Преглед документа Уж-9918/2016 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Р . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. децембра 2020. године, донео је

1. Одбија се као неоснована уставна жалба А. Р . изјављена против радње „незаконитог и арбитрерног лишења слободе од 19. новембра 2016. године у 22 часа до 23. новембра 2016. године у 15:20 часова“, радње „пропуштања да се о лишењу слободе подносиоца уставне жалбе обавести дежурни заменик јавног тужиоца у складу са чланом 294. Законика о кривичном поступку“ и радње „нечовечног и понижавајућег поступања током боравка подносиоца на Одељењу за токсикологију Војномедицинске академије у Београду“.

2. Одбацује се уставна жалба А. Р . изјављена против радњи „инспектора Ић. од 19. новембра 2016. године“.

1. А. Р . из Београда поднео је Уставном суду, 23. децембра 2016. године, преко пуномоћника А. Т , адвоката из Београда, уставну жалбу против радње „незаконитог и арбитрерног лишења слободе од 19. новембра 2016. године у 22 часа до 23. новембра 2016. године у 15:20 часова“, радње „пропуштања да се о лишењу слободе подносиоца уставне жалбе обавести дежурни заменик јавног тужиоца у складу са чланом 294. Законика о кривичном поступку“ и радње „нечовечног и понижавајућег поступања током боравка подносиоца на Одељењу за токсикологију Војномедицинске академије у Београду“, због повреде права из члана 22. став 1. и чл. 25, 27, 28, 29. и 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права из чл. 3, 5. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права.

Како се наведена права из Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од права из чл. 25. и 27. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, то је Уставни суд тврдње о повреди тих права ценио у односу на наведене одредбе Устава.

Подносилац у уставној жалби, између осталог, наводи: да је приликом лишења слободе, покушао да побегне од полицијских службеника; да је у ПС Палилула подносилац изјавио да је прогутао пар кесица са дрогом, те да га је након тога инспектор И. неколико пута ударио вратима, бацио га на под и задао му ударце по глави и телу и називао га је погрдним именима; да „и поред одбијања подносиоца, инспектори су позвали хитну помоћ“; да подносиоцу нису саопштени разлози лишења слободе, нити му је уручено решење о задржавању као и образац писаног обавештења о правима доведеног и задржаног лица; да је подносилац на Војномедицинској академији био везан лисицама за кревет, те да је био под двадесетчетворочасовним надзором полицијских службеника; да је подносилац био незаконито лишен слободе у трајању од 91 сат и 20 минута, да му никада нису саопштени разлози лишења слободе, да му никада није уручено решење о задржавању, те да није поучен о својим правима, нити је о лишењу слободе могао да обавести трећу особу или адвоката; да је понашање полицијских службеника током боравка подносиоца на Војномедицинској академији изазвало код подносиоца осећање понижења, страха, очаја и мање вредности; да се докази добијени присилним путем не могу третирати као признање кривичног дела.

Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди повреду означених уставних права, те да досуди подносиоцу износ од 500.000 динара на име накнаде нематеријалне штете.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета Ск. 487/18 Првог основног јавног тужилаштва у Београду и дописа Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – ПС Палилула бр. 03.15.19.1. бр 233-6 85/20 од 1. априла 2020. године, утврдио:

