Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je
O D L U K U
1. Utvrđuje se da odredba člana 13. stav 3. u delu koji glasi: „Ako po pokriću nastalih troškova preostanu sredstva, ta sredstva se uplaćuju u budžet Republike Srbije.“ i odredbe čl. 150. do 154. Zakona o stečaju ("Službeni glasnik RS", broj 104/09) nisu u saglasnosti s Ustavom.
2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnog akta, odnosno radnje preduzete na osnovu odredaba Zakona iz tačke 1.
O b r a z l o ž e nj e
I
Ustavnom sudu podneto je više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 13. stav 3. i čl. 150. do 154. Zakona o stečaju ("Službeni glasnik RS", broj 104/09). Inicijatori izričito osporavaju navedene odredbe Zakona o stečaju u odnosu na odredbe člana 3. stav 1, člana 18. st. 1. i 2, člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 51, člana 58. st. 1. i 2, čl. 60, 84. i člana 86. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Osporavajući odredbu člana 13. stav 3. Zakona o stečaju, jedan od podnosilaca inicijative navodi da se osporena odredba Zakona odnosi na stečaj u kome je dužnikova imovina nedovoljne vrednosti, ali da ako po pokriću troškova stečajnog postupka iz unovčene imovine dužnika preostanu sredstva, uplaćuju se u budžet Republike Srbije. Po mišljenju inicijatora, osporenom odredbom Zakona povređuju se pravo na imovinu utvrđeno članom 58. Ustava, načelo ravnopravnosti učesnika na tržištu utvrđeno članom 84. Ustava i načelo ravnopravnosti svih oblika svojine utvrđeno članom 86. Ustava. Naime, prema navodima inicijatora, u slučaju zaključenja stečaja nad imovinom nedovoljne vrednosti, takva imovina se oduzima bez naknade, a uplatom viška sredstava, po pokriću troškova stečajnog postupka, iz unovčene imovine dužnika u budžet Republike Srbije, "država se pravno neosnovano obogaćuje na štetu svojih privrednih subjekata, stavlja se u povoljniji položaj u odnosu na ostale učesnike na tržištu u privatnim poslovima koje obavlja (npr. javne nabavke), a državna svojina se povlašćuje u odnosu na ostale Ustavom priznate oblike svojine (privatna, zadružna)".
Podnosioci više inicijativa osporavaju ustavnost odredaba čl. 150. do 154. Zakona o stečaju navodeći da se osporenim odredbama povređuju ustavno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, načelo mirnog uživanja zakonito stečene imovine iz člana 58. Ustava, kao i načelo ravnopravnosti svih svojinskih oblika iz člana 86. Ustava. Inicijatori navode, između ostalog, da nije saglasno Ustavu da se "neuplatom od suda određenog iznosa" ima smatrati da ne postoji pravni interes poverilaca i da se radi toga zaključi stečajni postupak, kao i da se u svim postupcima (sudskim, upravnim) dostavljanje akta vrši stavljanjem akta na oglasnu tablu tek onda kada je lično dostavljanje akta bilo bezuspešno. S tim u vezi, navodi se da u situaciji kada neki privredni subjekat treba da ide u stečaj, nesumnjivo je da postoji veliki broj poverilaca o kojima kod stečajnog dužnika postoji evidencija, te stoga, po mišljenju inicijatora, sve odluke suda u vezi sa pokretanjem postupka stečaja i njegovog okončanja moraju biti dostavljene poveriocima. Prema mišljenju inicijatora, osporene odredbe čl. 150. do 154. navedenog Zakona diskriminišu lica koja nisu u mogućnosti da snose visoke troškove predujma otvaranja stečajnog postupka i dovode ih u situaciju da usled imovnog stanja ne mogu ostvariti svoja potraživanja po osnovu pravične naknade za rad i punopravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, jer "posledicu neplaćanja ovih troškova predstavlja eliminisanje