Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Весна Илић Прелић, Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. Н, Д. М. и С. М, свих из села С, општина Бач, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2021. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба М. Н, Д. М. и С. М. изјављена против радњи нечињења Основног јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Кт. 2307/13 у односу на процесни аспект права на неповредивост психичког и физичког интегритета, зајемчен одредбама члана 25. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба М. Н, Д. М. и С. М. изјављена против радњи полицијских службеника Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Нови Сад – Полицијска станица Бачки Петровац и Полицијска станица Бач од 16. новембра 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Н, Д. М. и С. М, сви из села С, општина Бач, поднели су Уставном суду, 10. септембра 2018. године, преко пуномоћника А. О, адвоката из Београда, уставну жалбу против радњи нечињења Основног јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Кт. 2307/13 и радњи полицијских службеника Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Нови Сад – Полицијска станица Бачки Петровац и Полицијска станица Бач дана 16. новембра 2012. године, због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на слободу и безбедност, посебних права лица лишених слободе, зајемчених одредбама чл. 25, 27. и 28. Устава Републике Србије, као и начела из члана 21. Устава.
Подносиoци су истакли и повреду права из чл. 3, 5. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију. Како се права гарантована означеним одредбама Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом Републике Србије, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби је наведено да су подносиоци уставне жалбе ромске етничке припадности, које су полицијски службеници Полицијске станице Бач привели дана 16. новембра 2012. године око 7.30 часова, тако што су дошли до места њиховог становања да би малолетног М. Н. одвели до Основног суда у Новом Саду ради суђења, те су повели и његовог малолетног брата Д. М, прекршивши тиме кривично-правне норме за поступање са малолетним лицима, као и њиховог стрица С. М, којег су оставили у Полицијској станици Бачки Петровац.
Подносилац уставне жалбе С. М. је тада саслушаван у Полицијској станици Бачки Петровац уз примену физичке силе, тако што су га полицијски службеници ударали песницама у пределу леђа-бубрега и полицијском палицом по табанима.
Подносиоци уставне жалбе (тада малолетни) М. Н. и Д. М. су након давања исказа у Основном суду у Новом Саду, око 12.15 часова спроведени до Полицијске станице у Бачком Петровцу, иако им није саопштено у ком својству треба да дају изјаву, нити им је саопштено који је основ њиховог довођења у полицијску станицу, осим да се ради о неким крађама кобасица и сладоледа у околним местима, при чему о томе нису били обавештени њихови родитељи нити је био присутан представник органа старатељства.
У уставној жалби је наведено да је том приликом полицијски службеник Б. Ј. ударио малолетном М. Н. неколико шамара и вређао га речима: „Јебем ти мајку циганску“, те га је у једном тренутку оборио на под ударцем десне ноге у стомак, а други полицијски службеник му је претио да ће га маказама убости у стомак, што је код малолетног подносиоца уставне жалбе изазвало страх па је био принуђен да призна све што се од њега тражило да потпише.
Истовремено, полицијски службеници Б, Б. Ј. и Г. В. су уз примену силе испитивали подносиоца уставне жалбе Д. М. у другој просторији, тако што га је инспектор Борис ударао песницама по телу и наредио му је да седне у ћошак, након чега је подносилац уставне жалбе потписао „неке папире“ чију садржину не зна. Том приликом му је инспектор Б. Ј. дао број свог телефона и рекао да му јавља ко од Рома и шта краде, а ако то не уради да ће бити поново приведен и тучен.
Услед наведеног поступања малолетном М. Н. је позлило, због чега је позвана хитна помоћ која га је одвезла у Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду, где је примљен на Клинику за дечију хирургију и оперисан због укљештења препонске киле. Дана 21. новембра 2012. године малолетни М. Н. је пуштен на кућно лечење.
Подносиоци уставне жалбе су навели да су због наведеног поступања дана 7. фебруара 2013. године поднели кривичну пријаву Основном јавном тужилаштву у Новом Саду против Б. Ј, Г. В. и више НН полицијских службеника због кривичних дела злостављање и мучење, изнуђивање исказа, противправно лишење слободе и расна и друга дискриминација.
Решењем Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2307/13 од 8. септембра 2015. године одбачена је кривична пријава подносилаца уставне жалбе од 7. фебруара 2013. године, о чему су подносиоци обавештени дана 30. октобра 2015. године.
Решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 283/15 од 1. децембра 2015. године, усвајањем приговора против решења о одбачају кривичне пријаве, издато је обавезно упутство да се у предмету Кт. 2307/13 настави кривично гоњење против осумњичених.
У уставној жалби је наведено да се повреда супстантивног аспекта забране мучења зајемченог одредбама члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и члана 25. Устава Републике Србије, као и повреде забране изнуђивања исказа из члана 28. Устава огледа у томе што су подносиоци уставне жалбе били изложени физичком и вербалном малтретирању (шамарању, вређању, застрашивању, ударању по телу и шутирању) од стране полицијских службеника ПС Бачки Петровац, што је проузроковало и телесне повреде код малолетног М. Н.
Повреду процесног аспекта члана 3. Европске конвенције подносиоци заснивају на тврдњама да истрага поводом њихове кривичне пријаве против полицијских службеника није била делотворна, да Основно јавно тужилаштво у Новом Саду није поступало благовремено, па тако у периоду од пет и по година од подношења пријаве нису испитани сви оштећени и сведоци, нити је до подношења уставне жалбе спроведено судско-медицинско вештачење, што указује на то да Основно јавно тужилаштво у Новом Саду иде на то да дође до застаре и да се заштите службена лица Министарства унутрашњих послова на штету подносилаца уставне жалбе, у контексту опште „културе некажњивости“ полицијских снага. У уставној жалби је наведено да истрага није била ни независна, јер је испитивање оштећених било поверено полицијским службеницима ПС Бачки Петровац.
Повреду права на слободу и безбедност из члана 27. Устава и члана 5. Европске конвенције подносиоци заснивају на тврдњи да су били противправно лишени слободе без формалне одлуке о њиховом привођењу и својству у којем су саслушавани.
Повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава и члана 14. Европске конвенције и члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију подносиоци образлажу наводима да су у ПС Бачки Петровац били вређани на националној основи и да је од њих тражено да пријављују Роме који краду, што је у складу са распрострањеним дискриминаторским уверењем међу полицијским службеницима да „Роми воле да краду“ и да је прихватљиво кршење закона ради ефикасности.
У уставној жалби је истакнут захтев да се утврди повреда истакнутих права и да Уставни суд нареди Основном јавном тужилаштву у Новом Саду да у предмету Кт. 2307/13 одмах и у потпуности поступи по решењу Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 283/15 од 1. децембра 2015. године.