- да је у извештају Полицијске станице Палилула од 19. новембра 2016. године наведено да „око 22:00 часова, у улици Д, преко пута броја 6, приметили смо три мушка лица, од којих су нам два лица била позната од раније као уживаоци опојне дроге марихуане. Приликом приласка лицима, легитимисали смо се, показујући службене легитимације и истовремено обративши се јасно и гласно речима 'Добро вече момци, полиција'. Након тога, једно мушко лице, за које смо касније у службеним просторијама утврдили да се ради о Р. А, је извадило из свог џепа једну пвц кесицу и почело да је гура у своја уста, у намери да је прогута, а затим се нагло окренуло од нас и почело да бежи,…, Кренули смо трчећи за лицем,…, Након десетак метара, сустигли смо лице, јер је лице наишло на ограђен простор између зграда. Тада се лице окренуло ка нама и заузело борбени став, са подигнутим рукама у гард и обратило нам се речима: 'Шта је бре било, немам ништа, шта хоћете'. Полицијски службеник А. И . је издао упозорење лицу да ће против њега бити употребљена средства принуде, о шта се лице оглушило и обратило нам се тада речима 'Сад ћу да Вас пребијем' , настављајући даље са својим понашањем. Полицијски службеник И. А . је преко радио уређаја позвао у помоћ патролу и издао наређење наведеном лицу да стави руке иза леђа у положај за везивање. Тада је Р . положајем тела кренуо према нама. У том моменту смо истовремено започели употребу физичке снаге, на тај начин што је полицијски службеник Д . Б, Р . А . ухватио својом десном руком за зглоб шаке његове леве руке, а својом левом руком за надлактицу његове леве руке , у намери да реализује полугу 'кључ на лакт'. Истовремено полицијски службеник И. А, својом десном руком је ухватио лице за зглоб шаке његове десне руке, а својом левом руком надлактицу десне руке лица, такођ е у намери да реализује полугу 'кључ на лакту'. У том моменту лице је отргло десну руку из хвата полицијског службеника А. И . и шаком десне руке га ухватило за његову десну руку, све време палцем десне руке притискајући и гребући га за унутрашњи део зглоба десне шаке, наневши му притом огреботине дужине 2 цм. Након тога, И . извлачењем ослобађа руку из Р . хвата и поново хвата зглоб његове десне шаке. При том, И . је све време својом левом руком држао лице за надлактицу десне руке. У том положају смо остали до доласка патроле. Након доласка патроле на место догађаја, док је патрола паркирала своје возило, Р . је престао са пружањем отпора, ставило руке на леђа… Приликом доласка у ПС Палилула, наведено лице нам се обратило: '... прогутао сам пакетић сканка, зар због тога све ово'“;

- да из извештаја Ургентног центра Клиничког центра Србије произлази да је полицијски службеник А. И . повређен на радном месту током напада од стране непознате особе, те да је дијагноза – contusio carpi et manus alia/contusio cum excoristio reg RC dex/-S60.2. Из судскомедицинског вештачења од 27. децембра 2016. године произлази да је А. И . претрпео јединствену лаку телесну повреду (нагњечење десне шаке, нагњечење десног ручног зглоба, огуљотине и огреботине у регији десног ручног зглоба);

- да је Полицијска станица Палилула 30. новембра 2016. године поднела кривичну пријаву Ку. 20627/16 Ке. 1738/16 Првом основном јавном тужилаштву у Београду против А. Р . због кривичног дела напад на овлашћено службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) и кривичног дела неовлашћено држање опојне дроге из члана 264а Кривичног законика, као и против Р. М . због кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње и з члана 322. Кривичног законика;

- да из садржине кривичне пријаве произлази да је „након довођења у ПС Палилула, Р. изјавио да је прогутао ПВЦ кесицу са дрогом. Осумњиченом је у просторијама полицијске станице Палилула указана медицинска помоћ од стране службе хитне помоћи која га је потом одвезла на Војномедицинску академију , где је исти и хоспитализован“;

- да из службене белешке о обавештењу примљеном од грађана ПС Палилула од 23. новембра 2016. године произлази да је подносилац изјавио „Нисам у психофизичком стању да дам било какву изјаву, с обзиром да сам уз пратњу полиције доведен са Војномедицинске академије, где сам био на хоспитализацији последња четири дана. То је све што сада имам да изјавим“;

- да из потврде о привремено одузетим предметима од подносиоца уставне жалбе од 22. новембра 2016. године, као и записника о вештачењу МУП-НКТЦ бр. Ц-03/2/11-04-23 од 28. новембра 2016. године, произлази да је од подносиоца одузето седам пакетића масе 4,77 грама, састава амфетамин и кофеин;

- да из отпусног писма Војномедицинске академије у Београду – Центар за контролу тровања – Клиника за ургентну и клиничку токсикологију произлази да је подносилац на клиници био од 20. до 23. новембра 2016. године, да је доведен и да је отпуштен у пратњи полиције, а из отпусног писма произлази да се подносилац, сем што је истакао да је прогутао кесице са амфетамином , није ж алио на било какве друге тегобе; такође, према извршеним налазима и прегледима, утврђено је да је подносилац конзумирао кокаин;