insolventnih privrednih subjekata iz pravnog prometa uz nacionalizaciju njihove imovine". Prema navodima inicijatora, iz sadržine osporenih odredaba čl. 150. do 154. ovog zakona proističe da država u slučaju dugotrajne insolventnosti dužnika "ne samo što stiče imovinu stečajnog dužnika, nego ne odgovara ni za njegove obaveze". Navedenim Zakonom "država se proglašava samo za sledbenika stečajnog dužnika u svojstvu poverioca, a ne i u svojstvu dužnika, pa su dužnikovi dužnici obavezni da ispune državi svoje dugove prema dužnicima, ali dužnikovi poverioci nemaju pravo da od nje namire svoje tražbine koje su imali prema dužnicima (osim ako su pre stečaja bile obezbeđene)". Ističe se da u slučaju instituta stečaja dugotrajne insolventnosti dužnika nije ispunjen ni jedan uslov za oduzimanje imovine (javni interes, naknada za oduzetu imovinu), pa je osporenim odredbama Zakona omogućeno da država bez naknade prisvoji privatnu imovinu i bez obaveze da poveriocima namiri njihove tražbine. Takođe, prema mišljenju inicijatora, načelo ravnopravnosti svih svojinskih oblika iz člana 86. stav 1. Ustava povređuje se, jer se osporenim odredbama Zakona omogućava da se privatna svojina stečajnog dužnika pretvori u državnu svojinu bez njegove saglasnosti, čime se ovim zakonom "nadređuje državna svojina privatnoj". Iz navedenih razloga, inicijatori smatraju da su osporene odredbe Zakona nesaglasne odredbama člana 58. stav 1. Ustava, navodeći da potraživanje poverilaca prema stečajnom dužniku ima za posledicu pravo poverioca na deo dužnikove imovine, posebno onda kada o tom potraživanju postoji presuda suda u korist poverioca, jer takvo potraživanje predstavlja svojinsko pravo poverioca i ne može biti oduzeto ili ograničeno, osim u slučaju postojanja javnog interesa, jer Ustav "ne poznaje način sticanja imovine prelaženjem". Kao razloge naustavnosti osporenih odredaba čl. 150. do 154. Zakona inicijatori navode i to da režim stečaja zbog dugotrajne insolventnosti stečajnog dužnika nije vremenski ograničen, kao i da "samo nedržavni poverioci snose troškove stečajnog postupka, a ne i država kao jedan od poverilaca", čime se povređuje ustavno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, te da je "država dužna da omogući sudsku zaštitu potraživanja poverilaca u stečaju dugotrajno insolventnog dužnika, bilo u stečajnom ili izvršnom postupku", čime se vrši povreda člana 36. Ustava kojim se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima. Takođe, po mišljenju inicijatora, osporenim odredbama člana 153. Zakona o stečaju "izigrana" su i osnovna načela iz člana 32. stav 1. Ustava na taj način što se "ozakonjuje" sudski postupak bez prisustva stečajnih stranaka, bez postojanja pravnog interesa stečajnih stranaka i bez ličnog dostavljanja rešenja o stečaju. Prema navodima inicijatora, osporenim odredbama čl. 150. do 154. Zakona "izigrana" su i osnovna načela sadržana kako u članu 58. stav 2. Ustava, tako i u članu 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama ("Službeni list SCG - Međunarodni ugovori'', br. 9/03, 5/05 i 7/05).
Jedan od inicijatora zatražio je od Ustavnog suda da obustavi izvršenje pojedinačnog akta, odnosno radnje preduzete na osnovu osporenih odredaba Zakona o stečaju.
Ustavni sud je saglasno Zaključku sa sednice Suda održane 20. oktobra 2011. godine, dostavio navedene inicijative na mišljenje Narodnoj skupštini. Budući da Narodna skupština u ostavljenom roku od 45 dana, a ni naknadno, nije dostavila traženo mišljenje, postupak je nastavljen, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11).
