Преглед документа Уж-4395/2017 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. К . из Велике Плане, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. новембра 2019. године, донео је 

1. Усваја се уставна жалба Д . К . и утврђује да су у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Великој Плани у предмету И. 3238/10 подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије и право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. 

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. 

1. Д. К . из Велике Плане је , 22. маја 2017. године, Уставном суду поднео уставну жалбу због повреде начела непосредне примене зајемчених права, начела судске заштите људских и мањинских права и слобода, права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на суђење у разумном року, слободе мисли, савести и вероисповести, права детета и права и дужности родитеља, утврђених одредбама чл. 18, 22, 25, 32, 43, 64. и 65. Устава, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Великој Плани у предмету И. 3238/10 . 

У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац уставне жалбе предлог за извршење правноснажне и извршне пресуде , којом му је признато право да (по одређеном моделу) виђа малолетног сина , поднео још 3. јуна 2009. године ; да је на основу привремене мере , којом је такође у ређен начин одржавања личних односа са малолетним дететом, подносилац уставне жалбе поднео предлог за извршење почетком 2012. године; да су извршни поступци касније спојени; да је Основни суд у Великој Плани решењем од 6. априла 2017. године обуставио оба извршна поступка; да извршење по наведеним извршним исправама, за све време трајања поступка, ниједном није спроведено; да се подносилац уставне жалбе константно обраћао суду молбама за убрзање поступка, као и предлозима за промену средства извршења, по којим актима извршни суд најчешће није поступао; да је на описани начин подносиоцу уставне жалбе очигледно повређено право на суђење у разумном року, а због чињенице да му суд у дужем временском периоду није омогућио контакт са малолетним дететом, подносилац уставне жалбе сматра да су му повређена и права која му Устав гарантује као родитељу, што је случај и са његовим малолетн им детет ом, коме Устав такође гарантује одређена права. 

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и одреди начин отклањања штетних последица, као и да подносиоцу уставне жалбе призна право на примерену накнаду штете насталу повредом Уставом зајемчених права . 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе извршног предмета Основног суда у Великој Плани И. 3238/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари: 

Подносилац уставне жалбе је 3. јуна 20 09. године, у својству извршног повериоца, поднео Општинском суду у Великој Плани предлог за извршење против извршн ог дужника М. Ј . из Велике Плане, на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П. 686/08 од 20. фебруара 200 9. године, ради принудног извршења одлуке о начину одржавања личних односа са малолетним дететом, рођеним 2003. године (сваког другог и четвртог викенда у месецу, уз преузимање и враћање детета на означеном месту, сваке прве и треће среде у месецу у периоду од 11,00 до 17,00 часова, током зимског и летњег распуста у одређеном трајању, на дан крсне славе извршног повериоца и на други дан рођендана детета) . Као средство извршења предложен о је изрицање новчаних казни извршн ом дужник у. 

Извршење је одређено решењем Општинског суда у Великој Плани И. 312/09 од 15. јуна 20 09. године, против којег је извршни дужник 29. јуна 2009. године поднела жалбу. 

Поднеском од 6. јула 2009. године извршни поверилац је предложио споровођење изречене новчане казне, јер извршни дужник М. Ј . није поступила по обавези из извршне исправе. 

Списи извршног предмета су 21. јула 2009. године прослеђени Окружном суду у Смедереву, који је решењем Гж. 1258/09 од 4. новембра 2009. године одбио жалбу извршног дужника и решење о извршењу потврдио . У међувремену, извршни поверилац је доставио два поднеска (10. септембра и 27. октобра 2009. године), којима је указао да извршни дужник упорно одбија да испуни обавезу из извршне исправе. 

Након враћања предмета из другостепеног суда, извршни судија је затражио мишљење Центра за социјални рад у Великој Плани (у даљем тексту: ЦСР). У извештају од 11. новембра 2009. године, ЦСР је сугерисао да се, у најбољем интересу малолетног детета, контакт између њега и извршног повериоца оствари судским путем, имајући у виду да извршни дужник опструира поступање ЦСР. Посебно је наглашено да се извршни дужник М. Ј . најпре оглушила о План услуга, сачињен у сврху извршења судске пресуде, који су потписале обе странке, а касније избегла долазак у просторије ЦСР како би се формулисао нови План услуга за новембар 2009. године. Суду је предочено да је извршни дужник таквом понашању била склона и у ранијим поступцима који су за предмет имали заштиту интереса малолетног детета. 

Након 1. јануара 2010. године, надлежност Општинског суда у Великој Плани је преузео Основни суд у Смедереву – Судска јединица у Великој Плани. Предмет је заведен под бројем И. 3238/10. Поднесцима од 18. јануара , 19. фебруара и 22. марта 2010. године извршни поверилац је , поред осталог, обавестио суд у којим временским терминима извршни дужник није довела малолетно дете на виђењ е са њим , на начин како је то одређено извршном исправом. У последњем од наведених поднесака, извршни поверилац је указао да има утисак да се код детета ствара безразложна мржња према њему, будући да је у два наврата, приликом покушаја виђења, члан породице извршног дужника онемогућио комуникацију са дететом и његово преузимање. 

