Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби А. А . из Аустрије, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. јуна 2018. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. А . и утврђује да су пресудом Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21954/15 од 1. децембра 2015. године подносиоцу уставне жалбе повређена прав а на правично суђење и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21954/15 од 1. децембра 2015. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца окривљеног изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Пироту - Одељење суда у Димитровграду Пр. 4118/15 од 17. новембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. А . из Аустрије је , 15. јануара 2016. године, преко пуномоћника С . М, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21954/15 од 1. децембра 2015. године због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама „члана 32. став 2.“ и члана 58. став 1. Устава Републике Србије , као и због повреде права из члана 1. Протокола број 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Како се право гарантовано означеном одредбом наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање његове повред е цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Уставном жалбом се оспорава другостепена судска одлука којом је подносилац правноснажно оглашен кривим због учињеног девизног прекршаја и осуђен на новчану казну у износу од 30.000,00 динара, уз изрицање заштитне мере одузимање предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 10.000,00 евра.
У уставној жалби је наведено да је одузети новац законитог порекла, о чему су суду приложени докази, као и да изрицање заштитне мере превазилази сврху примене заштитних мера, јер је у очигледној несразмери са учињеним прекршајем, нарочито што учињеним прекршајем Републици Србији није учињена никаква штета. Подносилац је навео да суд има право да изрекне заштитну меру, али да се мора водити рачуна о постојању равнотеже између општег друштвеног интереса и права на мирно уживање имовине, која је у конкретном случају грубо нарушена.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, поништи оспорену пресуду и предмет врати на поновни поступак, те утврди постојање основа за враћање предметног ефективног страног новца, односно основа за накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Прекршајног суда у Пироту - Одељење суда у Димитровграду (I-5) Пр. 4118/15 од 17. новембра 2015.године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен је кривим за прекршај из члана 63. ст ав 1. т ачка 14) Закона о девизном пословању и осуђен је на новчану казну у износу од 30.000 динара уз изрицање заштитне мере одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 10.000 евра.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је против првостепене пресуде изјавио жалбу у којој је, поред осталог, истакао да је у конкретном случају заштитна мера претерана и превазилази како сврху примене заштитних мера, тако и општу сврху прекршајних санкција. Даље је навео да изречена заштитна мера није у складу са чланом 58. став 1. Устава и чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Коначно, навео је да првостепени суд није извео, поред осталог, доказ о пореклу предметног новца, а да је то учинио, могао би да примени институт делимичног одузимања предмета прекршаја. Бранилац је у прилогу изјављене жалбе доставио извод из банке, из кога се види да је подносилац 21. октобра 2015. године подигао износ од 19.245,43 евра.
Оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21954/15 од 1. децембра 2015. године је одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе изјављена против пресуд е Прекршајног суда у Пироту - Одељење суда у Димитровграду (I-5) Пр. 4118/15 од 17. новембра 2015. године.
У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је „првостепени суд правилно утврдио чињенично стање у погледу постојања прекршаја описаног у изреци првостепене пресуде“; да је „правилно окривљени оглашен одговорним за учињени прекршај, јер је у поступку утврђено да је дана 16. новембра 2015. године у 16,15 часова допутовао на излазу из Републике Србије на гранични прелаз Градина путничким возилом … и у поступку царинске контроле упитан на турском језику да ли има нешто да пријави за цариснку контролу, одговорио да нема ништа, те је детаљном контролом у предњем левом џепу панталона пронађено укупно 20.000,00 евра; да је „окривљеном враћен дозвољени износ од 10.000,00 евра, док је износ од 10.000,00 евра задржан потврдом број 25 од 16. новембра 2015. године, јер исти није имао потврду о уносу стране ефективне валуте у Републику Србије, којом би оправдао поседовање износа већег од 10.000,00 евра; да се „предлог браниоца окривљеног да се окривљеном одузме новац у мањем износу не може прихватити из разлога јер је правилно првостепени суд нашао да не постоје разлози за делимично одузимање новца“.
