Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Снежана Марковић, Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби С. Ш. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. децембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Ш. и утврђује да су у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 636/18 подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ш. из Београда поднео је Уставном суду, 14. децембра 2018. године, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 13. фебруара и 22. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 636/18.
Подносилац у уставној жалби навoди да му је неизвршавањем пресуде парничног суда којом је уређен модел одржавања личних односа између њега и његове малолетне деце повређено означено уставно право и, поред осталог, истиче да је 28. фебруара 2017. године поднео предлог за извршење, да је решење о извршењу донето 10. јула 2017. године, да је приговор који је извршни дужник – мајка деце изјавила против решења о извршењу одбијен, али да се извршење не спроводи пуне две године, за које време уопште није видео своју децу. Такође наводи да Први основни суд у Београду, који је и донео наведену пресуду, „неће да спроведе извршење“ и да „не само што не поступа хитно, већ поступак смишљено и намерно одуговлачи две године“. Истиче да „трпи ненадокнадиву штету јер је онемогућен у остваривању својих елементарних људских и родитељских права и виђења са својом децом“ и додаје да се неосновано у извршном поступку испитује правилност правноснажне пресуде која је била предмет испитивања у поступку по жалби и ревизији. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди му право на накнаду нематеријалне штете у износу од 200.000 динара због повреде његових Уставом зајемчених права, те да одреди привремену меру и наложи Првом основном суду у Београду да одмах по пријему одлуке Уставног суда спроведе предметно извршење.
Уставни суд је, имајући у виду садржину уставне жалбе, у којој подносилац наводи да „трпи ненадокнадиву штету, јер је онемогућен у остваривању својих елементарних људских и родитељских права и виђења са својом децом“, дописом од 28. октобра 2019. године, затражио од подносиоца да уреди уставну жалбу тако што ће прецизирати захтев о коме Уставни суд треба да одлучи означавањем уставног права и одредбе Устава којом се то право јемчи. Уставни суд је, притом, имао у виду став Европског суда за људска права изражен у пресуди Шаћировић и други против Србије (пресуда од 20. фебруара 2018. године, представке бр. 54001/15, 55113/15, 60075/15 и 7193/16, став 12.), према коме би Уставни суд, уколико би му, у изузетном случају, биле неопходне додатне информације или документација, могао од подносилаца представки затражити да их доставе.
Поступајући по наведеном допису, подносилац је, 7. новембра 2019. године, Уставном суду доставио уређену уставну жалбу, у којој, понављајући раније изнете наводе, истиче да уставну жалбу подноси због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и повреде права родитеља из члана 65. Устава, у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 636/18. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди му право на накнаду нематеријалне штете у износу од 350.000 динара због повреде његових уставом зајемчених права, те да одреди привремену меру и наложи Првом основном суду у Београду да одмах по пријему одлуке Уставног суда спроведе предметно извршење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу и списе предмета Првог основног суда у Београду И. 636/18 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П2. 492/13 од 4. децембра 2013. године разведен је брак подносиоца уставне жалбе и Ђ.Ш. Заједничка малолетна деца (ћерка С.Ш, која је рођена 2006. године и син Ђ.Ш, који је рођен 2008. године) поверена су мајци ради самосталног вршења родитељског права, уређен је модел одржавања личних односа малолетне деце са оцем и обавезан је отац да доприноси њиховом издржавању.
Бивша супруга подносиоца уставне жалбе Ђ.Ш. је 26. маја 2015. године Првом основном суду у Београду, у своје име и у име своје малолетне деце С.Ш. и Ђ.Ш. као њихов законски заступник, поднела тужбе против туженог, овде подносиоца уставне жалбе, ради одређивања мера заштите од насиља у породици и измене модела одржавања личних односа малолетне деце са оцем.
Решењем Првог основног суда у Београду П2. 965/15 од 5. августа 2015. године одређена је привремена мера којом је уређен модел одржавања личних односа малолетне деце са оцем, на тај начин што ће се исти одвијати једном месечно у трајању од сат времена, у строго контролисаним условима у просторијама Г. центра за социјални рад у Б. – Одељење П. (у даљем тексту: Центар за социјални рад Палилула) и одређене су привремене мере заштите од насиља у породици, па је забрањено туженом: да се приближава малолетној деци на удаљености мањој од 500 метара, осим у терминима када се одржавају њихови лични односи у строго контролисаним условима у просторијама Центра за социјални рад П; да се приближава бившој супрузи на удаљености мањој од 500 метара; да се приближава месту становања и основној школи малолетне ћерке С.Ш. на удаљености мањој од 500 метара; да се приближава месту становања и предшколској установи малолетног сина Ђ.Ш. на удаљености мањој од 500 метара; да на било који начин даље узнемирава бившу супругу и малолетну децу и одређено је да ће ове привремене мере остати на снази до правноснажног окончања парничног поступка.
Пресудом Првог основног суда у Београду П2. 965/15 од 27. маја 2016. године, ставом 1. изреке, одређена је мера заштите од насиља у породици, па је забрањено туженом, овде подносиоцу уставне жалбе, да на било који начин узнемирава малолетне тужиоце С.Ш. и Ђ. Ш. и наложено му је да се уздржава од сваког дрског, злонамерног и безобзирног понашања којим се угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство малолетних тужилаца, под претњом принудног извршења, те је одређено да ће та мера трајати годину дана почев од 5. августа 2015. године, као дана одређивања привремене мере; ставом 2. изреке уређен је модел одржавања личних односа малолетних С.Ш. и Ђ.Ш. са оцем, на тај начин што ће се до окончања породичне терапије деца са оцем виђати сваке среде у периоду од 15,00 до 19,00 часова, а сваке друге суботе и недеље ће боравити код оца, без спавања, у периоду од 08,00 до 18,00 часова, а након окончања породичне терапије, а уз презентовање потврде терапеута о успешно окончаној породичној терапији, деца ће са оцем проводити сваки други викенд од петка у 16,00 часова до недеље у 18,00 часова, сваки други државни или верски празник, месец дана летњег и десет дана зимског одмора, а евентуално и у другим терминима према договору родитеља, а све у складу са жељама и потребама деце; ставом 3. изреке наложено је парничним странкама првотужиљи Ђ.Ш. и туженом да се са малолетном децом укључе у процес психотерапеутског саветовања у Клиници за психијатријске болести „Л.“ или на терапију у другим специјализованим установама по договору родитељa; ставом 4. изреке стављено је ван снаге решење Првог основног суда у Београду П. 965/15 од 5. августа 2015. године; ставом 5. изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца да се одреде мере заштите од насиља у породици којима би се туженом забранило да узнемирава првотужиљу Ђ.Ш, да се приближава тужиоцима, да приступа у простор око места становања, места рада првотужиље, места школе малолетне деце, све на удаљености мањој од 500 метара, као и тужбени захтев тужилаца да се уреди модел виђања малолетне деце са оцем у строго контролисаним условима у просторијама Центра за социјални рад; ставом 6. изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да од доношења решења о одређивању привремених мера тужени није прилазио ни првотужиљи ни малолетној деци, није их звао телефоном, нити их је узнемиравао.
