Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. Ћ . из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. марта 2021. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба П. Ћ . изјављена против пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 117/17 од 19. октобра 2017. године и пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1.По1. 37/17 од 21. марта 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. Ћ . из Зрењанина поднео је Уставном суду, 13. јуна 201 8. године , уставну жалб у против пресуда означен их у изреци , због повреде права на правну сигурност у казненом праву зајемченог одредбом члана 34. став 4. Устава Републике Србије и члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Уставном жалбом се оспоравају пресуде којима је правноснажно одлучено да остаје на снази пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење за борбу против организованог криминала К.По1. 114/10 од 23. маја 2011. године, која је осим у погледу одлуке о трошковима, потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 12/12 од 3. децембра 2012. године, а којима је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због извршења кривичног дела кријумчарења из члана 230. став 2. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од једне године.
У уставној жалби се наводи да је подносилац два пута осуђен за исто дело, и то најпре у прекршајним поступцима решењима Комисије за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин П. 55/07 од 19. јула 2007. године и П. 130/08 -1,2,3,4 од 19. октобра 2009. године, а потом и од стране кривичног суда оспорени м пресудама.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права из члана 34. став 4. Устава и поништи оспорене пресуд е.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , утврдио да су поводом истог животног догађаја против подносиоца уставне жалбе првобитно вођена два прекршајна, а затим и кривични поступак. У прекршајн им поступцима, који су вођен и по захтевима Одељења за сузбијање кријумчарења Зрењанин 05/1 Д. 44/7 од 21. марта 2007. године и Д. 44/12 од 10. априла 2007. године (предмет П. 130/08, раније П. 54/07) и Д. 44/9 од 21. марта 2007. године (предмет П. 55/07) подносилац је правноснажно новчано кажњен због два прекршаја из члана 332. ст. 2. и 3. у вези са чланом 334. став 1. тачка 1) Царинског закона („Службени гласник РС", бр. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 и 9/10 – Одлука УС) , док су оспорене пресуде донете у кривичном поступку који је вођен по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва Кт.С. 19/07 од 13. марта 2008. године, а којима је подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен на казну затвора због учињеног кривичног дела кријумчарење из члана 230. став 2. Кривичног законика.
3.1. Чињенице и околности које се тичу прекршајних поступака који су вођени против подносиоца уставне жалбе
Прекршајни поступак који је вођен пред Царинарницом Зрењанин у предмету П. 130/08 (раније П. 54/07) покренут је закључком Царинарнице Зрењанин П. 54/07 од 23. марта 2007. године и П. 64/07 од 10. априла 2007. године, који су спојени ради јединственог вођења прекршајног поступка у предмету П. 54/07, а по захтевима Одељења за сузбијање кријумчарења Зрењанин Д. 44/7 од 21. марта 2007. године и Д. 44/12 од 10. априла 2007. године.
Решењем Комисије за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин П. 130/08-1,2,3,4 од 19. октобра 2009. године, које је потврђено пресудом Вишег прекршајног суда у Новом Саду Прж. 30138/10 од 29. марта 2011. године, подносилац уставне жалбе је оглашен одговорним што је у периоду од почетка 2007. године до дана 21. марта 2007. године, као власник робе имао у поседу и располагао у магацинском простору у М, царинском робом за коју је знао да није пријављена улазној царинској контроли приликом уноса у царинско подручје, и то: 12.1 41,8 боксова цигарета марке „Ronson“, „Fine 120“-плави, „Fine 120“-црвени, „Fine 120“-зелени и дуван у листу тип „Берлеј“, тежине 2990 килограма, спакован у бале, чиме је извршио прекршај из члана 332. ст. 2. и 3. у вези са чланом 334. став 1. тачка 1) Царинског закона. Подносилац уставне жалбе је наведеним решењем, због учињеног прекршаја, кажњен новчаном казном у износу од 3.700.000,00 динара, и одређено је да, уколико окривљени не уплати наведену казну у остављеном року на депозитни рачун Царинарнице Зрењанин, иста ће се наплатити принудним путем. Према подносиоцу уставне жалбе је изречена заштитна мера одузимања предмета прекршаја на основу члана 385. став 1. Царинског закона.