- да је Прво основно јавно тужилаштво у Београду 13. јуна 2018. године поднело оптужни предлог Кт. 7492/16 против А. Р, због кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246 а став 1. у стицају са кривичним делом напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 2. у вези става 1. Кривичног законика;

- да је Први основни суд у Београду 22. јуна 2018. године донео пресуду Спк. 471/18 којом се прихвата споразум о признању кривичног дела Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 7492/16 – СК. 487/18 од 13. јуна 2018. године закључен између Првог основног јавног тужилаштва у Београду и А. Р. Наведеном пресудом, подносилац је оглашен кривим да је учинио кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. у стицају са кривичним делом напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, те су му изречене мера упозорења - условна осуда, као и мера безбедности одузимања предмета.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет , као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слобод е обавести лице по свом избору, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито, те да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. ст. 1. до 4.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе, да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28. ст. 1. до 3.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати, да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. ст. 1. и 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.).

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ) прописано је: да окривљени има право да ништа не изјави, ускрати одговор на поједино питање, слободно изнесе своју одбрану, призна или не призна кривицу, да окривљени има право да његовом саслушању присуствује бранилац, да окривљени има право да непосредно пре првог саслушања прочита кривичну пријаву, записник о увиђају и налаз и мишљење вештака, да је орган поступка дужан да пре првог саслушања окривљеног поучи о правима из става 1. тач. 2) до 4 ) и тачка 6 ) овог члана (члан 68. став 1. тач. 2), 4) и 6)); да ухапшени, поред права из члана 68. став 1. тач. 2) до 4 ) и тачка 6 ) и став 2. овог законика има право да да одмах на језику који разуме буде обавештен о разлогу хапшења, да пре него буде саслушан, има са браниоцем поверљив разговор који се надзире само гледањем, а не и слушањем, да захтева да без одлагања о хапшењу буде обавештен неко од чланова његове породице или друго њему блиско лице, као и дипломатско-конзуларни представник државе чији је држављанин, односно представник овлашћене међународне организације јавноправног карактера, ако је у питању избеглица или лице без држављанства, да захтева да га без одлагања прегледа лекар кога слободно изабере, а ако он није доступан, лекар кога одреди јавни тужилац, односно суд, да лице ухапшено без одлуке суда, односно лице ухапшено на основу одлуке суда које није саслушано, мора бити без одлагања, а најкасније у року од 48 часова предато надлежном судији за претходни поступак или ако се то не догоди, пуштено на слободу (члан 69. ст. 1. и 2.); да ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, полиција је дужна да предузме потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела, да се учинилац или саучесник на сакрије или не побегне, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу послужити као доказ, као и да прикупи сва обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка (члан 286. став 1.); да полиција може позивати грађане ради прикупљања обавештења , да се у позиву се мора назначити разлог позивања и својство у коме се грађанин позива , да се принудно може довести лице које се није одазвало позиву само ако је позиву било на то упозорено, да приликом поступања по одредбама овог члана, полиција не може грађане саслушавати у својству окривљеног, односно испитивати у својству сведока или вештака, осим у случају из члана 289. овог законика (члан 288. Ст. 1. и 2.); да кад полиција прикупља обавештења од лица за које постоје основи сумње да је учинилац кривичног дела или према том лицу предузима радње у предистражном поступку предвиђене овим закоником, може га позивати само у својству осумњиченог, да ће се у позиву осумњичени упозорити да има право да узме браниоца, да ако полиција у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужна је да га одмах поучи о правима из члана 68. став 1. тач. 1) и 2) овог законика и о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом саслушању, те да ће о поступању у смислу одредби ст. 1. и 2. овог члана полиција без одлагања обавестити надлежног јавног тужиоца , да јавни тужилац може обавити саслушање осумњиченог, присуствовати саслушању или саслушање поверити полицији (члан 289. ст. 1. до 3.); да лице ухапшено у складу са чланом 291. став 1. и чланом 292. став 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања, а најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив , да о задржавању, јавни тужилац или по његовом одобрењу, полиција одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан, доноси и уручује решење , да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (члан 294. ст. 1. и 2.).

