Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић , др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , Лидија Ђукић и Татјана Ђуркић, и чланови Већа, у поступку по уставној жалб и Б. П . из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. фебруара 2020 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Б. П . изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2 431/18 од 28. јуна 2018. године због повреде права на људско достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. П . из Новог Сада је , 6. августа 2018. године, преко пуномоћника Н . Ш, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2431/18 од 28. јуна 2018. године због повреде начела заштите људских и мањинских права и слобода из члана 22. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на људско достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео: да је покренуо парнични поступак подношењем тужбе против туженог А.М , ради накнаде штете на име душевних болова због повреде части и угледа јер је тужени у електронским и писаним медијима изнео низ неистинитих изјава увредљивог карактера против подносиоца уставне жалбе; да је оспореном другостепеном пресудом потврђена првостепена пресуда и правноснажно одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца са образложењем да су , имајући у виду да је тужени био политички ривал тужиоца, спорне изјаве дате искључиво у смислу политичке борбе те је тужилац као политичар морао бити спреман на критику од стране његових политичких противника, у конкретном случају туженог; да је наведено образложење Апелационог суда у Новом Саду погрешно , јер тужени у својим изјавама не анализира политику и политичке поступке тужиоца већ га оптужује „да је налогодавац криминалних радњи, лопов, батинаш, киднапер, и сл.“; те су наведеним увредама објављеним у средствима јавног информирања, односно у бројним медијима, тешко нарушени част и углед подносиоца уставне жалбе као породичног човека и академског грађанина те се тиме руши и његова тешко стечена репутација и лични интегритет; да Апелациони суд у Новом Саду прихвата да је постојала узрочно-последична веза између изјава туженог и нарушеног угледа и части које је претрпео тужилац, али сматра да је та чињеница без већег значаја само зато јер се тужилац у периоду када је тужени давао спорне изјаве бавио политиком и био носилац јавне функције, те је морао бити спреман да поднесе критику свог политичког противника.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да су му оспореном пресудом повређена прав а из члана 23. став 1. и члана 36. став 1. Устава , као и начело из члана 22. Устава и да поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставн у жалб у и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је поднео тужбу против туженог А.М. ради накнаде штете и пресудом Основног суда у Новом Саду П. 7857/17 од 14. марта 2018. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужени да тужиоцу на име душевних болова због повреде части и угледа исплати износ од 500.000,00 динара, са законском затезном каматом, да се обавеже тужени да сноси трошкове објављивања изреке пресуде у дневном листу „Д .“, и то најкасније у другом наредном издању новина од дана правноснажности пресуде , као и да тужиоцу накнади трошкове поступка; у ставу другом изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове поступка у износу од 9.900,00 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2431/18 од 28. јуна 2018. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је првостепена пресуда Основног суда у Новом Саду П. 7857/17 од 14. марта 2018. године.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је првостепени суд, плазећи од одредаба члана 154. став 1, чл. 155, 199. и 200. Закона о облигационим односима, закључ ио да је право на част и углед право личности, које је заштићено од сваке противправне повреде; да су границе прихватљиве критике шире када је реч о јавним личностима у односу на приватна лица и да су јавне личности, за разлику од обичних грађана, неизбежно и свесно изложене помном испитивању сваке своје речи и дела, како од стране новинара, тако и од јавности уопште, па морају испољавати већи степен толеранције; да су и тужилац и тужени били активни на политичкој сцени у време када су спорне изјаве туженог објављене; да је тужени те изјаве дао искључиво у смислу политичке борбе, с обзиром на то да се ради о политичким неистомишљеницима; да су наведене изјаве, по мишљењу суда, имале утицаја на част тужиоца, али да су за њега, као активног политичара, границе прихватљиве критике морале бити шире него за друга лица, јер политичари морају показати већи степен толеранције и морају бити спремни на строгу анализу од стране њихових политичких противника, као и шире јавности; да јавне личности морају да покажу већи степен толеранције нарочито када се расправа односи на политичку и јавну расправу, а да се при томе не задире у њихов приватан или професионални