Преглед документа Уж-8266/2020 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ш . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. октобра 2021. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба С. Ш . и утврђује да су у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 636/18 подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља, из члана 65. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

1. С. Ш . из Београда поднео је Уставном суду, 18. августа 2020. године, уставну жалбу због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року и права родитеља, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 65. Устава, у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 636/18.

У уставној жалби се , поред осталог, навoди : да након што је Уставни суд Одлуком Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године утврдио да су подносиоцу уставне жалбе у оспореном извршном поступку повређена права родитеља, те након што је и сам решењем Р4И. 512/19 од 30. септембра 2019. године утврдио повреду права на суђење у разумном року и издао одговарајуће налоге за ефикасно и ажурно поступање , Први основни суд у Београду није предузео било какве мере како би се извршење спровело, већ је наставио са кршењем закона на штету подносиоца уставне жалбе, чиме га је у потпуно сти онемогућио да успостави контакт са својом малолетном децом , коју није видео пет и по година; да је несхватљиво то што Први основни суд у Београду не поступа по сопственим налозима и што игнорише Одлуку Уставног суда; да Закон о заштити права на суђење у разумном року не прописује „казне за непоштовање одлука донетих по том закону“, али како Уставни суд има прописане механизме за извршење својих одлука, то се уставном жалбом предлаже да Суд утврди повреду права на правично суђење и суђење у разумном року, те права родитеља, уз досуђење накнаде нематеријалне штете у износу од 350.000 динара. Такође, уставном жалбом је предложена привремена мера којом би Уставни суд наложио Првом основном суду у Београду да одмах спроведе извршење у предмету И. 636/18.

Поднеском од 27. октобра 2020. године, подносилац је допунио уставну жалбу, оспоривши и решење Вишег суда у Београду Ржг. 408/20 од 16. септембра 2020. године, а уз истицање повреде истих Уставом зајемчених права.

Подносилац у допуни уставне жалбе, поред осталог, наводи: да је пре увођења ванредног стања у Републици Србији, тачније 9. марта 2020. године, Првом основном суду у Београду поднео приговор ради убрзавања предметног извршног поступка, у коме се позвао на Одлуку Уставног суда Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године; да како о приговору није одлучено у законском року од два месеца, а било је нејасно какав је статус тог рока у периоду ванредног стања, дана 8. јуна 2020. године поднео је нови приговор; да је Први основни суд у Београду спојио поступке по оба приговора, па је исте одбио као неосноване; да је Виши суд у Београду оспореним другостепеним решењем такву одлуку потврдио, позивајући се на мишљење Центра за социјални рад града Београд а – Одељење у Земун у, које је у супротности са свим до тада донетим правноснажним и извршним пресудама, укључујући и Одлуку Уставног суда, коју Виши суд у Београду у образложењу оспореног акта уопште не помиње, а у којој је јасно приказана улога органа старатељства; да Виши суд у Београду игнорише чињеницу да је парнични поступак окончан и да орган старатељства својим мишљењем чини кривично дело, јер одбија да изврши правноснажну пресуду. Предложено је да Уставни суд донесе „одлуку о неуставности “ решења Вишег суда у Београду Ржг. 408/20 од 16. септембра 2020. године.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу и списе извршног предмета Првог основног суда у Београду И. 636/18 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари , уз позивање на Одлук у Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године , у којој су чињенице и околности из наведеног судског предмета утврђене закључно са 21. мартом 2019. године :

Извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, у поднеску од 6. јуна 2019. године , „подсетио“ је извршн ог судиј у да му је у разговору од 23. маја 2019. године понудио да се првих месец дана сусрети са децом одвијају на јавном месту, уз пас ивно присуство овлашћеног стручњака (психолога) и једног његовог пријатеља . Посебно је нагласио да је од покретања извршног поступка протекло две године и четири месеца, а од поменутог разговора 15 дана, због чега је истакао да не види разлоге зашто спровођење извршења не би могло да започне одмах.