Наведена пресуда Првог основног суда у Београду је у ст. 2, 3, 4. и 5. изреке постала правноснажна и извршна 13. јула 2016. године, док је против ст. 1. и 6. изреке тужени, овде подносилац уставне жалбе, изјавио жалбу.
Решењем Апелационог суда у Београду Гж2. 873/16 од 3. новембра 2016. године укинута је пресуда Првог основног суда у Београду П2. 965/15 од 27. маја 2016. године у ст. 1. и 6. изреке и предмет је враћен истом суду на поновно суђење.
Први основни суд у Београду је, у поновном поступку, 9. марта 2017. године, донео пресуду П2. 2372/16, којом је одбио тужбени захтев тужилаца да се одреде мере заштите од насиља у породици којима би се туженом забранило да на било који начин даље узнемирава малолетне тужиоце (став 1. изреке) и одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка (став 2. изреке).
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж2. 447/17 од 18. септембра 2017. године укинута је пресуда Првог основног суда у Београду П2. 2372/16 од 9. марта 2017. године у ставу 1. изреке, те је одбијен као неоснован тужбени захтев малолетних тужилаца да се одреди мера заштите од насиља у породици којом би туженом било забрањено да их на било који начин даље узнемирава, потврђено је решење о трошковима поступка садржано у ставу 2. изреке и одређено је да свака странка сноси своје трошкове другостепеног поступка.
Пресудом Врховног касационог суда Рев. 407/18 од 21. фебруара 2018. године одбијена је као неоснована ревизија малолетних тужилаца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж2. 447/17 од 18. септембра 2017. године. У образложењу ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да су малолетни тужиоци тврдили да их је тужени у дужем временском периоду психички и вербално злостављао тако што их је наводио да играју компјутерске игрице неадекватног садржаја за њихов узраст, са призорима насиља и неадекватног сексуалног садржаја; да је вештачење извршила комисија судских вештака сачињена од психолога и психијатра; да су, према налазу вештака, оба родитеља подобна за вршење родитељског права и спадају у нормално структурисане личности без психопатолошких поремећаја, те да су обоје мотивисани за вршење родитељског права; да код туженог нема психичких поремећаја нити девијантних црта које би могле утицати на децу; да деца нису била изложена психичком насиљу од стране туженог, већ да је однос између родитеља јако поремећен, што се рефлектује на понашање деце, која се под утицајем сукоба родитеља понашају на начин за који мисле да ће бити сигурнији и због тога подржавају мајку иако немају лоших осећања према оцу; да дечак изражава јаку жељу да виђа оца и буде са њим, док је девојчица имала пуно примедаба на очев рачун, али није изражавала суштинске примедбе на оца када остане сама са вештацима, а садржај примедаба указује на преузимање мајчиног обрасца; да деца приликом разговора са вештацима нису показивала страх од оца, нити су потврдила његово перверзно понашање и да након разговора са њима подаци из тужбе о излагању деце непримереним садржајима бивају релативизовани и губе на убедљивости; да деца живе у атмосфери говора о насиљу и труде се да буду добра према мајци са којом живе, што их чини анксиозним, а девојчица на стармали начин изражава вербалну агресију према оцу.
Из извештаја Одсека за брак и породицу Института за ментално здравље од 13. јула 2016. године, у који су се подносилац уставне жалбе и његова бивша супруга јавили по налогу Првог основног суда у Београду, а због психотерапеутског саветовања са малолетном децом, утврђује се да је, након обављеног заједничког разговора, „актуелно процењено да нема услова за заједнички саветодавни рад због високе тензије и различитих сагледавања актуелне породичне проблематике, без минимума родитељске сарадње око малолетне деце“.
Дописом Центра за социјални рад П. брoj 56054-4609/15 од 18. августа 2016. године подносилац уставне жалбе је, поводом његовог обраћања Центру од 15. августа 2016. године, упућен да се обрати суду ради извршења наведене пресуде Првог основног суда у Београду, у делу којим је уређен модел одржавања личних односа са малолетном децом.
Дописом Центра за социјални рад П. брoj 56089-9888/16 од 20. децембра 2016. године подносилац уставне жалбе је, поводом његовог приговора Г. центру за социјални рад у Б, а који је прослеђен Центру, поред осталог, обавештен о томе да, иако је у вези са упутом Центра на покретање извршног поступка показао „висок ниво очинске пажње констатујући да би то могло да на децу лоше утиче“, будући да мајка деце не жели да сарађује са Центром – у тим условима „Центар има мало простора за рад и стварне ефекте“.
Подносилац уставне жалбе је 28. фебруара 2017. године Првом основном суду у Београду поднео предлог за извршење против извршног дужника – мајке деце Ђ.Ш, а на основу правноснажне пресуде Првог основног суда у Београду П2. 965/15 од 27. маја 2016. године у делу којим је уређен модел одржавања личних односа са децом. У предлогу за извршење је навео да му бивша супруга не дозвољава да одржава личне односе са децом, да „кад год он покуша да их узме, она децу крије у кући, прети да ће да зове полицију…“ и да одбија сваку сарадњу са Центром за социјални рад П, због чега га је надлежни водитељ случаја упутио да покрене извршни поступак. Предложио је да се извршни дужник обавеже да му омогући остваривање личних односа и виђања са децом, а по моделу одређеном до окончања породичне терапије, преузимањем деце испред школе коју похађају, испред Центра за социјални рад П. или на другом јавном месту по одлуци извршног суда „да не би долазило до немилих ситуација испред куће у којој деца живе“. Такође је навео да је лошег здравственог стања и да, између осталог, болује и од малигне болести.
Дописом Г. центра за социјални рад у Б. брoj 550-6/228-5/16 од 6. марта 2017. године Центар за социјални рад П. је, поводом упућивања породице Ш. на саветодавно-психотерапијски третман у Саветовалиште за брак и породицу, а по налогу суда, обавештен о томе да нема услова за започињање тог третмана, будући да мајка деце није дошла у заказано време, није обавестила о свом недоласку, нити је позвала да се закаже нови термин, док је са оцем деце обављен почетни информативни разговор у коме је он потврдио да жели да се укључи у породични саветодавно-психотерапијски третман.
Суд је дописом од 25. априла 2017. године (који је из суда експедован 12. маја 2017. године и којем су претходила обраћања подносиоца уставне жалбе суду од 29. марта и 25. априла 2017. године) извршном повериоцу наложио да уреди предлог за извршење тако што ће у њему навести онако како стоји у извршној исправи.
Предлог за извршење је уређен најпре 22. маја 2017. године, а затим, по поновном налогу суда, 22. јуна 2017. године, у свему у складу са извршном исправом.
Подносилац је у поднеску упућеном суду истога дана када је поднео и уређени предлог за извршење (22. јуна 2017. године) навео да је извршни дужник још током парничног поступка више пута мењала адресу, те да му је позната само она њена адреса која је наведена у извршној исправи и коју је навео у предлогу за извршење, па је обавестио суд о адреси установе у којој је запослена и предложио да суд, евентуално, по службеној дужности прибави тачну адресу на којој се она тренутно налази.