У допуни уставне жалбе од 23. новембра 2020. године је наведено да је кривична пријава подносилаца уставне жалбе у предмету Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2307/13 поново одбачена 19. јуна 2019. године, као и да је решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 183/19 од 24. октобра 2019. године одбијен као неоснован приговор пуномоћника подносилаца уставне жалбе изјављен против решења о одбачају кривичне пријаве.
Уз поднесак од 21. јануара 2021. године подносиоци уставне жалбе су доставили акт Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 183/19 од 24. октобра 2019. године, које је њиховом пуномоћнику уручено 30. децембра 2020. године и навели да је њиме настављено са повредама истакнутих уставних права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Oдредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је, из навода уставне жалбе, достављене документације, те увидом у списе предмета Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2307/13, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе су, 7. фебруара 2013. године, преко пуномоћника А. О. поднели кривичну пријаву Основном јавном тужилаштву у Новом Саду против полицијских службеника Полицијске станице Бачки Петровац – Б. Ј, Г. В. и више НН лица, због кривичног дела изнуђивање исказа из члана 136. став 1. Кривичног законика, кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. Кривичног законика, кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. ст. 2. и 3. Кривичног законика и кривичног дела расна и друга дискриминација из члана 387. став 1. Кривичног законика, поводом које је формиран предмет Кт. 979/13.
Захтевом за прикупљање потребних обавештења Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 979/13 од 18. фебруара 2013. године Полицијској управи у Новом Саду је поверено да у својству осумњичених саслушају Б. Ј. и Г. В, те да утврде која су то НН лица, као полицијски службеници Полицијске станице Бачки Петровац, учествовала у извршењу кривичних дела која им се стављају на терет, с обзиром на то да подаци из кривичне пријаве не пружају довољно основа за доношење јавнотужилачке одлуке.
Полицијска станица Бачки Петровац је 24. априла 2013. године доставила Основном јавном тужилаштву у Новом Саду извештај број 34/2013-3 од 19. априла 2013. године о поступању по захтеву за прикупљање потребних обавештења Кт. 979/13 од 18. фебруара 2013. године. У извештају је наведено да је по захтеву за прикупљање потребних обавештења поступао заменик начелника ПС Бачки Петровац – В. И. и да је утврдио да је дана 16. новембра 2012. године малолетни М. Н. принудно доведен у Виши суд у Новом Саду по наредби тог суда број Ки. 238/12 од стране полицијских службеника ПС Бач – Ј. Д. и С. П; да је Д. М. пошао са малолетним М. као његов старији брат и законски заступник; да је након тога са малолетним М. Н. обављен разговор у ПС Бачки Петровац од стране радника који поседује сертификат за рад са малолетним извршиоцима кривичних дела и у присуству законског заступника – старијег брата Д. М, који није саслушаван нити је са њим обављен разговор, с обзиром на то да је он у својству осумњиченог саслушан 8. новембра 2012. године, као и да је истог дана у ПС Бачки Петровац био саслушан С. М. у својству осумњиченог; да су тог дана према подносиоцима уставне жалбе поступали полицијски службеници Б. М. и Б. Ј, о чему је Б. Ј. сачинио службену белешку број 952/12, док полицијски службеник Г. В. није предузимао никакве службене радње према М. Н, Д. М. и С. М.
У извештају је даље наведено да су обављени разговори са поступајућим лекаром Дома здравља Бачки Петровац – др С. М. И. 15. априла 2013. године, као и са подносиоцима кривичне пријаве М. Н. и Д. М. дана 10. априла 2013. године, од којих су узете изјаве у форми службених белешки, а да се С. М. није одазвао позиву; да су у својству осумњичених саслушани пријављени полицијски службеници Б. М, Б. Ј. и Г. В, дана 16. и 17. априла 2013. године, а од полицијског службеника М. П. узета је изјава 17. априла 2013. године, у форми службене белешке о обавештењу примљеном од грађана.
Увидом у списе предмета Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2307/13 даље је утврђено да је наредбом Вишег суда у Новом Саду Ким 238/12 од 11. октобра 2012. године наређено ПС Бач да 26. октобра 2012. године принудно доведе на саслушање малолетног М. Н. против кога се води поступак због кривичног дела крађе из члана 203. став 1. Кривичног законика, а да је по наведеној наредби поступано дана 16. новембра 2012. године по налогу за извршење службеног задатка ПС Бач број 000940 од 15. новембра 2012. године.
Из записника Полицијске управе у Новом Саду – Полицијска станица Бачки Петровац Ку. 9046/12 од 16. новембра 2012. године утврђено је да је подносилац уставне жалбе С. М. у периоду од 11,05 до 12,25 часова саслушаван од стране полицијског службеника Б. М. у својству осумњиченог због кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. Кривичног законика, а да је записничар био полицијски службеник М. П; да саслушању није присуствовао заступник Основног јавног тужилаштва који је био обавештен нити бранилац, јер осумњичени није тражио његово присуство.
Из службене белешке Полицијске управе у Новом Саду – Полицијска станица Бачки Петровац Ку. 6462/12 од 16. новембра 2012. године утврђено је да је полицијски службеник Б. Ј. обавио разговор са малолетним М. Н. поводом кривичног дела крађе из члана 203. став 1. Кривичног законика извршеног на штету Ј.З. из Кулпина, коју су потписали малолетни М. Н. и његов брат Д. М, као потврду да је био присутан давању исказа;
Из службене белешке о обавештењу примљеном од грађана ПС Бачки Петровац број 6462/12 од 16. новембра 2012. године утврђено је да је малолетни М. Н. на основу члана 225. став 2. ЗКП дао обавештење полицијском службенику Б. М, коју је потписао без примедби;
Из службене белешке ПС Бачки Петровац број 952/2012 од 16. новембра 2012. године утврђено је да је полицијски службеник Б. Ј. дао писано изјашњење о околностима које су се односиле на испитивање малолетног М. Н. истог дана у периоду од 14,50 до 15,25, у којој је наведено да је разговор са малолетним М. Н. вођен у присуству брата Д. М, због кривичних дела против имовине која су се догодила на територији места Куплина; да се малолетни М. током разговора жалио на болове у стомаку и да је рекао да од рођења има килу, због чега је полицијски службеник позвао лекара Дома здравља Бачки Петровац – С. М. И. да га прегледа и која је изјавила да је потребно да се малолетни М. прегледа од стране хирурга, због чега је превежен у дечију болницу у Новом Саду;
У отпусној листи са епикризом Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине за малолетног М. Н. наведено је да је М. Н, овде подносилац уставне жалбе, примљен дана 16. новембра 2012. године на Клинику за дечију хирургију са знацима инкацеринарне ингвиналне херније, због чега му је одмах истог дана у општој анестезији урађена операција, те да је отпуштен из болнице на кућно лечење дана 21. новембра 2012. године;
У извештају лекара Дома здравља „Бачки Петровац“ број 753/12 од 24. децембра 2012. године, који је потписао директор те здравствене установе др Ј. Р, наведено је да је увидом у деловодни протокол дежурне службе Дома здравља утврђено да је дана 16. новембра 2012. године лекар С. М. И. (којој је на дан издавања тог извештаја престао радни однос у Дому здравља „Бачки Петровац“ истеком уговорног рока) пружила медицинску помоћ пацијенту малолетном М. Н. и да је у деловодном протоколу констатовала дијагнозу К40.0 и упутила је пацијента санитетом у Нови Сад, као и да код пацијента нису констатоване никакве повреде;
Подносиоци уставне жалбе су преко пуномоћника дана 12. августа 2015. године Основном јавном тужилаштву у Новом Саду у предмету К. 979/13 ургирали поступање по њиховој кривичној пријави, поднетој дана 7. фебруара 2013. године против полицијских службеника ПС Бачки Петровац.
