Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. П. из Бeoграда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. новембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. П. и утврђује да је пресудом Управног суда У. 17228/13 од 20. маја 2014. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 17228/13 од 20. маја 2014. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Секретаријата за социјалну заштиту – Сектор за борачко-инвалидску заштиту Градске управе града Београда број 581-108/13 од 17. септембра 2013. године.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. П. из Београда је, 12. јуна 2014. године, преко пуномоћника П. С, адвоката из Београда, Уставном суду изјавила уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 17228/13 од 20. маја 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Уставном жалбом је оспорена пресуда којом је одбијена тужба подноситељке поднета против коначног управног акта којим је одбијен захтев подноситељке за признавање права на породичну инвалиднину, по палом борцу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт, као и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је поднела захтев за признавање права на породичну инвалиднину, који је одбијен као неоснован решењем Групе за борачку и инвалидску заштиту Градске општине Земун број 580-253/2013 од 17. јула 2013. године.
Решењем Секретаријата за социјалну заштиту – Сектор за борачко-инвалидску заштиту Градске управе града Београда број 581-108/13 од 17. септембра 2013. године одбијена је жалба подноситељке изјављена против првостепеног решења.
Против наведеног коначног управног акта подноситељка је 31. октобра 2013. године поднела тужбу, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда У. 17228/13 од 20. маја 2014. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да подноситељка не испуњава услове за признавање предметног права јер је супруг подноситељке погинуо 6. августа 1995. године као припадник Српске војске Републике Српске Крајине, па не спада у лица која су изгубила живот под околностима из члана 2. став 1. тачка 5) Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноситељка, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о уставној жалби од значаја су одредбе Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца („Службени лист СРЈ“, бр. 24/98, 29/98 и 25/2000 и „Службени гласник РС“, бр. 101/05 и 111/09).
Одредбама члана 2. став 1. наведеног Закона прописано је да је борац југословенски држављанин који је: у рату вршио војне дужности или друге дужности ради одбране суверености, територије, независности и уставног поретка Савезне Републике Југославије (тачка 1)); учествовао у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године као припадник српске и црногорске војске (тачка 2)); учествовао у антифашистичкој борби у Другом светском рату - као припадник Војске Краљевине Југославије у рату од 6. до 17. априла 1941. године или у саставу савезничких армија (тачка 3)); учествовао у Народноослободилачкој борби у Другом светском рату као припадник партизанских одреда, Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, односно Југословенске армије од 17. априла 1941. до 15. маја 1945. године, у борби против окупатора и његових сарадника, односно коме је активан и организован рад у тој борби признат у посебан стаж у двоструком трајању по прописима о пензијском и инвалидском осигурању (тачка 4)); вршио војне дужности или друге дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности у оружаним акцијама после 17. августа 1990. године за очување суверености, независности и територијалне целокупности Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (тачка 5)).
Наведеним Законом је, такође, прописано: да је породица палог борца породица лица које је погинуло, умрло или нестало под околностима из чл. 2. и 3. овог закона или је умрло од последица ране, повреде, озледе или болести задобијене под тим околностима у року од годину дана од дана настанка оштећења организма; да су чланови породице палог борца: брачни друг, деца рођена у браку или ван брака и усвојена деца, као и пасторчад коју је пали борац издржавао (у даљем тексту: ужа породица палог борца); родитељи, као и очух, маћеха и усвојиоци који су палог борца издржавали или које је пали борац издржавао; дед и баба, унуче, сестра и брат палог борца које је пали борац издржавао (члан 13. ст. 1. и 2.); да је основно право члана породице палог борца породична инвалиднина (члан 22. став 1. тачка 1)); да чланови породице палог борца из члана 13. став 2. тачка 2. овог закона, чланови породице војног инвалида од И до ВИИ групе из члана 14. тачка 2) овог закона, као и брат, сестра и унук палог борца из члана 13. став 2. тачка 3) овог закона имају право на породичну инвалиднину иако су чланови уже породице остварили ово право (члан 31. став 1.).
Одредбама чл. 30. до 38. наведеног Закона прописани су услови и начин остваривања права на породичну инвалиднину.
5. Оцењујући наводе подноситељке уставне жалбе да јој је оспореном пресудом повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно неправична, арбитрерна или дискриминаторска.
Уставни суд констатује да подноситељка уставне жалбе сматра спорним став Управног суда изражен у оспореном акту да не испуњава услове за признавање предметног права јер је њен супруг погинуо 6. августа 1995. године као припадник Српске војске Републике Српске Крајине.
На основу наведених одредаба Устава и Закона, Уставни суд констатује следеће: да је борац југословенски држављанин који је вршио војне дужности или друге дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности у оружаним акцијама после 17. августа 1990. године за очување суверености, независности и територијалне целокупности СФРЈ; да је законом одређен само датум почев од ког су војне или друге дужности могле бити вршене у циљу очувања суверености, независности и територијалне целокупности СФРЈ; да вршење наведених дужности није условљено припадношћу Војсци те државе; да је породица палог борца породица лица које је погинуло под околностима из члана 2. Закона; да је члан породице палог борца, поред осталих, и брачни друг палог борца.
Управни суд је у оспореној пресуди оценио да је правилан став органа управе да подноситељка не испуњава услове за признавање предметног права јер је супруг подноситељке погинуо 6. августа 1995. године, и то као припадник Српске војске Републике Српске Крајине.
По оцени Уставног суда, овакав став Управног суда представља произвољну примену материјалног права на штету подноситељке уставне жалбе. Наиме, Уставни суд налази да нема уставноправног утемељења становиште органа управе и Управног суда да статус борца у смислу члана 2. став 1. тачка 5) Закона не може имати припадник Српске војске Републике Српске Крајине. Уставни суд указује да је припадништво одређеној војсци предвиђено као услов само у тач. 2), 3) и 4) наведеног члана Закона, које се односе на учествовање у ратовима, док вршење дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности у оружаним акцијама после 17. августа 1990. године за очување суверености, независности и територијалне целокупности СФРЈ, није условљено припадношћу Војсци те државе. Уставни суд, такође, указује да у одредби става 1. тачка 5) Закона није одређен период, већ само датум почев од ког се у смислу овог закона сматра да су војне или друге дужности могле бити вршене у циљу очувања суверености, независности и територијалне целокупности СФРЈ.
Налазећи да образложење оспореног акта Управног суда не задовољава захтеве правичности и да је у том акту произвољно примењено материјално право на штету подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 и 103/15), усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Имајући у виду природу утврђене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорену пресуду Управног суда У. 17228/13 од 20. маја 2014. године и одредио да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подноситељке изјављеној против решења Секретаријата за социјалну заштиту – Сектор за борачко-инвалидску заштиту Градске управе града Београда број 581-108/13 од 17. септембра 2013. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд је исти став заузео у више својих одлука (Уж-4763/2010 од 18. јула 2013. године, Уж-2142/2013 од 19. новембра 2015. године, Уж-147/2013 од 4. фебруара 2016. године, Уж-8988/2013 од 10. фебруара 2016. године, Уж-9046/2014 од 26. маја 2016. године, Уж-6322/2015 од 1. децембра 2016. године, Уж-7383/2016 од 8. децембра 2016. године, Уж-8457/2015 од 8. јуна 2017. године, Уж-7835/2015 од 19. јула 2017. године, Уж-1071/2016 од 9. новембра 2017. године и Уж-7155/2017 од 4. јуна 2020. године).
Уставни суд није посебно разматрао наводе подноситељке о повреди права из члана 36. став 1. Устава, с обзиром на то да је утврдио повреду права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава и поништио оспорену пресуду.
7. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.