5. Уставном жалбом се оспоравају радње инспектора Ић. предузете у ноћи између 19. и 20. новембра 2016. године. Подносилац наводи да га је инспектор Ић. више пута ударио и да га је називао погрдним именима и при томе сматра да му је повређен материјалноправни аспект права из члана 25. Устава, као и право из члана 28. Устава.

Имајући у виду да су радње инспектора предузете у ноћи између 19. и 20. новембра 2016. године, а да је уставна жалба изјављена 23. децембра 2016. године, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у тачки 2. изреке.

Такође, Уставни суд је имао у виду да из отпусног писма Војномедицинске академије – Центар за контролу тровања – Клиника за ургентну и клиничку токсикологију произлази да се А. Р . приликом пријема на академију није жалио на било какве телесне тегобе настале повређивањем од стране инспектора Ић. нити су констатоване и описане било какве телесне повреде.

5.1. Подносилац сматра да су му радњом незаконитог и арбитрерног лишења слободе од 19. новембра 2016. године у 22 часа до 23. новембра 2016. године у 15:20 часова, радњом пропуштања да се о лишењу слободе подносиоца уставне жалбе обавести дежурни заменик јавног тужиоца у складу са чланом 294. Законика о кривичном поступку и радњом нечовечног и понижавајућег поступања током боравка подносиоца на Одељењу за токсикологију Војномедицинске академије у Београду повређена означена уставна права.

5.2. Оцењујући напред изнете наводе, Уставни суд, пре свега, констатује да је подносилац уставне жалбе приликом покушаја бекства прогутао једну кесицу са седам пакетића масе 4,77 грама, састава амфетамин и кофеин, а већ је конзумирао и опојну дрогу кокаин, како то несумњиво произлази из отпусног писма Војномедицинске академије. Амфетамин се налази на Списку психоактивних контролисаних супстанци, док је кофеин природни психостимуланс. Уставни суд нарочито напомиње да је процењена минимална летална доза амфетамина 200mg код одраслих особа којe нису зависници од употребе опојних дрога.

Овде, Уставни суд констатује да је, у недостатку званичних података, јер Управа криминалистичке полиције – Национални центар за криминалистичку форензику није би о спреман да се децидирано изјасни на питање која је летална доза амфетамина, те податке нашао на сајту: https://drogeiovisnosti.gov.hr/djelokrug/ovisnosti-i-vezane-teme/droge-i-ovisnost/vrste-droga/amfetamini/1019.

На напред наведени начин, подносилац је неспорно угрозио свој живот.

Стога је Уставни суд наводе подносиоца о повреди означених уставних права и евентуалних пропуста надлежних државних органа у поступању према подносиоцу ценио у светлу материјалноправног аспекта права на живот из члана 24. Устава.

5.3. Прво, Уставни суд напомиње да је право на живот, које јемчи и члан 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) , једно од најважнијих права, у односу на које није могуће одступање. Ситуације у којима лишавање живота може бити оправдано су таксативно наведене у члану 2. Европске конвенције и морају бити уско тумачене.

Друго, према ставу Европског суда за људска права, право на живот спада у „тврдо језгро“ људских права која се јемче сваком лицу, у свим околностима и на свим местима и не може да буде предмет било каквог ограничења или дерогирања. Реч је о једном од права које утемељује слободу и чије постојање подразумева позитивну обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету L.C.B. против Уједињеног Краљевства, представка број 23413/94, од 9. јуна 1998. године, извештај 1998-III, став 36.). Ова позитивна обавеза државе обухвата материјалноправни и процесноправни аспект.

