Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби И. Н . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. априла 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. Н . изјављена против решења Прекршајног апелационог суда Прж. 14423/19 од 4. јула 2019. године и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредом члана 32. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда Прж. 14423/19 од 4. јула 2019. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Прекршајног суда у Београду Пр. 3211/19 од 25. фебруара 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Н . из Београда поднео је Уставном суду, 5. августа 2019. године, преко пуномоћника Г. Д, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда Прж. 14423/19 од 4. јула 2019. године, због повреде права из чл. 32, 33, 34, 35. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац сматра да му је повређено право на приступ суду тиме што је оспореним решењем правноснажно одбачен захтев за судско одлучивање о издатом прекршајном налогу, иако је подносилац доставио потписани, уредан поднесак који је насловљен као захтев за судско одлучивање из кога се закључује да окривљено лице (подносилац) тражи судску заштиту и то право му не може бити ускраћено, без обзира на то што прекршајни налог који је приложен уз поднесак, није потписан.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено решење и одреди подносиоцу накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Пр. 3211/19 Прекршајног суда у Београду, између осталог, утврдио:
- да је против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, 16. јануара 2019. године издат прекршајни налог од стране Градске управе града Београда – Секретаријата за послове комуналне полиције – Подручне организационе јединице за град Београд бр. 40 50103587364126440 због прекршаја из члана 64б став 2. тачка 15. Одлуке о комуналном реду за град Београд („Службени лист за град Београд „ бр. 10/11, 60/12, 51/14, 92/14, 2/15, 11/15, 61/15, 75/16, 19/17, 50/18 и 92/18); за наведени прекршај је предвиђена новчана казна у износу од 5.000 динара;
- да је окривљени 25. јануара 2019. године поднео Прекршајном суду у Београду захтев за судско одлучивање уз који је доставио непотписан прекршајни налог издат од Градске управе града Београда – Секретаријата за послове комуналне полиције – Подручне организационе јединице за град Београд бр. 40 50103587364126440 у оригиналу, као и пуномоћје;
- да је напред наведени захтев за судско одлучивање потписан од стране И. Н . и његовог браниоца – адвоката Г . Д, док прекршајни налог није потписан;
- да је решењем Прекршајног суда у Београду Пр. 3211/19 од 25. фебруара 2019. године одбачен захтев за судско одлучивање као непотписан;
- да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 14423/19 од 4. јула 2019. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, а решење Прекршајног суда у Београду Пр. 3211/19 од 25. фебруара 2019. године је потврђено.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да су „неосновани наводи жалбе којима се указује на неправилну примену одредаба Закона о прекршајима приликом доношења побијаног решења. Одредбом члана 174. став 1. тог Закона јасно су прописани услови под којима прекршајни налог стиче својство захтева за судско одлучивање, од којих је један да налог буде потписан. У поукама и упозорењима на полеђини прекршајног налога је то јасно написано тако да се лице на чије је име налог издат не може позивати на непознавање прописа. Ово тим пре што је према стању у списима и у тренутку предаје налога суду И. Н . имао помоћ браниоца адвоката Г . Д . који као стручно лице не може истицати да му прописи нису познати“:
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, између осталог, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (члан 35. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.).