Дописом од 13. јуна 2019. године, суд је од Центра за социјални рад града Београда – Одељење у Земуну (у даљем тексту: ЦСР Земун) затражио да се изјасни да ли је у интересу малолетне деце да се извршење по извршној исправи спроведе, с обзиром на протек времена од једне године од последњег датог мишљења (29. јун 2018. године), а како је исто дато у негативном контексту, ЦСР Земун је наложено да, уколико се околности нису промениле, размотри могућност покретања поступка за измену извршне исправе.

Закључком од 9. јула 2019. године, суд је истом органу наложио да одмах, а најкасније у року од осам дана од пријема налога, у смислу члана 375. Закона о извршењу и обезбеђењу, достави план интервенције при спровођењу извршења, са мишљењем психолога о најповољнијем средству извршења, под претњом новчаног кажњавања.

Решењем Првог основног суда у Београду И. 636/18 од 22. јула 2019. године , које је потврђено решењем већа истог суда Ипв (И). 1375/19/3 од 23. фебруара 2021. године, ЦСР Земун је изречена новчана казна због непоступања по закључку од 9. јула 2019. године. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да се поднеском од 23. јануара 2018. године ЦСР Земун изјаснио да је спровођење извршења контраиндиковано, нецелисходно и да није у интересу малолетне деце, те да је потребно обуставити поступак извршења; да је дописом суда од 14. септембра 2018. године дат налог ЦСР Земун да се изјасни о евентуалном покретању поступка за измену извршне исправе, по ком налогу орган старатељства није поступио; да је дописом од 13. јуна 2019. године поново дат налог да се ЦСР Земун изјасни о евентуалном покретању поступка за измену извршне исправе, али ни по том налогу орган старатељства није поступ ио; да ЦСР Земун није поступио ни по налогу суда из закључка од 9. јула 2019. године, нити је обавестио суд да је предузео било какве мере како би малолетну децу припремио за виђење са оцем, уз минимизирање потенцијално стресних и трауматских последица, које могу настати за малолетну децу у случају принудног извршења; да суд има у виду да је ЦСР Земун истакао да је спровођење извршења контраиндиковано, нецелисходно и да није у интересу малолетне деце, те да је потребно обуставити поступак спровођења извршења, али суд налази да тиме ЦСР Земун није поступио у складу са законом прописаним обавезама, као помоћни орган у поступку извршења правноснажних одлука из породичних односа; да се правноснажна одлука мора извршити, с обзиром на то да је у претходно спроведеном когниционом поступку већ утврђен најбољи интерес малолетне деце, а учешће органа старатељства се мора ограничити на то да се принуда избегне или сведе на најмању могућу меру, као и да иста буде сврсисходна, а не на изражавање мишљења да извршну исправу не треба спроводити.

ЦСР Земун је 2. августа 2019. године доставио извештај у коме је, поред осталог, наведено да сумња на изложеност деце насиљу у породици од стране оца ни у овом периоду није отклоњена, јер је пред Првим основним јавним тужилаштвом у Београду против њега подигнута оптужница, због чега би контакт деце са оцем у таквим околностима представљао ризик да се ситуација насиља у породици понови и да дође до новог нарушавања спокоја и душевног мира деце, па је ЦСР Земун мишљења да извршење актуелне пресуде није целисходно, а полазећи од најбољег интереса малолетне деце.

По приговору ради убрзавања поступка, који је 2. јула 2019. године поднео извршни поверилац, Први основни суд у Београду је донео решење Р4И. 512/19 од 30. септембра 2019. године којим је приговор усвојен, те је утврђена повреда права предлагача на суђење у разумном року у предметном извршном поступку . Поступајућем судији је наложено да у року од 30 дана од пријема отправка решења предузме процесне радње којима се поступак делотворно убрзава, као и да о предузетим радњама на сваких 15 дана обавештава председника суда. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је неделотворним поступањем суда оспорени извршни поступак учињен још сложенијим, будући да је у више наврата налагано ЦСР Земун да се изјасни о евентуалном покретању поступка за измену извршне исправе, што не може бити од утицаја на поступак спровођења извршења, који подразумева омогућавање извршном повериоцу одржавање личних односа са малолетном децом, на начин одређен у извршној исправи; да суд налази да предлагач има несумњив правни и легитиман интерес да своје потраживање оствари, тј. да му се омогући остваривање личних односа са малолетном децом; да је реч о поступку у коме је суд дужан да се руководи начелом хитности, које подразумева кратке рокове и предузимање одређених радњи по службеној дужности, што у конкретном случају није поштовано.