живот; да на политичкој сцени Србије изјаве и спорне наведене садржине представљају свакодневницу; да је тужилац сличним изјавама био изложен и у ранијем периоду током активног бављења политиком, и да се и сам (објавама на Twitter-у) на исти или сличан (неприкладан) начин обраћао својим политичким противницима, па и туженом; да су изјаве туженог дате у контексту политичке борбе, којима није нападнут приватни живот тужиоца, да због тих изјава нису наступиле последице које би имале утицаја на професионалне и породичне позиције тужиоца, које је пре тога имао, па сматра да у конкретном случају нема места досуђивању нематеријалне штете као правичне сатисфакције; да на правилност закључка првостепеног суда, супротно жалбеним наводима да је у поступку утврђено да постоји узрочно последична веза између изјава туженог и наступеле штете код тужиоца, указују и одлуке Европског суда за људска права који у својим одлукама наводи да слобода изражавања предвиђена чланом 10. Европске конвенције о људским правима представља један од суштинских темеља једног демократског друштва и да она не важи само за „информације“ или „идеје“ које се прихватају или сматрају увредљивим, већ и за оно што вређа, шокира или узнемирава (пресуда Castells против Шпаније, од 23. априла 1992. године и пресуда Vogt против Немачке, од 26. септембра 1995. године), као и да слобода изражавања може бити подложна изузецима, који, међутим, морају бити строго тумачени, а потреба за било каквим ограничењима мора бити убедљиво утврђена (пресуда Handuside против Уједињеног Краљевства, од 7. децембра 1976. године); да према ставу Европског суда за људска права, у оквиру члана 10. став 2. Европске конвенције има мало простора за ограничавање политичког говора или дебате о питањима од јавног интереса ( Sürek против Т урске, апликација број 26682/95); да су , напротив, границе прихватљивог критицизма шире у погледу политичара него у погледу приватних лица; да за разлику од приватних лица, јавне личности се неизбежно и свесно стављају пред оцену јавности, а њихове речи и дела су изложени пажљивијем испитивању јавности, па стога, морају показати већи степен толеранције (Lingens против Аустрије ; одлука од 2. децембра 2005. године); да је Европски суд за људска права више пута потврдио право да се саопштавају, у доброј намери, информације о питањима од јавног интереса, чак и кад то подразумева штетне изјаве о појединцима ( Bladet Tromsø и Stensaas против Норвешке, број 21980/93) и нагласио да су границе прихватљиве критике још увек шире када је циљ политичар (Oberschlick против Аустрије , пресуда од 23. маја 1991. године) као и да је слобода изражавања посезно важна за политичке странке и њихове активне чланове ( Incal против Аустрије, пресуда од 9. јуна 1998. године); да се мора узети у обзир да ли се спорни изрази тичу нечијег привaтног живота или нечијег понашања у службеном својству ( Dalban против Румуније , број 28114/95); да ни преосталим жалбеним наводима није доведена у сумњу правилност и законитост побијане пресуде и тужилац, као јавна личност и активни учесник политичког живога, мора бити спреман да, у датим политичким околностима, поднесе уз већи степен толеранције све негативне критике, које је као дугогодишњи политичар могао очекивати, те је полазећи од наведеног првостепена пресуда којом је одбијен тужбени захтев, потврђена.
4. За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Чланом 23. Устава утврђено је да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите (став 1.) и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (став 2.).
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Законом о облигационим односима („С лужбени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријалне штета) (члан 155.); да у случају повреде права личности суд може наредити, на трошак штетника, објављивање пресуде, односно исправке или наредити да штетник повуче изјаву којом је повреда учињена, или што друго чиме се може остварити сврха која се постиже накнадом (члан 199.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе којом се истиче повреда права на људско достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава у поступку који ј е вођен поводом накнаде нематеријалне штете због повреде, угледа и части подносиоца, Уставни суд претходно констатује да углед и част у овом случају треба посматрати као саставни део права на приватни живот. Напред наведено произлази из дугогодишње праксе Европског суда за људска права према којој право на поштовање приватног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, између осталог, штити и право појединца на поштовање његовог угледа, који представља аспекте како његовог личног идентитета, тако и друштвеног живота, тј. обликује начин на који други доживљавају ту особу и како та особа сама себе доживљава (видети, између осталих, пресуду Европског суда за људска права Pfeifer против Аустрије , број 12556/03, од 15. новембра 2007. године, став 35.).
