Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mилан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С . Б . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. децембра 2017. године, донео je
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба С . Б . изјављена против став ова другог, трећег, четвртог и петог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П2. 3110/10 од 19. јануара 2012. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Б . из Београда је, 21. марта 2014. године, у своје име и у име мал. М. Б, а преко пуномоћника М. К, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против ставова другог, трећег, четвртог и петог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П2. 3110/10 од 19. јануара 2012. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 23, чл. 25, чл. 36. и чл. 64. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе С. Б . повређено право на једнаку заштиту права, а да су “његовом малолетном детету М . Б . повређена Уставом зајемчена права на људско достојанство, физички и психички интегритет... права детета на заштиту од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања“; да првостепени суд није донео одлуку о захтеву подносиоца уставне жалбе С. Б . за изузеће вештака у овој правној ствари, те да су постојале околности које су доводиле у сумњу непристрасност ових лица која су запослена на Клиници за дечију психијатрију и неурологију М. ф . у Б, јер је тужена -противтужиља запослена на М . ф . у Б . – Институту за п . ф, а који се налази у истој улици као и клиника којој је поверено вештачење; да је надлежни Центар за социјални рад општине Н . учинио бројне пропусте у раду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређен о или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду П2. 3110/10, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Ова парница је вођена по тужбама тужиоца-противтуженог С . Б, овде подносиоца уставне жалбе, и тужене -противтужиље С . Ж . Б, ради развода брака парничних странака и поверавања њиховог детета мал. М . Б . на самостално вршење родитељског права.
Првостепени суд је у више наврата наложио Градском центру за социјални рад – Одељење Н. да достави налаз и мишљење на околност подобности парничних странака за вршење родитељског права над мал. М . Б.
Наведени орган старатељства је дописом од 29. октобра 2010. године обавестио парнични суд да је тужилац-противтужени потпуно прекинуо сарадњу и контакт са стручним тимом задуженим да врши опсервацију односа између парничних странака и мал. детета, па да је у конкретном случају нужно да се изврши вештачење на наведене околности путем неке друге установе.
Први основни суд у Београду је решењем П2. 3110/10 од 10. новембра 2010. године одредио да се изведе доказ вештачењем у овој правној ствари на околност процене подобности парничних странака за вршење родитељског права и одржавања личних односа родитеља коме дете није поверено на старање и детета, те је вештачење поверио Клиници за дечију психијатрију и неурологију М . ф . у Б.
Тужилац-противтужени је 2. децембра 2010. године поднео захтев за изузеће комисије вештака, истичући да је тужена -противтужиља запослена на М . ф . у Б . и да постоје околности које доводе у сумњу непристрасност комисије. Првостепени суд до закључења главне расправе није одлучио о наведеном захтеву.
Након што је именована комисија доставила тражени налаз и мишљење, Први основни суд у Београду је решењем П2. 3110/10 од 18. маја 2011. године (које је потврђено решењем Вишег суда у Београду Гж. 12559/11 од 19. октобра 2011. године) одредио привремену меру тако што је мал. М. Б . поверио туженој-противтужиљи на самостално вршење родитељског права све до правноснажног окончања ове парнице .
Први основни суд у Београду је 19. јануара 2012. године донео оспорену пресуду, којом је: у ставу првом изреке развео брак парничних странака; у ставу другом изреке поверио мал. М. Б . на старање туженој-противтужиљи, која ће самостално вршити родитељско право; у ставу трећем изреке одредио модел одржавања личних односа наведеног детета са тужиоцем-противтуженим, као родитељем који не врши родитељско право; у ставу четвртом изреке одредио начин преузимања и враћања детета од стране тужиоца-противтуженог; у ставу петом изреке одредио мере заштите од насиља у породици у трајању од годину дана, тако што је забранио парничним странкама свако дрско, безобзирно и злонамерно понашање којим се угрожава психички и физички интегритет другог родитеља и малолетног детета и наложио да се приликом преузимања детета уздрже од оваквог понашања. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у налазу и мишљењу комисије вештака констатовано да су проблеми у браку парничних странака присутни од самог заснивања те заједнице и интезивирани рођењем детета, па да генеза проблема лежи у томе што парничне странке нису успеле да успоставе функционалну брачну заједницу у оквиру примарне породице тужиоца-противтуженог, због постојећих разлика у начину решавања свакодневних животних ситуација и претеране везаности супружника за своје примарне породице; да брачни однос парничних странака карактерише дубоко међусобно неповерење, неразумевање, непријатељство са вређањем и псовањем, а да је међусобно оптуживање за физичко и психичко злостављање у највећем делу у функцији борбе за старатељство; да однос родитеља према малолетном детету карактеришу неусаглашени васпитни ставови родитеља који су одраз њиховог конфликта; да је тужена-противтужиља