4. Одредбама члана 32. Устава је, поред осталог, утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (став 2.).
Одредбом члана 58. Устава је утврђено да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Сагласно одредбама члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1.) а претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2.).
Одредбама Закона o прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16-Одлука УС) прописано је: да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.); да су прекршајне санкције казне, казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере (члан 32.); да се за прекршај могу прописати казна затвора, новчана казна и рад у јавном интересу (члан 33.); да се новчана казна може расписати у распону од 5.000 до 150.000 динара за физичко или одговорно лице и да се изузетно од одредаба става 1. овог члана, за прекршаје из области јавних прихода, јавног информисања, царинског, спољнотрговинског и девизног пословања, животне средине, промета робе и услуга и промета хартијама од вредности законом могу прописати казне у сразмери са висином причињене штете или неизвршене обавезе, вредности робе или друге ствари која је предмет прекршаја, али не више од двадесетоструког износа тих вредности с тим да не прелази петоструки износ највећих новчаних казни које се могу изрећи по одредби става 1. овог члана (члан 39. став 1. тачка 1) и став 4.); да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.); да се као врста заштитне мере може прописати одузимање предмета (члан 52. став 1. тачка 1)); да се заштитне мере изричу уз изречену казну, опомену или васпитну меру (члан 53. став 2.); да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја могу одузети од учиниоца прекршаја, да ће суд који је донео пресуду одредити, у складу са посебним прописима, да ли ће се одузети предмети уништити, продати или предати заинтересованом органу, односно организацији и да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимање предмета (члан 54. ст. 1, 2. и 4. ).
Одредбама Закона о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14) прописано је: да се овим законом уређују једнострани преноси средстава плаћања из Републике Србије (у даљем тексту: Ре публика) и у Републику који немају обележја извршења посла између резидената и нерезидената (члан 1. став 1. тачка 4)); да Народна банка Србије прописује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранству и из иностранства (члан 31.); да царински орган врши контролу изношења из Републике и уношења у Републику ефективног страног новца, динара, чекова и хартија од вредности у путничком, робном и поштанском саобраћају (члан 47.); да царински орган на граничном прелазу привремено одузима од резидената и нерезидената уз издавање потврде, динаре и ефективни страни новац, чекове и хартије од вредности који гласе на страну валуту који прелазе износ који пропише Народна банка Србије (члан 48.); да ће се новчаном казном од 5.000 до 150.000 динара казнити за прекршај нерезидент – физичко лице ако не поступи у складу са прописом Народне банке Србије који уређује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства (члан 31.) (члан 63. став 1. тачка 14 )); да ће се за прекршај из члана 59. до 63. овог закона, поред новчане казне, изрећи и заштитна мера одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја и да се изузетно од одредбе става 1. овог члана, може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (члан 64. ст . 1. и 2.).
Одлуком Народне банке Србије о условима за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства („Службени гласник РС“, бр. 67/06, 52/08 и 18/09) прописано је: да нерезидент – физичко лице може слободно уносити у Републику ефективни страни новац, с тим што је дужан да износ већи од 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути пријави надлежном царинском органу, који му о томе издаје потврду (тачка 11а); да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац до износа од 10.000 евра, односно противвредност у другој станој валути, да ако овај нерезидент истовремено у иностранство износи динаре и ефективни страни новац – укупан износ тих средстава не може прећи 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути, те да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац изнад износа из става 1. ове тачке – који је пријавио при уласку у Републику – на основу потврде о уношењу ефективног страног новца у Републику, коју обезбеђује и оверава царински орган, који је подигао с девизног рачуна или девизне штедне књижице код банке у Републици – на основу потврде те банке, који је стекао продајом динара добијених претходним коришћењем платне картице у Републици – на основу потврде мењача, а да потврде из става 2. ове тачке царински орган поништава при првом изласку из Републике (тачка 12.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да су му повређена права на правично суђење и на имовину тако што му је пресудом Прекршајног суда у Пироту - Одељење суда у Димитровграду Пр. 4118/15 од 17. новембра 2015. године изречена заштитна мера одузимања законито стеченог новца, којом је одузета количина новца у драстичној несразмери са учињеним прекршајем. Уставни суд је утврдио да из навода и разлога уставне жалбе несумњиво произлази да подносилац, поред повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава, истиче и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, коју је очигледном омашком означио као одредбу члана 32. став 2. Устава, с обзиром на то да уставна жалба не садржи ниједан навод који би се могао довести у везу са садржином права из члана 32. став 2. Устава.
Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да је подносилац уставне жалбе, као нерезидент, 16. новембра 2015. године, на изласку из Републике Србије, на граничном прелазу Градина, износио у иностранство ефективни страни новац у износу од 20.000,00 евра, који није пријавио надлежном царинском органу приликом уласка у Републику Србију, те да није поседовао потврду царинског органа о уношењу овог новца у нашу земљу. У прекршајном поступку који је претходио уставносудском, подносиоцу уставне жалбе је изречена новчана казна у износу од 30.000,00 динара и заштитна мера одузимања предмета прекршаја у износу од 10.000,00 евра, иако је подносилац прекршајном суду, као доказ о пореклу одузетог новца , доставио извод из банке из којег је суд утврдио да је подносилац 21. октобра 2015. године подигао износ од 19.245,43 евра.
Уставни суд указује да је у више својих одлука, с утемељењем на пракси Европског суда за људска права, установио гаранције права на правично суђење. Посебна гаранција права на правично суђење односи се на обавезу суда да образложи своју одлуку (са тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, став 29.). Гаранције права на образложену судску одлуку, обавезују суд да наведе прецизне, јасне и разумљиве разлоге на којима базира одлуку, а који су изграђени на примени и тумачењу релевантог права. Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлук е. Судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права у предметима Georgiadis против Грчке, од 29. маја 1997. године, став 43 . и Higgins и остали против Француске, од 19. фебруара 1998. године, став 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету Van der Hurk против Холандије, одлука од 19. априла 1994. године, став 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижих судова. Међутим, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда.
У овом конкретном уставносудском предмету, Уставни суд констатује да у оспореној пресуди Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу не уочава да су узети у разматрање сви релевантни правни прописи, већ да је пресуда заснована само на примени члана 63. став 1. тачка 14 ) и члана 64. став 1. Закона о девизном пословању. Чланом 64. став 2. Закона прописана је могућност делимичног одузимања новца уколико „побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет узме у целини“. Разматрајући наводе Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу не уочава се да је суд с дужном пажњом приступио разматрању побуда и околности под којима је извршен прекршај, нити да је применио и тумачио наведену одредбу у целини, уз разматрање да ли би се сврха заштитне мере одузимања предмета прекршаја испунила и делимичним одузимањем предмета. У односу на наводе у жалби да је требало применити поред става 1. и став 2. наведеног члана Прекршајни апелациони суд - Одељење у Нишу констатује само да је „правилно првостепени суд нашао да не постоје разлози за делимично одузимање новца“. Тачније, Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу није, у складу са гаранцијама права на образложену судску одлуку, испитао одлучно питање које је у жалби против првостепене пресуде поставио бранилац подносиоца уставне жалбе – да му се одузме новац у мањем износу, већ се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда.
Прекршајни апелациони суд - Одељење у Нишу није образложио у складу са гаранцијама права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, значај и утицај чињенице да је новац који је предмет прекршаја законитог порекла, да је доказ о пореклу новца достављен суду, као и околности конкретног прекршаја, односно где се новац налазио, да ли је и како био сакривен, који је био начин преношења новца и сл. Додатно, у односу на истакнуто требало је ценити и то да је прекршилац странац, размотрити да ли је и у којој мери био упознат са пропи сима Републике Србије и санкција која може уследити у случају прекршаја. У том контексту треба имати у виду став Европског суда за људска права, по коме када суд одлучује да ли је одређено понашање било у складу са законом мора се имати у виду и околност да ли је закон био приступачан особи која је у питању и предвидљив по питању очекиваних последица (видети пресуду ЕСЉП у предмету Rotaru против Румуније, од 4. маја 2000. године, став 52.).