Прекршајни поступак који је вођен пред Царинарницом Зрењанин у предмету П. 55/07 покренут је закључком Царинарнице Зрењанин П. 55/07 од 22. марта 2007. године по захтеву Одељења за сузбијање кријумчарења Зрењанин Д. 44/9 од 21. марта 2007. године.
Решењем Комисије за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин П. 55/07 од 19. јула 2007. године, које је потврђено решењем Министарства финансија – Веће за другостепени прекршајни поступак Пжц. 1613/07 од 1. октобра 2007. године, подносилац уставне жалбе је оглашен одговорним што је дана 21. марта 2007. године, био у поседу скривене царинске робе: укупно 4.689 боксова цигарета без акцизних маркица, и то: 4.315 боксова цигарета марке „Fine 120“ Virginia blend -црвени, 325 боксова цигарета марке „Fine 120“ Virginia blend-плави, и 49 боксова цигарета марке „Fine 120“ Virginia blend –зелени, укупне вредности 1.521.655,52 динара, од којих су се 96 кутија од по 25 боксова цигарета налазиле у предњем делу приколице која је преграђена другим челом приколице, тако да се добила шупљина ширине 65цм, а остатак од 2.288 боксова цигарета, су се налазиле сакривене између товара топло ваљаног лима, у шупљинама клоцни, између лимова и то по целој дужини и ширини, чиме је извршио прекршај из члана 332. ст. 2. и 3. у вези са чланом 334. став 1. тачка 1) Царинског закона. Подносилац уставне жалбе је наведеним решењем, због учињеног прекршаја, кажњен новчаном казном у износу од 30.000,00 динара, и одређено је да, уколико окривљени не уплати наведену казну у остављеном року на депозитни рачун Царинарнице Зрењанин, иста ће се наплатити принудним путем. Према подносиоцу уставне жалбе је изречена заштитна мера одузимања предмета прекршаја и одузимања полуприколице марке „Бергер“ тип „САЛП 24ИТ“ регистарске ознаке ЗР-26-26 у којој се налазила сакривена роба на основу члана 385. ст. 1. и 3. Царинског закона , док му је вучно возило „Волво“ ФХ 1242Т регистарске ознаке ЗР-546-15 враћено на основу члана 239. став 3. Закона о прекршајима.
3.2. Чињенице и околности које се тичу кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјално тужилаштво Кт.С. 19/07 од 13. марта 2008. године због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривичног дела кријумчарење из члана 230. став 2. Кривичног законика.
Оспореним пресудама одлучено је да остаје на снази пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење за борбу против организованог криминала К.По1. 114/10 од 23. маја 2011. године, која је осим у погледу одлуке о трошковима, потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 12/12 од 3. децембра 2012. године, а којима је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због извршења кривичног дела кријумчарења из члана 230. став 2. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од једне године, а ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Подносилац уставне жалбе је оспореним пресудама правноснажно оглашен кривим што се у временском периоду од јануара до марта месеца 2007. године у М, способан да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима, са умишљајем и свестан да је његово дело забрањено, бавио прикривањем и растурањем неоцарињене робе, тако што је у улици ВВ омогућио смештај неоцарињених цигарета НН лицима „Стојан“ и „Јаков“ у укупној количини од 106 мастер картона цигарета неутврђене марке и произвођача, 4315 боксова цигарета марке „ Fine 120“-црвени, 325 боксова марке „Fine 120“-плави, 49 боксова цигарета марке „Fine 120“-зелени произвођача „Virginia Tobacco France“, 9246 боксова цигарета марке „Ronson“ произвођача „Austria Tobacco“ и „British American Tobacco“, 2175 боксова цигарета марке „Fine 120“ плави, 620 боксова цигарета марке „Fine 120 Light“-црвени и 55 боксова цигарета марке „Fine 120 Light “- зелени ментол и 33 бале необареног дувана укупне вредности 9.704.784,58 динара, те исте делом растурао на тај начин што је почетком марта месеца 2007. године НН лицу „С.