Центар за социјални рад П. је у допису брoj 56089-1506/17 од 22. јуна 2017. године, упућеном Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, поред осталог, навео да „што се тиче изјашњавања о постојању насиља, С. Ш. децу није видео последњих годину дана, тј. од јула 2016. године… па није ни био у ситуацији да их злоставља.“
Први основни суд у Београду је решењем И. 238/17 од 10. јула 2017. године одредио предложено извршење.
Против решења о извршењу извршни дужник је 1. августа 2017. године изјавила жалбу (коју је допунила 3. августа 2017. године).
Суд је заказао извршење за 20. септембар 2017. године (на адреси извршног дужника из извршне исправе), које није спроведено. Судски извршитељ је у записнику констатовао да је на датој адреси у заказано време затекао оца и мајку извршног дужника који су изјавили да је њихова ћерка „у Зе. на адреси коју је дала у предмет са децом због школе“.
Закључком Првог основног суда у Београду И. 238/17 од 22. септембра 2017. године наложено је ГЦСР у Б. – Одељењe Зе. (у даљем тексту: Центар за социјални рад Зе.) да достави суду План интервенције при спровођењу извршења, са мишљењем психолога о најповољнијем средству извршења.
Изјашњавајући се на налог суда, Центар за социјални рад Зе. је дописом брoj 56089-6995/17 од 9. октобра 2017. године обавестио суд да је, након преузимања предмета од раније надлежног Центра за социјални рад П, упознат да је мајка деце против оца деце поднела две кривичне пријаве за породично насиље и да је утврђено да деца показују аутентични страх и отпор у односу на оца, те да имајући то у виду, а „првенствено природу насиља које је мајка деце пријавила“, сматра контраиндикованим спровођење извршења.
Решењем Вишег суда у Београду Гжи. 2824/17 од 26. октобра 2017. године одбијена је као неоснована жалба извршног дужника и решење о извршењу je потврђено. У образложењу тог решења је, поред осталог, наведено да је навод жалбе да су против извршног повериоца поднете две кривичне пријаве без утицаја на овај извршни поступак, да су без утицаја и наводи жалбе да извршна исправа није подобна за извршење јер се деца плаше оца, а и он сам никада не долази да их види, јер је извршном исправом уређен начин одржавања личних односа између извршног повериоца – оца и деце која су поверена извршном дужнику, као мајци, а којег су родитељи дужни да се придржавају, те да ако извршни дужник сматра да су се после доношења извршне исправе промениле околности тако да тај начин није адекватан, може покренути парнични поступак у циљу измене модела одржавања личних односа деце са оцем.
По пријему одлуке другостепеног суда (22. новембра 2017. године), суд је, након два обраћања извршног повериоца (од 27. новембра и 13. децембра 2017. године), дописом од 29. децембра 2017. године списе предмета доставио Трећем основном суду у Београду (на чијој територији је тренутна адреса извршног дужника) на спровођење извршења.
Извршење заказано за 17. јануар 2018. године (на адреси извршног дужника у Зе.) није спроведено. Судски извршитељ је у записнику констатовао да извршни дужник није присутна и да је на лицу места у заказано време затекао извршног повериоца и станодавца извршног дужника, која је изјавила да извршни дужник није код куће и да је отишла у посету болесној мајци и да деца такође нису у кући, те да је из горе наведених разлога виђење деце протекло без успеха.
Трећи основни суд у Београду је дописом од 24. јануара 2018. године списе предмета вратио Првом основном суду у Београду, заједно са мишљењем Центра за социјални рад Зе. од 23. јануара 2018. године.
Дописом заменика в.ф. председника Првог основног суда у Београду Су VI-47/2018 од 20. фебруара 2018. године подносилац уставне жалбе је обавештен о томе да је његова притужба везана за предмет И. 238/17 оцењена као основана, о чему је обавештен и поступајући судија.
Решењем Првог основног суда у Београду И. 238/17 од 2. марта 2018. године обустављено је извршење одређено решењем о извршењу Првог основног суда у Београду И. 238/17 од 10. јула 2017. године и укинуте су све спроведене извршне радње. У образложењу је наведено да је Центар за социјални рад Зе. 23. јануара 2018. године суду доставио мишљење да спровођење извршења није у најбољем интересу деце, те предложио да суд обустави поступак извршења, јер је оцу неопходно изрећи меру забране узнемиравања и меру забране приближавања месту становања, школи деце и радном месту мајке, на удаљености мањој од 500 метара, чиме би они били заштићени од даљег насиља, а које мишљење је Центар доставио Трећем основном суду у Београду пред којим се води поступак лишења родитељског права оца.
Увидом у мишљење Центра за социјални рад Зе. од 23. јануара 2018. године на основу којег је суд обуставио извршење, утврђује се да је поступак лишења родитељског права, заправо, покренуо отац против мајке (а не мајка против оца, како је наведено у решењу о обустави извршења). У мишљењу Центра је наведено и да се истовремено воде поступци по две кривичне пријаве које је мајка деце поднела против оца деце за породично насиље и да је процењено да деца испољавају аутентични страх и отпор у односу на оца.
Из дописа Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања брoj 551-00-00048/18-14 од 13. априла 2018. године упућеног подносиоцу уставне жалбе, а поводом његове притужбе на рад Центра за социјални рад Зе, произлази да је то министарство, на основу доступне документације и достављеног извештаја Центра, констатовало да у поступању Центра није било пропуста, те да је извршење обустављено.
Решењем Вишег суда у Београду ГжИ. 1418/18 од 26. априла 2018. године укинуто је решење о обустави извршења и предмет је добио нов број И. 636/18.
Суд је дописом од 14. септембра 2018. године од Центра за социјални рад Зе. затражио изјашњење о евентуалном покретању поступка за измену извршне исправе.
Заменик председника Првог основног суда у Београду је 21. јануара 2019. године упутио ургенцију поступајућем судији у предмету И. 636/18, којом му је указано на то да је неопходно да без одлагања предузме све законом прописане радње у циљу што скоријег окончања поступка.
Дописом од 30. јануара 2019. године суд је од Г. центра за социјални рад у Б.– Одељење З. (у даљем тексту: Центар за социјални рад З.) затражио да се укључи у рад у овом предмету, да дâ своје мишљење поводом виђања деце са извршним повериоцем и да усклади своје мишљење са мишљењем Центра за социјални рад Зе.
Центар за социјални рад З. је дописом брoj 56089-989/19 од 14. фебруара 2019. године обавестио Први основни суд у Београду да на територији општине З. живи само отац деце који је у том центру процењиван по замолници у парничном поступку за вршење родитељског права, а да деца никада нису процењивана у том центру, те да није целисходно да тај центар даје мишљење без довољно информација и потпуно ван породичног контекста.
Заменик председника Првог основног суда у Београду је 25. фебруара 2019. године упутио поновну ургенцију поступајућем судији у предмету И. 636/18.
Дописом заменика председника Првог основног суда у Београду Су VI-47/2018 од 25. фебруара 2019. године подносилац уставне жалбе је обавештен да је његова притужба везана за наведени предмет, полазећи од чињеничног стања у списима предмета, посебно броја и динамике у предузимању радњи, оцењена као основана, да су радње у предмету предузимане у роковима који се не могу сматрати редовним, односно уобичајеним роковима за поступање у предметима извршења, посебно имајући у виду да се у конкретном предмету спроводи извршење пресуде из области породичног права, те да је дугом трајању поступка допринео и велики број предмета којима су задужене судије извршног одељења.