Решењем Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 3207/13 од 8. септембра 2015. године одбачена је кривична пријава подносилаца уставне жалбе коју су подели 7. фебруара 2013. године против полицијских службеника ПС Бачки Петровац због догађаја од 16. новембра 2012. године. У образложењу решења је наведено да код малолетног М. Н. нису утврђене телесне повреде, већ само обољење у виду киле, као и да Д. и С. М. не поседују медицинску документацију којом би поткрепили своје тврдње о наношењу повреда од стране полицијских службеника критичног дана, као и да су према подносиоцима кривичне пријаве критичног дана поступали полицијски службеници Б. М. и Б. Ј, док је полицијски службеник Г. В. био на служби тог дана од 15.00 до 23.00, али да није предузимао никакве службене радње према подносиоцима кривичне пријаве, те да из свега наведеног нема доказа којим се поткрепљују чињенични наводи из кривичне пријаве.
Решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 283/15 од 1. децембра 2015. године усвојен је приговор подносилаца кривичне пријаве, овде подносилаца уставне жалбе изјављен дана 12. новембра 2015. године, против решења о одбачају њихове кривичне пријаве и дато је обавезно упутство Основном јавном тужиоцу у предмету Кт. 2307/13 да настави кривично гоњење против осумњичених. У образложењу решења указано је на то да је случај требало да буде поверен унутрашњој контроли МУП, а не ПС Бачки Петровац, као и да није спроведено вештачење у погледу узрока који су довели до погоршања здравственог стања код малолетног М. Н. и до потребе за хитном медицинском интервенцијом, те је стога неопходно поново саслушати осумњичене и испитати сведоке, да би се проверило да ли су полицијски службеници поступали у складу са законом; затим је потребно да се одреди судско-медицинско вештачење на околности да ли је до погоршања здравственог стања и потребе за хитном операцијом могло доћи услед удараца које малолетни М. описује у кривичној пријави и поново испитати лекара који је прегледао малолетног М, да ли је приметила трагове телесних повреда и да ли се он жалио на поступање полицајаца, као и да по потреби изврши и друге провере.
Наредбом заменика јавног тужиоца Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2307/13 од 16. децембра 2015. године наложено је „тужилачком сараднику“ да саслуша осумњичене, оштећене и сведоке С. М. И. и М. П.
Подносиоци уставне жалбе су дана 4. маја 2015. године поднели Основном јавном тужилаштву у Новом Саду поднесак насловљен као „захтев за поступање по обавезном упутству Вишег јавног тужилаштва“ у којем су ургирали поступање тог тужилаштва у предмету Кт. 2307/13, поводом које је пуномоћник подносилаца кривичне пријаве, овде подносилаца уставне жалбе, дана 23. маја 2016. године обавештен о времену (16. јуна 2016. године) и месту саслушања осумњичених.
Поступајући по обавезном упутству Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 283/15 од 1. децембра 2015. године, Основно јавно тужилаштво у Новом Саду у предмету Кт. 2307/13 предузело је следеће доказне радње:
Дана 16. јуна 2016. године позвани су ради саслушања у својству осумњичених пријављени полицијски службеници Б. Ј, Г. В. и Б. М, када су након предочавања садржине кривичне пријаве и изјаве да разумеју шта им се ставља на терет изјаснили се да ће своју одбрану изнети у присуству адвоката којег ће ангажовати, те је њихово саслушање заказано за 22. јул 2016. године.
Из службене белешке Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Ктр. 1814/16 од 8. јула 2016. године, којом је оцењена као неоснована притужба подносилаца уставне жалбе на рад поступајућег заменика Основног јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Кт. 2307/13, произлази да су се подносиоци кривичне пријаве притуживали на неажурност у поступању, наводећи да јавно тужилаштво није предузело ниједну радњу пет месеци након издавања обавезног упутства решењем непосредно вишег јавног тужилаштва КТПО. 283/15 од 1. децембра 2015. године.
Дана 22. јула 2016. године саслушани су у својству осумњичених пријављени полицијски службеници Б. Ј, Г. В. и Б. М.
Дана 20. октобра 2016. године подносиоци кривичне пријаве нису приступили по позиву у јавно тужилаштво ради испитивања у својству сведока – оштећених, те је оштећени М. Н. испитан 28. новембра 2016. године, док је тужилаштво обавештено да се М. Д. налази у притвору Окружног затвора у Новом Саду. Испитивању малолетног М. Н. присуствовао је његов пуномоћник и бранилац осумњичених.
Подносиоци уставне жалбе су, 29. новембра 2016. године, преко пуномоћника, поднели захтев за копирање записника о саслушању осумњичених.
Увидом у списе предмета Основног јавног тужилаштва Кт. 2307/13 утврђено је да након наведеног захтева за копирање од 29. новембра 2016. године нема трага да је предузета било која радња, те је Основно јавно тужилаштво следећу радњу предузело 3. августа 2018. године позивањем Д. М. и С. М. на испитивање у својству сведока – оштећеног за 16. октобар 2018. године, те сведока С. М. И. и М. П, као и браниоца осумњичених и пуномоћника оштећених да присуствују наведеним доказним радњама.
Дана 16. октобра 2018. године испитани су у својству сведока – оштећени С. М, сведок – лекар С. М. И, сведок – полицијски службеник М. П. Оштећени Д. М. није приступио по позиву 16. октобра 2018. године, а његов пуномоћник је обавестио јавно тужилаштво да се исти налази на издржавању казне у КПЗ Сремска Митровица, одакле није могао да буде спроведен дана 20. новембра 2018. године, због недостатка службених возила Службе за обезбеђење тог казнено – поправног завода.
Дана 11. децембра 2018. године испитан је у својству сведока оштећени Д. М.
Наредбом Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2307/13 од 25. децембра 2018. године одређено је судско-медицинско вештачење.