Имајући у виду да је суд утврдио да се пребивалиште извршног дужника и малолетне деце странака налази на подручју Трећег основног суда у Београду, том суду је 12. новембра 2019. године уступљен извршни предмет, како би се изласком на лице места констатовало да ли извршни дужник поступа по обавези из извршне исправе, у време и на начин као што је то тамо одређено.

Изласком на лице места 27. и 30. новембра 2019. године, судски извршитељ Трећег основног суда у Београду је констатовао да се извршни поверилац није појавио у термину за преузимање деце, а да је извршни дужник оба пута била присутна, као и малолетна деца. У списима предмета нема доказа о томе да је извршни поверилац обавеш тен о изласцима судског извршитеља.

Трећи основни суд у Београду је 5. децембра 2019. године, у просторијама суда, уручио извршн ом повериоцу обавештење у коме је наведено да ће следећи излазак судског извршитеља на лице места бити 11. децембра 2019. године .

Поднеском од 9. децембра 2019. године, извршни поверилац је затражио да се излазак судског извршитеља за 11. децембар 2019. године одложи, због раније заказан ог главн ог претрес а у кривичном п редмету Првог основног суда у Београду, на који је морао да приступи. Поред наведеног, извршни поверилац је указао да за претходна два изласка судског извршитеља није добио позиве, али и да ангажовање судског извршитеља на описани начин сматра противзаконитим , јер он није обучен за поступање са децом, нити има овлашћења да врши било какве провере у поступцима који имају за предмет одржавање личних односа између родитеља и деце.

Извршни поверилац је 16. децембра 2019. године доставио поднесак у коме је, поред осталог, навео да с обзиром на то да поводом молбе за одлагање изласка судског извршитеља није добио никакав одговор од суда, он се ипак појавио испред стана извршног дужника у заказано време, али да судског извршитеља тамо није затекао, док су деца, под притиском мајке – извршн ог дужник а, одбила да пођу са њим, на коју околност је доставио фотографије са лица места, као и писмену изјаву свог пријатеља који је томе присуствовао.

Трећи основни суд у Београду је дописом од 18. децембра 2019. године затражио од ЦСР Земун да изврши процену емоционалног статуса малолетне деце и испита начин њиховог реаговања на стрес, брзину прилагођавања на промене, емоционалне односе са мајком и оцем, као и друге чињенице од значаја за организовање спровођења извршења.

ЦСР Земун је 29. јануара 2020. године доставио извештај у коме је, поред осталог, наведено: да сумња на изложеност деце насиљу од стране оца ни у овом периоду није отклоњена, а окончање поступака пред надлежним институцијама тек предстоји, због чега би контакт у таквим околностима представљао ризик да се ситуација насиља у породици понови и да дође до новог нарушавања спокоја и душевног мира деце; да су деца имала могућност да изнесу своје мишљење и тако партиципирају у овом поступку, те су јасно навела да не желе контакт са оцем и да их његове реакције плаше, док назнаке било каквог контакта њих дестабилизуј у и ремет е психолошку стабилност; да је, стога, ЦСР Земун и даље мишљења да није целисходно извршење актуелне пресуде, полазећи од најбољег интереса малолетне деце.

Трећи основни суд у Београду је 5. фебруара 2020. године вратио списе извршног предмета Првог основном суду у Београду, указавши на мишљење ЦСР Земун од 29. јануара 2020. године.

Извршни поверилац је уз поднесак од 10. фебруара 2020. године доставио Одлуку Уставног суда Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године.

Решењем Првог основног суда у Београду Р4И. 251/20 од 22. јуна 2020. године, у ставу првом изреке, спојени су поступци по приговорима ради убрзавања поступка предлагача, овде извршног повериоца, од 9. марта и 8. јуна 2020. године, па су у ставу другом изреке исти одбијени као неосновани.