На основу наведеног Уставни суд сматра да оспорена пресуда не садржи уставноправно прихватљиво образложење разлога на основу којих је у конкретном случају оцењено да се сврха заштитне мере не би остварила и делимичним одузимањем предмета прекршаја у складу са одредбом члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, као и одредбама члана 5. став 2. и члана 51. став 1. Закона о прекршајима којима је прописана сврха санкције и сврха заштитне мере, а на шта је бранилац подносиоца уставне жалбе у жалбеном поступку указивао. На овај начин је доведено у питање право подносиоца да од другостепеног суда који је одлучивао о жалби добије образложене разлоге због којих његови жалбени наводи нису прихваћени. Стога је Уставни суд оценио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
6. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд констатује да подносилац наводе о повреди овог права, у суштини, образлаже тврдњом да је „изречена заштитна мера прекршаја – ефективног страног новца у износу од 10.000,00 евра у драстичној несразмери са бићем предметног прекршаја, односно самом радњом непријављивања предмета прекршаја“.
Уставни суд констатује да Устав у члану 58. став 1. гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Уставни суд даље констатује да право на имовину није апсолутно право, будући да Устав у ставу 2. члана 58. предвиђа могућност дозвољеног одузимања или ограничења права својине. Истовремено, сагласно пракси Европског суда за људска права, мирно уживање имовине, која је стечена на основу закона, може бити ускраћено или ограничено у јавном интересу утврђеном на основу закона (видети, поред осталих, пресуду у предмету Sporrong and Lonnroth против Шведске, од 23. септембра 1982. године, став 61.).
Да ли је мешање оправдано, односно да ли је одузимање или ограничење права својине у складу са гаранцијама утврђеним одредбом члана 58. став 2. Устава, мора се процењивати у сваком конкретном случају. Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, до дозвољеног одузимања права својине (имовине), које не представља повреду тог права, може доћи под кумулативно испуњеним условима: 1) да је такво одузимање прописано законом; 2) да постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине; 3) да је приликом одузимања права својине, успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, имајући у виду сврху и тежину мере (у смислу наведеног, видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предмету Ismayilov против Русије, број 30352/03, од 6. новембра 2008. године, Габрић против Хрватске, број 9702/04, од 5. фебруара 2009. године и Grifhorst против Француске, број 28336/02, од 26. фебруара 2 009. године).
Примењујући претходно наведено на конкретан случај, Уставни суд, пре свега, констатује да је неспорно да је подносилац имао право својине на предметном новцу, као и да му је у прекршајном поступку наведено право одузето изрицањем заштитне мере – одузимањем предмета прекршаја у износу од 10.000,00 евра, чиме је дошло до мешања у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд даље констатује да питање да ли та врста одузимања права својине представља и повреду права из члана 58. Устава, зависи од оцене постојања наведена три услова, односно оцене Суда да су оспореној пресуди испуњени напред наведени услови за дозвољено одузимање права својине.
Оцењујући постојање првог услова, да ли је одузимање својине прописано законом, Уставни суд констатује да је заштитна мера – одузимање предмета прекршаја прописана Законом о прекршајима и Законом о девизном пословању, који су и примењени у конкретном случају приликом одузимања права својине подносиоца уставне жалбе.