Дана 5. фебруара 2019. године Основном јавном тужилаштву у Новом Саду достављени су налаз и мишљење судско-медицинског вештачења у којем је констатовано да је оштећени М. Н. примљен на болничко лечење због укљештења десностране препонске киле, што представља стање организма које није у вези са повређивањем тела, као и да на телу оштећеног нису констатоване механичке повреде приликом лекарског прегледа.
Решењем Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2307/13 од 19. јуна 2019. године одбачена је кривична пријава подносилаца уставне жалбе од 7. фебруара 2013. године.
Решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 183/19 од 24. октобра 2019. године одбијен је као неоснован приговор подносилаца кривичне пријаве, овде подносилаца уставне жалбе, изјављен против решења Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2307/13 од 19. јуна 2019. године у којем је, поред осталог наведено да никоме од оштећених у лекарском налазу нису констатоване телесне повреде, док из медицинске документације, изјашњења лекара који је прегледао малолетног М. Н. и спроведеног судско-медицинског вештачења произлази да је укљештење десностране препонске киле, због чега је малолетни М. Н. примљен на болничко лечење, представља стање организма које није у вези са повређивањем тела, као и да осим тврдњи оштећених, које нису поткрепљене ниједним доказом, нема доказа који би указали да је према подносиоцима кривичне пријаве извршено кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности.
4. Одредбама члана 25. Устава је утврђено да је физички и психички интегритет неповредив (став 1.) и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (став 2.).
Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 4.).
Одредбама члана 28. Устава гарантује се да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (став 1.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (став 2.), те да је забрањено изнуђивање исказа (став 3.).
Чланом 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
5. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду права на слободу и безбедност из члана 27. Устава, коју подносиоци уставне жалбе заснивају на тврдњи да су их полицијски службеници ПС Бач и ПС Бачки Петровац незаконито лишили слободе без формалне одлуке о њиховом привођењу, Уставни суд је утврдио да је оспорена радња Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Нови Сад – Полицијска станица Бачки Петровац и Полицијска станица Бач предузета дана 16. новембра 2012. године, а уставна жалба је поднета 10. септембра 2018. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у тачки 2. изреке.
6. Испитујући постојање Уставом и Законом о Уставном суду утврђених претпоставки да одлучује о основаности навода подносилаца о повреди забране злостављања, Уставни суд констатује да је уставна жалба изјављена против радњи нечињења Основног јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Кт. 2307/13 и радњи Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Полицијска управа Нови Сад – Полицијска станица Бачки Петровац од 16. новембра 2012. године, а због повреде материјалног и процесног аспекта права на неповредивост психичког и физичког интегритета и права на човечно поступање са лицем лишеним слободе, гарантованих одредбама чл. 25. и 28. Устава и члана 3. Европске конвенције.
Уставни суд указује да из одредбе члана 82. Закона о Уставном суду произлази, поред осталог, да се уставна жалба може изјавити против радњи државних органа ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту, док из одредбе члана 84. став 1. Закона произлази да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана предузимања радње којом се повређује људско право зајемчено Уставом.
Према ставу Уставног суда, у поступку испитивања и одлучивања по уставној жалби, сматраће се да је пре изјављивања уставне жалбе у кривичном поступку исцрпљено последње правно средство правноснажним окончањем поступка. Такође, за радњу је почетак рока везан за дан предузимања или престанка радње, а рок се рачуна од дана сазнања подносиоца уставне жалбе о предузимању или престанку радње, док се за пропуштену радњу рок рачуна у сваком конкретном случају, зависно од понашања органа и понашања подносиоца уставне жалбе.
Подносиoци уставне жалбе су поводом догађаја од 16. децембра 2012. године поднели кривичну пријаву 7. фебруара 2013. године против службених лица Полицијске станице у Бачком Петровцу због кривичног дела изнуђивање исказа, кривичног дела злостављање и мучење и кривичног дела расна и друга дискриминација, поводом које је пред Основним јавним тужилаштвом у Новом Саду, у време подношења уставне жалбе, био у току поступак у предмету Кт. 2307/13. Подносиоци уставне жалбе су се обратили Уставном суду након једне године и 11 месеци (10. септембра 2018. године) од испитивања у својству сведока М. Н. 28. новембра 2016. године, након којег није била предузета ниједна радња од стране Основног јавног тужилаштва у Новом Саду указујући на неделотворност истраге, тражећи заштиту права из чл. 25. и 28. Устава.
Уставни суд је имао у виду да је испитивање основаности кривичне пријаве коју су подносиоци поднели поводом догађаја од 16. новембра 2012. године, а што се може сматрати истрагом у смислу истакнуте повреде права, настављено у периоду након подношења уставне жалбе, те да је о кривичној пријави подносилаца правноснажно одлучено решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 183/19 од 24. октобра 2019. године. Међутим, имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе заштиту својих права тражили у кривичном поступку, те да су уставну жалбу поднели у време када су оценили да кривична истрага о њиховом злостављању није делотворна, Уставни суд је утврдио да су испуњене Уставом и Законом предвиђене претпоставке да се испита основаност навода уставне жалбе у односу на процесни и материјални аспект права из члана 25. Устава, те стога уставну жалбу у овом делу сматра допуштеном.
7. Оцењујући основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава и права на човечно поступање са лицем лишеним слободе гарантованог одредбама члана 28. Устава, Уставни суд је утврдио да подносиоци уставне жалбе повреду наведених права заснивају на тврдњи да су дана 16. децембра 2012. године били изложени физичком и вербалном малтретирању (шамарању, вређању, застрашивању, ударању по телу и шутирању) од стране полицијских службеника ПС Бачки Петровац, као и да је спроведена истрага у предмету Основног јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Кт. 2307/13 била неделотворна, указујући пре свега на њено неразумно трајање.
Стога је Уставни суд наводе подносилаца уставне жалбе у односу на истакнуту повреду забране злостављања из члана 28. Устава ценио у оквиру права на неповредивост психичког и физичког интегритета из члана 25. Устава.
Када је реч о материјалном аспекту права на неповредивост физичког и психичког интегритета утврђеног одредбама члана 25. Устава, Уставни суд указује на то да ово право јесте једна од темељних вредности демократског друштва, те представља забрану апсолутног карактера и не допушта никакво одступање, па чак ни у време ратног и ванредног стања које угрожава опстанак становништва. Стога, када се говори о поступању са лицем лишеним слободе, Уставни суд додатно указује на то да је сваки облик злостављања забрањен, независно од околности и понашања жртве. Такође, Уставни суд указује и на то да захтеви истраге и несумњиво велике потешкоће које носи борба против криминала, те природа кривичног дела за које постоји сумња да је одређено лице извршило не могу бити оправдање за поступање којим се вређа физички и психички интегритет одређене особе.