U postupku utvrđivanja osnovanosti inicijativa za pokretanje postupka za ocenjivanje ustavnosti odredaba člana 13. stav 3, druga rečenica i čl. 150. do 154. Zakona o stečaju, Ustavni sud je ocenio da se osnovano postavlja pitanje ustavnosti navedenih odredaba Zakona, pa je 29. marta 2012. godine doneo Rešenje o pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti ovih odredaba Zakona o stečaju, saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Navedeno Rešenje Ustavni sud je dostavio Narodnoj skupštini 27. aprila 2012. godine radi davanja odgovora, ali kako u ostavljenom roku, a ni naknadno odgovor nije dobijen, Sud je odlučio da nastavi postupak, saglasno odredbi člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
II
U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je odredbom člana 13. stav 2. Zakona o stečaju ("Službeni glasnik RS", broj 104/09) predviđeno da ako se utvrdi da je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka ili da je imovina stečajnog dužnika neznatne vrednosti, stečajni postupak se zaključuje bez odlaganja. Odredbom člana 13. stav 3. Zakona o stečaju propisano je da će u slučaju iz stava 2. ovog člana stečajni sudija rešenjem o zaključenju stečajnog postupka naložiti stečajnom upravniku da unovči imovinu stečajnog dužnika i ostvarenim sredstvima pokrije nastale troškove, a osporenom drugom rečenicom ovog stava predviđeno je da, ako po pokriću nastalih troškova preostanu sredstva, ta sredstva se uplaćuju u budžet Republike Srbije.
Osporenim odredbama čl. 150. do 154. Zakona propisan je poseban postupak u slučaju dugotrajne nesposobnosti za plaćanje, i to: obaveštenje i pokretanje stečajnog postupka (član 150.), rok za uplatu predujma (član 151.), rasprava o otvaranju stečajnog postupka (član 152.), rešenje o otvaranju i zaključenju stečajnog postupka (član 153.) i postupanje sa imovinom stečajnog dužnika (član 154.).
Osporenim odredbama člana 150. Zakona propisano je: da je organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate u obavezi da jednom mesečno, i to poslednjeg dana u mesecu sa presekom stanja na taj dan, svim sudovima nadležnim za sprovođenje stačajnog postupka, dostavi obaveštenje o pravnim licima sa njihove teritorije koja su obustavila sva plaćanja u neprekidnom trajanju od najmanje godinu dana (stav 1.); da se ova obaveza ne odnosi na pravna lica koja su u postupku restruktuiranja u skladu sa propisima kojima se uređuje postupak privatizacije (stav 2.); da obaveštenje iz stava 1. ovog člana organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate objavljuje u jednom visoko tiražnom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije i na svojoj internet stranici (stav 3.); da po prijemu obaveštenja stečajni sudija po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka u kome se utvrđuje i postojanje pravnog interesa poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka (stav 4.).
Osporenim odredbama člana 151. Zakona propisano je: da će stečajni sudija rešenjem o pokretanju prethodnog stečajnog postupka odrediti visinu predujma iz člana 59. stav 1. ovog zakona i rok od 60 dana od dana objavljivanja rešenja u kome poverioci ili stečajni dužnik mogu tražiti sprovođenje stečajnog postupka i položiti predujam (stav 1.); da se rešenje iz člana 150. stav 4. ovog zakona objavljuje na oglasnoj tabli suda i protiv njega nije dozvoljena žalba (stav 2.).
Prema odredbama člana 152. Zakona, ako u roku iz člana 151. stav 1. ovog zakona bude uplaćen predujam, stečajni sudija bez odlaganja zakazuje ročište radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga za otvaranje stečajnog postupka (stav 1.) i u tom slučaju na dalji tok postupka se primenjuju odredbe ovog zakona o otvaranju i sprovođenju stečajnog postupka (stav 2.), a ako predujam ne bude uplaćen u roku iz člana 151. stav 1. ovog zakona smatraće se da ne postoji pravni interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka (stav 3.).