ЦСР је дописом од 27. јануара 2010. године још једном указао суду да ниједна од метода психо-социјалног рада, кој а је предузе та с циљем остварења контакта између извршног повериоца и малолетног детета , ни је дал а резултат , те да је целисходно применити „механизам“ за извршење правноснажне судске пресуде . 

Извршни судија је решењем од 25. маја 2010. године наложио спровођење извршења новчане казне од 3.000 динара, пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника, уз изрицање увећане новчане казне у износу од 6.000 динара. Извршни дужник је 3. јуна 2010. године изјавила жалбу. Извршни поверилац се у два поднеска (од 14. јуна и 9. јула 2010. године) притужио на неефикасан рад извршног суда. Судски извршитељ је 8. јула 2010. године безуспешно покушао попис покретних ствари на адреси извршног дужника. 

Виши суд у Смедереву је решењем Гж2. 270/10 од 11. августа 2010. године одбио жалбу извршног дужника и потврдио решење о спровођењу новчане казне. 

На захтев суда, ЦСР је доставио извештај од 11. новембра 2010. године, у коме је указао да је због изразито супротстављених ставова странака немогуће постићи било какав резултат у остварењу контакта између извршног повериоца и малолетног детета, због чега је сугерисан одлазак у Институт за ментално здравље. 

Још један безуспешан покушај пописа покретних ствари извршног дужника, овога пута уз асистенцију полиције, догодио се 10. новембра 2010. године. 

Извршни судија је решењем од 6. децембра 2010. године наложио спровођење извршења новчане казне од 6.000 динара, пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника, уз изрицање увећане новчане казне у износу од 9.000 динара. Потом је уследио период неактивности извршног суда од годину и по дана. Извршни поверилац је у овом периоду упутио три ургенције за поступање. 

Извршни судија је дописом од 23. априла 2012. године затражио да ЦСР предложи неки модел којим би се омогућио несметани контакт извршног повериоца са малолетним дететом. ЦСР је у извештају од 10. маја 2012. године истакао да је модел који је одређен извршном исправом задовољавајући, с тим да због протека времена треба извршити одређене корекције, као и да понашање извршног дужника мож е имати несагледиве последице, будући да се на тај начин губи утицај оца као мушке фигуре, која је битна за психосоцијални развој детета. 

Извршни поверилац је поднеском од 8. маја 2012. године указао да новчано кажњавање извршног дужника не даје резултат и позвао суд да одреди средство извршења које ће бити делотворно. Извршни судија је решењем од 15. августа 2012. године одредио спровођење извршења увећане новчане казне (решење од 6. децембра 2010. године) и изрекао још једну новчану казну ( 18.000 динара). Због навода извршног повериоца које је изнео у дисциплинској пријави, извршни судија је поднео захтев за изузеће, који је председник суда усвојио решењем од 22. марта 201 4. године. 

Дописом од 8. фебруара 2013. године, суд је од послодавца извршног дужника затражио да спров еде последњу од изречених новчаних казни (18.000 динара) обуставом до 2/3 износа месечних зарада које остварује код послодавца и преносом на жиро-рачун суда . Претходно је (9. јануара 2013. године) од надлежне филијале Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање затражен податак о приходима које извршни дужник остварује. 

Предмет је након 1. јануара 2014. године прешао у надлежност Основног суда у Великој Плани. Решењем од 14. јула 2014. године одређено је спајање поступка у предмету истог суда И. 149/12, који се водио између истих странака, са поступком у предметној правној ствари . Решењем о спајању истовремено је обустављен поступак извршења за део правноснажне пресуде од 20. фебруара 2009. године који је постао неизвршив (виђање малолетног детета током радних дана, јер је дете у међувремену кренуло у школу). Извршни поверилац је 28. јула 2014. године поднео приговор против тог решења. 

У међувремену, послодавац извршног дужника је дописом од 24. априла 2014. године обавестио суд да је новчана казна у износу од 18.000 динара спроведена обуставама од зараде извршног дужника, које су извршен е 14. фебруара и 15. марта 2013. године. Закључком од 5. августа 2014. године одређено је спровођење извршења свих преосталих изречених новчаних казни извршном дужнику, обуставом до 2/3 износа месечних зарада које остварује код послодавца и преносом на жиро-рачун суда. 

На предлог извршног повериоца од 14. јула 2014. године, извршни судија је донео решење од 5. августа 2014. године којим је извршном дужнику наложио да малолетно дете за време летњег распуста преда извршном повериоцу , уз изрицање још једн е увећане новчан е казн е (36.000 динара). Извршни дужник је 11. августа 2014. године поднела приговор против тог решења. 

На захтев извршног судије, ЦСР је 19. августа 2014. године доставио извештај, у коме је навео да извршни дужник, почев од 14. маја 2014. године, редовно доводи дете у просторије ЦСР, где се у контролисаним условима покушава успостављање контакта са извршним повериоцем. С тим у вези, ЦСР је изнео мишљење да је даље спровођење извршења нецелисходно све док између њих двојице не дође до зближавања. ЦСР је посебно нагласио да и поред помака у одржавању личних односа, извршни поверилац, уместо за разговор са малолетним дететом, предвиђено време користи да на њега пренесе одговорност за присуство сродника током контактирања, прети стручном особљу и директору ЦСР, говори лоше о извршном дужнику и покушава да малолетно дете васпитава, указујући на његово негативно понашање од раније, због чега је њихов контакт лош и несадржајан, будући да се малолетно дете тако доводи у дефанзивну позицију и бива приморано да се брани. Извршни судија је дописом од 15. септембра 2014. године затражио од ЦСР да „едукује“ извршног повериоца како да се понаша приликом сусрета са малолетним сином, с циљем поновног успостављања контакта. 

