у односу на укупан број мериторно донетих одлука није остварио резултат којим се његова стручност потврђује.
Када је реч о оспособљености појмови „грубог кршења“ и „грубог негативног одступања / кршења“ очигледно не задовољавају стандарде о правној норми која мора са довољно прецизности да пружи грађанину могућност да прилагоди своје понашање и да, према околностима конкретног случаја, у разумном степену предвиди последице које ће произаћи из одређеног поступања. Поврх тога, селективност у примени овог критеријума на коју је указано у жалбама неизабраних судија, неспојива је са владавином права која представља руководно начело приликом оцене квалитета одређене законске одредбе
Што се тиче критеријума достојности, било је неопходно да неизабране судије, чија достојност је доведена у сумњу, подношењем притужбе добију прилику да у јавној расправи оспоре изнете наводе. Садржај жалби неизабраних судија, као и расправе које су на основу њих вођене пред Уставним судом, упућује на закључак да им то, уосталом као и у односу на критеријуме стручности и оспособљености, није омогућено.
Полазећи од свега изнетог, став Уставног суда је да ни за једног од подносилаца жалбе означених у изреци ове одлуке није оборена претпоставка изборности. С обзиром на то да је терет доказивања постојања разлога за неизбор тих лица на сталну судијску дужност на страни Високог савета судства, Уставни суд је, на темељу одредбе члана 101. Закона о Уставном суду, у вези са чланом 103. овог закона, усвојио поднете жалбе неизабраних судија означених у уводу ове одлуке. Услед тога је Уставни суд поништио све одлуке Високог савета судства о престанку судијске дужности тих лица и наложио Високом савету судства да, сходно одредби члана 30. Правила, да их изабере за судије у суд који је преузео надлежност или део надлежности суда у коме су обављали судијску дужност, водећи рачуна о врсти суда у којем су радили, материји у којој су поступали и њиховој пријави на оглас за избор судија.
Само на тај начин подносиоцима жалби се може пружити делотворна уставносудска заштита, уосталом као и судијама већ изабраним на сталну судијску дужност, за случај да Уставни суд поништи одлуку о престанку њихове судијске дужности. Доношењем такве одлуке би судија на сталној судијског дужности, услед поништења одлуке којом му је утврђен престанак судијске дужности, наставио да судијску функцију обавља у суду за који је изабран. Идентичне правне последице мора произвести одлука Уставног суда и у односу на жалиоце који су за судије изабрани по ранијим прописима, будући да је у поступку по њиховим жалбама утврђено да постоје недостаци у погледу правичног суђења, због којих претпоставка о њиховој стручности, оспособљености и достојности није оборена.
Имајући у виду, међутим, да се, упркос донетој одлуци Уставног суда, њима не може омогућити наставак обављања судијске функције у судовима у којим су претходно били изабрани и вршили судијску функцију пре него што им је утврђен престанак судијске дужности, наложено је Високом савету судства да их претходно изабере на сталну судијску дужност на начин прописан одредбом члана 30. Правила.
С тим у вези Високи савет судства је дужан да, пре него што поступи по одлуци Уставног суда, утврди да ли у односу на одрђеног подносиоца жалбе постоје разлози за престанак судијске функције по сили закона. Такође, Високи савет судства је дужан да пре него што поступи по одлуци Уставног суда утврди да ли постоји довољан број слободних судијских места за њихов избор на сталну судијску дужност, или, пак, сходно одредби члана 13. алинеја 15. Закона о Високом савету судства, претходно мора донети одлуку о измени Одлуке о броју судија за судове у односу на које се мора извршити избор жалилаца у складу са одредбом члана 30. Правила.
Такав поступак Високог савета судства је нужан, јер се само на тај начин може обезбедити Уставом и законом гарантована сталност судијске функције судија изабраних на сталну судијску дужност. Уставни суд није властан да доноси одлуку о избору неизабраних судија на сталну судијску дужност, а још мање да утврђује број потребних судија за обављање судијске дужности. Доношење тих одлука је сходно Уставу и закону у искључивој надлежности Високог савета судства. Уједно, то је једини правни пут којим се и неизабране и изабране судије могу довести у исти правни положај у случају када Уставни суд поништи Одлуку Високог савета судства којом је истим утврђен престанак судијске дужности.