Законом о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16) је, између осталог, прописано: да се прекршајни поступак покреће решењем суда на основу захтева за покретање прекршајног поступка и издатог прекршајног налога поводом кога је поднет захтев за судско одлучивање (члан 167.); да се прекршајни налог издаје када је за прекршај законом или другим прописом од прекршајних санкција предвиђена само новчана казна у фиксном износу, да се за прекршаје из става 1. овог члана не може поднети захтев за покретање прекршајног поступка (члан 168. ст. 1. и 2.); да прекршајни налог садржи, између осталих, следеће поуке и упозорења – да лице против кога је издат прекршајни налог које не прихвата одговорност за прекршај има право да у року од осам дана од пријема прекршајног налога поднесе захтев за судско одлучивање тако што ће лично или преко поште предати прекршајни налог надлежном прекршајном суду уз назначење суда коме се захтев подноси у складу са чланом 174. став 1. овог закона, као и да ће прекршајни налог постати коначан и извршан по протеку рока од осам дана од дана пријема ако лице против кога је издат прекршајни налог у том року не плати новчану казну или не захтева судско одлучивање о издатом прекршајном налогу у складу са чланом 173. став 2. овог закона (члан 171. став 1. тач. 3) и 5 )); да се прекршајни налог састоји од оригинала и две копије, оригинал се уручује лицу против кога се издаје прекршајни налог, а копије задржава орган који издаје прекршајни налог, да се прекршајни налог уручује присутном лицу за кога се сматра да је учинило прекршај у моменту откривања прекршаја, да лице против кога је издат прекршајни налог својим потписом на одговарајућем месту у налогу потврђује његов пријем, да ако присутно лице против кога се издаје прекршајни налог одбије да прими налог, службено лице ће га упозорити на последице одбијања пријема и унети у налог забелешку о одбијању пријема, дан и час када је пријем одбијен , чиме се сматра да је прекршајни налог уручен (члан 172. ст . 1, 2. и 6.); да лице против кога је издат прекршајни налог уколико не прихвата своју одговорност може надлежном суду у року од осам дана од пријема прекршајног налога, лично или путем поште, да достави потписан прекршајни налог, који под овим условима представља захтев за судско одлучивање о прекршајном налогу (у даљем тексту: захтев за судско одлучивање) , да лице против кога је издат прекршајни налог достављањем захтева за судско одлучивање надлежном суду стиче својство окривљеног у прекршајном поступку (у даљем тексту: окривљени), да ако окривљени суду достави захтев за судско одлучивање путем поште, уз потписан прекршајни налог може приложити и своју писану одбрану и доставити или предложити доказе (члан 174. ст. 1, 2. и 4.); да ће суд решењем одбацити неблаговремен или непотписан захтев за судско одлучивање (члан 176. став 1.); да уколико суд захтев окривљеног за судско одлучивање на основу издатог прекршајног налога не одбаци. донеће решење о покретању прекршајног поступка (члан 177. став 1.).
5. Уставни суд констатује да је у својој досадашњој пракси, по правилу, одбацивао уставне жалбе подносилаца којима се оспоравају решења прекршајних судова којима је одбачен као непотписан захтев за судско одлучивање, а који подносиоци су се налазили у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији као овде подносилац уставне жалбе (видети нпр. решења Уж-11862/2018 од 25. фебруара 2021. године, Уж-5852/2020 од 25. маја 2021. године и Уж-8632/2020 од 27. јануара 2022. године).
Уставни суд даље констатује да је Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) 2. новембра 2022. године доставио туженој Републици Србији на одговор представку у предмету Бошњачки против Србије, број представке 37630/19. У чињеницама предмета, како их је представио ЕСЉП, наведено је да је подносиоцу издат прекршајни налог због саобраћајног прекршаја, да је подносилац потом поднео потписани захтев за судско одлучивање, при чему је приложио и сам прекршајни налог, али да је његов захтев правноснажно одбачен, јер прекршајни налог није потписан у складу са чланом 174. Закона о прекршајима. Наведено је, такође, да је Уставни суд одбацио његову уставну жалбу, јер је оцењено да подносилац није претрпео значајнију штету. Полазећи од наведеног, ЕСЉП је од тужене Републике Србије затражио да достави своја запажања у погледу питања да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено право на приступ суду из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конценција), при чему је указано на следећу праксу ЕСЉП од значаја за овај предмет: Evaggelou против Грчке (број представке 44078/07, пресуда од 13. јануара 2011. године, ст. 17-24 .); Zubac против Хрватске (ВВ) (број представке 40160/12, пресуда од 5. априла 2018. године, ст. 96-99 .) и Nowinski против Пољске (број представке 25924/06, пресуда од 20. октобра 2009. године, ст. 31-34 .).
Имајући у виду да је цитирани предмет Бошњачки против Србије „комунициран“ Републици Србији са позивом на одговорајућу праксу ЕСЉП која се тиче повреде права на приступ суду, те да се предмет тиче битно сличне чињеничне и правне ситуације као и конкретан предмет пред Уставним судом, Уставни суд је одлучио да у овом предмету преиспита своју досадашњу праксу у погледу спорног правног питања – непотписаног прекршајног налога и права на приступ суду, посебно имајући у виду да се овде отварају питања која су од ширег значаја за остваривање Уставом зајемчених права.
6. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 14423/19 од 4. јула 2019. године повређено право на приступ суду као елемент права из члана 32. Устава. При томе, подносилац наводи да „када окривљено лице поднесе уредан поднесак који је насловљен као захтев за судско одлучивање, потписан од стране окривљеног и његовог браниоца, из чије се садржине јасно закључује да не прихвата одговорност за дело које му се ставља на терет, недвосмислено се закључује да окривљени тражи судску заштиту и то право му не може бити ускраћено, без обзира на то што прекршајни налог који је приложен уз поднесак, није потписан“.
Уставни суд пре свега начелно напомиње да се прекршајни налог издаје када је за прекршај прописана само новчана казна у фиксном износу. Уколико лице прихвати одговорност и у року од осам дана од дана пријема прекршајног налога плати половину изречене казне ослобађа се плаћања друге половине изречене новчане казне. Лице против кога је издат прекршајни налог може прихватити одговорност за прекршај и након истека рока од осам дана од пријема прекршајног налога ако пре поступка извршења добровољно плати целокупан износ изречене новчане казне. Лице против кога је издат прекршајни налог, које не прихвати одговорност за прекршај, има право да у року од осам дана од његовог пријема потписан прекршајни налог лично или преко поште достави надлежном прекршајном суду. Потписани прекршајни налог се тада сматра захтевом за судско одлучивање. Достављањем захтева за судско одлучивање (потписаног прекршајног налога) надлежном суду лице против кога је издат прекршајни налог стиче својство окривљеног у прекршајном поступку.
Дакле, по становишту Уставног суда, прекршајни поступак се на основу чл. 167. ст. 1. и 2. Закона о прекршајима покреће захтевом за судско одлучивање, поднетим на основу издатог прекршајног налога, и то у року од осам дана од пријема налога или наведеног датума покушаног уручења истог (члан 172. став 6.). Стога је иницијални акт за покретање прекршајног судског поступка – захтев за судско одлучивање по прекршајном налогу. Лице против кога је издат прекршајни налог може по члану 174. Закона о прекршајима у истом року доставити суду потписани прекршајни налог, у ком случају он представља захтев за судско одлучивање , односно иницијални акт. Тада прекршајни налог мора бити потписан. Та могућност , међутим , не искључује право лица да поступак покрене подношењем захтева у форми посебног поднеска, који у том случају представља иницијални акт за судски поступак и стога тај захтев – поднесак, мора бити потписан од стране подносиоца да би суд по њему поступао. У прилогу тог захтева доставља се прекршајни налог, који у том случају не мора бити потписан, а назначени датуми пријема , односно покушаног уручења омогућавају оцену благовремености поднетог захтева (члан 172. Закона о прекршајима).
Могућност да се судски поступак иницира достављањем прекршајног налога који у том случају стиче својство иницијалног акта је погодност за подносиоца и треба да му олакша приступ суду. У том случају прекршајни налог као и сваки други иницијални акт мора бити потписан (члан 171. став 1.) да би суд по истом могао поступати.
Према члану 171. став 6. Закона о прекршајима, који је насловљен као „испитивање захтева за судско одлучивање“, суд ће одбацити захтев који је неблаговремен или непотписан. То значи само када се суду достави прекршајни налог који представља захтев – иницијални акт за судски поступак, исти мора бити потписан, да захтев не би био одбачен.
Ако се међутим, лице на које се прекршајни налог односи, не користи овом могућношћу олакшаног покретања судског поступка, већ поднесе захтев за судско одлучивање као посебни поднесак и исти потпише, достављајући у прилогу непотписан прекршајни налог, такав захтев се не може по члану 171. став 1. Закона о прекршајима одбацити као непотписан (јер је исти потписан), без обзира што је прекршајни налог који је достављен као прилог остао непотписан. У том случају захтев је иницијални акт за судски поступак и само он мора бити потписан да би суд по њему поступао, а не и прилози достављени уз њега (прекршајни налог).