Решењем већа Основног суда у Великој Плани Ипв (И). 215/14 од 25. децембра 2014. године одбијени су као неосновани приговори извршног повериоца (против решења о спајању поступака) и извршног дужника ( против решења о предаји детета и новчаном кажњавању). 

У наредном периоду, извршни судија се редовно обраћао ЦСР захтевима за достављање извештаја (дописи од 27. јануара, 26. фебруара, 25. маја, 20. јула, 17. новембра и 15. децембра 2015. године), нарочито по питању евентуалног помака у зближавању малолетног детета са извршним повериоцем. Поводом сваког од тих захтева, ЦСР је доставио одговарајуће извештаје, у којима је најчешће указивао да малолетно дете изузетно невољно долази на виђење са извршним повериоцем и да се веома кратко задржава у просторијама ЦСР , константно оптужујући извршног повериоца да је њему и његовој мајци нанео много зла, као и да дугује новац за алиментацију. ЦСР је изразио мишљење да новчано кажњавање не би дало резултате, те да било каква принуда према детету може створи ти „дубљи јаз“ и појачати његов отпор према оцу и противљење да се са њим виђа. Такође , у том периоду ЦСР је донео решење о корективном надзору над оба родитеља, које је надлежни другостепени орган поништио, а ново решење није донето. 

Послодавац извршног дужника је дописом од 24. фебруара 2015. године обавестио суд да су новчане казне спроведене обуставама од зараде извршног дужника, које су извршен е 15. августа, 15. септембра и 15. октобра 2014. године. 

Извршни судија је дописом од 10. децембра 2015. године упутио одређене критике извршном дужнику на рачун њеног понашања током поступка, означавајући је као главног кривца за немогућност успостављања контакта између извршног повериоца и малолетног детета и оптужујући је за стварање привида да се контакти одржавају , а с циљем избег авања даље г новчано г кажњавањ а. 

По сугестији ЦСР, извршни судија је 19. априла 2016. године одржао рочиште на коме се малолетно дете странака, које је у том тренутку има ло 13 година, изјаснило да нема намеру да одржава контакте са оцем и да према њему не осећа ништа , уз изношење горе поменутих оптужби. Везано за утицај на његов однос са оцем, малолетни син странака се изјаснио да му мајка ништа не говори, али да му даје на читање све што добије од суда и ЦСР. 

Решењем од 21. јуна 2016. године одређен је прекид поступка извршења по решењу И. 312/09 од 15. јуна 2009. године до окончања поступка у предмету истог суда П2. 723/12, у коме је неправноснажном пресудом од 22. јануара 2016. године измењен начин одржавања личних односа између извршног повериоца и малолетног детета ( контакт у контролисаним условима у присуству стручног тима ЦСР, по терминима које је тај тим одредио, уз обавезу извршн ог дужник а да довођењем малолетног сина обезбеди његово присуство у просторијама ЦСР ). Извршни поверилац је 30. јуна 2016. године поднео приговор, у коме је, поред осталог, обавестио суд да је извршни дужник правноснажном пресудом Основног суда у Великој Плани К. 139/14 од 7. децембра 2015. године (правноснажна од 11. фебруара 2016. године) оглашена кривом због извршењ а кривичног дела „одузимање малолетног лица“ из члана 191 . став 2. Кривичног законика, које се огледа у онемогућавању извршног повериоца да одржава личне односе са малолетним дететом у периоду од почетка јуна 2011. до 4. марта 2013. године , на начин како је то одређено правноснажном пресудом Општинског суда у Великој Плани П. 686/08 од 20. фебруара 2009. године. Приговор је одбијен као неоснован решењем већа Основног суда у Великој Плани Ипв (И). 118/16 од 21. октобра 2016. године . 

Након констатације да је пресуда Основног суда у Великој Плани П2. 723/12 од 22. јануара 2016 . године постала правноснажна (Апелациони суд у Београду је исту потврдио пресудом Гж. 549/16 од 5. јула 2016. године), извршни судија је 6. априла 2017. године донео решење којим је обуставио извршни поступак у целини. Ово решење је извршном повериоцу уручено 20. априла, а извршном дужнику 25. априла 2017. године. Решење о обустави поступка је протеком рока за подношење приговора постало правноснажно. 

3.1. Чињенице и околности из предмета Основног суда у Великој Плани И. 149/12 пре извршеног спајања: 

Подносилац уставне жалбе је 25. јануара 20 12. године, у својству извршног повериоца, поднео Основном суду Смедереву – Судска јединица у Великој Плани предлог за извршење против извршног дужника М . Ј . из Велике Плане, на основу привремене мере садржане у неправноснажној пресуд и истог суда П 2. 462/11 од 18. новембра 20 11. године, ради принудног извршења одлуке о начину одржавања личних односа са малолетним дететом (сваке среде у месецу у просторијама ЦСР, у трајању од сат времена пре или после поднева, све у зависности од смене детета у школи) . Као средство извршења предложено је изрицање новчаних казни извршном дужнику. Предмет је заведен под бројем И. 149/12. 