Поступајући по жалби предлагача, Виши суд у Београду је донео оспорено решење Ржг. 408/20 од 16. септембра 2020. године, којим је жалбу одбио и наведено првостепено решење у целини потврдио. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да су неосновани наводи жалбе да никакве делотворне радње нису предузете у предметном извршном поступку, с обзиром на то да је првостепеном суду, након што је предлагачу утврђена повреда права на суђење у разумном року, од када је и цењен временски период ради оцене основаности приговора, достављен извештај ЦСР Земун од 29. јануара 2020. године, у коме је наведено да није целисходно спровођење извршне исправе, полазећи од најбољег интереса малолетне деце, па се поступање суда не може оценити као одуговлачење поступка и не може представљати повреду права на суђење у разумном року, будући да је суд поступао у складу са својим законским овлашћењима, а сходно околностима и току поступка; да предлагач, свакако, у складу са даљим развојем поступка, има на располагању право на подношење новог приговора, у смислу члана 13. Закона о заштити права на суђење у разумном року.

Први основни суд у Београду је дописом од 14. октобра 2020. године наложио ЦСР Земун да обави разговор са странакама и изврши опсервацију малолетне деце, те да се, с тим у вези, изјасни да ли је извршење пресуде тренутно у интересу малолетне деце.

ЦСР Земун је 17. новембра 2020. године доставио извештај, у коме је, поред осталог, наведено: да с обзиром на раније изнете податке, а имајући у виду актуелно мишљење деце и њихово емоционално испољавање у вези са могућношћу контакта са оцем, посебно да сумња на ранију изложеност деце насиљу у породици, и то специфичном облику – полно узнемиравање, није отклоњена ни у овом периоду кроз поступке пред судом, те с обзиром на изнете сумње да постоје нови облици узнемиравања деце и мајке, а који су предмет актуелних поступања надлежних институција, ЦСР Земун је мишљења да би у таквим околностима извршење пресуде и обнављање контакта деце са оцем било, са једне стране, врло узнемирујуће за децу, док би, са друге стране, представљало ризик да се деца од стране институција поново изложе ситуацијама у којима би били угрожени, због чега није целисходно извршење актуелне пресуде, узимајући у обзир најбољи интерес малолетне деце.

Решењем Првог основног суда у Београду Р4И. 1084/20 од 26. јануара 2021. године одбачен је као неуредан приговор предлагача, овде извршног повериоца, ради убрзавања предметног извршног поступка, док је решењем Р4И. 140/21 од 7. априла 2021. године приговор ради убрзавања поступка истог предлагача одбијен као неоснован. Ово решење (којим се приговор одбија) још увек није достављено предлагачу, а против истог је дозвољена жалба.

3.1. Одлуком Уставног суда Уж-14395/2018 од 26. децембра 2018. године (видети на веб страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs) усвојена је уставна жалба С . Ш . и утврђено је да су у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 636/18 наведеном подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава. Као вид правичног задовољењ а због повреде права родитеља, Уставни суд је утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Уставни суд је уставну жалб у одба цио у делу у коме је истакнута повреда права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и захтев да се наложи Првом основном суду у Београду да одмах по пријему одлуке Суда спроведе предметно извршење.

Према извештају Министарства правде од 21. јула 2021. године, наведени износ накнаде је подносиоцу уставне жалбе исплаћен у целини, по решењу тог органа број 120-010-00-64/2020-17 од 2. марта 2020. године.

4. Одредбама Устава, чија се повред а истиче у уставн ој жалб и, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).

Чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) прописано је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.

За одлучивање у овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 и 113/17) и Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15):

Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је: да је извршни поступак хитан, да у извршном поступку није дозвољен застој у поступку, да рок у коме су странке и друга лица дужни да по налогу суда предузму радње не може бити дужи од осам дана, ако овим законом није одређен друкчији рок, да је суд дужан да о захтеву или предлогу странке или другог лица одлучи у року од осам дана и да донету одлуку отправи у наредних пет радних дана, ако овим законом није одређен краћи или дужи рок (члан 15.); да непоступање судија у роковима за доношење одлука који су одређени овим законом представља дисциплински прекршај судије (члан 16.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да се извршном дужнику који, поред осталог, спречава суд да предузме поједине радње извршења изриче новчана казна, да извршном дужнику може да се изрекне новчана казна ако не поступи по налогу суда, да новчану казну изриче суд решењем, на сопствену иницијативу или на предлог извршног повериоца, водећи рачуна о значају радње или пропуштања због којих се изриче казна, да се физичком лицу изриче новчана казна од 10.000 до 200.000 динара и да новчана казна може поново да се изриче, док не престану разлози за њено изрицање (члан 131.); да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе главе пете овог закона – „Извршење одлука у вези са породичним односима“ (чл. 368, 370, 371, 375, 376. и 377.) (члан 379.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и да суд може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно (члан 375. став 2.); да суд обавештава странку која је поднела предлог за извршење и лице коме треба да се преда дете о времену и месту одузимања и предаје детета, по правилима о личном достављању (члан 376. став 1.); да дете принудно одузима и предаје судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школом, породичним саветовалиштем или другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима (члан 376. став 2.); да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује судију како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (члан 376. став 3.).

Одредбама Породичног закона је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета ( члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права и да је забрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. ст. 1 – 3.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета и да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 61. ст. 1, 2. и 3.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.).

5. Најпре када је реч о истакнутим повредама Уставом зајемчених права у оспореном извршном поступку, Уставни суд и у овом предмету , као и у Одлуци, констатује да не постоји његова надлежност за разматрање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, имајући у виду да подносиоцу уставне жалбе стоји на располагању посебно правно средство којим заштиту наведеног уставног права може захтевати од надлежног суда. Уставни суд, такође, указује на став изражен у Одлуци – да је уставна жалба, без обзира на чињеницу да је предметни извршни поступак још увек у току, допуштена са аспекта члана 65. Устава , с обзиром на то да неизвршење правноснажне и извршне пресуде, којом је уређен начин одржавања контакта између детета и родитеља са којим оно не живи, може имати негативне последице по њихов однос, што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности . Према томе, Уставни суд закључује да је уставна жалба и у овом предмету допуштена са аспекта члана 65. Устава, без обзира на чињеницу што оспорени извршни поступак још увек није окончан.

Правне ставове Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) , као и сопствене ставове које је цитирао у Одлуци, Уставни суд на овом месту неће понављати, већ само упућује на одговарајуће делове образложења Одлуке.

Уставни суд полази од тога да је подносиоцу уставне жалбе повреда права родитеља из члана 65. Устава утврђена Одлуком на основу стањ а у списима предмета закључно са 21. март ом 2019. године , када су списи, након извршеног увида, враћени Првом основном суду у Београду . С тим у вези, Уставни суд констатује да се наводи уставне жалбе којима се указује да је подносиоцу у истом извршном поступку изнова повређено наведено Уставом зајемчено прав о могу ценити само у оквиру периода после наведеног датума.

Према чињеницама и околностима утврђеним увидом у списе извршног предмета, Уставни суд је констат овао да став други правноснажне и извршне пресуде Првог основног суда у Београду П2. 965/15 од 27. маја 2016. године, који у овој правној ствари представља извршну исправу, ни након више од две године од извршеног претходног увида у списе извршног предмета, те више од годину и по дана од утврђене повреде права родитеља, није извршен. Извршни суд у означеном периоду ниједном није покушао да спроведе извршење , уколико се изузму два узастопна изласка на лице места судског извршитеља Трећег основног суда у Београду, који је, по налогу извршног судије, био дужан само да провери да ли извршни дужник поступа по обавези из извршне исправе. Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе тада основано указивао да је реч о поступању извршног суда које није у складу са законом, полазећи од одред аба члана 376. Закона о извршењу и обезбеђењу којима је прописано да суд обавештава странку која је поднела предлог за извршење и лице коме треба да се преда дете о времену и месту одузимања и предаје детета, по правилима о личном достављању (став 1.) и да дете принудно одузима и предаје судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школом, породичним саветовалиштем или другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима (став 2.). Наиме, у списима предмета нема д оказа да је п односилац уставне жалбе обавештаван о излас цима судског извршитеља за 27. и 30. новембар 2019. године , а подносилац је био изричит у томе да позиве није добијао. С друге стране, судски извршитељ није био овлашћен да врши одузимање и предају детета, већ је то требало да чини судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школом, породичним саветовалиштем или другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима. Према томе, описано поступање судског извршитеља Трећег основног суда у Београду , по налогу извршног судије, п рема схватању Суда, не може имати карактер покушаја спровођења извршења у конкретном случају.