у највећем делу преузела бригу око мал. детета, што је одговарајуће узрасту детета и улози мајке, док тужилац-противтужени себе поставља у пасивну позицију родитеља који није активан у свакодневној бризи око детета, јер му је то “забрањено“ од стране тужене-противтужиље, али да је изузетно активан у прибављању доказа о томе да је тужена-противтужиља злостављала дете; да је у суштини код оба родитеља присутно занемаривање потреба детета у функцији јачања привржености детета за сваког од њих понаособ; да је тужена-противтужиља у родитељској улози често анксиозна и пребрижна, са нешто ригиднијим границама, док је тужилац-противтужени емоцинално везан за дете, има пасивнији родитељски став и углавном “све допушта“ без постављања јасних граница; да је комисија вештака предложила да се мал. дете повери туженој-противтужиљи, с обзиром на узрасно условљену и фукционалну упућеност детета на мајку, која у овом тренутку поседује више расположивих психолошких ресурса за старање о детету; да су вештаци др А.Л. и др С.П. на рочишту за главну расправу одржаном 19. септембра 2011. године истакле да је тачно да су у појединим случајевима, који су забележени камерама, реакције тужене-противтужиље према детету биле сувише наглашене, али су напоменуле да је читава атмосфера у домаћинству парничних странака била лоша, па да из понашања самог детета које је праћено у више разговора произлази да не постоји ризик од понављања оваквог понашања тужене-противтужиље; да првостепени суд налази да су именовани вештаци у потпуности одговорили на задатак који им је дат, те да су на крајње стручан и професионалан начин извршили опсервацију односа детета са својим родитељима и дали објективно мишљење засновано на правилима струке, због чега је суд оценио и да није потребно да се одреди ново вештачење које би се поверило другој институцији, на чему је инсистирао тужилац-противтужени; да овоме иде у прилог и налаз и мишљење Градског центра за социјални рад – Одељење Н . број 56052-452/10 од 7. новембра 2011. године, а који је дат након што је донето наведено решење о привременој мери; да је орган старатељства оценио да је, након пресељења тужене -противтужиље са дететом у стан њене мајке, изостао и свакодневни партнерски конфликт, па да тужена-противтужиља живи у заједници са мајком у складним породичним односима која јој помаже у збрињавању детета; да је сведен на минимум ниво стреса којем су били изложени тужена-противтужиља и дете, те да је тужена-противтужиља доминантно негујућа и усмеравајућа, препознавајући и стимулишући постојеће потенцијале детета; да је тужилац-противтужени опет одбио да учествује у поступку пред органом старатељства, који је предложио да је у најбољем интересу детета да настави да живи са мајком, као и да је потребно да парничне странке успоставе фукционалну родитељску комуникацију и сарадњу, имајући у виду њихове вербалне конфликте до којих је долазило приликом преузимања детета; да је првостепени суд применом одредаба чл. 78. и 270. Породичног закона донео одлуку да се дете повери туженој-противтужиљи на старање, сматрајући да је оваква одлука у најбољем интересу детета и узимајући у обзир пол и узраст детета, као и његову блискост са мајком, сигурност коју осећа поред ње и да не постоји ризик да ће мајка злостављати дете, што је потврдио орган старатељства када је извршио опсервацију односа по исељењу тужене-противтужиље и детета из домаћинства у којем су заједно живели са тужиоцем-противтуженим; да је суд сматрао да није потребно тражити и мишљење Градског центра за социјални рад – Одељење П, с обзиром да је ново пребивалиште тужене-противтужиље на територији овог одељења, из разлога што се подручна јединица органа старатељства на Н. укључила у поступак по налогу суда, чак и пре подношења тужбе након обраћања парничних странака, при чему је тужилац -противтужени одбио сарадњу са овим одељењем, како у моменту давања налаза и мишљења у новембру 2011. године, тако и раније.
Одлучујући о жалбама парничних странака, Апелациони суд у Београду је пресудом Гж2. 1185/12 од 12. децембра 2012. године одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепену пресуду у ставовима другом, трећем, четвртом и петом изреке, прихватајући правно становиште Првог основног суда у Београду у погледу поверавања мал. М. Б . на самостално вршење родитељског права туженој -противтужиљи. Другостепени суд је у образложењу пресуде констатовао да је ценио наводе жалбе тужиоца-противтуженог, према којима није одлучено о његовом захтеву за изузеће вештака Клинике за дечију психијатрију и неурологију М. ф . у Б, па је оценио да неодлучивање о том захтеву представља релативно битну повреду правила поступка, која није од утицаја на правилност и законитост побијане пресуде , истичући да је налаз и мишљење именованих вештака стручан и аргументован, као и да је сам тужилац-противтужени платио трошкове за обављање вештачења, иако се противио именовању тих вештака.
Одлучујући о ревизији тужиоца – противтуженог, Врховни касациони суд је 14. новембра 2013. године донео пресуду Рев. 1051/2013, којом је: у ставу првом изреке одбио као неосновану ревизију тужиоца-противтуженог изјављену против наведене другостепене пресуде у делу којим је потврђена првостепена пресуда у ставовима другом, трећем и четвртом изреке; у ставу другом изреке одбацио као недозвољену ревизију тужиоца -противтуженог изјављену против наведене другостепене пресуде, у делу којим је потврђена првостепена пресуда у ставу петом изреке .