Извршни судија је дописом од 4. маја 2012. године затражио од ЦСР извештај о односу између странака по питању виђ ања малолетног детета, као и да ЦСР предложи модел по коме би се контакт између извршног повериоца и малолетног детета убудуће остваривао. ЦСР је 29. маја 2012. године доставио извештај у коме је предложио да се прва два месеца примењује модел из решења о привременој мери, а касније модел из правноснажне пресуде по којој се већ спроводи извршење у предмету истог суда И. 3238/10. 

Извршни поверилац је поднесцима од 11. јуна и 10. јула 2012. године ургирао доношење решења о извршењу. Извршни судија је 23. јануара 2013. године одржао рочиште, на коме су обављене консултације са странкама и представником ЦСР. Решењем од 30. априла 2013. године изречена је нов чана казна извршном дужнику. Она је 21. јуна 2013. године поднела приговор против тог решења. Исправка решења о новчаном кажњавању је извршена 3. септембра 2013. године. 

На захтев суда, ЦСР је 10. октобра 2013. године доставио мишљење да било каква мера принуде не би дала резултат у остваривању контакта, већ би само продубила „јаз“ у интерперсоналним односима извршног повериоца и малолетног детета, из ког разлога је предложено да се малолетно дете о свему томе изјасни на рочишту пред судом. 

Веће Основног суда у Смедереву је решењем Ипв (И). 231/13 од 22. новембра 2013. године вратило предмет извршном судији на допуну поступка, тачније, како би се од ЦСР прибавило мишљење о најцелисходнијем начину спровођења извршења, који би био у најбољем интересу детета. С тим у вези, ЦСР је 13. марта 2014. године доставио мишљење да суд треба да настави са новчаним кажњавањем извршног дужника, имајући у виду да она одбија сарадњу у свим предметима ЦСР који су у вези са малолетним дететом странака. Посебно је истакнуто да дете дуго живи у породици своје мајке и да је потпуно адаптирано на живот у тој средини, због чега ЦСР сматра да би изрицање других мера према извршном дужнику имале негативан ефекат на дете, тиме што би изазвале још већи отпор према оцу, а што није у његовом најбољем интересу. 

Предмет је након 1. јануара 2014. године прешао у надлежност Основног суда у Великој Плани. Решењем већа тог суда Ипв (И). 78/14 од 23. априла 2014. године потврђено је решење о новчаном кажњавању извршног дужника. 

Извршни поверилац је 23. и 27. маја 2014. године доставио ургенције за поступање извршног суда, а 10 јуна 2014. године предлоге за новчано кажњавање чланова породице извршног дужника, као и одговорних лица у ЦСР. 

Решењем Основног суда у Великој Плани од 14. јула 2014. године, како је напред већ констатовано, извршено је сп ајање са поступком у предмету И. 3238/10. 

4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да је физички и психички интегритет неповредив (члан 25. став 1.); да се јемчи слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору (члан 43. став 1.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости (члан 64. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.) . 

Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори “, бр. 4/96 и 2/97) (у даљем тексту: Конвенција о правима детета) је прописано: да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12.); да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, а интереси детета су њихова основна брига (члан 18. став 1.). 

У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.). 

Одредбама Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време покретања предметног извршног поступка, било је прописано : да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 5. став 1.); да се против решења донетог у првом степену може изјавити жалба, осим ако је овим законом прописано да жалба није дозвољена, као и да жалба не одлаже извршење решења, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 12. ст. 2. и 5.); да приликом спровођења извршења (одлука из области породичног права) суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета , да ће суд решењем о извршењу оставити извршном дужнику рок од три дана од дана достављања решења да преда дете родитељу или другом лицу, односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање, под претњом изрицања новчане казне, да се н овчана казна изриче и њено извршење спроводи према одредбама овог закона о извршењу радње коју може извршити само извршни дужник, да ако се извршење није могло спровести изрицањем и извршењем одлуке о новчаној казни, извршење ће се спровести одузимањем детета од лица код кога се дете налази и предајом детета родитељу односно другом лицу или организацији којој је дете поверено на чување и васпитање (члан 224. ст. 1 – 4.). 

Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС", бр. 31/11, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 55/14 и 139/14), који је почео да се примењује 17. септембра 2011. године, укључујући и поступке у којима је до тада започето спровођење извршења, било је прописано: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.); да се на основу одлуке суда о вршењу родитељског права може одредити и спровести извршење ради предаје детета, без обзира да ли је том одлуком наложена предаја детета, да ако у одлуци суда странци против које се спроводи извршни поступак није наложена предаја детета, суд ће решењем о извршењу издати овакав налог и одредити рок за предају детета или ће наложити да се дете преда одмах (члан 226. ст. 1. и 2.); да ће приликом спровођења извршења суд посебно водити рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, да изузетно, суд може заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 227.); да ће суд, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем детета, изрицањем новчане казне или изрицањем затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења (члан 228. став 1.); да ће суд решење о извршењу доставити и надлежном органу старатељства испред којег ће у поступку извршења учествовати стручњак органа старатељства, а ако је неопходно учешће психолога, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима доставиће и њима позив да учествују у извршењу, да је психолог дужан да одмах по пријему позива изврши планирање неопходних активности и да прикупи податке о чињеницама од значаја за извршење, прегледањем списа или на други погодан начин, да је психолог дужан да обавести суд о предузетим активностима и да достави мишљење о најподобнијем средству извршења из члана 228. став 1. овог закона, да је психолог је дужан да се у току целог поступка стара о заштити најбољег интереса детета и да пружи благовремену и потпуну подршку детету, родитељу или лицу којем је дете предато (члан 230.); да се у поступцима извршења ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују одредбе чл. 229. до 232. овог закона (члан 234.). 

Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета ( члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета , да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (члан 65. ст. 1 , 3. и 4. ); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.). 

5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је најпре констат овао да је предметни извршни поступак покренут 3. јуна 20 09. године, подношењем предлога за извршење Општинском суду у Великој Плани , и да је окончан доношењем решења о обустави извршења Основног суда у Великој Плани И. 3238/10 од 6. априла 2017. године, које је протеком рока за подношење приговора постало правноснажно . Једновремено са овим поступком вођен је и поступак принудног извршења у предмету И. 149/12, који је покренут предлогом за извршење од 25. јануара 2012. године, а чије је спајање извршено решењем Основног суда у Великој Плани И. 3238/10 од 14. јула 2014. године. Из наведеног следи да је оспорени извршни поступак укупно трајао седам година и десет месеци . 

5.1. Подносилац уставне жалб е, поред чињенице колико је извршни поступак трајао, указује да за све то време ниједном није дошло до извршења одлука (правноснажне и извршне пресуде и извршне привремене мере) којима је утврђено његово право на одржавање личних односа са малолетним сином. Одговорност за то, по његовом мишљењу, сноси искључиво извршни суд који није предузео адекватне мере како би се успоставио одговарајући контакт између родитеља и детета. Уставни суд констатује да с у овакви наводи , ratione materiae, спојиви не само са Уставом утврђеном садржином права на суђење у разумном року, већ и са садржином права која Устав гарантује родитељ има. Наиме, права родитеља из члана 65. став 1. Устава изведена су из њихових Уставом утврђених дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу, због чега родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своје уставне дужности према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом. Осим тога, ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у погледу примене члана 8. Европске конвенције, којим је гарантовано право на поштовање породичног живота, упућују на то да међусобни контакт родитеља и детета представља суштински елемент породичног живота (видети пресуде у предмет има W. против Уједињеног краљевства, број представке 9749/82, од 8. јула 1987. године, став 59, Monory против Румуније и Мађарске , број представке 71099 /01, од 5. априла 2005. године, став 70, ВАМ против Србије, број представке 39177/05, од 13. марта 2007. године , став 130. и Цветковић против Србије, број представке 42707/10, од 7. фебруара 2017. године, став 52.). Коначно, ЕСЉП је, као и Уставни суд, становишта да гаранције садржане у праву на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције подразумевају и позитивну обавезу државе да у сфери вршења родитељског права предузме све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогуће, поред осталог , и у разумном року (видети пресуду у цитираном предмету ВАМ против Србије , ст. 132. и 133, као и о длуке Уставног суда Уж-5261/2010 од 12. јула 2012. године и Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године). 

Уставни суд полази од става ЕСЉП да обавеза националних органа да предузму мере како би олакша ли контакт родитеља који не врши родитељско право са децом није апсолутна ( пресуде у предмет има Hokkanen против Финске, број представке 25159/94, од 23. септембра 1994. године, став 58. и Грујић против Србије, представка број 203/07, од 3. јула 2018. године, став 63.). За контакт који није могуће одмах обезбедити потребно је предузети припремне мере. Природа и обим такве припреме зависи од околности сваког случаја, али разумевање и сарадња свих заинтересованих страна је битан елемент. Иако национални органи морају учинити све да олакшају такву сарадњу, свака обавеза примене принуде у овој области мора бити ограничена јер се интереси, као и права и слободе свих заинтересованих лица, морају узети у обзир, а нарочито најбољи интереси детета. Када контакт са родитељем може да угрози те интересе, национални органи морају да остваре правичну равнотежу између истих. У таквим ситиацијама, од кључног је значаја да ли су национални органи предузели све неопходне кораке како би олакшали контакт који се разумно може очекивати у посебним околностима сваког случаја (видети пресуде у предмет има Ignaccolo-Zenide против Румуније, број представке 31679/96, од 25. јануара 2000. године, став 94, цитираном ВАМ против Србије, став 133. и Вељков против Србије, број 23087/07, од 19. априла 2011. године, став 95.). Недостатак сарадње између родитеља који су раздвојени није околност која сама по себи може ослободити националне органе позитивних обавеза према члану 8. Европске конвенције. Надлежни органи су дужни да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најважније интересе детета , при чему свака обавеза примене силе или принуде мора бити ограничена (видети пресуд у у предмет уГ.Б.против Литваније, број представке 36137/13, од 19. јануар а 2016. године, став 93). 

Адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примен е, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи. Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било к оје врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније, ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом постепено се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њихово г природно г зближавањ а неће до ћи ( видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99. ). 