Osporenim odredbama člana 153. Zakona propisano je: da u slučaju iz člana 152. stav 3. ovog zakona stečajni sudija donosi rešenje kojim - 1) otvara stečajni postupak nad dužnikom, 2) utvrđuje ispunjenost stečajnog razloga trajnije nesposobnosti plaćanja, 3) utvrđuje da ne postoji interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka, 4) zaključuje stečajni postupak (stav 1.); da se rešenje iz stava 1. ovog člana objavljuje na oglasnoj tabli suda i dostavlja registru privrednih subjekata (stav 2.); da na rešenje iz stava 1. ovog člana žalbu mogu izjaviti stečajni dužnik i poverioci u roku od 30 dana od dana objavljivanja rešenja na oglasnoj tabli suda (stav 3.).
Osporenim odredbama člana 154. Zakona propisano je: da se rešenje iz člana 153. stav 1. ovog zakona po pravnosnažnosti dostavlja nadležnom organu koji vodi registar privrednih subjekata, odnosno drugi odgovarajući registar i predstavlja osnov za brisanje istog registra (stav 1.); da imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije, čime se ne dira u ranije stečena prava obezbeđenja i prioritetnog namirenja poverilaca na predmetnoj imovini, a da Republika Srbija ne odgovara za obaveze stečajnog dužnika (stav 2.); da Republika Srbija može stupiti umesto stečajnog dužnika u parnicu koja se vodi po njegovoj tužbi za naplatu potraživanja ili predaju stvari (stav 3.); da se imovinom iz stava 2. ovog člana upravlja i raspolaže u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje i raspolaganje sredstvima u svojini Republike Srbije (stav 4.); da će u slučaju da zainteresovano lice podnese predlog iz člana 149. stav 1. ovog zakona u pogledu imovine dužnika nad kojim je postupak stečaja zaključen u skladu sa članom 153. ovog zakona, stečajni sudija takav predlog odbaciti usled nepostojanja pravnog interesa (stav 5.).
III
Odredbama Ustava Republike Srbije u odnosu na koje inicijatori osporavaju navedene odredbe Zakona, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3. stav 1.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, a da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, a da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju i pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu Zakona, a da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se Zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa Zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći, a ženama, omladini i invalidima omogućuju se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.); da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu, da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja, da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena, a da su strana lica izjednačena na tržištu sa domaćim (član 84.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, te da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinica lokalne samouprave, kao i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.).
Ostalim relevantnim odredbama Ustava za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona o stečaju, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, jedinstveno tržište, pravni položaj privrednih subjekata i sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti (član 97. tač. 2. i 6.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven i da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom (član 4. stav 1. i član 194. st.1. i 3.).
Članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano je pravo na imovinu, tako što je predviđeno da svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, a da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.), te da prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).
IV
U sprovedenom postupku, polazeći od navedenih odredaba Ustava i suštine navoda inicijatora, Ustavni sud je utvrdio da se osporenom odredbom člana 13. stav 3, druga rečenica Zakona o stečaju, koja se odnosi na stečaj nedovoljne vrednosti kao vrstu stečaja i ima za posledicu oduzimanje imovine stečajnog dužnika bez naknade u korist države, povređuje Ustavom zajemčeno pravo na imovinu utvrđeno članom 58. Ustava, budući da, po oceni Suda, ne postoji valjani ustavnopravni osnov, u smislu ispunjenosti odgovarajućeg ustavnog uslova za oduzimanje imovine stečajnog dužnika u korist države (kao što je: javni interes, namirenje poreza i dr.). Prema shvatanju Suda, osporenom odredbom navedenog člana Zakona ne propisuju se eksproprijacija, nacionalizacija ili bilo koji drugi vid oduzimanja imovine na koji bi se eventualno mogla odnositi odredba člana 58. stav 2. Ustava kojom je u vidu imperativne norme utvrđeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Ustavni sud je konstatovao da, kada je reč o tumačenju člana 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji u suštini sadrži identičnu odredbu kao i član 58. Ustava, pojam "javnog interesa" ima se tumačiti ekstenzivno u smislu da je logično da nacionalni zakonodavac ima na raspolaganju širok stepen slobodne procene ovog pojma kao izraz određene ekonomske i socijalne politike koju vodi država. Međutim, to ne znači da država na osnovu slobodne procene može donositi zakone po sopstvenom nahođenju koji podrazumevaju tzv. proizvoljnu konfiskaciju ili nacionalizaciju, odnosno oduzimanje imovine vlasniku bez bilo kakve naknade. Takođe, u slučajevima prelaženja imovine stečajnog dužnika u svojinu države nužno je da bude ispunjen i zahtev o postojanju pravične ravnoteže i proporcionalnosti između zahteva opšteg interesa države i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinaca. Da bi određene mere koje preduzima država ispunile uslov proporcionalnosti, potrebno je da takve mere budu neophodne u smislu da za ispunjenje određenog cilja ne postoje drugi alternativni, povoljniji načini.
