Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р . П . из Српског Крстура код Новог Кнежевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. П . изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 66/19 од 26. марта 2019. године и решења истог суда Квм. 25/19 од 28. марта 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. П . из Српског Крстура код Новог Кнежевца, поднео је Уставном суду, 8. априла 2019. године, преко пуномоћника В . Ј . Ђ, адвоката из Суботице, уставну жалбу, допуњену поднеском од 25. априла 2019. године, против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 66/19 од 26. марта 2019. године и решења истог суда Квм. 25/19 од 28. марта 2019. године, због повреде права из чл. 27. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је у конкретном случају притвор према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, неосновано одређен по основу члана 211. став 1. тачка 2. Законика о кривичном поступку; да поступајући суд није размотрио могућност примене блажих мера које прописује Законик о кривичном поступку, нити је оценио да ли се могу применити мере из члана 66. став 1. и члана 67. став 1. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица; да у оспореним решењима нису дати довољни разлози за наводну опасност утицаја на сведоке; да је окривљени млађи малолетник; да поступајући судови нису поступали по стандарду нарочите хитности, будући да је подносилац неосновано био у притвору од 26. марта 2019. године до 23. априла 2019. године.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду наведеног Уставом зајемченог права, да поништи оспорена решења, те да досуди подносиоцу накнаду нематеријалне штете, као и трошкове поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације и одговора Вишег суда у Суботици Су. VIII-45 бр. 5/22 од 20. априла 2022. године, утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 66/19 од 26. марта 2019. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, на основу члана 67. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС“, број 85/05) и члана 211. став 1. тачка 2. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) одређен притвор, а који му се рачуна од часа лишења слободе. Притвор је одређен због постојања основане сумње да је окривљени учинио кривично дело силовања из члана 178. став 3. у вези става 1. Кривичног законика
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да је „ВЈТ из Зрењанина предложио да се према малолетнику одреди притвор на основу чл. 67. ЗМ у вези чл. 211. став 1. тач. 2. и 3. ЗКП. Судија за малолетнике налази да је предлог ВЈТ-а за одређивање притвора основан, обзиром да из документованог извештаја као допуне кривичне пријаве, те приложених извештаја лекара и психолога О. болнице у Суботици, документације о менталном здрављу малолетне оштећене М.Б. и службених белешки о обавештењу примљеном од грађана, произлази основана сумња да је малолетник извршио кривично дело за које се терети. Судија за малолетнике налази да постоје особите околности које указују да би малолетни могао ометати поступак утицањем на сведоке као и пунолетног извршиоца – саучесника М.Ж, јер је потребно да се у својству сведока испитају малолетна оштећена М.Б, њена хранитељка О.Р. те саучесник пунолетни М.Ж. Значи, у конкретном случају постоји тзв. колузиона опасност тј. опасност од утицаја на слободну вољу сведока , односно саучесника. Његовим пуштањем на слободу исти би могао доћи у контакт са наведеним сведоцима, као и пунолетним саучесником те на тај начин утицати на исте како да сведоче, а обзиром на њихове односе и на увек присутан страх и обзир према ономе у чијој ствари треба сведочити. Битно је да његово присуство на слободи може утицати на слободну вољу сведока, односно саучесника. Што се тиче предлога ВЈТ-а да се притвор према малолетнику одреди и у смислу члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП, судија за малолетнике налази да исти није основан обзиром да према малолетнику до сада нису изрицане васпитне мере, те да ће покретање овог поступка у довољној мери утицати на истог да не понови кривично дело.
Оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Квм. 25/19 од 28. марта 2019. године одбијена је као неоснована жалба браниоца изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 66/19 од 26. марта 2019. године.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено да је „правилно судија за малолетнике одлучио када је одредио притвор према малолетнику сходно члану 211. став 1. тачка 2. ЗКП, због опасности да ће утицати на сведоке, обзиром да из документованог извештаја као допуне кривичне пријаве, те приложених извештаја лекара и психолога О. болнице у Суботици, документације о менталном здрављу малолетне оштећене М.Б. и службених белешки о обавештењу примљеном од грађана, произлази основана сумња да је малолетник извршио кривично дело за које се терети. Неспорна је чињеница да у току поступка у својству сведока треба испитати оштећену М.Б, њену хранитељку О.Р, те саучесника М.Ж, са којима би малолетник лако могао доћи у контакт и на тај начин утицати на њих како да сведоче, а обзиром на њихове односе и на увек присутан страх, и обзир према ономе у чијој ствари треба сведочити.