Истовремено, члан 8. Европске конвенције захтева и активн у улог у родитеља у поступцима који се тичу деце с циљем постизања заштите њихових интереса. У ситиацији у којој се захтева извршење судске одлуке, понашање родитеља који је тражио извршење такође мора бити размотрено, имајући у виду да представља једнако важан фактор као и понашање самог суда (видети пресуде у предметима Fuşcă против Румуније, број представке 34630/07, од 13 . јула 2010 . године и Cristescu против Румуније, број представке 13589/07, од 10. јануара 2012. године, став 59.). 

Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је Општински суд у Великој Плани у релативно кратком року одредио извршење које је подносилац уставне жалбе предложио на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П. 686/08 од 20. фебруара 2009. године, у делу којим је утврђен начин одржавања личних односа између њега и малолетног сина. 

Подносилац уставне жалбе је убрзо, поднеском од 6. јула 2009. године , обавестио извршни суд да извршни дужник одбија да поступи по извршној исправи. Извршни суд је, међутим, одлучио да најпре списе предмета проследи Окружном суду у Смедереву, како би тај суд о длучио о жалби извршног дужника, иако жалба није одлагала извршење. Након што је решење о извршењу потврђено у другостепеном поступку, извршни суд је затражио стручно мишљење ЦСР, као органа старатељства, који се у два наврата изјаснио да контакт између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета треба остварити судским путем, имајући у виду да сваки покушај психо-социјалног рада пред тим органом наилази на опструкције извршног дужника. ЦСР је посебно указао да је извршни дужник таквом понашању била склона и у ранијим поступцима који су за предмет имали заштиту интереса малолетног детета. Подносилац уставне жалбе је у три поднеска обавестио извршни суд да извршни дужник упорно одбија да омогући његов контакт са малолетним дететом , уз помињање и чланова њене породице који у томе учествују, те изношењем утиска да се код детета ствара безразложна мржња према њему. Упркос таквим околностима, суд је решење о спровођењу новчане казне , која је била изречена решењем о извршењу, донео након скоро годину дана (25. маја 2010. године). Одржана су два безуспешна покушаја пописа покретних ствари извршног дужника, од тога један уз асистенцију полиције . ЦСР је у том периоду експлицитно указ ивао суду да су ставови странака изразито супротстављени, што чини да сваки покушај остваривања контакта између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета остане без резултата. Реакција извршног суда било је треће по реду новчано кажњавање извршног дужника, са увећаним износом новчане казне, након чега је уследио период не активности од годину и по дана, у коме је подносилац уставне жалбе упутио три ургенције за поступање. 

Из напред изнетог следи да у периоду од скоро три године након доношења решења о извршењу није забележен ниједан контакт између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета, на начин како је то било одређено извршн им исправама. С тим у вези, Уставни суд је мишљења да је подносилац уставне жалбе у том периоду врло основано указивао на могућност да ће се , услед протека времена и утицаја извршног дужника и њене породице, код детета створити осећај отуђености, који је он назва о безразложном мржњом. То потврђује и извештај ЦСР од 10. маја 2012. године, у коме је наведено да понашање извршног дужника може имати несагледиве последице, јер се на тај начин губи утицај оца као мушке фигуре, која је битна за психосоцијални развој детета. 

И поред указивања подносиоца уставне жалбе да новчано кажњавање, у конкретном случају, није делотворно, те да треба прибећи неком другом средству извршења, извршни суд је изрекао ј ош једну новч ану казн у у увећаном износу (решење од 15. августа 2012. године), иако претходне три још увек нису биле извршене. Осим поменута два неуспела покушаја пописа покретних ствари , извршни суд није имао других активности по питању извршења новчаних казни, све до прибављања податка о радном ангажовању извршног дужника у јануару 2013. године. Након тога, једна од новчаних казни је спроведена обуставом од зараде извршног дужника у фебруару и марту 2013. године, а пр еостале три тек у другој половини 2014. године, тачније у периоду август – октобар. Када је реч о поступку извршења привремене мере у предмету И. 149/12, у периоду пре извршеног спајања, Уставни суд констатује да је извршни суд новчану казну изрекао након једне године и четири месеца од подношења предлога за извршење. Та новчана казна није извршена. 

Налог извршном дужнику да малолетно дете преда подносиоцу уставне жалбе извршни суд је издао тек решењем од 5. августа 2014. године, и то на предлог подносиоца уставне жалбе, уз изр ицање још једне новчан е казн е која до окончања поступка није извршена. Тада је, међутим, ЦСР у извештају од 19. августа 2014. године дао мишљење да је даље спровођење извршења нецелисходно све док између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета не дође до зближавања, а на чему се , почев од 14. маја 2014. године, ради у контролисаним условима. Извршни суд је након тога интензивирао комуникацију са ЦСР, узимајући на тај начин активну улогу у процесу припреме контакта између родитеља и детета. Међутим, из извештаја кој е је орган старатељства достављао суд у било је јасно да су односи између подносиоца уставне жалбе и детета до те мере поремећени да било која мера принуде, укључујући и даље новчано кажњавање извршног дужника, више не може дати резултат. Према садржини наведених извештаја, нетрпељивост малолетног детета према подносиоцу уставне жалбе, била је у толикој мери присутна да су и покушаји зближавања у просторијама ЦСР углавном били безуспешни. На рочишту које је извршни суд одржао на предлог ЦСР, када је имао већ 13 година, малолетни син странака је такође демонстрирао нетрпељивост према подносиоцу уставне жалбе, изјаснивши се да нема намеру да одржава контакте са њим и да према њему ништа не осећа . 