Имајући у виду нарочиту хитност предметног извршног поступка, Уставни суд је, одмах након извршеног увида, дописом од 21. марта 2019. године, списе предмета вратио Првом основном суду у Београду.
Провером података објављених на „Порталу судова Србије“, Уставни суд је утврдио да је предметни извршни поступак и даље у току.
4. Одредбама Устава, чију повреду подносилац уставне жалбе истиче, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) прописано је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
За одлучивање у овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 и 113/17) и Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15):
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је: да се извршни поступак покреће тако што извршни поверилац подноси предлог за извршење, о којем одлучује суд, да када се донесе решење о извршењу, спроводи се извршење и да је при одлучивању о предлогу за извршење суд везан извршном исправом и није овлашћен да испитује законитост и правилност извршне исправе (чл. 3. и 5.); да је извршни поступак хитан, да у извршном поступку није дозвољен застој у поступку, да рок у коме су странке и друга лица дужни да по налогу суда предузму радње не може бити дужи од осам дана, ако овим законом није одређен друкчији рок, да је суд дужан да о захтеву или предлогу странке или другог лица одлучи у року од осам дана и да донету одлуку отправи у наредних пет радних дана, ако овим законом није одређен краћи или дужи рок (члан 15.); да непоступање судија у роковима за доношење одлука који су одређени овим законом представља дисциплински прекршај судије (члан 16.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да о предлогу за извршење суд одлучује у року од осам дана од дана пријема предлога (члан 64. став 1.); да првостепени суд жалбу против решења о извршењу доставља на одговор извршном повериоцу, у року од пет дана од дана пријема жалбе (члан 77. став 1.); да првостепени суд доставља жалбу, одговор на жалбу и списе предмета другостепеном суду наредног радног дана од пријема одговора на жалбу или истека рока за одговор на жалбу, а да копија списа предмета остаје првостепеном суду (члан 78. ст. 1. и 2.); да се извршном дужнику који, поред осталог, спречава суд да предузме поједине радње извршења изриче новчана казна, да извршном дужнику може да се изрекне новчана казна ако не поступи по налогу суда, да новчану казну изриче суд решењем, на сопствену иницијативу или на предлог извршног повериоца, водећи рачуна о значају радње или пропуштања због којих се изриче казна, да се физичком лицу изриче новчана казна од 10.000 до 200.000 динара и да новчана казна може поново да се изриче, док не престану разлози за њено изрицање (члан 131.); да извршење на основу извршне исправе почиње да се спроводи пре правноснажности решења о извршењу (члан 133. став 1.); да извршни поверилац може да се намири и пре правноснажности решења о извршењу на основу извршне исправе (члан 135. став 1.); да, ако је суд искључиво надлежан за извршење, он прелази на спровођење извршења по службеној дужности када, с обзиром на средство извршења, предузме прву радњу одређену овим законом (члан 136. став 2.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је и: да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе главе пете овог закона – „Извршење одлука у вези са породичним односима“ (чл. 368, 370, 371, 375, 376. и 377.) (члан 379.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и да суд може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да се најкасније десет дана пре почетка извршења, решење о извршењу доставља надлежном органу старатељства, у чије име у извршном поступку учествује психолог (члан 375. став 1.); да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно (члан 375. став 2.); да је психолог органа старатељства дужан да утврди емоционални статус детета, начин његовог реаговања на стрес и механизме преовладавања, брзину прилагођавања на промене, емоционалне односе детета и лица са којим дете живи и лицем коме треба да буде предато и друге чињенице значајне за само организовање радњи извршења, као и да обави информативно саветодавни рад са лицем са којим дете живи и покуша да издејствује добровољну предају детета (упознавање са тиме да добровољном предајом детета избегавају трауматско реаговање детета и штетне последице по његов раст и развој и сл.) (члан 375. став 3.); да на основу резултата рада свог психолога, орган старатељства може предложити судији подробније услове уређења простора у коме се спроводи извршење и начин предаје детета (члан 375. став 4.); да је психолог органа старатељства дужан да се и пре извршења и у току самог извршења руководи заштитом најбољег интереса детета (члан 375. став 5.); да суд обавештава странку која је поднела предлог за извршење и лице коме треба да се преда дете о времену и месту одузимања и предаје детета, по правилима о личном достављању (члан 376. став 1.); да дете принудно одузима и предаје судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школом, породичним саветовалиштем или другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима (члан 376. став 2.); да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује судију како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (члан 376. став 3.); да кад је решењем о извршењу наложено да се дете одмах преда, решење о извршењу предаје се лицу од кога се дете одузима при предузимању прве извршне радње, а ако то лице није присутно при одузимању детета, решење о извршењу доставља му се накнадно, да ако се дете одузима од лица на које се односи извршна исправа, њему се предају решење о извршењу и записник о одузимању детета и да одсутност лица од кога се дете одузима не спречава одузимање детета (члан 377.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11-др. закон и 6/15) прописано је: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права и да је забрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. ст. 1 – 3.); да је забрањено насиље у породици и да свако има, у складу са законом, право на заштиту од насиља у породици (члан 10.); да надзор над стручним радом органа старатељства врши министарство надлежно за породичну заштиту (члан 14. став 2.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета и да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 61. ст. 1, 2. и 3.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да дете има право да благовремено добије сва обавештења која су му потребна за формирање свог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета (члан 65. ст. 1, 2. и 3.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.); да корективни надзор над вршењем родитељског права обавља орган старатељства када доноси одлуке којима исправља родитеље у вршењу родитељског права и да у обављању корективног надзора орган старатељства доноси, поред осталог, одлуке којима упозорава родитеље на недостатке у вршењу родитељског права (члан 80. став 1. и став 2. тачка 1.); да родитељ који злоупотребљава права или грубо занемарује дужности из садржине родитељског права може бити потпуно лишен родитељског права и да родитељ грубо занемарује дужности из садржине родитељског права, поред осталог, ако избегава да одржава личне односе са дететом са којим не живи, односно ако спречава одржавање личних односа детета и родитеља са којим дете не живи (члан 81. став 1. и став 3. тачка 3)).
5. Подносилац у уставној жалби тврди да су му Уставом зајемчена права повређена због тога што правноснажна и извршна пресуда којом је уређен модел одржавања личних односа између њега и његове малолетне деце, услед пропуста у раду извршног суда и надлежног органа старатељства, ниједном није извршена, из ког разлога је он већ дуже време ускраћен за контакт са својом децом. Уставном жалбом се истиче повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и повреда права родитеља из члана 65. Устава. С тим у вези, Уставни суд најпре указује на то да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Полазећи од тога да се уставном жалбом оспорава поступање суда и органа старатељства у извршном поступку који и даље траје, Уставни суд констатује да не постоји његова надлежност када је реч о истакнутој повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, имајући у виду да подносиоцу уставне жалбе још увек стоји на располагању посебно правно средство којим заштиту наведеног уставног права може захтевати од надлежног суда.