Уставни суд даље констатује да је у посматраном периоду улога ЦСР Земун била од посебног утицаја на поступак спровођења извршења. Подсећања ради, ЦСР Земун, као надлежни орган старатељства у овом предмету , са улог ом помоћног органа суда, који пре извршења и у току самог извршења треба да пружи подршку на првом месту де ци, у временском периоду који је Уставни суд анализирао у Одлуци, предложио је, ван граница своје законом дефинисане улоге , обуставу извршног поступка, што је резултирало доношењем решења о обустави , које је у жалбеном поступку укинуто. У мишљењу од 23. јануара 2018. године, којим је ЦСР Земун тада предлож ио обустав у извршног поступка, било је наведено да се истовремено воде поступци по две кривичне пријаве које је извршни дужник поднела против подносиоца уставне жалбе за породично насиље и да је процењено да деца испољавају аутентични страх и отпор у односу на оца. Закључак да је спровођење извршења нецелисходно претходно је изнет у мишљењу ЦСР Земун од 9. октобра 2017. године . С тим у вези, Уставни суд је у Одлуци указао да, иако спровођење извршења ради одржавања личних односа са дететом у одређеном тренутку може бити неизводљиво због одбијања детета да виђа родитеља са којим не живи, то не може бити разлог за обустављање извршног поступка, већ, напротив, разлог за примену додатних мера како би се обезбедило извршење правноснажне пресуде.

У периоду који Уставни суд овде анализ ира, ЦСР Земун је у два наврата – извештаји од 29. јануара и 17. новембра 2020. године експлицитно потврдио своје напред изнето становиште о нецелисходности споровођења извршења, наводећи као додат не разлог е подизање оптужних аката против подносиоца уставне жалбе (кривичне пријаве поменуте у раније датом мишљењу резултирале су оптужењем) и аутентично мишљење малолетне деце, која су јасно изнела да не желе контакт са оцем . Међутим, ЦСР Земун, упркос почетном настојању извршног суда да се извршна исправа мора спровести, а које се очитује у одговарајућем делу образложења решења о новчаном кажњавању органа старатељства од 22. јула 2019. године (да се правноснажна одлука мора извршити, с обзиром на то да је у претходно спроведеном когниционом поступку већ утврђен најбољи интерес малолетне деце, а учешће органа старатељства се мора ограничити на то да се принуда избегне или сведе на најмању могућу меру, као и да иста буде сврсисходна, а не на изражавање мишљења да извршну исправу не треба спроводити), није понудио ниједну алтернативу за остваривање контакта између подносиоца уставне жалбе и малолетне деце . С друге стране, извршни суд, након доношења решења о новчаном кажњавању органа старатељства, ни на који начин више није реаговао поводом истрајног становишта ЦСР Земун да су даљ и покуша ји спровођења извршења нецелисходни , а очигледно руковођен таквим ставом органа старатељства, за све време трајања посматраног периода није употребио ниједно од овлашћења која му у овој врсти извршног поступка стоје на располагању – новчано кажњавање извршног дужника, заказивање рочишта, ако је то у најбољем интересу детета , позивање школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку.

Уставни суд не доводи у питање улогу органа старатељства у заштит и најбољег интереса малолетне деце током извршног поступка у коме се спроводи извршење правноснажне пресуде којом је уређен начин одржавања личних односа, укључујући и аргументовано противљење спровођењу извршења, као што је овде случај. Међутим, улога органа старатељства се ту не завршава. Управо у таквој ситуацији , орган старатељства мора показати изузетно висок степен проактивности у извршном поступку, са циљем да се остваривање контакта омогући , барем у контролисаним условима. С друге стране, извршном суду је морало бити јасно да једно новчано кажњавање није код ЦСР Земун развило проактивни став у довољној мери, јер је и након пријема решења о новчан ом ка жњавању, тај орган старатељства и даље инсистирао само на нецелисходности спровођења извршења , не нудећи било какву алтернативу за остваривање контакта између оца и малолетне деце. Насупрот томе, извршни суд, након доношења решења о новчаном кажњавању органа старатељства , у посматраном периоду није више употребио ниједно од законских овлашћења чија је сврха постизање ефикасно сти у спров ођењу извршења.