“ превезао 106 мастер картона неоцарињених цигарета неутврђене марке теретним моторним возилом марке „Волво“ регистарских ознака ЗР-546-15 са полуприколицом ознаке ЗР-26-26 у место М. Б . у Републици Чешкој и истом испоручио, при чему су цигарете биле сакривене у посебно начињеном бункеру у предњем делу камиона, а дана 20. марта 2007. године превозио за исто лице, истим возилом неоцарињене цигарете у количини од 4315 боксова цигарета марке „Fine 120“-црвени, 325 боксова марке „Fine 120“-плави и 49 боксова цигарета марке „Fine 120“-зелени приликом које испоруке је истога дана на релацији М. – К . затечен у саобраћају од стране патроле саобраћајне полиције која му је приликом претреса возила исте одузела, док је преостали део прикривених цигарета у магацину у М . пронађен и одузет од стране овлашћених службених лица Министарстава унутрашњих послова Републике Србије – Полицијска управа Зрењанин дана 21. марта 2007. године, чиме је извршио кривично дело кријумчарење из члана 230. став 2. Кривичног законика. Подносилац уставне жалбе је због извршења наведеног кривичног дела осуђен на казну затвора у трајању од једне године, у коју казну му се урачунава време проведено у притвору почев од 21. марта 2007. године до 5. априла 2007. године, а који му је одређен решењем истражног судије Општинског суда у Зрењанину Ки. 88/07 од 21. марта 2007. године, као и новчана казна у износу од 30.000,00 динара која му је изречена правноснажним решењем Комисије за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин П. 55/07 од 19. јула 2007. године, тако што се за сваких започетих хиљаду динара новчане казне има рачунати као један дан казне затвора. Према подносиоцу уставне жалбе, на основу члана 87. Кривичног законика , изречена је мера безбедности одузимања теретног моторног возила – шлепер марке „Волво“ ФХ 1242 Т, регистарске ознаке ЗР-546-15 и полуприколица марке „Бергер“ САПЛ 241 Т, регистарске ознаке ЗР-26-26, а на основу члана 230. став 3. Кривичног законика од подносиоца уставне жалбе су одузете цигарете описане у потврди о привремено одузетим предметима које се налазе у списима предмета.
У образложењу оспорене пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 117/17 од 19. октобра 2017. године, поред осталог, наведено је да, иако је и у прекршајном и у кривичном поступку реч о истом окривљеном и о животном догађају који се одиграо у истом временском периоду, чињенични опис прекршаја из члана 332. ст. 2. и 3. у вези члана 334. став 1. Царинског закона битно је различит од чињеничног описа кривичног дела из члана 230. став 2. Кривичног законика. Опис прекршаја, осим што не садржи уопште чињенице везане за растурање неоцарињене робе, не обухвата радњу, односно догађај почетком марта 2007. године везан за превоз 106 мастер картона неоцарињених цигарета и испоруку истих у иностранство, у Републику Чешку НН лицу „С .“. Стога се, по налажењу суда , не може рећи да су чињенице које су обухваћене изреком прекршајних одлука којима је окривљени Ћ . правноснажно оглашен кривим, идентичне оним чињеницама које представљају елементе кривичног дела кријумчарења за које је окривљени П . Ћ . оглашен кривим у кривичном поступку, те у конкретном случају није испуњен критеријум да су дела због којих се окривљени гони иста, а што даље значи да се не ради о правноснажно пресуђеној ствари, у смислу одредбе члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Одредбама члана 230. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.), који је био на снази у време извршења кривичног дела и у време пресуђења било је прописано: да ко се бави преношењем робе преко царинске линије избегавајући мере царинског надзора или ко избегавајући мере царинског надзора пренесе робу преко царинске линије наоружан, у групи или уз употребу силе или претње, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 1.); да ко се бави продајом, растурањем или прикривањем неоцарињене робе или организује мрежу препродаваца или посредника за растурање такве робе, казниће се затвором од једне до осам година и новчаном казном (став 2.); да ће се роба која је предмет дела из ст. 1. и 2. овог члана одузети (став 3.); да превозно или друго средство чија су тајна или скровита места искоришћена за пренос робе која је предмет дела из става 1. овог члана или које је намењено за извршење тих кривичних дела одузеће се ако је власник или корисник возила то знао или је могао и био дужан да зна и ако вредност робе која је предмет кривичног дела прелази једну трећину вредности тог средства у време извршења кривичног дела (став 4.).