Међутим, када је реч о правима родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд подсећа да је у својој пракси, у више одлука, исказао став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године). Уставни суд даље подсећа на праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), према којој узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Конвенције (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Monory против Румуније и Мађарске од 5. априла 2005. године, представка број 71099/01, став 70. и В.А.М. против Србије од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. Конвенције произлази да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује на то да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог и у разумном року. Дакле, оно што је одлучујуће је да ли су национални органи предузели све неопходне мере за спровођење извршења које се могу оправдано и разумно очекивати у околностима конкретног случаја, при чему адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Hokkanen против Финске, од 23. септембра 1994. године, представка број 19823/92, став 58, Ignaccolo-Zenide против Румуније, од 25. јануара 2000. године, представка број 31679/96, став 94. и В.А.М. против Србије, од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, ст. 132. и 133.). Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било које врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније, ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом прогресивно се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њихове природне везе неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.). Према томе, како неизвршење правноснажне и извршне пресуде, којом је уређен начин одржавања контакта између детета и родитеља са којим оно не живи, може имати негативне последице по њихов однос, а што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности, Уставни суд закључује да је уставна жалба, без обзира на чињеницу да је предметни извршни поступак још увек у току, допуштена са аспекта члана 65. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је пресуда којом је уређен модел одржавања личних односа подносиоца уставне жалбе са његовом малолетном децом, у време подношења уставне жалбе, била неизвршена годину дана и десет и по месеци, рачунајући од 28. фебруара 2017. године, као дана подношења предлога за извршење, односно годину дана и нешто више од пет месеци, рачунајући од 10. јула 2017. године, као дана доношења решења о извршењу. Суд, такође, констатује да је иста и даље неизвршена.
Према чињеницама и околностима утврђеним увидом у списе предмета, а за период до 21. марта 2019. године (када су списи предмета, након извршеног увида, враћени Првом основном суду у Београду), суд је само два пута заказао и покушао да спроведе извршење, оба пута безуспешно (први пут након више од два месеца од доношења решења о извршењу, и то на адреси за коју је претходно од стране подносиоца уставне жалбе благовремено обавештен о томе да се извршни дужник на истој тренутно не налази, а други пут након готово пуна четири месеца од првог безуспешног покушаја) и након тога није предузео ниједну другу конкретну радњу у циљу спровођења извршења (ни поред више ургенција извршног повериоца и уважавања његових притужби на рад поступајућег судије), а надлежни орган старатељства, који у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом има улогу помоћног органа суда, који пре извршења и у току самог извршења треба да пружи подршку на првом месту детету, ван граница своје законом дефинисане улоге предложио је обуставу извршног поступка, што је резултирало доношењем решења о обустави извршења које је у жалбеном поступку укинуто. С тим у вези, Уставни суд указује на то да, иако спровођење извршења ради одржавања личних односа са дететом у одређеном тренутку може бити неизводљиво због одбијања детета да виђа родитеља са којим не живи, то не може бити разлог за обустављање извршног поступка, већ, напротив, разлог за примену додатних мера како би се обезбедило извршење правноснажне пресуде.
Извршни суд је, такође, имао законску могућност да позове школу коју деца похађају да учествује у извршном поступку, како би се деци помогло да прихвате виђање са оцем, а што није учинио.
Уставни суд, даље, констатује да је у мишљењу Центра за социјални рад Зе. од 23. јануара 2018. године (којим је предложена обустава извршног поступка и на основу којег је извршење и обустављено) наведено да се истовремено воде поступци по две кривичне пријаве које је мајка деце поднела против оца деце за породично насиље и да је процењено да деца испољавају аутентични страх и отпор у односу на оца. Суд примећује да су исти разлози за закључак да је спровођење извршења контраиндиковано наведени и у мишљењу Центра од 9. октобра 2017. године, након којег је суд ипак одлучио да наложи спровођење извршења. Остаје нејасно због чега је суд, ценећи исте наводе Центра, најпре одлучио да ипак наложи спровођење извршења, очигледно их сматрајући ирелевантним за извршни поступак, да би затим због истих разлога извршни поступак обуставио.
Поред тога, извршни суд је, и поред јасно исказаног става другостепеног суда у решењу којим је потврђено решење о извршењу (да је чињеница да је извршни дужник против извршног повериоца поднела две кривичне пријаве без утицаја на извршни поступак, да су наводи жалбе извршног дужника да се деца плаше оца, такође, без утицаја јер је извршном исправом уређен начин одржавања личних односа између извршног повериоца и деце, а којег су родитељи дужни да се придржавају, те да извршни дужник може покренути парнични поступак у циљу измене модела одржавања личних односа деце са оцем ако сматра да су се после доношења извршне исправе промениле околности тако да утврђени модел више није адекватан), обуставио извршење на основу мишљења надлежног органа старатељства, који је такво мишљење дао руководећи се управо разлозима по којима се другостепени суд већ јасно одредио.
Уставни суд, такође, констатује да се суд за све време трајања предметног извршног поступка није користио законском могућношћу да извршном дужнику изрекне новчану казну, иако је бар из другог неуспелог покушаја спровођења извршења било јасно да извршни дужник – мајка деце (код које се деца налазе и од чије воље, практично, зависи да ли ће се и када пресуда извршити) спречава извршење, имајући у виду да ни она ни деца нису били присутни у заказано време на датој адреси. Такође, извршни дужник је дужна да припреми децу за контакт са оцем и њено одбијање или пасивно понашање у том смислу је супротно најбољим интересима деце и може се сматрати спречавањем извршења, што на крају може резултирати потпуним прекидом контакта деце са оцем. С тим у вези, Уставни суд напомиње да принуда у односу на родитеља није исто што и принуда у односу на дете, коју треба увек избегавати. На овом месту Суд подсећа на праксу ЕСЉП према којој иако мере принуде против деце нису пожељне у овој осетљивој области, употреба казни не треба да буде искључена у случају незаконитог понашања родитеља са којим дете живи (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Здравковић против Србије, од 20. септембра 2016. године, број представке 28181/11, став 65. и Фелбаб против Србије, од 14. априла 2009. године, број представке 14011/07, став 68.). Пракса ЕСЉП говори и о томе да домаћи органи нису ослобођени обавезе да предузимају све одговарајуће кораке како би омогућили контакт, чак и када постоји могућност да теже санкције не би промениле општи став родитеља (видети пресуде ЕСЉП R.I. и остали против Румуније, од 4. децембра 2018. године, представка број 57077/16, став 57. и Kuppinger против Немачке, од 30. јануара 2015. године, представка број 62198/11, ст. 103 и 107).
Такође, из записника које су сачинили судски извршитељи приликом покушаја спровођења извршења произлази да психолог органа старатељства није био присутан, нити је био позван да присуствује, иако се његово активно учешће могло разумно очекивати. Ово с обзиром на то да је већ из самих навода извршног повериоца, те посебно из извршне исправе, било јасно да су односи између родитеља деце озбиљно нарушени, а што је извршни суд морао да има у виду како би се спровођење радњи извршења организовало тако да се заштите интереси деце.
Даље, из списа извршног предмета произлази да Центар за социјални рад Зе. није одговорио на допис суда од 14. септембра 2018. године којим је затражено изјашњење о евентуалном покретању поступка за измену извршне исправе, а да суд за све то време (пуних шест месеци) није ургирао за одговор. Из наведеног је јасно да мере предузете од судске управе (указивање поступајућим судијама на неопходност хитног предузимања свих законом прописаних радњи у циљу што скоријег окончања поступка) нису биле делотворне, а велики број предмета којима су задужене судије извршног одељења не може бити оправдање за неефикасно и неделотворно поступање суда (видети, поред осталих, пресуду ЕСЉП у предмету В.А.М. против Србије, од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, став 100.).
Уставни суд понавља да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета. Полазећи од наведеног, Суд је оценио да је у конкретном случају извршни суд у досадашњем току поступка очигледно пропустио да на ефикасан и делотворан начин заштити не само право подносиоца уставне жалбе као родитеља, већ и најбоље интересе малолетне деце, а који према извршној исправи (којом је утврђено да је у њиховом најбољем интересу да имају редовне контакте са својим оцем) кореспондирају са правом и интересима самог оца. Будући да се породични односи, по природи ствари, одвијају у временском континуитету, Уставни суд налази да је не само са аспекта заштите права и интереса подносиоца уставне жалбе, већ управо у циљу заштите најбољих интереса малолетне деце, оправдано и потребно имати у виду целину ситуације у овом случају: да су деца са оцем још од 5. августа 2015. године, када су одређене привремене мере које су биле на снази годину дана, имала веома ретке и веома кратке контакте – једном месечно на по сат времена, и то у строго контролисаним условима у просторијама надлежног органа старатељства, док од доношења извршне исправе, а како то произлази из документације у списима извршног предмета, због озбиљно нарушених односа између родитеља, уопште немају контакте, да су све то време под искључивим утицајем мајке са којом живе, а за коју је комисија судских вештака на чијем налазу је заснована извршна исправа нашла да има јак утицај на децу, да деца живе у атмосфери говора о насиљу и да се труде да буду добра према мајци са којом живе, што их чини анксиозним, иако немају лоших осећања према оцу (у вези са чиме нема доказа да је мајка деце у вези са вршењем свог родитељског права икада стављена под корективни надзор органа старатељства, нити да је та могућност уопште разматрана), те тешко здравствено стање подносиоца уставне жалбе. Због свега тога, по оцени Уставног суда, извршни суд је морао да уложи посебне напоре да се извршење спроведе ефикасно, а уз стручну помоћ психолога надлежног органа старатељства. У том контексту, а с обзиром на последице које у оваквим случајевима може имати протек времена – потпуни прекид контакта детета са родитељем са којим не живи, у ком случају је жртва, пре свега, дете, није без значаја чињеница да је извршни суд више пута током поступка значајно премашио законом прописани рок за поступање (тако је тек након два и по месеца по пријему предлога за извршење предузео прву радњу у поступку, тј. послао налог за уређење предлога, да би затим и решење о извршењу донео премашујући законски рок; затим му је, по пријему одлуке другостепеног суда којом је потврђено решење о извршењу, требало више од месец дана да предузме следећу радњу извршења, и то тек након два обраћања подносиоца уставне жалбе, да би му, после укидања решења о обустави извршења, требало скоро пуних пет месеци само да упути допис Центру за социјални рад Зе, чији одговор никада није добио, а, затим, исто толико да се обрати Центру за социјални рад З.). Сви наведени периоди неактивности извршног суда, посебно имајући у виду њихово продужено понављање, су, с обзиром на природу и значај предмета у питању, по оцени Уставног суда, предугачки.
Суд додатно указује на то да је орган старатељства, чија је улога посебно важна у оваквим поступцима, требало да има проактивнији приступ са циљем да се омогући контакт подносиоца уставне жалбе са малолетном децом, бар у контролисаним условима, док се не стекну услови да се ти контакти остварују на начин одређен извршном исправом, а имајући у виду да отац није лишен родитељског права и да није доказано да је био насилан према њима (кривичне пријаве које је против њега поднела мајка деце не могу представљати такав доказ).
Уставни суд има у виду да су у конкретном извршном поступку и суд и орган старатељства суочени са тешкоћама због сукоба између родитеља. С тим у вези, Суд указује на праксу ЕСЉП према којој недостатак сарадње између родитеља који су раздвојени није околност која сама по себи може ослободити власти од позитивних обавеза које имају према члану 8. Конвенције, а који им налаже да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најважније интересе детета (видети пресуду ЕСЉП у предмету Грујић против Србије од 28. августа 2018. године, број представке 203/07, став 65.). С друге стране, не оспоравајући процену стручног тима органа старатељства да деца испољавају аутентични страх и отпор у односу на оца, Уставни суд налази да пропуст органа старатељства да обави корективни надзор над вршењем родитељског права мајке и поред напред наведеног налаза комисије судских вештака, доводи до закључка да у конкретном случају нису предузете све неопходне мере које су се оправдано и разумно могле очекивати у околностима овог случаја. Оваква процена органа старатељства додатно потврђује пресудну улогу времена када се ради о односу између детета и родитеља са којим не живи.
Приликом одлучивања, Уставни суд је узео у обзир и то да је у поступку пред парничним судом несумњиво утврђено да је подносилац уставне жалбе у свему поштовао привремене мере које су претходиле доношењу пресуде и да за време у којем су оне биле на снази ниједним поступком није показао да не поштује институције, као и да је дао оправдане разлоге зашто није одмах по извршности пресуде тражио њено принудно извршење (бојазан да ће се то негативно одразити на децу), обраћајући се надлежном центру за социјални рад за помоћ, те да се суду обратио онда када је постало јасно да не може да издејствује добровољно извршење пресуде. Такође, у самом предлогу за извршење је предложио да децу преузима испред школе коју похађају, испред надлежног центра за социјални рад или на другом јавном месту по одлуци извршног суда „да не би долазило до немилих ситуација испред куће у којој деца живе“, што, истина, није било у складу са извршном исправом којом није одређено место преузимања деце, али је и тиме, по оцени Суда, показао довољан степен спремности на сарадњу са надлежним органима и високу мотивисаност за одржавање личних односа са децом.
Имајући у виду изнето, те уважавајући, с једне стране, деликатност предметног извршног поступка и не прејудицирајући његов крајњи исход, а с друге стране, нарочити значај који он има за подносиоца уставне жалбе као родитеља, Уставни суд је оценио да су неделотворним поступањем надлежних органа у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава.