Уставни суд указује да се у контексту права на приватност подносилац, као познат политичар, има сматрати јавном личношћу. У Резолуцији Парламентарне скупштине Савета Европе Рес. 1165 (1998) о праву на приватност, јавне личности су дефинисане као особе које обављају јавне функције и/или се користе јавним изворима прихода и, шире, све оне особе које имају улогу у јавном животу, било у политици, економији, уметности, социјалној сфери, спорту или било којој другој области, као и да право на приватност, зајемчено чланом 8. Европске конвенције о људским правима , не би требало да штити појединца само од мешања јавних власти, него и од мешања приватних лица или институција, укључујући и медије.
Уставни суд констатује да подносилац своје тврдње о повреди права на достојанство личности образлаже тиме да је Апелациони суд у Новом Саду, доносећи оспорену пресуду, којом је правноснажно одбијен његов тужбени захтев, заузео став да су изјаве туженог против тужиоца дате у контексту политичке борбе и да тужилац као политичар мора да покаже већи степен толеранције и да буде спреман на критику од стане политичких противника, па и туженог. Уставни суд налази да у ситуацији када су част и углед једне личности (политичара) у сукобу са слободом изражавања друге личности (политичког противника), судови су у обавези да две сукобљене вредности доведу у равнотежу, те пажљиво примене принцип сразмерности. Суд затим наглашава да је неопходно да се оцени да ли је и на који начин слобода изражавања туженог задирала у право на приватност и достојанство подносиоца уставне жалбе, као и где је граница допуштене критике.
По оцени Уставног суда као и Европског суда за људска права, границе прихватљиве критике увек су шире када је циљ критике политичар као јавни функционер. Границе критике у тим случајевима су широке, али ни тада нису апсолутне што значи да право на критику није неограничено. Слобода медија може да се ограничи ради остваривања, поштовања и заштите права и угледа других лица (члан 29. став 3. Повеље о људским и мањинским правима, члан 19. став 3а Међународног пакта о грађанским и политичким правима , члан 10. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода). Слобода изражавања предвиђена чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода представља један од суштинских темеља демократског друштва, према ставу 2. она не важи само за „информације“ или „идеје“ које се прихватају или сматрају увредљивим, већ и за оно што вређа, шиканира или узнемирава (пресуда Castells против Шпаније, од 23. априла 1992. године и пресуда Vogt против Немачке, од 26. септембра 1995. године), као и да слобода изражавања може бити подложна изузецима, који, међутим, морају бити строго тумачени, а потреба за било каквим ограничењима мора бити убедљиво утврђена (Handuside против Уједињеног Краљевства, пресуда од 7. децембра 1976. године). Према ставу Европског суда за људска права, у оквиру члана 10. став 2. Европске конвенције има мало простора за ограничавање политичког говора или дебате о питањима од јавног интереса (Sürek против Турске, апликација број 26682/95). Напротив, границе прихватљивог критицизма су шире у погледу политичара него у погледу приватних лица. За разлику од приватних лица, јавне личности се неизбежно и свесно стављају пред оцену јавности, а њихове речи и дeла су изложени пажљивијем испитивању јавности, па стога, морају показати већи степен толеранције (Lingens против Аустрије; одлука од 2. децембра 2005. године).
Европски суд за људска права је више пута потврдио да се саопштавају, у доброј намери, информације о питањима од јавног интереса, чак и кад то подразумева штетне изјаве о појединцима (Bladet Tromsø и Stensaas против Норвешке, број 21980/93) и нагласио да су границе прихватљиве критике још увек шире када је циљ политичар (Oberschlick против Аустрије, пресуда од 23. маја 1991. године), да је слобода изражавања посебно важна за политичке странке и њихове активне чланове ( Incal против Аустрије, пресуда од 9. јуна 1998. године), као и да се мора узети у обзир да ли се спорни изрази тичу нечијег приватног живота или нечијег понашања у службеном својству (Dalban потив Румуније, број 28114/95). Права личности политичара и јавних функционера су суженија него истоврсна права других лица: они морају да толеришу и трпе више него остали, да подносе објављивање и оних информација о себи које други не морају, али слобода изражавања је ограничена и када су они предмет извештавања и критике њиховим правом на част и углед. Право на част и углед припада свим грађанима, па сходно томе заштита права на част и углед обухвата и политичаре, чак и кад не поступају у приватном својству, међутим у тим случајевима морају се услови за заштиту одмерити са интересима друштва на отворену дискусију о политичким стварима.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд налази да је Апелациони суд у Новом Саду у оспореној пресуди изнео јасне, аргументоване и довољно образложене разлоге за своју одлуку, која је, по оцени Суда, заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени материјалног права, конкретно одредба члана 154. став 1, чл. 155, 199. и 200. Закона о облигационим односима.