Одредбама члана 332. Царинског закона („Службени гласник РС", бр. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 и 9/10 - Одлука УС), који је важио у време извршења прекршаја и доношења прекршајних решења, било је прописано да се поступак који се води по одредбама овог закона ради утврђивања учињеног царинског прекршаја, не искључује вођење поступка ради утврђивања учињеног кривичног дела (став 1.); да се саучесници сматрају учиниоцима прекршаја, а ако је учинилац прекршаја или саучесник службено лице (царински или државни службеник или полицајац), казниће се казном у висини двоструког износа казне прописане за такав прекршај (став 2.); да се саучесницима, у смислу овог закона, сматрају и лица која су примила предмете за које су знали или су могли знати да су предмет прекршаја (став 3.); да се прописане казне односе на правна и на физичка лица, ако овим законом није друкчије прописано (став 4.).
Одредбом члана 334. став 1. тачка 1) Царинског закона било је прописано да ће се новчаном казном од једноструког до четвороструког износа вредности робе која је предмет прекршаја, казнити лице које не пријави царинском органу робу коју уноси у царинско подручје (члан 16. став 3. и члан 64. став 1.).
Одредбама члана 16. став 3. Царинског закона било је прописано да царинском надзору односно контроли подлежу роба, путници и чланови посаде који се искрцавају, односно укрцавају на бродове и ваздухоплове из става 2. тач. 1, 3. и 4. овог члана, као и саобраћај између бродова и обале (став 1.); лица из става 1. овог члана дужна су да царинску робу пријаве царинском органу ради спровођења царинског поступка (став 3.).
Одредбом члана 64. став 1. Царинског закона било је прописано да лице које уноси робу у царинско подручје дужно је да робу пријави и без одлагања превезе путем, на начин и у року који одреди царински орган до царинарнице или до другог места које одреди или одобри царински орган, или у слободну зону.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да су против подносиоца уставне жалбе најпре вођен и прекршајни поступ ци, у кој има је правноснажно оглашен кривим због тога што је :
- у периоду од почетка 2007. године до 21. марта 2007. године, као власник робе имао у поседу и располагао у магацинском простору у М. царинском робом за коју је знао да није пријављена улазној царинској контроли приликом уноса у царинско подручје , и то – 12.418,8 боксова цигарета марке „Ronson“, „Fine 120“-плави, „Fine 120“-црвени, „Fine 120“-зелени и дуван у листу тип „Берлеј“, тежине 2990 килограма, спакован у бале, а дана 21. марта 2007. године био у поседу скривене царинске робе – укупно 4.689 боксова цигарета без акцизних маркица, и то 4.315 боксова цигарета марке „Fine 120“ Virginia blend-црвени, 325 боксова боксова цигарета марке „Fine 120“ Virginia blend-плави и 49 боксова цигарета марке „Fine 120“ Virginia blend -зелени, укупне вредности 1.521.655,52 динара, од којих се 96 кутија од по 25 боксова цигарета налазило у предњем делу приколице која је преграђена другим челом приколице, тако да се добила шупљина ширине 65цм, а ос татак од 2.288 боксова цигарета се налазио сакривен између товара топло ваљаног лима, у шупљинама клоцни, између лимова и то по целој дужини и ширини,
а да је оспорен им пресудама правноснажно окончан кривични поступак против њега у којем је оглашен кривим зато што је
- у временском периоду од јануара до марта месеца 2007. године у М. бавио прикривањем и растурањем неоцарињене робе, тако што је у улици ВВ омогућио смештај неоцарињених цигарета НН лицима „С .“ и „Ј.“ у укупној количини од 106 мастер картона цигарета неутврђене марке и произвођача, 4315 боксова цигарета марке „Fine 120“-црвени, 325 боксова марке „Fine 120“-плави, 49 боксова цигарета марке „Fine 120“-зелени произвођача „Virginia Tobacco France“, 9246 боксова цигарета марке „Ronson“ произвођача „Austria Tobacco“ и „British American Tobacco“, 2175 боксова цигарета марке „Fine 120“ плави, 620 боксова цигарета марке „Fine 120 Light“-црвени и 55 боксова цигарета марке „Fine 120 Light“-зелени ментол и 33 бале необареног дувана укупне вредности 9.704.784,58 динара, те исте делом растурао на тај начин што је почетком марта месеца 2007. године НН лицу „С.