Узимајући у обзир напред изнето, као и став ЕСЉП да обавезе државе у вези са поштовањем породичног живота нису обавезе резултата, већ средства (видети пресуде у предметима  Pascal против Румуније, број представке 805/09, од 17. априла 2012. године, став 69. и већ цитирану Грујић против Србије, став 74.), Уставни суд закључује да поступање извршног суда, тачније мере које је предузимао у правцу спајањ а подносиоца уставне жалбе са малолетним дететом , сагласно извршн им судским насловима, у околностима конкретног случаја, нису биле адекватне. Другим речима, извршни суд није предузео све неопходне кораке који су се од њега разумно могли очекивати у остваривању контакта подносиоца уставне жалбе са малолетним сином. 

Основни пропуст извршног суда огледа се у предузимању неделотворних мера, које су оспорени извршни поступак значајно продужиле , а што је за последицу имало развој озбиљн е поремећеност и односа између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета. Наиме, и поред упозорења ЦСР с почетка извршног поступка да је извршни дужник склона опструкцијама и да ниједна од метода психо-социјалног рада не даје резултате, извршни суд је само изрица о новчан е казн е, које је извршавао са озбиљним кашњењем. За четири новчане казне , које је изрекао у прве три године трајања поступка, извршни суд је имао само два неуспела покушаја пописа покретних ствари. Поменуте новчане казне су наплаћене у четвртој, односно петој години трајања поступка. Овде се не сме занемарити ни период неактивности извршног суда у трајању од годину и по дана, до ког момента су изречене три новчане казне, али ниједна није извршена. Законска овлашћења која су извршном суду стајала на располагању мимо новчаних казни, а којима током поступка извршни суд ниједном није прибегао , јесу: да извршење спроведе одузимањем детета од лица код кога се оно налази, независно од тога да ли је то лице извршни дужник или неко трећ е лице; да након почетка примене Закона о извршењу и обезбеђењу изрекне казну затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења. Уставни суд је имао у виду апел ЦСР да изрицање других мера према извршном дужнику не би биле у најбољем интересу детета, али налази да то нема утицаја на напред изнету констатацију. Наиме, ЦСР је такво мишљење први пут изнео пет година након покретања предметног извршног поступка (извештај од 13. марта 2014. године, достављен у предмету И. 149/12), што значи да у том периоду (од пет година) није постојала „баријера“ за извршни суд да према извршном дужнику примени и друга средства принуде, примерено околностима конкретног случаја. 

Новчано кажњавање, дакле, није довело до жељених резултата, имајући у виду да је, према стању у списима предмета, раздвојеност између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета, без иједног забележеног контакта на начин како је то било одређено извршним исправама, обележила целокупно трајање оспореног извршног поступка. Сусрети у контролисаним условима у просторијама ЦСР, започети су средином 2014. године . Исти су, по схватању Уставног суда, имали карактер п рипремних мера како би се контакт учинио могућим. Поменути сусрети, међутим, организовани су искључиво на иницијативу ЦСР, а извршни суд је активно учешће узео тек пошто га је ЦСР о свему томе обавестио. Пре тога, извршни суд није предузео ниједну активност која би могла имати карактер припремне радње, нити је такву могућност уопште разматрао. Овде се, пре свега, мисли на организовање стручне помоћи (учешће психолога, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима) у правцу охрабрења малолетног детета да се сусретне са подносиоцем уставне жалбе и са њим поново успостави контакт, као и у правцу покушаја помирења сукобљених ставова и интереса странака. 

По мишљењу Уставног суда, извршни дужник је описане пропусте извршног суда успела да окрене у своју корист. Период у коме није дозвољавала подносиоцу уставне жалбе да виђа њиховог сина, уз неделотворно поступање извршног суда, довео је до појаве отуђености и нетрпељивости малолетног детета према оцу, која је касније, након навршене 10. године живота детета, отелотворена и кроз његово слободно и непосредно мишљење да са оцем не жели да има било какав однос. С тим у вези, оправдано се може поставити питање да ли је извршни суд током оспореног поступка био руковођен најбољим интересима малолетног детета странака. Релевантним одредбама Конвенције о правима детета инистира се на томе да државе потписнице у свим активностима које укључују децу, примарни значај доделе интересима детета, без обзира на то да ли те активности спроводе јавне или приватне институције. Најбољи интерес детета посебно је наглашен код одржавања личних односа са родитељем од којег је дете одвојено. Непосредни контакт са родитељем са којим дете не живи и одржавање личних односа државе потписнице дужне су да омогуће на сталној основи само уколико то није у супротности са најбољим интересима детета. Истовремено, државе потписнице детету које је способно да формира мишљење гарантују право да слободно изрази мишљење о свим питањима која га се тичу, с тим да се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета. Ово нарочито важи за судске и административне поступке, а као најчешћи пример у пракси јесу поступци који следе након раздвајања родитеља. Комитет УН за права детета је кроз опште коментаре Конвенције о правима детета (видети, поред осталих, Општи коментар бр. 5, 12 и 14) посебно истакао: да слобода изражавања мишљења подразумева да дете то треба да уради без ичијег притиска, уз изношење свог личног мишљења, а не пројекције туђег мишљења; да се дете испитује у границама неопходности сваког конкретног случаја, јер је реч о тешком процесу који може имати трауматски утицај; да се мишљење детета мора озбиљно размотрити, наравно, уколико се претходно оцени да је дете способно да формира сопствени став; да када су у питању раздвајања и разводи, закони држава потписница треба да укључе право детета да буде саслушано од стране доносилаца одлука; да чињеница да је дете сувише младо не лишава га права да изрази своје мишљење, нити умањује значај тог мишљења приликом одређивања шта је у његовом најбољем интересу. Наведене смернице Комитета за права детета су у доброј мери имплементиране кроз Породични закон, који додатно прописује да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима. 