Pored iznetog, Sud ocenjuje da se osporenom odredbom člana 13. stav 3, druga rečenica Zakona o stečaju država stavlja u povoljniji položaj u odnosu na ostale učesnike na tržištu, jer se državnim prisvajanjem viška imovine dužnika u stečaju nedovoljne vrednosti povlašćuje državna svojina u odnosu na ostale Ustavom priznate oblike svojine (npr. privatna, zadružna) i time povređuju ustavni principi jednakosti položaja svih učesnika na tržištu i ravnopravnosti svih oblika svojine iz člana 84. stav 1. i člana 86. stav 1. Ustava. Osim toga, odredbom člana 243. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 i 99/11) propisano je da akcionarsko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom, zbog čega se osporenom zakonskom odredbom krši i načelo jedinstva pravnog poretka iz člana 4. stav 1. Ustava.
Ceneći ustavnost osporene odredbe člana 150. stav 1. Zakona, Sud je ocenio da se propisivanjem da se obaveštenje iz člana 150. stav 1. ovog člana o pravnim licima koja su obustavila sva plaćanja u neprekidnom trajanju od najmanje godinu dana, koje dostavlja organizacija koja sprovodi postupak prinudne naplate sudovima nadležnim za sprovođenje stečajnog postupka, samo objavljuje u jednom visokotiražnom dnevnom listu i na internet stranici, (ali ne i dostavlja) poveriocima stečajnog dužnika, što ima za posledicu da stečajni sudija po prijemu obaveštenja, po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka u kome se utvrđuje i postojanje pravnog interesa poverioca za sprovođenje stečajnog postupka, čini povreda prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 32. stav 1. i član 36. Ustava). Prema oceni Suda, normiranjem da se rešenje iz člana 153. stav 1. ovog zakona objavljuje na oglasnoj tabli suda, odnosno da se stranci ne vrši lično dostavljanje akta kojim se odlučuje o njenom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu, zbog čega objektivno nije u mogućnosti da se upozna sa sadržinom ovog akta, dovodi se u pitanje ostvarivanje prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo garantovanih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Ustavna garancija iz člana 32. stav 1. Ustava podrazumeva da svako ima pravo da se u sudskom postupku pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama i osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje sudskog postupka. Kada je reč o stečajnom postupku, ova ustavna garancija znači da se mora omogućiti da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i javno raspravi o pravima i obavezama stečajnog dužnika koja su predmet postupka i o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje stečajnog postupka, kao i da je celokupan postupak pred sudom sproveden u skladu sa odredbama važećih procesnih i materijalnih propisa. Ustavni sud nalazi da se stečajni postupak pred sudom, po opštim pravilima stečajnog postupka, pokreće podnošenjem pojedinačnog predloga koji sadrži pravno relevantne podatke, a ne po službenoj dužnosti stečajnog sudije po prijemu obaveštenja organizacije koja sprovodi postupak prinudne naplate, kao što je to propisano osporenim odredbama člana 150. Zakona o stečaju. Po mišljenju Suda, da bi bilo koji spor pred sudom bio javno raspravljen, ustavni uslov, u smislu člana 32. stav 1. Ustava, je da sud obezbedi prisustvo i mogućnost aktivnog učešća stečajnog dužnika o čijim pravima i obavezama se raspravlja pred sudom u smislu mogućnosti preduzimanja odgovarajućih radnji u sudskom postupku. Ova ustavna garancija, stoga, isključuje mogućnost da stečajni sudija donese rešenje kojim se otvara i zaključuje stečajni postupak nad dužnikom, bez prisustva i učešća stranaka o čijim pravima i obavezama se raspravlja i odlučuje ovim rešenjem. Svrha