“ превезао 106 мастер картона неоцарињених цигарета неутврђене марке теретним моторним возилом марке „Волво“ регистарских ознака ЗР-546-15 са полуприколицом ознаке ЗР-26-26 у место М. Б . у Републици Чешкој и истом их испоручио, при чему су цигарете биле сакривене у посебно начињеном бункеру у предњем делу камиона, а дана 20. марта 2007. године превозио за исто лице, истим возилом, неоцарињене цигарете у количини од 4135 боксова цигарета марке „Fine 120“-црвени, 325 боксова марке „Fine 120“-плави и 49 боксова цигарета марке „Fine 120“-зелени , приликом које испоруке је истога дана на релацији М . – К . затечен у саобраћају од стране патроле саобраћајне полиције која му је приликом претреса возила исте одузела, док је преостали део прикривених цигарета у магацину у М . пронађен и одузет од стране овлашћених службених лица Министарстава унутрашњих послова Републике Србије – Полицијска управа Зрењанин дана 21. марта 2007. године
Уставни суд указује на то да је у више својих одлука (видети, између осталих, Одлуку Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године), уважавајући праксу Европског суда за људска права, указао да је приликом оцене навода уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава потребно утврдити: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли су казне по својој природи бил е казненоправне; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста ( idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
Поред наведеног, у својој каснијој пракси Европски суд за људска права је у предмету А. и Б. против Норвешке, представке бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. септембра 2016. године, детаљно размотрио питање примене начела ne bis in idem када су против подносиоца вођени различити поступци који су тако повезани да могу представљати једну заокружену целину, спроводећи тзв. тест довољно уске повезаности у садржинском и временском смислу (видети и пресуду Nilsson против Шведске, број представке 73661/01). Наиме, у пракси Европског суда за људска права након пресуде Сергеј Золотукхин против Русије, представка број 14939/03, од 10. фебруара 2009. године, прихваћена је могућност да је изрицање различитих санкција од стране различитих органа које се односе на исто понашање у одређеној мери допуштено на основу члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), без обзира на постојање одлуке која има својство res iudicata, те да се комбинација санкција у тим предметима треба разматрати као целина. Ово стога, јер је закључак Европског суда да треба оставити могућност држави да легитимно изабере комплементарне одговоре на друштвено неприхватљиво понашање путем различитих поступака који чине повезану целину, како би се решили различити аспекти одређеног друштвеног проблема, под условом да укупност тих правних одговора не представља прекомеран терет за појединца на којег се односе (А. и Б. против Норвешке, представке бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. септембра 2016. године, §121 .), при томе водећи рачуна за успостављање правичне равнотеже између заштите интереса појединца који је заштићен начелом ne bis in idem, са једне стране и јавног интереса да се успостави потпуни регулаторни приступ у предметном подручју, са друге стране. Стога, закључак је да члан 4. Протокола 7 Европске конвенције не искључује вођење два поступка, чак и до њиховог завршетка, ако су испуњени одређени услови.
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да се у конкретном случају, поред питања, којима се Уставни суд бавио у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године, као нужно поставља и питање којим се Уставни суд бавио у Одлуци Уж-3312/16 од 5. априла 2018. године, по угледу на праксу Европског суд а за људска права у наведеном предмету А. и Б. против Норвешке, а у којем је заузет став да је приликом разматрања испуњености услова за примену члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију неопходно испитати и да ли су два поступка довољно тесно повезана у садржинском и временском погледу. Заправо, неопходно је испитати да ли различити поступци који се воде против окривљеног у суштини представљају усклађену целину, између којих постоји довољно блиска веза у садржини и времену, због које њихово паралелно вођење и кажњавање није у супротности са начелом ne bis in idem.