Уставни суд надаље констатује да приликом поступања са лицем лишеним слободе надлежни државни органи морају водити рачуна о томе да свако прибегавање физичкој сили која није неопходна због његовог понашања (активног/пасивног отпора) у начелу може довести до угрожавања или повреде његовог физичког и психичког интегритета. Што се тиче употребе силе од стране полиције, у ситуацијама одржавања реда, спречавања извршења кривичних дела, хватања наводних извршилаца казнених дела и заштите себе и других појединаца, полицијски службеници имају право употребити одговарајућа средства принуде, укључујући и силу. Ипак, таква сила се сме употребити само ако је неопходна и не сме бити прекомерна (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Иван Василев против Бугарске, број представке 48130/99, од 12. априла 2007. године, став 63.). Прибегавање сили, које појединац није учинио нужним својим понашањем, умањује људско достојанство, те у начелу представља повреду забране злостављања (видети: одлуку Европског суда за људска права у предмету Кузменко против Русије, број представке 18541/04, од 21. децембра 2010. године, став 41.). Уставни суд, на овом месту указује на праксу Европског суда за људска права у којој је утврђено да претња поступком који је забрањен чланом 3. Европске конвенције, под условом да је довољно стварна и непосредна, може доћи у сукоб са том одредбом (видети Гефген против Немачке, број представке 22978/05, од 1. јуна 2010. године, став 91.) Према томе, и претња неком појединцу мучењем може, у најмањем, представљати нељудски поступак.
Са друге стране, постоји позитивна обавеза надлежних државних органа да поштују и заштите процесни аспект члана 25. Устава и члана 3. Европске конвенције, а који подразумева обавезу да се спроведе делотворна званична истрага у случају када појединац изнесе поткрепљену тврдњу да је од стране службених лица претрпео неки од облика злостављања. Иако обавеза истраге није обавеза постизања резултата, већ обавеза средстава, постоји неколико критеријума које истрага треба да испуни у сврху процесне обавезе из члана 25. Устава, односно члана 3. Европске конвенције.
Прво, делотворна истрага је она која је адекватна, односно истрага која може да омогући идентификацију и кажњавање одговорних (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Labita против Италије, број представке 26772/95, од 6. априла 2000. године, став 131.).
Друго, да би се истрага могла сматрати делотворном, генерално се може сматрати неопходним да особе надлежне за спровођење истраге и особе које је спроводе буду независне од особа које су учествовале у догађајима, што значи не само непостојање хијерархијске или институционалне везе, већ и практичну независност (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ramsahai и други против Холандије, број представке 52391/99, од 15. маја 2007. године, став 325.)
Треће, истрага мора бити темељна, што значи да надлежни државни органи морају увек озбиљно настојати да утврде шта се десило и не треба да се ослоне на брзе или неосноване закључке ради завршетка истраге или као основу за њихове одлуке (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Assenov и други против Бугарске, број представке 90/1997/874/1086, од 28. октобра 1998. године, став 103.).
Четврто, постоји обавеза да се одмах реагује и предузму мере чим се поднесе званична притужба. Чак иако, стриктно говорећи, није поднета никаква притужба, истрага мора почети ако постоје довољно јасне индикације да се догодило злостављање (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Станимировић против Србије, број представке 26088/06, од 18. октобра 2011. године, став 39.). Наиме, брз одговор надлежних власти суштински је важан за одржавање поверења јавности у њихово поштовање владавине права, као и за спречавање било каквог утиска о постојању неког договора или толеранције према незаконитим радњама (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Шилих против Словеније, број представке 71463/01, од 9. априла 2009. године, став 195.).
Пето, делотворна истрага је она која има довољан елемент јавног испитивања да би се осигурала одговорност. Иако степен јавног испитивања може варирати, подносиоцу притужбе се мора омогућити делотворан приступ поступку истраге у свим случајевима (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ђекић и други против Србије, представке бр. 32277/07, од 29. априла 2014. године, став 33.).
7.1. Применом наведених принципа који се тичу процесног аспекта члана 25. Устава, у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да су притужбе подносилаца уставне жалбе о злостављању од стране полиције биле такве да су захтевале ефикасну званичну истрагу. Наведено због тога што је одмах након саслушања малолетни М. Н. због болова у доњем делу трбуха морао да буде хоспитализован и оперисан у Институту за здравствену заштиту деце и омладине Војводина, где је био на болничком лечењу од 16. до 21. новембра 2012. године. С тим у вези Уставни суд је утврдио да су полицијски службеници ПС Бачки Петровац одмах пошто се оштећени М. Н. пожалио на болове позвали лекара опште праксе из Дома здравља „Бачки Петровац“ да га прегледа. Како лекарским прегледом није утврђено постојање повреда на телу малолетног М. Н, а имајући у виду да се други подносиоци уставне жалбе нису притуживали на било какве тегобе, Уставни суд сматра да није било основа да се тада спроводи званична истрага по службеној дужности.
Уставни суд је надаље утврдио да поводом кривичне пријаве коју су 7. фебруара 2013. године подносиоци уставне жалбе поднели Основном јавном тужилаштву у Новом Саду против полицијских службеника ПС Бачки Петровац Б. Ј, Г. В. и више НН лица због кривичног дела злостављање и мучење, изнуђивање исказа, противправно лишење слободе и расна и друга дискриминација, Основно јавно тужилаштво у Новом Саду је дана 18. фебруара 2013. године поверило прикупљање потребних обавештења Полицијској управи у Новом Саду. Полицијска станица Бачки Петровац је 24. априла 2013. године доставила Основном јавном тужилаштву у Новом Саду извештај о поступању по захтеву за прикупљање потребних обавештења, у којем је наведено да је по захтеву за прикупљање потребних обавештења поступао заменик начелника ПС Бачки Петровац, те да је поред саслушања пријављених полицијских службеника и испитивања подносилаца кривичне пријаве испитан и полицијски службеник који је водио записник 16. новембра 2012. године, као и лекар који је извршио непосредни преглед малолетног М. Н. након саслушања од стране пријављених полицијских службеника истог дана 16. новембра 2012. године. Након прикупљања свих потребних обавештења и увида у медицинску документацију за малолетног М. Н. решењем Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 3207/13 од 8. септембра 2015. године одбачена је кривична пријава подносилаца уставне жалбе од 7. фебруара 2013. године, са образложењем да нема доказа којима би се поткрепили чињенични наводи из кривичне пријаве да су пријављена лица извршила кривична дела за која се терете, да код малолетног М. Н. нису утврђене телесне повреде, већ само обољење у виду киле, као и да Д. и С. М. не поседују медицинску документацију којом би поткрепили своје тврдње о наношењу повреда од стране полицијских службеника критичног дана.