Решењем Квм. 28/19 од 11. априла 2019. године Виши суд у Зрењанину се огласио месно ненадлежним за поступање према подносиоцу уставне жалбе, те су списи предмета достављени Вишем суду у Суботици као стварно и месно надлежном. У образложењу решења је, између осталог, наведено да подносилац уставне жалбе борави у Школском центру … „Д .“, где се одиграо критични догађај. Такође, у том центру борави и оштећена М.Б.
Виши јавни тужилац је у поднеску Ктм. 75/19 од 23. априла 2019. године ставио предлог да се подносиоцу укине притвор, јер су престали разлози за одређивање притвора из члана 211. став 1. тачка 2. ЗКП.
Решењем Вишег суда у Суботици Ким. 34/19 од 23. априла 2019. године према подносиоцу је укинут притвор.
Правноснажним решењем Вишег суда у Суботици Км. 15/20 од 3. јула 2020. године према подносиоцу је обустављен кривични поступак.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава, на чије повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета прописано је: да је за сврхе ове Конвенције дете људско биће које није навршило осамнаест година живота, ако се на основу закона који се односи на дете, пунолетство не стиче раније (члан 1.); да у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја су интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, а тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12. ст. 1. и 2.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне, социјалне и образовне мере ради заштите детета од свих облика физичког или менталног насиља, повреда или злоупотребе, занемаривања или немарног односа, малтретирања или експлоатације, укључујући и сексуалну злоупотребу, док је на бризи код родитеља, законитих старатеља или неког другог лица коме је поверена брига о детету, да такве заштитне мере треба да обухвате, по потреби ефикасне поступке за установљавање социјалних програма за обезбеђење подршке неопходне детету и онима којима је поверена брига о детету, као и остале облике спречавања, утврђивања, пријављивања, прослеђивања, истраге, поступања и праћења случајева овде наведеног злостављања детета и, по потреби, обраћање суду (члан 19. ст. 1. и 2.); да државе чланице обезбеђују да ни једно дете не буде изложено мучењу или другим окрутним, нељудским или понижавајућим поступцима или казн, да се смртна казна и казна доживотног затвора, без могућности пуштања на слободу не може изрећи за кривична дела која су учинила лица млађа од осамнаест година (члан 37. став 1. тачка (а)).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21-Одлука УС и 62/21-Одлука УС) (у даљем тексту ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка – позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивање одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицајем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тачка 2) ); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), те да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 214. ст. 1. и 2.).
Законом о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС“, број 85/05) (у даљем тексту ЗМ) прописано је: да судија за малолетнике може донети решење да се малолетник у току припремног поступка привремено смести у прихватилиште, васпитну или слични установу, да се стави под надзор органа старатељства или да се смести у другу породицу (у даљем тексту: мера привременог смештаја малолетника), ако је то потребно ради издвајања малолетника из средине у којој је живео или ради пружања помоћи, надзора, заштите или смештаја малолетника (члан 66. став 1.), као и да изузетно, судија за малолетнике може одредити да се малолетник стави у притвор, кад за то постоје разлози из члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку, ако се сврха ради чијег је остварења притвор одређен, не може постићи мером привременог смештаја малолетника из члана 66. став 1. овог закона (члан 67. став 1.).
Чланом 178. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица казниће се затвором од три до дванаест година (став 1.), као и да ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда лица према којем је дело извршено или ако је дело извршено од стране више лица или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин или према малолетнику или је дело имало за последицу трудноћу, учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година (став 3.).
5. Подносилац уставне жалбе образлаже повреду права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава тиме што му је притвор неосновано одређен по основу члана 211. став 1. тачка 2. ЗКП, затим у оспореним решењима нису дати довољни разлози за одређивање притвора, нити је поступајући суд у конкретном случају размотрио примену блажих мера према подносиоцу.