Дакле, с обзиром на све наведено Уставни суд констатује да је приликом оцене да ли је у конкретном случају дошло до повреде начела ne bis in idem неопходно одговорити на следећа питања:
1) да ли су оба поступка која су вођена против неког лица вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи казнено-правна;
2) да ли су дела због којих се неко лице казнено гони иста (idem);
3) да ли је постојала двострукост поступка (bis);
4) да ли су два поступка довољно тесно повезана у садржинском и временском погледу, а у оквиру којег је потребно утврдити следеће критеријуме – да ли су се у различитим поступцима оствариле усклађене сврхе које се међусобно надопуњују и чине један јединствени поступак, те се тим поступцима обухватају различити аспекти противправног понашања, да ли је дуалитет тих поступака предвидљива последица, како у праву тако и у пракси, истог оспораваног понашања (idem), да ли су ти поступци вођени на начин како би се што више избегло дуплирање у прикупљању и оцени доказа, сарадњом између различитих надлежних тела како би се чињенице утврђене у једном поступку користиле у другом поступку, те да ли је казна изречена у поступку који је први правноснажно окончан узета у обзир у поступку који је касније правноснажно окончан, и то на начин да укупан износ свих санкција буде сразмеран извршеном делу.
5.1. Тражећи одговор на прво питање, односно да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, Уставни суд је, полазећи од „мерила Енгел“ на основу којих се утврђује да ли се конкретан прекршајни поступак односио на „кривичну“ ствар (правна квалификација дела према домаћем законодавству, природа дела која подразумева два кумулативна подкритеријума – обим прекршене норме и сврху казне, као и природу и степен тежине казне), а имајући у виду утврђено чињенично стање у тачки 3. овог образложења, те уставноправни оквир заштите начела забране двоструке угрожености прокламованог одредбом члана 34. став 4. у вези са чланом 33. став 8. Устава, Уставни суд је оценио да су прекршајни поступ ци вођен и за дел а кој а по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља ју казнена дел а.
5.2. Везано за друго спорно питање, Уставни суд налази да је питање утврђивања идентитета дела кључно питање, с обзиром на то да се једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела, која могу бити у надлежности истог или различитих органа гоњења исте државе. Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачењем начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је утврдио да је подносилац уставне жалбе у прекршајним поступцима оглашен одговорним због непридржавања обавез а прописан их одредб ама члана 16. став 3. и члана 64. став 1. у вези са чланом 334. став 1. тачка 1) Царинског закона, односно јер је био у поседу царинске робе за коју је знао да није пријављена улазној царинској контроли, док је у кривичном поступку оглашен кривим због тога што се бавио прикривањем и растурањем неоцарињене робе.
Поред наведеног , Уставни суд је утврдио да између чињеничног описа прекршаја и чињеничног описа кривичног дела постоје неподударности и у количини и врсти неоцарињене робе која је наведена у прекршајном решењу П. 130/08, као и у погледу радњи описаних у оспореним кривичним пресудама које се тичу догађаја који се одиграо почетком марта 2007. године а односи се на превоз 106 мастер картона неоцарињених цигарета неутврђене марке и произвођача и њихову испоруку НН лицу „С.“, који није био обухваћен прекршајним решењима.
Међутим, иако између прекршајних решења и оспорених кривичних пресуда постоји извесна неподударност, Уставни суд је из целокупне документације утврдио да у конкретном случају није спорно да је предмет прекршајног и кривичног поступка , у битном и претежном делу, био један животни догађај, у којем су се остварила обележја два различита деликта.
Стога је Уставни суд утврдио да се чињенице које, у конкретном случају, представљају два казнена дела, морају сматрати битно истим у смислу члана 34. став 4. Устава ( idem).