С обзиром на све претходно изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 43/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у првом делу тачке 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права родитеља оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, пре свега, имао у виду дужину временског периода у коме је подносилац ускраћен за контакт са својом малолетном децом, а посебно да након доношења извршне исправе није остварен ниједан контакт, што за подносиоца свакако представља стални извор узнемирености, те из разлога што дуготрајна раздвојеност између деце и родитеља са којим она не живе несумњиво производи штетне последице по њихов однос. Истовремено, Уставни суд сматра да на висину накнаде утиче и чињеница да је предметни извршни поступак и даље у току, те да је ефикасним предузимањем адекватних појединачних мера надлежних државних органа могуће спречити даље кршење права подносиоца које је Суд у овом случају утврдио и, у извесној мери, исправити последице тог кршења. У том контексту, Уставни суд додаје да подносилац уставне жалбе има могућност и да се, у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року, приговором ради убрзавања поступка обрати надлежном редовном суду, што представља правни механизам за спречавање повреде наведеног уставног права, као и да се за повреду која је већ наступила обезбеди одговарајуће обештећење. Наиме, одредбом члана 26. став 1. наведеног Закона предвиђено је да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за правично обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року. Уставни суд је такође узео у обзир своју и праксу ЕСЉП у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
7. У вези са истакнутом повредом права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и захтевом уставне жалбе да се наложи Првом основном суду у Београду да одмах по пријему одлуке Уставног суда спроведе предметно извршење, Уставни суд још једном напомиње да подносилац уставне жалбе има могућност да се, у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року, приговором ради убрзавања поступка обрати надлежном редовном суду, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ
СУДИЈЕ ДР ТИЈАНЕ ШУРЛАН
У односу на Одлуку Уставног суда у предмету Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године
На последњој седници Уставног суда у 2019. години једногласно је усвојена уставна жалба и утврђено да је у извршном поступку дошло до повреде права родитеља из члана 65. Устава, те је следствено утврђена надокнада нематеријалне штете. Ова Одлука Уставног суда осликава садржину члана 65. Устава у веома важном аспекту овог уставног права, а који се односи на ниво заштите родитељског права који држава мора да обезбеди. Обавеза државе у заштити родитељског права стоји директно насупрот оним ситуацијама у којима услед дубоко непријатељских односа између родитеља, држава у неком тренутку одустане од труда да спроведе своју пресуду. Одустајање државе, а тиме и победа једног родитеља, фигуративно „једне ратујуће стране у рату бивших супружника“ доводи до кршења члана 65. Устава, остављајући тиме појединце без заштите коју им гарантује Устав. Губитник у том рату није само бивши брачни партнер, већ су то понајпре и понајвише деца која се користе као најснажније оружје тог породичног рата.
Разлог који ме је посебно мотивисао да истакнем сагласно мишљење уз ову одлуку је стицај три сродне одлуке у временском периоду од непуна три месеца, све три донете у истом аспекту заштите родитељских права, односно у кристализацији начина на који држава мора поступати у извршном поступку за остварење модела виђања родитеља и деце, и то поред овде конкретне Одлуке, Пресуда Европског суда за људска права у предмету Миловановић против Србије од 8. октобра 2019. године и Одлука Уставног суда у предмету Уж-4395/2017 од 28. новембра 2019. године. Одлука донета у конкретном предмету наставља се на друге две применом исте логике, а може се рећи да ова Одлука и новембарска Одлука Уставног суда престављају и усклађивање ставова Уставног суда са ставовима и јуриспруденцијом Европског суда за људска права у материји родитељских права и обавеза.
Чланом 65. Устава прописано је да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни. У односу на овако формулисано уставно право Уставни суд развија његову садржину и кристалише његове гаранције. У конкретној Одлуци, под тачком 5, истиче: „Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (..).“ Ослањајући се на став Европског суда за људска права у тумачењу члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и то конкретно у односу на формулисање позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, Уставни суд истиче свој став: „...позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог и у разумном року.“ У односу на ситуације када дете показује јак отпор у односу на родитеља и одбија контакте, а што најчешће служи као основ извршним судовима да обуставе извршење, Уставни суд истиче следећи став: „...иако спровођење извршења ради одржавања личних односа са дететом у одређеном тренутку може бити неизводљиво због одбијања детета да виђа родитеља са којим не живи, то не може бити разлог за обустављање извршног поступка, већ напротив, разлог за примену додатних мера како би се обезбедило извршење правноснажне пресуде.“ Оцењујући да је „извршни суд у досадашњем току поступка очигледно пропустио да на ефикасан и делотворан начин заштити не само право подносиоца уставне жалбе као родитеља, већ и најбоље интересе малолетне деце“ Уставни суд истиче да је извршни суд „...морао да уложи посебне напоре да се извршење спроведе ефикасно, а уз стручну помоћ психолога надлежног органа старатељства.“, а изражава и став да је орган старатељства „...требало да има проактивнији приступ са циљем да се омогући контакт подносиоца уставне жалбе са малолетном децом...“. У односу на орган старатељства Уставни суд додатно истиче да је овај орган пропустио да обави корективни надзор над вршењем родитељског права мајке те тиме извео закључак да „...у конкретном случају нису предузете све неопходне мере које су се оправдано и разумно могле очекивати у околностима овог случаја.“ Коначни закључак Уставног суда исказан је формулацијом „...да су неделотворним поступањем надлежних органа у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава.“
У конкретном предмету окосница је пренета на угрожени однос између родитеља и деце, те је Уставни суд додатно истицао значај протека времена у процени најбољег интереса деце. У спомињаном предмету Уж-4395/2017 окосница предмета била је на дубоко поремећним односима између родитеља, те је с обзиром на то Уставни суд у Одлуци од 28. новембра 2019. године истакао став: „Недостатак сарадње између родитеља који су раздвојени није околност која сама по себи може ослободити националне органе позитивних обавеза према члану 8. Европске конвенције.“ Иако је у овом предмету Уставни суд оценио рад Центра за социјални рад добрим, са упућивањем информација извршном суду о опструирању сусретања оца и детета од стране мајке, Уставни суд у овом предмету закључује да је: „...неизвршењем правноснажних и извршних судских одлука, којима је утврђено право на одржавање личних односа са малолетним дететом, у периоду од скоро осам година, подносилац уставне жалбе био спречен у вршењу права родитеља да своје дете негује, чува и васпитава.“
Садржина члана 65. Устава значајно је појашњена овим двема одлукама Уставног суда. Да би се могла конзумирати уставна права и обавезе родитеља неопходно је обезбедити сусретање родитеља и деце, односно континуирано одржавање њиховог односа. Садржину члана 65. Устава чине право на одржавање личних односа са малолетним дететом и право родитеља да своје дете негује, чува и васпитава. Гаранција уставног права огледа се у обавези и органа старатељства и извршног суда, односно обавези државе да обезбеди да родитељ конзумира своја уставна права и извршава своје уставне обавезе. Неделотворно понашање државе доводи до повреде члана 65. Устава.
Овако искристалисана садржина и гаранција члана 65. Устава у односу на остваривање сусрета и обезбеђење провођења заједничког времена родитеља и деце, следствено се преноси и на друге аспекте овог права. Тако на пример, обавеза државе у односу на виђање детета на исти начин мора се односити и на издржавања детета, од стране родитеља са којим не живи. Истакнута гаранција обавезе државе на делотворно понашање значи да и у поступцима из аспекта издржавања детета држава мора истрајати у томе да изврши пресуду којом је дефинисано издржавање, а не да обустави извршни поступак услед континуиране очигледне опструкције од стране родитеља обвезника издржавања. Иста ова логика о обавези државе, посредством члана 65. Устава, морала би се односити и на кривичне поступке за кривично дело недавање издржавања. Континуирано понављање санкције у виду условне осуде, без коначног ефекта по обавезу успостављену судском пресудом, морало би се такође сматрати неделотворним поступањем државе и кршењем гаранције по основу члана 65. Устава.