Пре свега, при доношењу ове одлуке, Уставни суд је имао у виду и релевантну праксу Европског суда за људска права. Уставни суд констатује да је ризик утицаја на сведоке релевантан и уобичајен основ за одређивање/продужење притвора, али чим се ризик смањи, основ престаје бити релевантан и довољан за даље продужење притвора. Са протеком времена, ризик утицаја на сведоке, односно на прикупљања доказа нестаје. Поступајући судови морају да образложе постојање ризика утицаја на сведоке и да воде рачуна о разумном временском периоду боравка у притвору по овом основу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Debboub alias Husseini Ali против Француске, представка број 37786/97, од 9. новембра 1999. године, став 44. и пресуду Szeloch против Пољске, представка број 33079/96 од 22. фебруара 2001. године, став 91.).
Такође, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Из цитиране одредбе члана 27. став 1. Устава произлази да је, како за лишење слободе, тако и за продужење притвора, неопходно кумулативно испуњење следећих услова: да лишење слободе, као и продужавање трајања те мере, мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом; да је лишење слободе допуштено само у законито спроведеном поступку; да се притвор према неком лицу може одредити (и продужити) само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело.
Притвор је у кривичном поступку према подносиоцу уставне жалбе одређен оспореним решењима Вишег суда у Зрењанину Кпп. 66/19 од 26. марта 2019. године и Квм. 25/19 од 28. марта 2019. године, на основу одредбе члана 67. ЗМ у вези члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, којима је прописано да изузетно судија за малолетнике може одредити да се малолетник стави у притвор, кад за то постоје разлози из члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку из 2001. године , ако се сврха, ради чијег је остварења притвор одређен, не може постићи мером привременог смештаја малолетника из члана 66. став 1. овог закона, те да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, између осталог, особите околности указују да ће ометати поступак утицајем на сведоке. Додатно, Уставни суд напомиње да је суштина основа за одређивање притвора из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, опасност по доказе. У оваквим случајевима околности указују на то да ће окривљени уништити, сакрити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или особите околности указују на то да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче ( колузиона опасност). Потребно је имати у виду да из ЗКП неспорно произлази да је трајање овако одређеног притвора ограничено моментом обезбеђења доказа због којих је он одређен. У конкретном случају било је потребно саслушати сведоке малолетну оштећену Б.М, затим њену хранитељку О.Р, као и саучесника – пунолетног М.Ж. Подносилац је био у притвору од 26. марта 2019. године од 08,00 сати па до 23. априла 2019. године, када је решењем Вишег суда у Суботици Ким. 34/19 укинут притвор.
О постојању услова за одређивање притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама Законика о кривичном поступку о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени ометати поступак тако што ће утицати на сведоке, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су од стране кривичних судова детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање, у складу са гаранцијама права из члана 27. став 1. Устава. По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним и незаконитим поступањем судова, како то проистиче из навода уставне жалбе, с обзиром на то да је постојала основана сумња да је подносилац извршио кривично дело силовање из члана 178. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика, те да је потребно саслушати укупно три сведока (малолетну оштећену М.Б, њену хранитељку О.Р. и саучесника М.Ж), а да би пуштањем на слободу подносиоца, исти могао доћи у контакт са оштећеном и сведоцима те утицати на њих како да сведоче имајући у виду њихове односе и увек присутан страх и обзир према ономе у чијој ствари треба сведочити. Ове чињенице су у оспореним решењима и наведене. Дакле, тада малолетном окривљеном је стављено на терет тешко кривично дело где је евентуална жртва дела била малолетна оштећена.
При томе, Уставни суд сматра да је Виши суд у Зрењанину поклонио адекватну пажњу конкретном предмету, дајући релевантан и индивидуализован разлог за одређивање притвора, при томе одбијајући одређивање притвора по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. Такође, Уставни суд указује да је, након што су престали да постоје разлози за одређивање притвора из члана 67. ЗМ у вези члана 211. став 1. тачка 2 ) ЗКП, притвор укинут решењем Вишег суда у Суботици Ким. 34/19 од 23. априла 2019. године. Дакле, подносилац је у притвору био мање од месец дана. Имајући у виду одредбу члана 67. став 3. ЗМ која прописује да притвор у припремном поступку може трајати најдуже месец дана, Уставни суд је оценио да су судови у овом предмету поступили на уставноправно прихватљив начин у свему са релевантним одредбама ЗМ и ЗКП, водећи рачуна и о дужини трајања притвора који је одређен тада малолетном окривљеном, односно овде подносиоцу уставне жалбе.