Уставни суд је оценио да је уставноправно прихватљиво образложење другостепеног суда, да оштећено лице има право на новчану сатисфакцију због повреде угледа и части уколико постоји узрочно-последична веза између догађаја којим је штета изазвана и настанка нематеријалне штете, као и ако постоји уверење суда је у конкретном случају правично да се оштећеном лицу досуди новчана сатисфакција. Такође, уставноправно је прихватљиво и образложење из оспорене пресуде да је суд посебно имао у виду да се подносилац дуги низ година бавио политиком, да на политичкој сцени Србије изјаве и натписи сличних садржина представљају свакодневницу, да је подносилац сличним изјавама био изложен и у ранијем периоду током активног бављења политиком, као и да је као јавна личност и активни учесник политичког живота морао бити спреман да у датим политичким околностима поднесе, уз већи степен толеранције, све негативне критике, што је као дугогодишњи политичар могао очекивати , као и да је подносилац, као актуелни политичар био дужан да испољи виши степен толеранције на изјаве туженог као политичког противника, па те изјаве нису биле подобне да подносиоцу проузрокују душевне болове због повреде угледа и части, који би оправдали досуђивање новчане накнаде за нематеријалну штету.
Такође, уставноправно је прихватљив став другостепеног суда да су границе прихватљиве критике шире када је реч о јавним личностима у односу на приватна лица и за разлику од обичних грађана који то својство немају, јавне личности су неизбежно и свесно изложене помном испитивању сваке своје речи и дела, од јавности уопште, те морају испољавати већи степен толеранције, односно да су природа и статус политичке функције изузетно важни са аспекта пропорционалности у смислу толеранције и јавне личности морају да покажу већи степен исте, а поготово кад се расправа односи на домен политичке и јавне расправе и тиме не задире у приватан нити професионални живот подносиоца. Такође, Уставни суд налази да уколико су употребљени изрази у спорним изјавама и били прејаки, да се мора водити рачуна о томе да слобода изражавања политичког противника подразумева и известан степен провоцирања, посебно када се ради о особи која узима учешће у јавној дискусији о темама од значаја за јавност, те да је самим тим подносилац уставне жалбе од тренутка када се упустио у политички живот морао трпети више него остали који то не чине.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је у оспореној пресуди другостепени суд на уставноправно прихватљив начин оценио околности конкретног случаја, правилно постављајући границу између супротстављених права, тј права на достојанство личности и права на приватност подносиоца уставне жалбе, са једне стране, и слободе изражавања туженог, са друге. Уставни суд наглашава да је Апелациони суд у Новом Саду у оспореној пресуди дао јасне и довољне уставноправно прихватљиве разлоге за свој став да у конкретном с лучају спорним изјавама туженог није повређен углед, нити част подносиоца уставне жалбе.
Дакле, другостепени суд је на уставноправно прихватљив начин које у потпуности прихвата и овај суд, образложио своје становиште којим је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе као тужиоца у предметној парници.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на људско достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава.
У вези навода о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се ни из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу не може извести закључак да је подносиоцу повређено право на једнаку заштиту права. Наиме, услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима, јесте постојање различитих одлука судова последње инстанце код исте чињеничне и правне ситуације, што конкретно није случај. Стога је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу уставне жалбе.
У односу на истакнуту повреду начела из члана 22. Устава, Уставни суд указује да се наведеним одредбама Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се њиме утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је повреда овог уставног начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са истовремено утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права или слободе, а што овде није утврђено.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2 431/18 од 28. јуна 2018. године због повреде права на људско достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава, одлучујући као у првом делу изреке, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
9. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.