Уставни суд је из списа предмета Пр. 3211/19 Прекршајног суда у Београду несумњиво утврдио да лице на кога се прекршајни налог односи није потписало оригинални примерак прекршајног налога, али је уз тај налог доставило поднесак насловљен као „захтев за судско одлучивање“ у коме је јасно означен број и датум издавања прекршајног налога, и да је тај поднесак потписан од стране лица на кога се прекршајни налог односи и његовог браниоца. Такође, Уставни суд констатује да је уз захтев и прекршајни налог поступајућем прекршајном суду достављено и пуномоћје за браниоца лица на кога се прекршајни налог односи. Уставни суд сматра да то што је уз поднесак насловљен као захтев за судско одлучивање достављен непотписан прекршајни налог у оригиналу не може бити разлог за одбацивање захтева за судско одлучивање , јер би се на тај начин подносиоцу ускратило право на приступ суду из члана 32. Устава. Наиме, у члану 176. став 1. Закона о прекршајима говори се о одбацивању непотписаног захтева за судско одлучивање, а не непотписаног прекршајног налога (који уколико није потписан и достављен самостално нема својство захтева сходно члану 174. Закона о прекршајима). Поступајући прекршајни судови у конкретном случају занемарују чињеницу да је прекршајни налог поднет као прилог уз посебан поднесак насловљен као захтев за судско одлучивање који је потписан од стране и лица на кога се прекршајни налог односи и његовог браниоца. Уставни суд указује да је достављањем поднеска који је насловљен као захтев за судско одлучивање с позивом на број прекршајног налога по коме се тражи судско одлучивање и достављањем налога уз захтев, а имајући у виду и чињеницу поштовања законом прописаног рока, подносилац изразио јасну и недвосмислену намеру да захтева судско одлучивање по издатом прекршајном налогу. Наведено, нарочито имајући у виду чињеницу да је поднесак насловљен као захтев за судско одлучивање потписан како од стране лица на кога се прекршајни налог односи, тако и од стране браниоца. Суд сматра да је подносилац у конкретном случају испунио све претпоставке које се односе на покретање прекршајног поступка предвиђене чланом 167. тачка 2 ) Закона о прекршајима. Уставни суд је стога утврдио да није било основа да се захтев одбаци као непотписан.
Такође, Уставни суд примећује да је у конкретном случају, одбацивањем као непотписаног захтева за судско одлучивање, а који је поднео подносилац уставне жалбе, поступајући прекршајни суд испољио претерани формализам. Наиме, Уставни суд подсећа да је у својој пракси ЕСЉП у низу ситуација сматрао релевантним позивање на претерани формализам, као на пример, у пресуди Маширевић против Србије (представка број 30671/08, пресуда ЕСЉП од 11. фебруара, 2014. године), која се, као и већина других примера ове врсте из праксе ЕСЉП, тицала ограничења приступа суду, одговарајућим механизмима, који се своде на претерани формализам, односно претерано формално резоновање редовних судова.
Уставни суд начелно констатује да претерани формализам може бити као у том примеру испољен од стране државних органа, односно конкретно редовних судова, али исто тако, претерани формализам се може манифестовати и од стране лица која су у судском поступку имаоци/носиоци одређених права и дужности, односно имају одговарајући положај у поступку или теже да у неком судском поступку остваре своја права или права за која сматрају да им припадају. Уставни суд посебно указује на то да је приговор претераног формализма од нарочитог значаја када се претерани формализам испољава у поступцима и одлукама надлежних државних органа, као што се и догодило у конкретном случају.
С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да су одбачајем захтева за судско одлучивање као непотписаног, релевантне одредбе Закона о прекршајима примењене очигледно погрешно и арбитрерно на штету подносиоца уставне жалбе и да су одредбе тумачене уз претерани формализам , те је стога утврдио да је оспореним појединачним актом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. Устава, и то у погледу права на приступ суду као елемента наведеног права.
Имајући у виду напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспореног решења Прекршајног апелационог суда и одређивањем да Прекршајни апелациони суд поново одлучи о жалби браниоца окривљеног И . Н .– адвоката Г. Д, изјављеној против решења Прекршајног суда у Београду Пр. 3211/19 од 25. фебруара 2019. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није досудио тражену накнаду нематеријалне штете, јер сматра да је поништавање оспореног решења довољна сатисфакција за повреду права коју је претрпео подносилац уставне жалбе .
7. Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права из чл. 33, 34, 35. и 36. Устава искључиво заснивају на истакнутој повреди права на приступ суду , као елемента права на правично суђење.
Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Уставни суд је, због ширег значаја ове одлуке за заштиту уставности и законитости и људских права и основних слобода , сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се Одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
9. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.