Са материјалноправног аспекта, позитивна обавеза државе подразумева предузимање свих неопходних мера како до насилне смрти не би дошло, а то претпоставља успостављање правног оквира који треба да пружи ефикасну заштиту од претњи усмерених на право на живот ( видети, mutatis mutandis, пресуду Европског суда за људска права Osman против Уједињеног Краљевства, представка број 87/1997/871/1083, од 28. октобра 1998. године, извештај 1998-VIII, ст. 115. и 116.). Због тога је неопходно постојање делотворних кривичноправних и других норми које би одвраћале од вршења кривичних дела против живота лица, као и процесних механизама за спречавање, сузбијање и кажњавање повреда тих норми ( видети: пресуду Европског суда за људска права Streletz, Kessler и Krenz против Немачке, представке бр. 35532/97, 34044/96 и 44801/98, од 22. марта 2001. године, став 86.). Ова обавеза се проширује и на предузимање превентивних мера ради заштите живота, посебно у односу на опасне делатности које потенцијално представљају ризик за живот (у том смислу видети и пресуду Европског суда за људска права Oneryildiz против Турске, представка број 48939/99, од 30. новембра 2004. године, став 107.).

Посматрана са процесноправног аспекта, позитивна обавеза државе се, у случају када је неко лице лишено живота, састоји у спровођењу независне и делотворне истраге ( видети пресуду Европског суда за људска права у предмету McKerr против Уједињеног Краљевства, представка број 28883/951, од 4. маја 2001. године, став 111.), што подразумева постојање ефикасног судског система у оквиру којег ће бити спроведен поступак који не мора нужно по свом карактеру да буде кривични.

Треће, Уставни суд сматра да члан 2. Европске конвенције намеће обавезу државама да заштите живот притворених особа, односно особа лишених слободе, од напада других притвореника, али и да предузму све мере како би спречили самоубиства особа лишених слободе. У предмету Paul and Audrey против Уједињеног Краљевства, представка број 46477/99, одлука од 14. марта 2002. године, став 57, Европски суд за људска права је установио да ће државе бити одговорне за повреду члана 2. у случају да су надлежне државне власти: 1) знале или је требало да знају за постојање стварне и непосредне опасности по живот притвореника или затвореника и 2) пропустиле да предузму одговарајуће мере из домена њихове надлежности, за које се може претпоставити да би могле спречити настајање опасности по живот особа лишених слободе. Такође, у предмету Keenan против Уједињеног Краљевства, представка број 27229/95 , одлука од 3. априла 2001. године, ст. 91. и 93 , обавеза државе је проширена и на случајеве самоубиства, с тим што ће до одговорности државе у таквим случајевима доћи ако се утврди да су надлежни државни органи знали или је требало да знају да је код одређене притворене или затворене особе постојао ризик од самоубиства. Европски суд за људска права је истакао да постоје опште мере предострожности, које су на располагању државним властима, за смањење ризика од самоповређивања, а да се могу применити и строжије мере уколико околности конкретног случаја то оправдавају. Обавеза заштите живота лица лишеног слободе протеже се и на разне друге ситуације у којима живот лица може бити угрожен. У пресуди Европског суда за људска права Anguelova против Бугарске, по представки број 38361/97, од 13. јуна 2002. године, ст. 125. до 130, утврђена је одговорност Бугарске за повреду права на живот услед примене неадекватних полицијских мера приликом хапшења.

5.4. Примењујући напред наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд је оценио да је живот подносиоца неспорно био угрожен имајући у виду да је подносилац, пре лишења слободе, конзумирао кокаин, те да је, приликом бежања од полицијских службеника, прогутао ПВЦ кесицу и последично је у себе унео мешавину амфетамина и кофеина. Наиме, минимална смртоносна доза амфетамина је 200 mg, а коју је подносилац (потенцијално) унео у себе. Чињеница је да Уставни суд из прибављене документације и навода уставне жалбе не може са сигурношћу утврдити који је проценат амфетамина у 4,77 грама мешавине амфетамина и кофеина коју је подносилац унео у себе, али је и чињеница да и надлежни државни органи у тренутку предузимања оспорених радњи према подносиоцу нису могли да знају да ли је подносилац прогутао смртоносну дозу или не. Државни органи су, ради опреза и заштите живота лица које се налази у њиховој власти, несумњиво кренули од претпоставке да је подносилац унео смртоносну дозу амфетамина у количини од 200mg. Стога је и Уставни суд кренуо од претпоставке да је унета летална доза опојне дроге.