Малолетно дете странака, уколико се изузму покушаји зближавања у контролисаним условима ЦСР, није имало контакт са својим оцем за све време трајања поступка, а извршни суд, како је већ изнето, није предузео ниједну активност како би га на сусрете с њим припремио и тако помогао да се између њих поново успостави контакт. Околности које је током поступка констатовао ЦСР , као што су вишегодишњи живот у породици мајке, без констатног присуства оца , те потпуна адаптираност на такво животно окружење, изазивају озбиљну сумњу да је став малолетног детета према подносиоцу уставне жалбе резултат нечијег притиска , односно да представља пројекцију туђег става. Томе доприноси и исказ дат на рочишту пред извршним судом , у коме је малолетно дете странака, поред осталог, истакло да му мајка ништа не говори о односу са оцем, али да му даје на читање све оно што добије од суда и ЦСР. Према томе, пропусти извршног суда дали су својеврстан легитимитет индоктринацији којој је малолетно дете несумњиво било изложено у животном окружењу у коме није било фигуре оца. То из разлога што до момента када је малолетно дете стекло законско право да изрази слободно и непосредно мишљење у судском поступку, није урађено ништа по питању поновног успостављања и ревитализације односа са подносиоцем уставне жалбе. Из тога даље следи да се извршни суд, у конкретном случају, није руководио најбољим интересима малолетног детета. 

Када је реч о понашању подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да је он константним указивањима на непоступање извршног дужника по извршним исправама, као и писменим ургенцијама и притужбама на рад извршног суда, током целокупног трајања поступка, а нарочито у периоду неактивности извршног суда, настојао да поступак извршења траје што краће. 

Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је неизвршењем правноснажних и извршних судских одлука, којима је утврђено право на одржавање личних односа са малолетним дететом, у периоду од скоро осам година, подносилац уставне жалбе био спречен у врш ењу прав а родитеља да своје дете негује, чува и васпитава . Како се ово право може ограничити или одузети једино одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, то је Уставни суд, будући да таква одлука, у конкретном случају, не постоји, утврдио да је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Великој Плани у предмету И. 3238/10 подносиоцу уставне жалбе повређен а права из члана 65. Устава . 

5.2. Самим тим што за седам година и девет месеци није спроведено извршење у поступку који је изузетно хитне природе, утолико што ниједном није остварен контакт између родитеља и детета на начин како је то одређено извршним исправама, при чему је ефикасно ст спровођењ а извршења била од изузетног значаја како за извршног повериоца, тако и за малолетно дете, Уставни суд налази да је подносиоцу уставне жалбе повређено и право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. Уставни суд наглашава да се у поступцима који за предмет имају вршење родитељског права и заштиту интереса малолетне деце, захтева посебна марљивост судова и других надлежних органа , због могућих последица које би прекомерна дужина трајања поступка могла посебно имати на остваривање права на поштовање породичног живота (видети пресуду у предмету Laino против Италије, број представке 33158/96, од 18. септембра 1999. године, став 18, као и цитирану у предмету ВАМ против Србије, ст. 101).

Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке. 

6. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде уставних права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је посебно имао у виду период неостваривања контакта са малолетн им де тетом, тачније, период од седам година и девет месеци у коме ниједном није остварен контакт на начин како је то одређено извршним исправама донетим у корист подносиоца уставне жалбе, што је за њега несумњиво представљало стални извор узнемирености, као и чињеницу да је дугогодишња раздвојеност очигледно произвела штетне последице за њихов однос . Уставни суд је такође узео у обзир и своју и праксу ЕСЉП у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15). 

7. У односу на истакнуту повреду начела непосредне примене зајемчених права и судске заштите људских и мањинских права и слобода, из чл. 18. и 22. Устава, Уставни суд и овом приликом истиче да је реч о начелима у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, тако да иста не могу бити основ за изјављивање уставне жалбе. 

Када је реч о повреди права на неповредивост физичког и психичког интегритета и слободе мисли, савести и вероисповести, из члана 25. став 1. и члана 43. став 1. Устава , Уставни суд налази је уставна жалба, ratione materiae, неспојива са оспореним поступком у делу у коме се истиче повреда ових уставних норми. 

Тврдњу о повреди права детета из члана 64. Устава подносилац уставне жалбе ближе не образлаже, већ је изводи из навода о повреди права родитеља. Поред тога, Уставни суд подсећа да се на ово право може позвати само дете које сматра да му је оно повређено, не и родитељ у своје име. 

8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

Весна Илић Прелић, с.р.