Одлука у овде конкретном предмету карактеристична је и веома значајна и са становишта уставног процесног права.[1] Наиме, у овде предметној уставној жалби подносилац није једнозначно истакао повреду члана 65. Устава, већ је своје наводе везивао за повреду члана 32. став 1. Устава. Како су наводи уставне жалбе упућивали на повреду другог уставног права и како је сасвим очигледно да се овде ради о повреди у примени Устава, а не у повреди примене законског права, а што је срж уставног права на правично суђење зајемченог чланом 32. Устава, Уставни суд је затражио од подносиоца уставне жалбе уређење уставне жалбе и прецизирање захтева о коме Уставни суд треба да одлучи.
Чињеница јесте да је Уставни суд на редовним седницама 30. октобра 2008. године и 2. априла 2009. године усвојио став: „Уставни суд је, у погледу утврђивања повреде или ускраћивања права или слободе „везан“ захтевом из уставне жалбе и приликом одлучивања креће се у границама постављеног захтева“. Чињеница такође јесте да Уставни може да се обрати подносиоцу уставне жалбе са захтевом за уређење и прецизирање. Пословником о раду Уставног суда у члану 45. став 1. прописано је да када је уставна жалба, inter alia, неразумљива, непотпуна, не садржи податке неопходне за вођење поступка или има други недостатак који онемогућава поступање у предмету, судија известилац може затражити отклањање недостатака. Занимљиво је да је у овом предмету Уставни суд показао висок степен опреза у односу на проширивање опсега сагледавања конкретног уставносудског предмета, те је то учинио ослањајући се на став Европског суда за људска права исказан у пресуди Шаћировић и други против Србије од 20. фебруара 2018. године. У тачки 12. наведене Пресуде стоји: „Уколико би, у изузетном случају, Уставном суду биле неопходне додатне информације или документација, исти би од подносилаца представки могао затражити да их доставе.“ Немогуће ми је на овом месту а не приметити да је управо пресудом Европског суда за људска права у напред поменутом предмету Миловановић против Србије установљено кршење члана 8. Европске конвенције од стране Србије и поред тога што је Уставни суд у предмету који је претходио поступку пред Европским судом уставну жалбу усвојио, али само у оном опсегу у коме је био дефинисан захтев, конкретно у односу на члан 32. С обзиром на то да Уставни суд у том предмету није искористио могућност упућивања захтева за уређење, нити је проширио разматрање предмета својом иницијативом, и поред тога што је сасвим очигледно било да је срж права које је повређено управо родитељско право, подноситељка се могла обратити Европском суду за људска права, што је и учинила, а што је у крајњем исходу довело до пресуде којом се утврђује одговорност Србије за кршење члана 8. Европске конвенције.
С друге стране, Уставни суд је у више предмета „закључио из навода уставне жалбе“ да подносилац у ствари истиче повреду члана 32. те је уставносудски предмет разматрао са становишта тог права. Тако је на пример у Одлукама Уж-6065/2011 од 20. децембра 2012. године, Уж-3096/2011 од 18. октобра 2012. године и Уж-3188/2011 од 4. априла 2013. године утврдио повреду права на правично суђење односно члана 32. Устава, иако су подносиоци истакли повреду начела и права из чл. 18, 21. и 70. Устава Републике Србије. У Одлуци Уж-6037/2015 од 26. октобра 2017. године Уставни суд је установио повреду члана 32. став 1. и поред тога што су подносиоци уставне жалбе истакли повреду чл. 21. и 58. Устава, као и члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама. У Решењу Уж-6720/2019 од 26. децембра 2019. године, и поред тога што је подноситељка јасно истакла и образложила повреду само члана 65. Устава, Уставни суд је „закључио да подноситељка истиче и повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава“, те је у односу на то право у једном делу решења образлагао свој став.
Европски суд за људска права има другачији став - Суд је господар правне квалификације, није везан правним основом који је наведен у представци, те може испитивати представку са становишта и другог права гарантованог Европском конвенцијом, уместо права истакнутог у представци. Тако је поступио, на пример, у пресуди Lütfiye Zengin и други против Турске од 14. априла 2015. године утврдивши повреду члана 11, наводећи да су се подносиоци „у суштини“ позвали на тај члан, иако су се жалили на основу члана 10; у пресуди Sarihan против Турске од 6. децембра 2016. године представка је разматрана са становишта члана 2. Европске конвенције, иако се подносилац позвао на чл. 1, 6. и 13; у пресуди Poede против Румуније од 15. септембра 2015. године утврђена је повреда члана 3. Европске конвенције, иако се подносилац позвао на чл. 6. и 7.; у пресуди Zehentner против Аустрије од 16. јула 2009. године, Суд је испитивао представку и са становишта права из чл. 6, 8. i 13. Европске конвенције, иако се подносилац жалио само на повреду права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
Трогодишње искуство решавања уставних жалби довело ме је до закључка да подносиоци уставних жалби, односно њихови адвокати, често имају проблем у формулисању повреда оних права за која пракса Уставног суда није обимна, односно оних права која се ређе појављују пред Уставним судом. Тако се ствара зачарани круг у коме Уставни суд нема довољно прилика да искристалише садржину и гаранције појединих уставних права, подносиоци уставних жалби тиме не добијају сазнања о врсти навода које је потребно истаћи, а непостојање адекватних навода у уставној жалби Уставни суд гура у правцу одбацивања услед необразложених повреда истакнутих уставних права. Управо стога се најчешће прибегава праву на правично суђење, како од стране подносилаца уставних жалби, тако и од стране Уставног суда, као праву које је најразрађеније и у односу на кога су утемељене како његова садржина тако и његове гаранције.
Моје мишљење о месту права на правично суђење у односу на друга људска права зајемчена како Уставом, тако и међународним правом, одступа од преовлађујућег става Уставног суда. Право на правично суђење је право којим се у суштини разматра да ли су редовни судови правилно примењивали законско право, у свим аспектима законских решења. Примењујући гаранције члана 32. Уставни суд фактички контролише рад редовних судова. За разлику од тога, друга Уставом зајемчена људска права, имају сама себи своју сврху, имају своју садржину и своје гаранције, које и поред тога што се разрађују законима, имају своју самосвојну заштиту коју им пружа управо Уставни суд. Сасвим је могуће да редовни суд правилно примењује закон, али да тумачећи неку законску одредбу нема у виду гаранције неког уставног права, те тако он не повређује право на правично суђење, не повређује законско право, али може повредити уставно право.
Стога, главни задатак Уставног суда је у заштити Устава, а да би се у аспекту људских права то могло чинити, неопходно је да кроз своју праксу Уставни суд развија садржину и гаранције људских права. Ова конкретна Одлука управо је одличан пример развијања садржине и гаранција члана 65. Устава и сасвим сигурно ће бити од значаја и помоћи подносиоцима уставних жалби у будућем обраћању Уставном суду, истицању навода о повредама родитељских права и обавеза и правилном опредељењу уставног права које је повређено.
Др Тијана Шурлан
Судија Уставног суда
[1] Видети: Драган Стојановић, Уставно правосуђе – Уставно процесно право, Ниш, 2016.