Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љ. М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. априла 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љ. М . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 17/15.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љ. М . из Београда је, 14. августа 201 8. године, преко пуномоћника М. С , адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, гарантованог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 17/15.
Подносилац је у уставној жалби навео да је неосновано и незаконито лишен слободе и био у притвору, као и да је кривични поступак трајао дуже од 12 година, што је све заједно проузроковало немерљиву штету за њега, која се одразила на све аспекте његовог живота .
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означен ог права и утврди право подносиоцу на накнаду нематеријалне штете . Трошкове уставносудског поступка је потраживао у складу са важећом адвокатском тарифом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката и радњи државних органа или организација којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу документације приложене уз уставну жалбу , увидом у списе предмета Уставног суда Уж-2020/2015 и одговора Вишег суда у Београду К.По1. 17/2015 од 3. марта 2021. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење , који је правноснажно окончан.
Подносилац уставне жалбе се у току предметног судског поступка налазио у притвору од 11. септембра 2006. до 6. октобра 2006. године. Након спроведене истраге Окружно јавно тужилаштво у Београду Специјално тужилаштво је подигло оптужницу КТ.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године против 34 лица , да би током 2007, 2008. и 2009. године Специјално тужи штво подигло је још шест оптужница, а који поступци су спајани, те је тако предметни кривични поступак вођен против укупно 40 окривљених лица за више од 50 кривичних дела. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву.
Главни претрес је започео 23. јануара 2007. године, а прводонета првостепена пресуда К.По1. 63/10 од 15. маја 2013. године (подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица и осуђен на казну затвора у трајању од три године) је у односу на подносиоца уставне жалбе укинута решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 7/14 од 13. новембра 2014. године и предмет је враћен на поновно суђење.
Пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 63/10 од 15. маја 2013. године 16 оптужених лица је оглашено кривима за изв ршење више од 20 кривичних дела, те је за нека дела наведених 16 оптужених, као и још око 18 оптужених ослобођено од оптужбе за више од 3 0 кривичних дела, док је оптужба одбиј ена према 11 оптужених лица за десет кривичних дела.
У периоду од подношења оптужнице до доношења првостепене пресуде суд је, од 351 пута заказиваног, главни претрес одржао 321 пута. Из одговора Вишег суда у Беог раду – Посебно одељење К.По1. 17/15 од 3. марта 2021. године произлази да је у наведеном периоду главни претрес био заказиван скоро сваког месеца , и то обично по десет радних дана, дакле по две радне недеље у месецу, као и да је до одлагања главног претреса долазило изузетно, најчешће због болести неког од окривљених или учесника у поступку или због подношења захтева за изузеће судије, члана већа, поступајућег тужиоца за организовани криминал или Републичког јавног тужиоца, односно председника Вишег и Апелационог суда у Београду, те Врховног касационог суда.
Пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1. По1. 7/14 од 13. новембра 2014. године у односу на подносиоца уставне жалбе укинута је пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 63/10 од 15. маја 2013. године и предмет је враћен на поновни поступак.
У поновном поступку предмет је у Вишем суду у Београду, Посебно одељење заведен под бројем 17/15, те припремно рочиште које је било заказано за 11. и 12. март 2015. године није могло да се одржи због болести неких од окривљених, а исто је одржано 8, 9. и 10. јуна 2015. године. Наредбом председника Вишег суда у Београду од 13. марта 2015. године наложено је поступајућем председнику већа да се хитно и прекоредно поступа у предмету, па је главни претрес заказиван сваког месеца, и то по више радних дана, па је тако у периоду од 24. марта 2016. године (главни претрес почео изнова због промене председника већа) до доношења пресуде К.По1. 17/15 од 10. априла 2017. године, био заказан 15 пута, од чега само једанпут није одржан због недоласка окривљеног А.Б.
Пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 17/15 од 10. априла 2017. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву и осуђен је на казну затвора у трајању од две године.
Пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 28/17 од 15. јуна 2018. године у односу на подносиоца уставне жалбе је преиначена првостепена пресуда, тако што је ослобођен од оптужбе.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (члан 35. став 1); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да з акон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35. став 3.) .
Одредбама члана 359. Кривичног закона („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/25, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) прописано је кривично дело злоупотреба службеног положаја и то: да ће се, службено лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ће се, ако је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четиристопедесет хиљада динара, учинилац казнити затвором од једне до осам година (став 2.); да ће се, ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац казнити затвором од две до дванаест година (став 3.).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, јер судски поступак представља јединствену целину, те да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак у односу на подносиоца трајао дуже од 11 година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен у истрази решењем истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду 11. септембра 2006. године, а ослобађајућа пресуда према подносиоцу је постала правноснажна пресудом Апелационог суда у Београду Кж1.По1. 28/17 од 15. јуна 201 8. године. Наведено, само по себи, може указати да поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права.
Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном било у интересу да се поступак што пре оконча, као и да он ни на који начин није допринео дужини трајања предметног кривичног поступка, јер се након укидања притвора уредно одазивао сваком позиву суда.
Испитујући сложеност оспореног судског поступка Уставни суд указује да се поступак који се води ради утврђивања постојања кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица , у начелу, може сматрати сложеним. При томе , полазећи од тога да је предметни поступак вођен против 40 оптужених лица, због више од 50 кривичних дела, од којих су многа у саизвршилатву или у продуженом трајању, што је несумњиво подразумевало веома обиман доказни поступак, Уставни суд констатује да наведено указује на изузетну сложеност чињеничних питања која су постављена пред суд покретањем поступка и која је требало разјаснити, а имајући у виду да је велики број оптужених ослобођен од оптужби за више од 30 кривичних дела, Уставни суд сматра да сложеност предметног кривичног поступка може да оправда његово вишегодишње трајање.
Такође, Уставни суд указује и на то да је од отварања главног претреса, 23. јануара 2007. године, до доношења првостепене пресуде 15. маја 2013. године, главни претрес одржаван 321 пута, што указује на то да је Виши суд у Београду поступао ажурно у спровођењу доказног поступка, редовно заказујући главни претрес, и обезбеђујући процесне претпоставке за његово одржавање.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да се кривични поступак против подносиоца водио због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву, да је поред подносиоца уставне жалбе било оптужено још 3 9 лица, те да је надлежни првостепени суд главни претрес редовно и ажурно заказивао, како у првобитно вођеном, тако и у поновном поступку, као и да је жалбени поступак трајао годину и по дана, односно годину и непуна два месеца, Уставни суд је оценио да у околностима конкретног случаја, трајање поступка, као јединствене целине, не излази из оквира разумног рока.
С обзиром на изложено, а имајући у виду да у уставној жалби није наведен ниједан конкретан разлог којим би се аргументовано указало да су очигледни пропусти надлежних државних органа довели до трајања поступка које превазилази стандарде разумног трајања Уставни суд је оцени да нису основане тврдње подносиоца да му је у кривичном поступку који ј е вођен пред Вишим судом у Београду у предмету К. По1. 17/15 повређено право на суђење у разумном року , зајемчено од редбом члана 32. став 1. Устава, због чега је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одлучујући као у изреци.
6. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.