ustavnog jemstva iz člana 36. stav 2. Ustava je u tome da se svakom licu na koga se odnosi odluka kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu obezbedi da objektivno bude u mogućnosti da protiv takve odluke koristi propisano, delotvorno pravno sredstvo. Ovakva mogućnost može postojati samo ukoliko odluka bude na propisan način u pismenom obliku lično dostavljena stečajnom dužniku u postupku, kako bi on u zakonom propisanom roku od dana prijema odluke bio u mogućnosti da se upozna sa sadržinom tog akta i ukoliko to želi, da izjavi propisano pravno sredstvo protiv takvog akta. Pored ovoga, uslovljavanjem plaćanja određenog novčanog iznosa u vidu predujma i propisivanjem da se, ukoliko ne bude uplaćen u roku iz člana 151. stav 1. ovog zakona, bez pozivanja stečajnog dužnika i njegovih poverilaca i omogućavanja njihovog prisustva i učešća u raspravi u sudskom postupku, može smatrati da ne postoji pravni interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka (kako je predviđeno odredbom člana 152. stav 3. Zakona), povređuje se odredba člana 32. stav 1. Ustava kojim je zajemčeno pravo na pravično suđenje. Ovo iz razloga što ni stečajnom dužniku, ni stečajnim poveriocima ni na koji način nije pravno relevantno stavljeno do znanja da se pokreću bilo kakve stečajne radnje da bi mogli uzeti učešća u tom postupku, odnosno prijaviti svoja potraživanja. Drugim rečima, to znači da nije ispunjen ustavni uslov koji proizlazi iz člana 32. stav 1. Ustava da sud u tom raspravljanju obezbedi prisustvo i učešće stranaka o čijim se pravima i obavezama raspravlja pred sudom. U skladu sa tim, Ustavni sud smatra da je ostvarivanje prava na žalbu protiv rešenja iz člana 153. stav 1. Zakona potrebno vezati za datum ličnog dostavljanja rešenja stranci, a ne za datum objavljivanja rešenja na oglasnoj tabli suda, kako bi se omogućila realizacija ustavnog jemstva iz člana 36. stav 2. Ustava.
Ustavni sud je, takođe, ocenio da se propisivanjem da se rešenje kojim se zaključuje stečajni postupak objavljuje na oglasnoj tabli suda i dostavlja registru privrednih subjekata, kao Zakonom predviđenim načinom dostavljanja, a bez prethodnog ličnog dostavljanja stranci tog rešenja, te određivanjem da na to rešenje žalbu mogu izjaviti stečajni dužnik i poverioci u roku od 30 dana od dana objavljivanja rešenja na oglasnoj tabli suda (kako je to propisano osporenim odredbama čl. 153. i 154. Zakona), pored povrede principa iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, povređuju i osnovna ustavna načela o neposrednoj primeni ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 18. stav 2. Ustava kojim je uređeno da se zakonom može propisati način ostvarivanja Ustavom zajemčenih prava, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenih prava. Ovo iz razloga što od okolnosti da li će i kada stranci biti izvršeno dostavljanje akta zavisi i pravna mogućnost i rok za korišćenje propisanog pravnog sredstva. Istovremeno, ova lica se stavljaju u neravnopravan položaj sa ostalim stečajnim dužnicima, s obzirom na to da je odredbom člana 71. Zakona o stečaju propisano da se u opštem stečajnom postupku rešenje o otvaranju stečajnog postupka dostavlja stečajnom dužniku, čime se povređuje načelo iz člana 21. stav 1. Ustava kojim se garantuje jednakost svih pred Ustavom i zakonom. Osporenim odredbama člana 154. Zakona o stečaju, prema oceni Suda, ograničava se pravo na imovinu stečajnih dužnika i njihovih poverilaca zajemčeno odredbama člana 58. Ustava, zbog objektivne nemogućnosti da realizuju svoja potraživanja, uključujući i ona koja su zasnovana na pravnosnažnim sudskim odlukama, budući da se osporenim odredbama st. 2. i 3. ovog člana omogućava "prelaženje" imovine stečajnog