Преглед документа IУо-6/2019 Word документ

Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, на основу члана 167. став 1. тачка 5. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јула 2020. године, донео је 

1. Утврђује се да одредба члана 90. став 1. алинеја 7. Колективног уговора Јавног комуналног предузећа Градско саобраћајно предузеће „Београд“ („Службени лист града Београда“, број 96/18) није у сагласности са законом. 

2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 36. и за оцену законитости одредаба члана 64. став 1. и члана 90. став 1. ал. 1-6. и став 2. Колективног уговора из тачке 1. 

Уставном суду су поднете две иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба Колективног уговора Јавног комуналног предузећа Градско саобраћајно предузеће „Београд“ („Службени лист града Београда“, број 96/18). 

Првом иницијативом оспорене су одредбе члана 36, члана 64. став 1. и члана 90. Колективног уговора. По мишљењу иницијатора, оспорени члан 36. Колективног уговора у супротности је са одредбама члана 21. и члана 195. став 1. Устава, члана 18. Закона о раду и чл. 6. и 25. Закона о забрани дискриминације. Наводи се да само репрезентативни синдикати могу предузимати радње у циљу превенције радне инвалидности и у сврху едукације запослених, док се синдикати који нису репрезентативни изопштавају у погледу финансирања од стране послодавца у областима које оспорени члан уређује, а запослени који нису чланови репрезентативног синдиката онемогућени су да уживају права која свима припадају. Тиме се, по мишљењу иницијатора, запослени у предузећу доводе у неједнак положај по основу припадности синдикалној организацији. Одредба члана 64. став 1. Колективног уговора оспорена је наводима да из члана 105. став 3. Закона о раду следи да накнада трошкова за исхрану у току рада има карактер зараде, што за последицу има да се та накнада мора обезбедити у новцу, сагласно одредби члана 110. став 2. истог закона. Као разлог оспоравања члана 90. Колективног уговора у иницијативи се наводи да се тим чланом погодности које су Законом о раду загарантоване свим синдикалним организацијама дају само репрезентативним синдикатима, затим се наводи садржина одредаба чл. 210. и 211. тог закона и истиче да Колективни уговор сужава права прописана Законом и пружа могућност синдикалног деловања само репрезентативним синдикатима, као и да се не може одређивати зарада за обављање синдикалне функције у репрезентативном синдикату, јер зарада запосленом припада за обављени рад на послу за који има закључен уговор о раду. На крају иницијатор предлаже да Уставни суд утврди да оспорене одредбе нису у сагласности са Уставом и законом и да оба веже Јавно комунално предузеће Градско саобраћајно предузеће „Београд“ да иницијатору надокнади трошкове састављања иницијативе. 

Другом иницијативом оспорена је уставност и законитост члана 36. Колективног уговора, а у односу на члан 21. Устава, члан 18. Закона о раду и чл. 16. и 25. Закона о забрани дискриминације, наводима да став 1. оспореног члана 36. представља непосредну дискриминацију нерепрезентативних синдиката и њихових чланова, будући да немају могућност да им послодавац уплаћује новац за превенцију радне инвалидности као репрезентативним синдикатима, за шта не постоје оправдани разлози, те да то намеће и питање да ли је у поступку колективног преговарања узета у обзир превенција радне инвалидности и чланова нерепрезентативних синдиката, као и да ли је чињеница да је неко члан репрезентативног синдиката довољан основ да његов рад буде више вреднован у односу на рад запосленога који је члан нерепрезентативног синдиката. Даље се наводи да је разлика установљена само на основу припадности синдикату и да не може бити речи о тзв. позитивној дискриминацији. Из истих разлога оспорен је и став 2. члана 36. Колективног уговора. 

У одговору на наводе из иницијатива, које су у сличном тексту доставили ЈКП Градско саобраћајно предузеће „Београд“ и Савез самосталних синдиката Србије, Синдикална организација ГСП „Београд“, истиче се да оспореним чланом 36. Колективног уговора ни једном запосленом није ускраћено право на коришћење рекреативног опоравка које је утврђено чланом 27. тог колективног уговора, без обзира на то да ли је члан било које синдикалне организације, да се одредбе оба члана односе на све запослене код послодавца и да оспореним чланом 36. нису доведени у неповољан положај чланови нерепрезентативних синдиката, нити запослени који нису чланови синдиката . Поводом оспоравања одредбе члана 64. став 1. Колективног уговора, у одговорима се указује да, сагласно одредби члана 118. став 2. Закона о раду, висина трошкова за исхрану у току рада мора бити изражена у новцу, те да је оспореном одредбом целокупан износ изражен у новцу с тим што је искоришћена могућност из члана 118. став 1. тачка 5) Закона о раду који се односи на трошкове исхране на раду. У односу на разлоге оспоравања члана 90. Колективног уговора позива се на одредбе чл. 209, 210, 211. и 239. Закона о раду и наводи да су чланом 89. Колективног уговора регулисана права свих синдиката, без обзира на својство репрезентативности, да оспореним чланом 90. нису дискриминисани нерепрезентативни синдикати јер они нису у истом положају као репрезентативни који су учесници колективног преговарања и да учесници колективног преговарања аутономно решавају сва питања везана за права, обавезе и одговорности запослених и за своје међусобне односе. У одговорима се истиче и да је оспорени Колективни уговор усклађен са Посебним колективним уговором за јавна предузећа у комуналној и стамбеној делатности града Београда и позива се на став Уставног суда у вези положаја синдикалних организација без својства репрезентативности. 

У спроведеном поступку, У ставни суд је констатовао да су Савез самосталних синдиката Србије – Синдикална организација ГСП „Београд“ и Синдикат радника запослених у ГСП, као репрезентативни синдикати у ЈКП ГСП „Београд“, директор ЈКП ГСП „Београд“ и градоначелник града Београда, као овлашћени орган оснивача, закључили Колективни уговор Јавног комуналног предузећа Градско саобраћајно предузеће „Београд“, који је објављен у „Службеном листу града Београда“, број 96 , од 11. октобра 2018. године, а ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања. Овим колективним уговором уређују се права, обавезе и одговорности запослених у Јавном комуналном предузећу Градско саобраћајно предузеће „Београд” (у даљем тексту: послодавац), заштита запослених из области радних односа, зараде, накнаде зарада и друга примања запослених (у даљем тексту: запослени), права синдиката и послодавца, као и међусобни односи оснивача, послодавца и репрезентативних синдиката код послодавца (члан 1.). Оспореним одредбама члана 36, члана 64. став 1. и члана 90. овог колективног уговора је предвиђено: да је у циљу превенције радне инвалидности, послодавац дужан месечно да на посебан рачун репрезентативним синдикатима код послодавца, уплати средства у износу од 0,3% укупне масе средстава исплаћених за зараде запослених, а сразмерно броју чланова репрезентативних синдиката код послодавца и да је з а учешће у финансирању едукације запослених, културних, спортских и радно-производних такмичења, послодавац дужан месечно да уплаћује 0,07% на посебан рачун репрезентативних синдиката код послодавца, односно 0,04% на посебан рачун репрезентативних синдиката потписника Посебног колективног уговора за јавна предузећа у комуналној и стамбеној делатности града Београда, од укупне масе средстава исплаћене за зараде свих запослених сходно броју чланова репрезентативних синдиката код послодавца (члан 36.); да запослени има право на месечну накнаду за трошкове исхране у току рада у висини 500,00 динара по радном дану, с тим да ће се 300,00 динара исплатити у новцу, а 200,00 динара у боновима за исхрану (члан 64. став 1.); да је послодавац дужан да репрезентативном синдикату код послодавца обезбеди коришћење просторија без плаћања накнаде и пружање потребних стручних, административних и техничких услуга неопходних за његов рад, као и израду завршног рачуна, да је послодавац дужан да на захтев репрезентативних синдиката код послодавца обезбеди пружање услуге запосленог за обављање административних и техничких послова , да послодавац може да обезбеди репрезентативном синдикату код послодавца канцеларијски материјал и опрему за несметани рад, уколико му то дозвољавају финансијске могућности, да представницима репрезентативних синдиката код послодавца омогући информисање запослених, истицањем обавештења на местима која су за то одређена и која су приступачна запосленим, да представницима репрезентативних синдиката код послодавца омогући одсуствовања са посла, ради присуствовања синдикалним састанцима, конференцијама, седницама, семинарима и конгресима на које су позвани , да се мишљења и предлози репрезентативног синдиката код послодавца размотре пре доношења одлука од значаја за материјални, економски и социјални положај запослених и да се у односу на њих опред ели, да председника репрезентативног синдиката код послодавца позива на седнице Надзорног одбора и других органа, а председнике других синдиката на седнице, само када се на истима разматрају иницијативе упућене од стране тих синдиката , да репрезентативним синдикатима код послодавца омогући учешће у утврђивању списка посредника у поступку због злостављања на раду, да се зарада председника репрезентативног синдиката код послодавца одређује споразумом између репрезентативног синдиката код послодавца и послодавца, да нерепрезентативни синдикати код послодавца остварују права у складу са одредбама Посебног колективног уговора за јавна предузећа у комуналној и стамбеној делатности града Београда и Закона о раду (члан 90.). 

Одредбама Устава Републике Србије, у односу на које је тражена оцена уставности оспореног Колективног уговора, и другим релевантним одредбама Устава утврђено је: да су п ред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да се ј емчи слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења (члан 55. став 1.); да се ј емчи право на рад, у складу са законом, да свако има право, између осталог, на правичну накнаду за рад (члан 60. ст. 1. и 4.); да с ви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.); да с ви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката и удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону (члан 195. став 1.). 

Законом о раду („ Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-Одлука УС и 113/17) прописано је: да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују овим законом и посебним законом, у складу са ратификованим међународним конвенцијама , да се права, обавезе и одговорности из радног односа уређују и колективним уговором и уговором о раду, а правилником о раду, односно уговором о раду – само када је то овим законом одређено (члан 1. ); да се колективним уговором код послодавца, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. став 1.); да се синдикатом, у смислу овог закона, сматра самостална, демократска и независна организација запослених у коју се они добровољно удружују ради заступања, представљања, унапређења и заштите својих професионалних, радних, економских, социјалних, културних и других појединачних и колективних интереса (члан 6.); да је послодавац дужан да запосленом за обављени рад исплати зараду, у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 16. тачка 1)); да је забрањена непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство (члан 18.); да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, да се запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварују код послодавца, да се под радом једнаке вредности подразумева рад за који се захтева исти степен стручне спреме, односно образовања, знања и способности, у коме је остварен једнак радни допринос уз једнаку одговорност. (члан 104. ст. 1-3.); да се з арада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (члан 105. став 1.); да се з арада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде. (члан 106.); да се основна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду (члан 107. став 1.); да се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка из ст. 1. и 2. овог члана (члан 107. став 3.); да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, између осталог, за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин, да висина трошкова из става 1. тачка 5) овог члана мора бити изражена у новцу (члан 118. став 1. тачка 5) и став 2.); да синдикат има право да буде обавештен од стране послодавца о економским и радно-социјалним питањима од значаја за положај запослених, односно чланова синдиката (члан 209.); да је послодавац дужан да синдикату који окупља запослене код послодавца обезбеди техничко-просторне услове у складу са просторним и финансијским могућностима, као и да му омогући приступ подацима и информацијама неопходним за обављање синдикалних активности, да се техничко-просторни услови за обављање активности синдиката утврђују колективним уговором или споразумом послодавца и синдиката (члан 210.); да се колективним уговором или споразумом између послодавца и синдиката код послодавца, може утврдити право на плаћено одсуство представнику синдиката, ради обављања синдикалне функције, сразмерно броју чланова синдиката, да ако колективни уговор или споразум из става 1. овог члана није закључен, лице овлашћено за заступање и представљање репрезентативног синдиката код послодавца за обављање синдикалне функције има право на 40 плаћених часова рада месечно ако синдикат има најмање 200 чланова и по један час месечно за сваких следећих 100 чланова, и на сразмерно мање плаћених часова ако синдикат има мање од 200 чланова, да ако колективни уговор или споразум из става 1. овог члана није закључен, председник подружнице и члан органа синдиката имају право на 50% плаћених часова из става 2. овог члана (члан 211.); да синдикални представник који одсуствује са рада у складу са чл. 211-213. овог закона има право на накнаду зараде која не може бити већа од његове просечне зараде у претходних 12 месеци у складу са општим актом и уговором о раду и да накнаду зараде из става 1. овог члана плаћа послодавац (члан 214.). 