Испитујући постојање другог услова, да ли постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине подносиоца, Уставни суд је оценио да је ово мешање тежило легитимном циљу у општем интересу. Наиме, материја промета и преноса новца носи посебну осетљивост, с обзиром на то да може бити скопчана са криминалним активностима, те да порекло новца може бити незаконито, па су утолико прописи у овој области у уској повезаности са ограничењем права на имовину у сврху заштите јавног интереса. Са друге стране, постоје и оне правне ситуације у којима имовина јесте законитог порекла, али да и поред тога постоји овлашћење јавних власти да у одређеној мери зад иру у то право. Наиме, сам чин уношења , односно преношења новца преко државне границе и територије Републике Србије није противзаконит, под прописаним условима. Законито је новац унети и пренети, без ограничења износа , уз обавезу која се састоји у пријављивању и узимању потврде о поседовању и преношењу оног новчаног износа који прелази границу од 10.000,00 евра, до које не постоји обавеза пријављивања. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе није имао потврду о уносу стране ефективне валуте у Републику Србију, нити је приликом изласка пријавио новац. Оцењујући испуњеност трећег услова, односно да ли је приликом одузимања права својине успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, правична равнотежа, односно потребна сразмерност између јавног интереса и интереса појединца неће бити постигнута, уколико је неко лице сносило појединачан и прекомеран терет (видети, поред осталих, пресуде у предметима Ismayilov против Русије, од 6. новембра 2008. године, став 38; Габрић против Хрватске, од 5. фебруара 2009. године, став 39; Grifhorst против Француске, од 26. фебруара 2009. године, став 94; Бољевић против Хрватске, од 31. јануара 2017. године, став 41.). Да би мешање у мирно уживање имовине било сразмерно треба да одговара озбиљности повреде, а санкција тежини учињеног казненог дела и последици које оно производи. При томе суд мора водити рачуна и о томе да ли је извршењем казненог дела настала и каква штета за државу.
У конкретном случају, како би се установила сразмерност извршеног прекршаја и изречене санкције, Уставни суд најпре констатује да је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим зато што је пропустио да надлежним царинским властима пријави да преноси у иностранство ефективни страни новац у износу од 20.000,00 евра. За ту врсту прекршаја, применом релевантог правног оквира, суд може одредити санкцију која се састоји у новчаној казни и заштитну меру одузимања предмета прекршаја у потпуности или делимично, а сходно члану 64. став 1. и став 2. Закона о девизном пословању. Уставни суд је утврдио да је у Закону о прекршајима прописано да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.), а да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.).
Оцењујући сразмерност изречене санкције, Уставни суд напомиње да је суд изрекао санкцију новчану казну у износу од 30.000,00 динара и заштитну меру одузимања целокупног износа непријављеног новца. Уставни суд понавља и на овом месту да Законом о девизном пословању није прописана обавеза потпуног одузимања новца који се непријављен преноси, већ да се изузетно може извршити делимично одузимање предмета уколико се на основу побуда или других околности под којима је прекршај изведен може закључити да није оправдано да се предмет одузме у целини.
Имајући у виду напред речено, Уставни суд сматра да је сразмерност у санкционисању нарушавања јавног интереса који се у конкретном случају огледао у непријављивању преношења одређеног износа новца са Уставом зајемченим правом појединца на мирно уживање имовине нарушена.
Стога је Уставни суд оценио да одузимање предмета прекршаја у целини, уз изречену новчану казну, представља прекомеран терет за подносиоца уставне жалбе, те да изречена заштитна мера, као мера у циљу заштите јавног интереса, није била сразмерна заштити права подносиоца на мирно уживање имовине.
7. Полазећи од свега претходно изложеног, сагласно одредабама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), Уставни суд је у тачки 1. изреке уста вну жалбу усвојио и утврдио да су пресудом Прекршајног апелационог суда - Одељење у Нишу Прж. 21954/15 од 1. децембра 2015. године подносиоцу уставне жалбе повређен а прав а на правично суђење и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, док је у тачки 2. изреке поништио оспорену пресуду и одредио да Прекршајни апелациони суд - Одељење у Нишу донесе нову одлуку о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Пироту - Одељење суда у Димитровграду Пр. 4118/15 од 17. новембра 2015. године.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р