dužnika u svojinu države, po sili zakona, pri čemu država ne odgovara za obaveze stečajnog dužnika, ali može stupiti na mesto stečajnog dužnika u parnici koja se vodi po njegovoj tužbi za naplatu potraživanja ili stvari (stečaj zbog dugotrajne insolventnosti, odnosno nesposobnosti za plaćanje stečajnog dužnika kao posebna vrsta stečaja), a da nije ispunjen ni jedan ustavni uslov za oduzimanje imovine predviđen odredbama člana 58. Ustava. To znači da otvaranjem i zaključenjem stečaja nad tzv. neaktivnim pravnim licima prestaje njihov pravni subjektivitet brisanjem iz javnog registra, a Republika Srbija, po sili zakona, postaje vlasnik celokupne imovine, odnosno, aktive stečajnog dužnika, budući da država ne odgovara za obaveze stečajnog dužnika. Štaviše, kod ove vrste stečaja, osporenim odredbama člana 154. Zakona o stečaju propisano je da ukoliko je stečajni dužnik vodio neku parnicu prema svojim dužnicima, njeno vođenje može da preuzme država u svojstvu tužioca. Takođe, iz osporenih odredaba ovog člana Zakona proizlazi i da poverilac koji je pre stečaja započeo parnicu protiv stečajnog dužnika nema pravo da je nastavi nakon brisanja stečajnog dužnika u postupku protiv države, jer ona više nije pravni sledbenik za njegove dugove, odnosno potraživanja njegovih poverilaca. Ustavni sud nalazi da se navedenim odredbama Zakona povređuje i ustavno načelo ravnopravnosti svih svojinskih oblika iz člana 86. stav 1. Ustava, jer se povlašćuje državna svojina tako što imovina stečajnog dužnika po sili zakona prelazi bez naknade u državnu svojinu. Osporenim normiranjem, prema oceni Suda, povređuje se i zajemčeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 1. Ustava i uskraćuje sudska zaštita subjektivnih prava koja je svakome zajemčena Ustavom, jer se oduzimanje imovine u korist države opravdava pravnom nezainteresovanošću poverilaca za stečaj dugotrajno inosolventnog dužnika, a ne obezbeđuje se sudska zaštita njihovih imovinskih prava koja proizilaze iz potraživanja poverilaca.
V
Ocenjujući ustavnost osporenih odredaba Zakona o stečaju, polazeći od činjenice da su u međusobnoj korelaciji i pravno logičkoj vezi, kao i da su pravne situacije na koje se odnose često i međusobno uslovljene, Ustavni sud, analizirajući osporena zakonska rešenja u celini, utvrdio je nesaglasnost svih osporenih odredaba Zakona o stečaju sa Ustavom, jer bi zbog obima intervencije Suda pravna egzistencija pojedinih odredaba izgubila svaki pravni smisao.
Budući da je odredba člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojom se garantuje pravo na imovinu, u suštinskom smislu, istovetna odredbi člana 58. Ustava, to je Ustavni sud izvršio ocenu samo ustavnosti osporenih odredaba navedenog Zakona.
Ustavni sud nije ulazio u ocenu osnovanosti ostalih navoda i razloga iznetih u svim podnetim inicijativama, budući da je ocenio da ne mogu biti od uticaja na drugačije odlučivanje Suda u ovoj pravnoj stvari.
Kako je doneo konačnu odluku u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona navedenog u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 56. stav 3) Zakona o Ustavnom sudu.
Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2), člana 45. tačka 1) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
Na osnovu odredbe člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 13. stav 3. u delu koji glasi: „Ako po pokriću nastalih troškova preostanu sredstva, ta sredstva se uplaćuju u budžet Republike Srbije.“ i odredbe čl. 150. do 154. Zakona o stečaju ("Službeni glasnik RS", broj 104/09) prestaju da važe danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u "Službenom glasniku Republike Srbije".
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević