30.06.2011.
Уставни суд је на данашњој, 27. редовној седници, донео решење о неприхватању иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“, број 97/08).
Уставни суд констатује да оспорени Закон представља једну од новина у области друштвене контроле криминалитета, а уједно испуњење обавезе проистекле из потврђених међународних уговора који су, сагласно члану 194. став 4. Устава, саставни део нашег правног поретка. Овим законом уређени су услови, поступак и органи надлежни за откривање, одузимање и управљање имовином проистеклом из кривичног дела, чиме је направљен искорак у односу на постојећи систем одузимања имовинске користи прибављене кривичним делом.
Суд је, поред осталог, утврдио да се, с обзиром на то да се мера привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела може применити ако постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено (члан 21. став 1. Закона), њеном применом власник не лишава имовине, већ се само спречава да је користи односно да „отежа“ њено евентуално касније трајно одузимање у случају да се докаже да је она незаконито стечена на штету заједнице. Уставни суд сматра да, ако се има у виду круг кривичних дела у односу на која се може одредити мера привременог одузимања имовине, а нарочито потреба Републике Србије да се успешно избори са кривичним делима организованог криминалитета, корупције и ратних злочина, постоји општи интерес који оправдава предузимања овакве превентивене мере.
Такође, Суд је оценио да, с обзиром на то да привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела има превентивни карактер, тј. усмерено је ка отклањању опасности да касније трајно одузимање такве имовине буде отежано или онемогућено, нема основа за тврдњу да решење о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела (члан 25. став 2. Закона) има утицај на доношење мериторне одлуке о основаности оптужбе против одређеног лица. Чињеница да о захтеву за привремено одузимање имовине одлучује, у зависности од фазе поступка, председник већа или веће пред којим се држи главни претрес (члан 21. став 3. Закона), не доводи, по схватању Уставног суда, у питање непристрасност суда као један од елемената права на правично суђење.
С обзиром на то да се привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела одликује превентивним карактером, Уставни суд је оценио да се продаја покретне имовине врши у циљу очувања вредности одузете имовине, а самим тим и остварења крајњег циља због којег је и донето решење о привременом одузимању имовине - одлучивања о испуњености услова за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Поред тога, власник има право да у складу са чланом 47. Закона поднесе захтев за накнаду штете проузроковане привременим одузимањем имовине, као и тужбу за накнаду штете против Републике Србије. На основу тога се може закључити да продаја покретне имовине у циљу очувања вредности преостале привремено одузете имовине, као и јемства која власнику продате имовине пружају одредбе члана 45. став 1, члана 46. став 1. и члана 47. Закона, представљају сразмерно и дозвољено мешање државе да примени законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима (члан 58. став 3. Устава и члан 1. став 2. Протокола број 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права).
Према схватању Суда, трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела је утемељено на идеји правичности, односно на начелу да се „криминалном“ делатношћу не може стећи имовина, тј. да из неправа не може настати неко право. Примена трајног одузимања имовине проистекле из кривичног дела има за последицу успостављање имовинског стања које је нарушено „криминалном“ активношћу, па се може говорити о ресторативном карактеру ових мере. Тај циљ је јасно изражен у одредби члана 49. Закона која предвиђа да се новчана средства добијена продајом трајно одузете имовине расподељују за намирење имовинскоправног захтева оштећеног, државним органима који поступају у области сузбијања криминалитета, као и за финансирање социјалних, здравствених, просветних и других установа.