Из наведеног нормативног оквира следи да је, сагласно одредби члана 60. став 1. Устава, Законом о раду, као матичним законом у области рада, законодавац уредио систем радних односа у Републици Србији . Према одредба ма тог закона, права, обавезе и одговорности из радног односа уређују се законом и колективним уговором . За јавна предузећа закључује се колективни уговор код послодавца, којим се, у складу са законом, уређују, са једне стране, права, обавезе и одговорности из радног односа запослених, а са друге стране, међусобни односи учесника тог колективног уговора. Сагласно томе, колективни уговор код послодавца садржи две врсте одредаба – нормативноправне, којима се уређују права, обавезе и одговорности свих запослених код тог послодавца и послодавца, и облигационоправне, којима се уређују права, обавезе и одговорности учесника колективног уговора, дакле, репрезентативних синдиката и послодавца. Положај синдикалних организација без својства репрезентативности Законом није одређен као предмет колективног уговора код послодавца. Те синдикалне организације одређена права остварују на основу појединих одредаба Закона о раду и сагласно споразумима које закључују са послодавцем (чл. 209, 210, 211, 213. и 214. Закона о раду). Колективни уговор код послодавца мора бити у складу са законом, с тим што, према члану 8. став 2. Закона о раду, колективним уговором могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, осим ако је законом друкчије одређено. То значи да је колективни уговор усклађен са законом ако је за запослене једнако повољан као закон или ако је повољнији од закона (када уређује питања која нису уређена императивним законским одредбама), односно да није усклађен са законом ако је за запосленог неповољнији од закона или ако утврђује права , односно услове које закон не допушта. 

Из одредбе члана 60. став 4. Устава и одредаба Закона о раду следи и да п раво на зараду, као основно право из радног односа, запосленом припада за обављени рад. Према одредбама Закона о раду, зарада се састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, а з арада за обављени рад и време проведено на раду састоји се од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде. Зарада се одређује за конкретан посао за који је запослени са послодавцем закључио уговор о раду, а на основу услова предвиђених систематизацијом за обављање тог посла. 

Разматрајући основаност навода иницијативе у делу којим је оспорена законитост члана 90. став 1. алинеја 7. Колективног уговора , а према којој се зарада председника репрезентативног синдиката код послодавца одређује споразумом између репрезентативног синдиката код послодавца и послодавца , Уставни суд је најпре констатовао да су, према одредбама Устава и Закона о раду, синдикати удружења запослених у која се они учлањују на принципу добровољности, а њихова основна улога јесте заштита појединачних и колективних права и интереса запослених. Сагласно томе, председник синдикалне организације је синдикална функција која се стиче на начин предвиђен општим актима синдикалне организације. То, дакле, није посао предвиђен актом о систематизацији послова код послодавца, ради чијег обављања се, сагласно Закону о раду, закључује уговор о раду са послодавцем. Како право на зараду запосленом припада за обављени рад на послу за који је са послодавцем закључио уговор о раду, то се, по оцени Уставног суда, колективним уговором не може предвидети право на зараду по основу обављања синдикалне функције. Ради обављања синдикалне функције, сагласно одредбама Закона о раду, колективним уговором или споразумом између послодавца и синдиката може се утврдити право на плаћено одсуство представнику синдиката, за време кога има право на накнаду зараде, чија висина је одређена Законом о раду. Дакле, чак и ако је за председника синдикалне организације уговорено да пун месечни фонд радних часова обавља синдикалну функцију, он остварује право на накнаду зараде која се одређује сагласно члану 214. Закона о раду, а не право на зараду. Питање правне природе примања синдикалних представника отуда не може бити предмет споразумевања учесника колективног уговора, нити другачијег уређивања колективним уговор ом у односу на Закон. Уставни суд подсећа и да је у Одлуци IУо-163/2018 од 25. октобра 2018. године („Службени гласник РС“, број 92/18) изразио становиште да право на зараду запосленом припада за обављени рад на послу за који је са послодавцем закључио уговор о раду, те да се општим актом послодавца не може утврђивати основна зарада, односно елемент за обрачун и исплату основне зараде, за обављање синдикалне функције. 

Полазећи од изнетог, а с обзиром на то да се оспореном одредбом члана 90. став 1. алинеја 7. Колективног уговора у суштини утврђује право на зараду за обављање функције председника репрезентативног синдиката, и то тако да је зарада предмет споразума синдиката и послодавца, Уставни суд је оценио да одредба члана 90. став 1. алинеја 7. Колективног уговора није у сагласности са одредбама члана 105. став 1, члана 107. став 1, члана 211. став 1. и члана 214. став 1. Закона о раду, па је одлучио као у тачк и 1. изреке. 

Будући да се иницијативом оспорава законитост одредбе Колективног уговора којом се уређује питање о коме Уставни суд има већ заузет став, као и да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружили су поуздан основ за одлучивање, Уставни суд је одлучио без доношења решења о покретању поступка, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15- др. закон и 103/15). 