Када је реч о понашању подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да је он, током целокупног трајања посматраног периода, константним указивањима на непоступање извршног дужника по извршн ој исправ и, као и писменим ургенцијама и притужбама на рад извршног суда, настојао да поступак извршења траје што краће. Посебно треба узети у обзир поднесак од 6. јуна 2019. године, којим је извршном судији предложио алтернативни модел за остваривање контакта са малолетном децом , а о коме никада није одлучено. Уставни суд још једном указује да изласци судског извршитеља Трећег основног суда у Београду од 27. и 30. новембра 2019. године немају карактер по кушаја спровођења извршења у предметној правној ствари, те самим тим, тадашња непојављивања подносиоца уставне жалбе не могу представљати његов допринос дужини трајања поступка и неспровођењу извршења, посебно из разлога што о поменутим радњама , које је судски извршитељ преду зимао по налогу извршног судије, није био обавешт аван.

Имајући у виду напред изнето , Уставни суд је оценио да је у периоду након што је подносиоцу уставне жалбе Одлуком утврђена повреда права родитеља у предметном извршном поступку, описаним поступањ ем суда и органа старатељства , још једном учињена повреда права из члана 65. Устава на његову штету.

Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у првом делу тачке 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права родитеља оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, пре свега, имао у виду да је подносилац уставне жалбе по Одлуци већ остварио право на новчано обештећење у износу од 1.000 евра , у динарској противвредности, који износ му је у целини исплаћен. Такође, подносилац је у уставној жалби навео да је због утврђене повреде права на суђење у разумном року поднео тужбу против Републике Србије, ради исплате новчаног обештећења. Уставни суд је, свакако, имао у виду и дужину временског периода у коме је подносилац ускраћен за контакт са својом малолетном децом, што је, заправо, целокупан период након доношења Одлуке, а у коме ниједан контакт није остварен. Раздвојеност између оца и малолетне деце, која и даље траје , несумњиво производи све штетн ије последице по њихов однос. Истовремено, Уставни суд, као и у Одлуци, сматра да на висину накнаде утиче и чињеница да је предметни извршни поступак и даље у току, те да је ефикасним предузимањем адекватних појединачних мера надлежних државних органа могуће спречити даље кршење права подносиоца и, у извесној мери, исправити последице тог кршења. Уставни суд је такође узео у обзир сопствену и праксу ЕСЉП у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

7. У вези са истакнутом повредом права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у предметном извршном поступку , Уставни суд још једном напомиње да подносилац уставне жалбе има могућност да се, у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року, приговором ради убрзавања поступка обрати надлежном суду, коју могућност је подносилац уставне жалбе више пута користио .

7.1. Што се тиче решења Вишег суда у Београду Ржг. 408/20 од 16. септембра 2020. године, Уставни суд је утврдио да оно садржи јасно и аргументовано образложење, засновано на уставноправно прихватљивој примени меродавног материјалног права. Наиме, уколико се изузме мишљење ЦСР Земун од 29. јануара 2020. године, које је један од разлога због којих је Виши суд у Београду одбио приговор ради убрзавања поступка, остаје чињеница да је подносиоцу уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року претходно утврђена решењем од 30. септембра 2019. године. Како је подносилац уставне жалбе већ 9. марта 2020. године изјавио нови приговор, који му је оспореним решењем правноснажно одбијен као неоснован, Уставни суд закључује да нема произвољности у оцени да у том релативно кратком временском периоду (између утврђене повреде права и подношења новог приговора), подносилац уставне жалбе није могао поново сте ћи статус „жртве“ повреде права на суђење у разумном року у предметном извршном поступку.

Стога је Суд, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у преосталом делу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.