Подносилац је приликом доласка у службене просторије полиције истакао да је прогутао пакет са опојном дрогом, не наводећи да ли је реч о чистом амфетамину или о мешавини са неком другом супстанцом. Полицијски службеници Полицијске станице Палилула су били свесни чињенице да је подносилац прогутао кесицу (која је садржала седам мањих кесица укупне тежине 4,77 грама амфетамина и кофеина) приликом покушаја бекства од полиције и упркос одбијању самог подносиоца да се позове хитна помоћ, позвали су помоћ која је одвезла подносиоца на лечење у, како је то општепознато, елитну установу Војномедицинску академију – Центар за контролу тровања – Клиника за ургентну и клиничку токсикологију. Подносилац је у тој установи боравио у периоду од 20. до 23. новембра 2016. године. Применом адекватне терапије, отклоњена је опасност за живот подносиоца, а како то неспорно произлази из отпусног писма Војномедицинске академије. Дакле, поступајући државни органи су предузели све адекватне мере и успели су да спасу живот подносиоцу, иако је у себе унео (потенцијално) леталну дозу мешавине амфетамина и кофеина.

При томе, Уставни суд је имао у виду да постоје одређени пропусти надлежних државних органа (као на пример недоношење решења о задржавању, подносилац није поучен о својим правима приликом лишења слободе, на Војномедицинској академији боравио је одређено време, противно својој вољи, а како то произлази из навода саме уставне жалбе), али да су сви ти пропусти несумњиво настали као последица радњи самог подносиоца. Дакле, сам подносилац је угрозио сопствени живот и довео је до тога да се према њему не предузму одређене радње прописане Закоником о кривичном поступку, већ да се предузму нужне радње у циљу заштите његовог живота. Надлежни државни органи су, према подносиоцу, у свему поступили у складу са својим обавезама које произлазе из права утврђеног чланом 24. Устава, односно чланом 2. Европске конвенције. Суд сматра да су, у оваквој специфичној и по живот подносиоца опасној ситуацији, у тренуцима када је требало да надлежни државни органи одлуче да ли ће предност дати заштити живота или ће предузети одређене законом прописане радње према подносиоцу (као што су саопштавање права ухапшеног, доношење решења о задржавању и др.), надлежни органи поступили на уставноправно прихватљив начин са становишта права из члана 24. Устава, а које право је врхунско људско право. Уставни суд још једном указује да је подносилац преживео (евентуално) уношење леталне дозе амфетамина помешаног са кофеином, без било каквих последица по његово здравље.

Уставни суд напомиње да поступање надлежних државних органа није било у свим детаљима утемељено у формалним законским прописима, али је било неспорно легитимно и уставноправно прихватљиво, јер је представљало својеврсно поступање у специфичној „крајњој нужди“, усмерено ка спасавању живота лица. При томе, нарочито имајући у виду да су се, као што је већ образложено у тексту ове одлуке, кесице са опојном дрогом раствориле у желуцу подносиоца уставне жалбе, то би извесно довело до тешких здравствених последица по подносиоца, а веома је вероватно и да би му живот био озбиљно угрожен. Конкретним поступањем надлежних органа подносилац је неспорно сачуван од наступања тешких последица по његово здравље, а веома је вероватно да му је на такав начин спасен и живот у конкретним околностима, Уставни суд , при томе, подсећа да је право на живот једно од најважнијих уставних права у односу на које, односно ради заштите тог права, држава има и одговарајуће уставноправно обавезе.

Такође, Уставни суд начелно указује да је право на живот врхунско право у правном систему Републике Србије, те да од зајемченог права на живот нису дозвољена било каква одступања, чак ни за време ратног и ванредног стања. Из наведеног би се могло легитимним телеолошким тумачењем закључити да и када би дошло до евентуалног сукоба права на живот појединца и заје мчених права тог појединца из чл. 27, 29. и 36. Устава, право на живот би свакако требало да о днесе превагу, не умањујући притом начелни значај ова три означена уставна права.