Одлучујући поводом приговора подносилаца кривичне пријаве, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је решењем Ктпо. 283/15 од 1. децембра 2015. године дало обавезно упутство Основном јавном тужилаштву у Новом Саду да настави кривично гоњење осумњичених у предмету Кт. 2307/13, са примедбама да конкретан случај није требало да буде поверен полицијским службеницима из ПС Бачки Петровац, као и да је потребно спровести судско-медицинско вештачење у погледу узрока који су довели до хируршке интервенције код малолетног М. Н. и његовог болничког лечења у периоду од 16. до 21. новембра 2012. године.
У наставку кривичног гоњења по кривичној пријави подносилаца уставне жалбе од 7. фебруара 2013. године, прикупљање доказа спроводило је Основно јавно тужилаштво у Новом Саду. Пуномоћник подносилаца уставне жалбе је био уредно позван на саслушање осумњичених, те је био присутан извођењу осталих доказа у току 2016. и 2018. године. Решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Ктпо. 183/19 од 24. октобра 2019. године правноснажно је одбачена кривична пријава подносилаца уставне жалбе, у којем је поред осталог наведено да никоме од оштећених у лекарском налазу нису констатоване телесне повреде, а да из медицинске документације, изјашњења лекара који је прегледао малолетног М. Н. и спроведеног судско-медицинског вештачења произлази да је укљештење десностране препонске киле, због чега је малолетни М. Н. примљен на болничко лечење 16. новембра 2012. године, представља стање организма које није у вези са повређивањем тела, као и да осим тврдњи оштећених, које нису поткрепљене ниједним доказом, нема доказа који би указали да је према подносиоцима кривичне пријаве извршено кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности.
Уставни суд, на основу напред наведеног, констатује да је истрага поводом критичног догађаја од 16. новембра 2012. године у ПС Бачки Петровац отпочела одмах након изношења озбиљних оптужби од стране подносилаца уставне жалбе на рачун поступања полицијских службеника подношењем кривичне пријаве од 7. фебруара 2013. године, тако што је по захтеву Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 979/13 од 18. фебруара 2013. године Полицијска управа у Новом Саду започела прикупљање потребних обавештења, о чему је Основном јавном тужилаштву у Новом Саду достављен извештај 24. априла 2013. године.
Уставни суд надаље констатује да је, првобитним прикупљањем доказа, које је било поверено заменику начелника ПС Бачки Петровац, чији су службеници били актери критичног догађаја, била доведена у питање непристрасност истраге. Међутим, Уставни суд најпре констатује да је наведени недостатак отклоњен, тиме што је у наставку истраге, која је спроведена по обавезном упутству Вишег јавног тужиоца у Новом Саду Ктпо. 283/15 од 1. децембра 2015. године, доказне радње предузимало Основно јавно тужилаштво у Новом Саду, које је детаљно испитало све битне околности случаја.
Такође, полазећи од тога да из свих расположивих доказа произлази да се критичног дана, једино малолетни М. Н. од све тројице подносилаца уставне жалбе, у присуству лекара Дома здравља „Бачки Петровац“, притуживао на постојање било каквих тегоба, као и да је лекарским прегледом, како од стране лекара Дома здравља „Бачки Петровац“ у полицијској станици, тако и од стране лекара Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине истог дана, приликом пријема ради лечења, утврђено да код малолетног М. Н. нема констатованих повреда, већ да укљештење ингвиналне херније, због које је хоспитализован, није последица трауме, него да се ради о обољењу, а имајући у виду да је малолетни М. Н. одмах прегледан од стране више лекара који нису ни хијерархиски ни институционално повезани, као и да је целокупна медицинска документација остала сачувана и да је била предмет судско-медицинског вештачења које је спроведено у наставку истраге, Уставни суд сматра да утврђена повреда непристрасности истраге, у њеној почетној фази, није угрозила адекватност и темељност истраге као целине.
Испитујући захтев хитности, Уставни суд је утврдио да је због напред наведених неправилности, поједине доказне радње (испитивање пријављених и оштећених) требало спровести изнова, што је довело и до дужег трајања истраге него што је било нужно. Међутим, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе тек 7. фебруара 2013. године изнели озбиљне тврдње о наводном злостављању од стране полицијских службеника учињеног 16. новембра 2012. године, Уставни суд сматра да је управо та чињеница била од утицаја да извођење појединих доказа у вези са критичним догађајем буде теже, него да је конкретан случај био одмах пријављен, што је, свакако, било од утицаја на њено трајање. Наиме, по протеку више месеци од критичног догађаја, поједине доказе није било могуће изводити (прегледом тела оштећених утврђивати евентуалне трагове телесног повређивања услед примене силе).
Имајући у виду све наведено Уставни суд је оценио да је истрага поводом кривичне пријаве подносилаца уставне жалбе од 7. фебруара 2013. године испунила захтеве адекватности, темељности и хитности, да је подносиоцима уставне жалбе био омогућен делотворан приступ поступку истраге, као и да су недостаци у њеној непристрасности адекватно отклоњени у наставку истраге.
Стога је Уставни суд утврдио да оспореним радњама Основог јавног тужилаштва у Новом Саду у предмету Кт. 2307/13 подносиоцима уставне жалбе није повређен процесни аспект права из члана 25. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
7.2. Што се тиче материјалног аспекта члана 25. Устава, Уставни суд констатује да наводи о злостављању морају бити поткрепљени одговарајућим доказима. Европски суд за људска права је у својој пракси генерално примењивао доказни стандард „ван разумне сумње“ (видети пресуду Ирска против Уједињеног Краљевства, од 18. јануара 1978, серија А бр. 25, стр. 64–65, став 161.). Међутим, такав доказ може произлазити из коегзистенције довољно снажних, јасних и непротивречних закључака или сличних неоспорених чињеничних претпоставки (види пресуду Европског суда за људска права у предмету Салман против Турске, број представке 21986/93, од 27 јуна 2000. године, став 100.).
Применом наведеног на конкретан случај Уставни суд је, увидом у свеобухватну документацију, утврдио да у овом предмету нема доказа (осим тврдњи подносилаца уставне жалбе) да су полицијски службеници према њима употребили силу дана 16. новембра 2012. године. Са друге стране, из медицинске документације која је била предмет судско-медицинског вештачења нису констатоване повреде ни код малолетног М. Н. (који се жалио на болове), а подносиоци уставне жалбе нису доставили неку другу медицинску документацију из које би се могло утврдити супротно. Стога Уставни суд не може утврдити „изван разумне сумње“ да ли су полицијски службеници ПС Бачки Петровац употребили силу против подносилаца уставне жалбе. У конкретним околностима случаја Уставни суд не може утврдити повреду материјалног аспекта члана 25. Устава.