Све напред наведено представља уставноправно прихватљиво и довољно образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да би окривљени да му није одређен притвор могао ометати кривични поступак. Основана сумња, као један од нужних услова за трајање притвора, у конкретном случају несумњиво постоји.
Подносилац уставне жалбе наводи да „суд није оценио да ли има места примени неке од мера из члана 66. став 1. и члана 67. став 1. ЗМ.“. Суд указује да је чланом 67. став 1. ЗМ прописана мера притвора, те да је на основу исте одредбе и у вези члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП одређен притвор према подносиоцу оспореним првостепеним решењем. Што се тиче члана 66. став 1. ЗМ, којом је регулисан смештај малолетног окривљеног у некој установи, Уставни суд констатује да обавеза образлагања судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе, а то нарочито важи за образложење одлука судова по правном леку у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепеног суда. Такође, Уставни суд напомиње да обим обавезе давања образложења зависи од природе одлуке (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније, представка број 18390/91 , од 9. децембра 1994. године, ст ав 29.), те да није потребно дати одговор на сва покренута питања. У конкретном случају реч је о решењима којима је одређен притвор подносиоцу, односно реч је о актима темпоралног карактера. Самим тим, Суд сматра да поступајући судови нису имали обавезу да образложе сваки изнети аргумент подносиоца, а са друге стране, оспорена решења садрже детаљно и уставноправно прихватљиво образложење зашто је у конкретном случају одређен притвор подносиоцу.
Овде Уставни суд нарочито напомиње да је степеновање мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка обавезно, уколико су за то испуњени законом прописани услови, али би степеновање у конкретном случају дошло у обзир да је требало наставити примену мера из члана 188. Законика о кривичном поступку према подносиоцу. Наиме, притвор је укинут подносиоцу 23. априла 2019. године решењем Вишег суда у Суботици Ким. 34/19.
6. Уставни суд сматра да је због специфичности самог предмета потребан посебан ниво опреза како би се заштитила права малолетних лица, односно деце. Наиме, у конкретном случају окривљени и оштећена су деца у смислу Конвенције Уједињених нација о правима детета. Због тога, Уставни суд је размотрио да ли је у конкретном случају испуњен услов пропорционалности између права на слободу и безбедност подносиоца и права малолетне оштећене. Односно да ли су поступајући судови успоставили равнотежу између права подносиоца и адекватне заштите оштећене, тј. да ли је поступање надлежних органа било у најбољем интересу како малолетног подносиоца, тако и малолетне оштећене (видети Одлуку Уставног суда Уж-9956/2016 од 29. децембра 2020. године).
Уставни суд констатује да је малолетном подносиоцу притвор одређен у свему у складу са одредбом члана 27. став 1. Устава, а како је то неспорно утврђено у тачки 5. ове одлуке. Подносилац је у притвору био мање од месец дана, како не би могао ометати поступак утицањем на сведоке (малолетну оштећену М.Б. и њену хранитељку О.Р.), као и пунолетног извршиоца – саучесника М.Ж, а како је то у оспореном првостепеном решењу наведено. Уставни суд сматра да је према подносиоцу уставне жалбе поступљено у свему у складу са његовим Уставом зајемченим правом на слободу и безбедност.
Са друге стране, Уставни суд сматра да је пружена и адекватна заштита и малолетној оштећеној, јер је притвор према подносиоцу и одређен како не би утицао, између осталог, и на њу. Такође, у оспореном решењу Вишег суда у Зрењанину Кпп. 66/19 од 26. марта 2019. године суд је узео у обзир односе између оштећене и подносиоца, чињеницу да подносилац и оштећена бораве у истом смештају - Школском центру … „Д .“, као и страх и обзир према ономе у чијој ствари треба сведочити, те да присуство на слободи подносиоца може утицати на слободну вољу сведока. Уставни суд указује да је подносиоцу стављен на терет тежи облик кривичног дела силовање из члана 178. став 3. у вези става 1. Кривичног законика. Неспорно је да такво кривично дело оставља тешке последице на жртву, а нарочито на малолетну жртву.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је успостављена правична равнотежа између права подносиоца и најбољег интереса оштећене у конкретном случају.
7. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, полазећи од свега изложеног и одредаба члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уст авну жалбу одбио као неосновану.
8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж- 633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на : www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.