5.5. Уставни суд је имао у виду и да је у уставној жалби наведено да се „докази добијени присилним путем од подносиоца не могу користити као доказ против њега“. Уставни суд констатује да је Први основни суд у Београду 22. јуна 2018. године донео пресуду Спк. 471/18 којом се прихвата споразум о признању кривичног дела Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 7492/16 – СК. 487/18 од 13. јуна 2018. године, закључен између Првог основног јавног тужилаштва у Београду и А. Р. Наведеном пресудом подносилац је оглашен кривим да је учинио кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. у стицају са кривичним делом напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, те му је изречена условна осуда, као и мера безбедности одузимања предмета. Дакле, сам подносилац не спори да је учинио кривична дела која су му стављена на терет оптужним предлогом Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 7492/16 од 13. јуна 2018. године. Напротив, подносилац извршење наведених кривичних дела стриктно признаје у форми прописаној Закоником о кривичном поступку, а дато признање подносиоца уставне жалбе (као о кривљеног у кривичном поступку) је било поткрепљено и другим доказима.

Подносилац је споразум са надлежним тужилаштвом склопио 13. јуна 2018. године, односно након годину и осам месеци од предузимања радњи оспорених уставном жалбом. Подносилац је могао, ако је заиста и сматрао да су докази незаконити, као и да није учинио кривична дела која су му стављена на терет, односно да извршење кривичних дела која су била предмет оптужбе није било поткрепљено законитим доказима, да не прихвати понуђени споразум, као и да, самим тим, не призна кривична дела која су била предмет кривичног поступка, те да се у односу на наводе садржане у оптужном акту брани у кривичном поступку. Тада би подносилац уставне жалбе, као и сваки окривљени, имао , између осталог , и прилику да оспорава законитост доказа, а што он није учинио, већ је , напротив , у окви ру споразума са јавним тужиоцем признао кривична дел а која су била предмет конкретног кривичног поступка, чиме се практично имплицитно , али у процесном смислу недвосмислено , сагласио и са правном ваљаношћу и закони тошћу доказа. Стога Уставни суд сматра да нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да су докази против њега добијени присилним путем. Овај закључак Уставни суд посебно изводи и из контекста претходно детаљно објашњених разлога за одговарајућу медицинску интервенцију у односу на подносиоца уставне жалбе, извршену у циљу спасавања живота подносиоца уставне жалбе, а захваљујући којој је из његовог желуца према правилима медицинске струке и на реално минимално инвазиван начин, елиминисана одређена количина опојне дроге, која је , као таква, да није одстрањена медицинском применом одговарајућих лаксатива, била довољна да доведе до смрти подносиоца уставне жалбе, а која је потом и била легитиман и правно ваљан/законит доказ у кривичном поступку, те у односу на коју је и донесена мера безбедности одузимања предмета.

Уставни суд је имао у виду приликом одлучивања и релевантне одлуке Европског суда за људска права које се односе на обавезу држава да спрече самоубиство лица лишених слободе, у ширем контексту спречавања самоповређивања лица лишених слободе, што подразумева, по логици ствари , и заштиту лица лишених слободе од наступања последица које би могле угрозити живот и здравље (видети одлуке у предметима Keenan против Уједињеног Краљевства, представка број 27229/95 , од 3. ап рила 2001. године, ст. 91. и 93. и Митић против Србије, представка број 31963/08, од 22. јануара 2013. године, ст. 45. до 53.) .

Наиме, иако у конкретном случају није претила опасност од самоубиства подносиоца у смислу да он савесно и вољно одузме себи живот током лишења слободе, неспорно је постојала реална опасност да подносилац изгуби живот због опојне дроге коју је прогутао, а према схватању Уставног суда, дужност државе да заштити живот и здравље лица лишеног слободе се у контексту ове конкретне ситуације односи како на заштиту од свесног и вољног повређивања тела или изазивања ште те по здравље, односно одузимања живота од стране самог лица лишеног слободе, тако и на те последице и угрожавања до којих је могло доћи без свести и воље лица лишеног слободе, али услед одређених његових радњи које имају одговарајуће објективно дејство у смислу да се њима угрожава живот и здравље лица лишеног слободе, а о чему се радило у конкретном случају.

5.6. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. Уставни суд је, због ширег значаја ове одлуке за заштиту уставности и законитости и људских права и грађанских слобода , у смислу одредбе члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се Одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.

7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.