Стога је Уставни суд у односу на оспорене радње Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Нови Сад – Полицијска станица Бачки Петровац и Полицијска станица Бач од 16. новембра 2012. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану у погледу истакнуте повреде материјалног аспекта права из члана 25. Устава, решавајући као у тачки 2. изреке.
7.3. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду начела забране дискриминације зајемченог одредбом члана 21. Устава, коју подносиоци образлажу наводима да су у ПС Бачки Петровац били вређани на националној основи и да је од њих тражено да пријављују Роме који краду, што је у складу са распрострањеним дискриминаторским уверењем међу полицијским службеницима да „Роми воле да краду“ и да је прихватљиво кршење закона ради ефикасности, Уставни суд указује да је забрана дискриминације једно од Уставом утврђених начела у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, те је, стога, повреда означеног уставног начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе.
Како у конкретном случају таква повреда права није утврђена, Уставни суд је оценио да, у том делу, нема основа за позивање подносиоца уставне жалбе на повреду начела забране дискриминације.
Стога је у овом делу Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
8. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ЈОВАНА ЋИРИЋА У ПРЕДМЕТУ БРОЈ Уж- 10205/2018
Размишљајући како да започнем ово своје издвојено мишљење, одлучио сам се да га започнем на начин како је то учинио италијанско – исландски судија Роберт Спано, садашњи Председник Европског суда за људска права из Стразбура, који је своје издвојено мишљење у предмету X v. Bulgaria, започео речима „ово је један тужан случај“. Заправо, ово издвојено мишљење је потписало неколико судија Суда у Стразбуру, а првопотписани је и председник тог суда. Заиста и ово је, слободно се може рећи један тужан случај. Неко би наравно могао приметити да Уставни суд треба да се стриктно држи права, односно одговарајућих чланова закона и Устава и да не улази у то да ли је неки случај тужан или није. Али, шта ће нам онда уставне жалбе уведене још 2006. године, па и Уставни суд уопште, ако нећемо узимати у обзир читав социјално-политиколошки аспект једног случаја. Ако ћемо само „круто“ гледати параграфе и оно што евентуално пише у закону, онда је улога Уставног суда крајње редуцирана, да не кажемо непотребна, јер постоје други судови који воде рачуна о томе да ли је нешто „покривено“ правом или није. Онда је Уставни суд део правосудног система као таквог, а ми сви врло добро знамо и често истичемо да то није тако и уобичајено кажемо да ми нисмо инстанциони суд. Онда судије Уставног суда не би могле, ни требале да буду особе које немају положен правосудни испит, јер какве су они судије. Међутим, управо је уставотворац уредио тако да у састав Уставног суда улазе не само професионалци из правосуђа, – судије, тужиоци, адвокати, већ и они други правници, професори и теоретичари пре свега, који на један случај могу гледати из нешто шире правничке, друштвене перспективе, а не само „круто“ правнички. Много што шта може бити „покривено“ правним нормама, а да и правницима и свима другима, остане ипак „горак укус у устима“. Ово је можда један од таквих случајева.
Случај из овог предмета се састоји у томе да су два Рома, један је био малолетан, практично два дечака били ухапшени у једном малом месту у Војводини, зато што су, о страшне ли ствари, украли једну кобасицу и један сладолед. Добро, осим тога су украли и нешто што је за Роме традиционално карактеристично, а то је бакар, тек толико да им правна квалификација њиховог (не)дела буде „тешка крађа“. Малолетници су затим одведени у подрум локалне полицијске станице и ту почињу невоље. Дечаци су касније тврдили да су у подруму полицијске станице били изложени вербалном насиљу: „мајку вам циганску…“ малтретирани, ударани, те да им је позлило, па им је због тога указана хитна медицинска помоћ. Није наравно лако утврдити шта је од тога истина, да ли су и колико јако ти дечаци ударани и колико је то физичко насиље допринело томе да им буде неопходна медицинска помоћ, али, недвосмислено је утврђено да им је медицинска помоћ заиста била указивана. Један од тих дечака био је примљен у Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду и о томе постоји уредан медицински извештај, у којем се каже да је некон краће преоперативне припреме дана 16.11. 2012 у општој анестезији урађена операција. Занимљиво је (условно речено занимљиво) да су дечаци у полицијској станици боравили 16.11.2012, а да је један од њих истог тог датума примљени у болницу на операцију. Тешко је поверовати да је то случајно, да је дотични имао од раније заказану хируршку интервенцију баш за тај дан, те да то нема никакве везе са боравком у полицијском подруму. Даље се употребљавају стручни медицински налази и изрази, који указују на повреде у абдоминалном појасу, прецизније на килу. Можда је дечак од раније заиста имао килу и можда му је и раније била предлагана операција, али, необично би било да се све то тако сасвим случајно уклопило да буде истога дана. Из предмета се види да му је нагло позлило, а да су му две киле урођене, али, до тада је живео нормално и несметано са тим килама.
С друге стране, није само физичко насиље оно које може довести до нечијих озбиљнијих здравствених проблема. Психичко, ментално насиље, понекад, може бити теже и опасније од „обичног“ физичког насиља. У том смислу ми у вези са овим случајем, можемо само да замишљамо страх, стрес и унезвереност младих Рома, смештених у подрум те полицијске станице и то без присуства родитеља и адвоката.
Случај ових ромских дечака из подрума једне војвођанске полицијске станице, неодољиво подсећа на „Јаднике“ Виктора Игоа, с тим што је Игоов Жан Валжан због једне векне хлеба завршио на вишегодишњој робији, док су дечаци из наше приче, ипак боље прошли, због кобасице, сладоледа и бакра су завршили „само“ у подруму и хитној помоћи, односно на операционом столу.
У одређеном смислу, овај случај наших ромских дечака, такође може подсећати и на случај Афроамериканца Џорџа Флојда, коме је бели полицајац у Америци, прошле 2020. године клечао за вратом, коленом му клекао на врат и на тај начин га убио – угушио. Случај је изазвао незадовољство, па и шире насиље, не само афроамеричке јавности. Тај догађај из САД нам показује бар две ствари. Прво, одређени видови мање или веће полицијске бруталности нису карактеристични само за једну земљу, или једно друштво, америчко, односно српско. Друго, никада се не може знати колико један догађај може имати свог утицаја и реперкусија на ширем друштвеном плану. Због тога је сваком таквом евентуалном случају потребно посветити дужну пажњу.