5.3. Испитујући да ли је у конкретном случају постојала двoструкост поступка, Уставни суд најпре констатује да је утврдио да су решења Комисије за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин стекла својство правноснажности пре доношења оспорених пресуда, и то тако што је решење П. 130/08-1,2,3,4 од 19. октобра 2009. године потврђено пресудом Вишег прекршајног суда у Новом Саду Прж. 30138/10 од 29. марта 2011. године, а решење П. 55/07 од 19. јула 2007. године потврђено је решењем Министарства финансија Пжц. 1613/07 од 1. октобра 2007. године, и тако су стекла својство res iudicata, пре правноснажног окончања кривичног поступка. У тим околностима Уставни суд утврђује да је и трећи услов испуњен, те да је у конкретном случају постојала двострукост поступка (bis).
5.4. Примењујући нове критеријуме, наведене у тачки 5. образложења ове одлуке, те спроводећи тзв. тест довољно уске повезаности два поступка у садржинском и временском смислу, Уставни суд је утврдио да су Комисија за царинске прекршаје Зрењанин и Виши суд у Београду оценили да је кажњиво понашање подносиоца уставне жалбе захтевало два одговора, како прекршајну санкцију због тога што је био у поседу царинске робе за коју је знао да није пријављена улазној царинској контроли, тако и кривичну санкцију, због тога што се бавио прикривањем и растурањем те неоцарињене робе, при чему је сваки одговор тежио остварењу различите сврхе. Прекршајна санкција је представљала реакцију на то што подносилац има у поседу и располаже царинском робом за коју је знао да није пријављена улазној царинској контроли приликом уноса у царинско подручје, дакле као средство одвраћања од непридржавања царинских прописа , док кривична санкција није само служила као средство одвраћања, него је имала сврху кажњавања због тога што лице које се бави растурањем и прикривањем неоцарињене робе, тиме угрожава легално тржиште наведене робе. Друго, вођење двоструког поступка, уз могућност изрицања различитих санкција, било је предвидиво за подносиоца уставне жалбе, који је морао знати да је кривично гоњење, као и изрицање прекршајне санкције, било вероватно. Треће, прекршајни и кривични поступци су једно време вођени паралелно, с обзиром на то да су докази који су прикупљени приликом царинске контроле од стране Одељења за сузбијање кријумчарења Зрењанин достављени Комисији за прекршаје, уз захтев за покретање прекршајног поступка и надлежном јавном тужилаштву , ради вођења кривичног поступка, те је Виши суд у Београду, поред наведених доказа који су коришћени у прекршајном поступку, изводио и друге доказе који су били релевантни за утврђивање кривичне одговорности окривљеног.
Полазећи од свега напред утврђеног, Уставни суд је оценио да су прекршајни и кривични поступак који су се против подносиоца водили били довољно тесно повезани у садржинском и временском погледу.
Наиме, као прво, у оба поступка оствариле су се усклађене сврхе које се међусобно допуњују и чине један јединствен поступак, као друго, вођење два поступка, уз могућност кумулативног изрицања различитих казни, било је предвидиво за подносиоца уставне жалбе који је од самог почетка морао знати да је кривично гоњење за бављење растурањем и прикривањем неоцарињене робе, као и изрицање новчане казне за држање робе за коју је знао да је морала бити, а није била пријављена улазној царинској контроли приликом уласка у царинско подручје, било могуће, чак и вероватно, и као треће, избегнуто је дуплирање извођења доказа у ова два поступка. Стога је Уставни суд је утврдио да су се у једном делу прекршајни и кривични поступак водили паралелно и да су били тесно међусобно повезани, као и да је прекршајна санкција изречена решењем Комисије за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин П. 55/07 од 19. јула 2007. године урачуната у казну затвора на коју је осуђен оспореним пресудама у кривичном поступку.
На основу свега изнетог, Уставни суд је оценио да, у околностима конкретног случаја, подносилац уставне жалбе није претрпео било какву несразмерну штету или неправду због вођења два поступка и санкционисања различитим санкцијама, те да је у конкретном случају, између прекршајног и кривичног поступка постојала довољно блиска повезаност, како у садржинском, тако и у временском погледу, те да се може сматрати да чине део јединствене целине.
Стога је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.