У односу на разлоге оспоравања уставности и законитости одредаба члана 36. Колективног уговора, Уставни суд је нашао да се оспорене одредбе не могу довести у уставноправну везу са уставним начелом о забрани дискриминације из члана 21. став 3. Устава, као ни са одредбама члана 18. Закона о раду и чл . 6, 16 . и 25. Закона о забрани дискриминације, којима се забрањује дискриминација у области рада, а у односу на које су иницијативама оспорене. Ово стога јер се наведеним оспореним одредб ама регулишу обавезе послодавца у односу на другу уговорну стран у, репрезентативне синдикате као потписнике Колективног уговора, што према одредби члана 3. став 1. Закона о раду представља предмет регулисања колективног уговора код послодавца, док однос нерепрезентативних синдиката и послодавца, као што је напред детаљно образложено, није предмет уређивања тог колективног уговора, већ споразума које они закључују са послодавцем. Поред тога, по налажењу Уставног суда, садржина оспорених одред аба члана 36. Колективног уговора не даје основа за тврдњу да су запосленима који нису чланови репрезентативног синдиката ускраћена права на рекреативни одмор и на едукацију, а из одред аба члана 27. Колективног уговора , којима је уређен о право на плаћена одсуства запослених, неспорно произлази да право на плаћено одсуство ради коришћења рекреативног одмора у циљу превенције радне инвалидности и ради учествовања на спортским и радно-производним такмичењима имају сви запослени код послодавца , без обзира на синдикалну припадност. 

Поводом оспоравања законитости члана 64. став 1. Колективног уговора, наводима да из члана 105. став 3. Закона о раду следи да накнада трошкова за исхрану утоку рада има карактер зараде, што за последицу има да се та накнада мора обезбедити у новцу, сагласно одредби члана 110. став 2. истог закона , Уставни суд је констатовао да је право запосленог на накнаду трошкова уређено одредбама члана 118. Закона о раду. Одредбама става 1. тога члана Закона прописано је који се трошкови запосленом надокнађују, између осталог, и трошкови за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин, с тим што се право на накнаду трошкова остварује у складу са општим актом ( колективним уговором или правилником о раду). Ставом 2. истог члана Закона прописано је да висина трошкова за исхрану у току рада мора бити изражена у новцу. Дакле, висина наведених трошкова мора бити изражена у новцу, али не мора бити и исплаћена у новцу, будући да послодавац право на исхрану у току рада може да обезбеди и на други начин а не само исплатом у новцу. С тим у вези, Уставни суд указује и да се према одредби члана 110. став 2. Закона, на чију повреду се позива у иницијативи, зарада исплаћује у новцу, ако законом није друкчије одређено. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да наводи иницијативе о незаконитости наведене одредбе нису правно утемељени. 

По налажењу Уставног суда, нису правно утемељени ни наводи иницијативе да су оспореним чланом 90. став 1. ал. 1-6. Колективног уговора погодности загарантоване одредбама чл. 210. и 211. Закона о раду свим синдикалним организацијама , дате само репрезентативним синдикатима , те да Колективни уговор сужава права која је прописао Закон и пружа могућност обављања синдикалних активности само репрезентативним синдикатима. Наиме, као што је напред већ речено , колективним уговором код послодавца уређују се права, обавезе и одговорности из радног односа запослених и међусобни односи учесника колективног уговора, дакле, репрезентативних синдиката и послодавца, док синдикалне организације без својства репрезентативности одређена права остварују на основу појединих одредаба Закона о раду и сагласно споразумима које закључују са послодавцем. 

Полазећи од наведеног, а с обзиром на то да Уставни суд није стао на становиште да су поднетим иницијативама поткрепљене тврдње да има основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 36. нити за покретање поступка за оцену законитости одредаба члана 64. став 1. и члана 90. став 1. ал. 1-6. и став 2. оспореног Колективног уговора, то је, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да су поднет е иницијативе неприхватљив е, па је у овом делу поднете иницијативе одбацио, како је то одлучено у тачки 2. изреке.

Поводом захтева једног од иницијатора да Уставни суд обавеже Јавно комунално предузеће Градско саобраћајно предузеће „Београд“ да иницијатору надокнади трошкове састављања иницијативе, Суд подсећа да је у својој досадашњој пракси заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема услова за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. 

Сагласно свему изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2), члана 45. тачка 5) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци. 

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 90. став 1. алинеја 7. Колективног уговора Јавног комуналног предузећа Градско саобраћајно предузеће „Београд“, наведеног у тачки 1. изреке, престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“. 

ПРЕДСЕДНИК 

УСТАВНОГ СУДА 

Снежана Марковић