Постоје ипак и разлике између случаја Афроамериканца Флојда и наших Рома. Случај наших Рома се на срећу није завршио смртним исходом, а друга разлика је и у томе што је случај Афроамериканца Флојда био сниман камером са мобилног телефона, те је тај снимак доспео у најширу светску јавност, за разлику од Рома чији боравак у подруму није имао ко да сними. У томе се заправо крије суштина проблема у овом случају: да ли је тортуре, физичке или психичке, заиста било, или је то накнадна конструкција ромских дечака. Чињеница да су дечаци били испитивани без присуства адвоката и на крају заиста завршили у хитној помоћи, један од њих у болници где је оперисан, указује на то да је у свему томе било нечег сумњивог. С друге стране, чињеница да је основно јавно тужилаштво, одмах, без много размишљања, одбацило кривичну пријаву против полицајаца, а да је по обавезном упутству вишег јавног тужилаштва, покренута истрага против полицајаца, која је трајала више година, ипак говори да је читав случај био помало „сумњив“. Могло би се закључити да су истрагу о овом случају на крају, вероватно чисто формално спроводили тужиоци који су најпре читав случај одбацили, тако да све то озбиљно доводи у питање њихову објективност и непристрасност. Поготову зато што су конкретне истражне радње предузимане од стране других полицајаца из те исте полицијске станице. Да ли је у таквој ситуацији дошло до изражаја помало, или мало више колегијалне солидарности, било од стране самих тужилаца који свакодневно на другим предметима сарађују са полицајцима из дотичне станице, било од стране других полицајаца којима је можда било непријатно да оптуже своје колеге, с којима се свакодневно налазе на послу? Полицајац који свог колегу из практично исте канцеларије треба да „оптужи“ и да га доведе до дисциплинске одговорности, а можда и нешто више од тога, сигурно ће се снебивати и неће бити онако објективан и непристрасан, као неко други. Да су на пример истрагу о дотичном случају спроводили тужиоци и полицајци из неког сасвим другог дела Србије, на пример из Ужица, резултати спроведене истраге, могли би бити другачији. Ови проблеми истраге, могу долазити до изражаја и у многим другим случајевима, на пример код вештачења лекарских грешака, где међу-колегијална солидарност, нарочито код лекара који раде у истој здравственој установи, такође може доћи до значајног изражаја.
У том смислу, овде треба поменути случај извесног младог Словенца Грегора Шилиха, који је умро од последица лекарске грешке, па је читав случај на крају доспео и до Европског суда за људска права, (Šilih v. Slovenia) где су у својој представци родитељи младића који је преминуо, Грегора Шилиха, истакли да је Словенија мала земља и да се у њој готово сви лекари међусобно познају, тј. да су готово сви чланови исте синдикалне организације. Суд у Стразбуру је то прихватио и на крају донео одлуку у корист родитеља, те наложио Републици Словенији да им се исплати одштета за неимовинску штету у износу од 7.540 Евра уз додатак свих пореза, а такође и износ од 4.039 Евра на име трошкова наступања пред тим судом. Мала средина, сви се међусобно познају, тако да до истраге и истине уопште није лако доћи.
Још један случај из праксе суда у Стразбуру, може овде бити релевантан. Ради се о извесном Милановићу из Јагодине, припаднику мале верске секте Харе Кришна, који се у свом граду у Јагодини више пута жалио да га њему непознати суграђани, нападају, повређују и малтретирају, те је у том смислу он тврдио да је жртва „злочина мржње“. У предмету заведеном под бројем 44614/07, Суд је, некоме може звучати зачуђујуће, заузео став да државни органи у Србији, пре свега полиција, нису предузели довољне и делотворне мере да би заштитили грађанина Милановића. Суд овде дакле није гледао „круто“ правнички. Заиста, да ли је и како је било могуће да полиција једног човека заштити од непознатих насилника у једном граду који баш и није тако мали? Али, ако је став суда у овом случају био позитиван у смислу да није довољно учињено да се спречи насиље над грађанином Милановићем, онда можемо да претпостављамо да у овом случају ромских дечака, може бити употребљена слична формулација: да истрага која је спроведена у конкретном случају није била довољно адекватна и делотворна. Другим речима то што је у случају евентуално злостављаних ромских дечака, истрага била спроведена, уопште не значи да суд у Стразбуру то неће третирати само као пуку неделотворну формалност.
У комбинацији ова два случаја: словеначке лекарске грешке и јагодинског Харе Кришна, заиста се може догодити да суд у Стразбуру констатује: сви полицајци и тужиоци из тог малог војвођанског места, међусобно се познају и самим тим нису лишени колегијалне солидарности, тј. нису објективни, те самим тим нису предузели довољне и адекватне мере у заштити, односно истраживању евентуалног злостављања ових дечака. Имајући све то у виду уистину се поставља питање због чега српски правосудни и државни органи ризикују да од стране европских званичника буду осуђени за кршење људских права. Треба имати у виду читав низ незаслужених предрасуда и стереотипа које у међународној јавности постоје према Србима и Србији, па се овај случај идеално може уклапити у општу негативну слику, која може прејудицирајуће утицати и на судије суда у Стразбуру. У том смислу је са једног прагматично-патриотског становишта боље дотичним ромским дечацима усвојити уставну жалбу и само деклараторно им признати да су били жртве, него да то учини неко други, оцрњујући Србе и Србију и кажњавајући је „новчаном казном“. Због чега би порески обвезници у Србији плаћали за непочинства два или три човека. Различитих непочинстава има у свим временима и свим друштвима и ниједно друштво није у потпуности имуно на такве или сличне ствари. Ствар је само у томе што поједина друштва ипак на крају имају довољно снаге да се суоче сама са собом и са својим грешкама. У том смислу за Србију и није толико важно да ли је према неким људима учињена нека неправда, јер различитих неправди ће увек бити, али је важно да Србија смогне снагу да призна грешку и учињену неправду.
На самом крају треба рећи и то да стигматизација којој су ова два ромска дечака била изложена у подруму полицијске станице, води не само њиховој виктимизацији, већ и томе да они фактички буду подстицани на даље вршење неких озбиљнијих кривичних дела. Када због неких бенигнијих кривичних дела млади људи (а кобасице, сладолед и бакар су бенигне ствари) буду изложени претераној стигматизацији и осуди, они то доживљавају као својеврсну друштвену неправду и подстицај не да даље више не чине кривична дела, већ обрнуто. Због тога уосталом и постоји посебан положај и кривичноправни режим малолетника и у Србији и у неким другим земљама.
Можда би нека емпиријска истраживања и могла да потврде да Афроамериканци и Роми чешће и у већем обиму чине кривична дела, али то је у доброј мери и због предрасуда већинског дела друштва према њима о томе да су они склони крађама. Те прерасуде и неправде које из њих произилазе, стварају код нарочито младих људи, осећај да нема правде за њих и да ће већински део друштва, без обзира шта и како раде и понашају се, њих увек посматрати као лопове и криминалце. Јасно је да је то један врло изразити криминогени фактор, а нарочито осећај да за њих нема правде, па и у том смислу да када поднесу кривичну пријаву, она бива лако одбачена, а када поднесу уставну жалбу, она буде одбијена.