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, као и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је физички и психички интегритет неповредив, те да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости, па да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет, те да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања, као и да деца рођена изван брака имају једнака права као деца рођена у браку, а да се права детета и њихова заштита уређују законом (члан 64.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, која је од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 253. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењивао на предметни парнични поступак, било је прописано: да ве штак може бити искључен или изузет из истих разлога као и судија или судија-поротник (став 1); да је стран ка дужна да поднесе захтев за изузеће вештака чим сазна да постоји разлог за изузеће, а најдоцније пре почетка извођења доказа вштачењем (став 2.); да о захтеву за искључење и изузеће одлучује суд, а да судија замољеног суда и председник већа одлучују о изузећу ако им је поверено извођење доказа вештачењем (став 4.); да ће суд, а ко је странка сазнала за разлог за искључење или изузеће после извршеног вештачења и приговара вештачењу из тог разлога, поступити као да је захтев стављен пре извршеног вештачења (став 6.).
Одредбом члана 270. Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 и 6/15) је предвиђено да је суд, пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права, дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима.
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди Уставом зајемчених права у предметном парничном поступку, Уставни суд је најпре констатовао да подносилац уставне жалбе С . Б, с једне стране, оспорава првостепену пресуду донету у брачном спору по тужбама парничних странака за развод брака и поверавање детета на самостално вршење родитељског права, сматрајући да је повређено његово право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава , те да исти подносилац, с друге стране, изјављује уставну жалбу у име мал. М. Б , истичући да је његовом сину у овом породичном спору повређено право на људско достојанство из члана 23. Устава, право на н еповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава и права детета из члана 64. Устава.
Имајући у виду наводе подносиоца уставне жалбе којима образлаже тврдње о повреди његовог права на једнаку заштиту права, а којима се првенствено указује на неодлучивање првостепеног суда о његовом захтеву за изузеће вештака, Уставни суд је закључио да наведени подносилац доводи у питање правичност предметног парничног поступка по њега, па је у том смислу испитивао да ли је у овом породичном спору повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У том контексту, Уставни суд истиче да је одредбама члана 253. Закона о парничном поступку из 2004. године, који се примењивао у парници у којој је донета оспорена пресуда, омогућено странкама да поднесу захтев за искључење или изузеће вештака, као посебног учесника у поступку кога ангажује суд, када је ради утврђивања неке чињенице потребно стручно знање којим суд не располаже. Разлози за искључење или изузеће вештака су били идентични разлозима због којих су странке могле да траже изузимање од поступања у предмету судија професионалаца и судија поротника , а који су таксативно били предвиђени одредбама члана 66. наведеног процесног закона. То су разлози који у објективном или субјективном погледу могу изазвати сумњу у непристрасност судија, односно вештака. Уставни суд је приметио да захтев за искључење или изузеће вештака није могао бити предмет опструкције парничних странака, зато што је Закон о парничном поступку из 2004. године предвидео одређени временски оквир за подношење тог процесног средства. Дакле, странка је имала дужност да поднесе наведени захтев најкасније пре почетка извођења доказа вештачењем, а изузетно и након обављеног вештачења уколико је странка тек у тој фази поступка сазнала за разлог за искључење или изузеће. Примењујући наведено на конкретни случај, Уставни суд је увидом у списе предмета утврдио да је подносилац уставне жалбе С. Б . благовремено (након што је првостепени суд донео решење којим је одредио да се изведе доказ вештачењем у овој правној ствари) поднео захтев за изузеће Клинике за дечију психијатрију и неурологију М. ф . у Б, указујући да је тужена-противтужиља запослена на истом факултету због чега је довео у питање непристраност поменуте установе, а да Први основни суд у Београду није одлучио о његовом захтеву до закључења главне расправе. Полазећи од изнетог, Уставни суд је закључио да је поступајући првостепени суд прекршио одредбу члана 253. Закона о парничном поступку на штету подносиоца уставне жалбе С. Б.
Међутим, одлучујући о основаности уставне жалбе наведеног подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је пре свега имао у виду да је оспорена пресуда донета у породичном спору ради поверавања детета на самостално вршење родитељског права, у коме парнични суд има дужност да, у вези оцене подобности родитеља за вршење тог права, затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства. Подносилац уставне жалбе је у конкретном случају одбио да учествује у поступку опсервације односа између парничних странака и мал. М . Б . пред надлежним Градским центром за социјални рад – Одељење Н, због чега је Први основни суд у Београду био принуђен да вештачење на задате околности повери другој установи. С тим у вези, Уставни суд налази да се оцена првостепеног суда о подобности тужене-противтужиље за самостално вршење родитељског права не темељи само на налазу и мишљењу Клинике за дечију психијатрију и неурологију М. ф . у Б, већ и налазу и мишљењу наведеног органа старатељства датом након што је у предметном парничном поступку донето решење о привременој мери, а који је вршио експертизу односа између парничних странака и мал. детета после пресељења тужене -противтужиље са мал. М. Б . у стан њене мајке. При томе, подносилац уставне жалбе је поново и у овој фази парничног поступка одбио сарадњу са стручним тимом Градског центра за социјални рад – Одељење Н.. Стога Уставни суд сматра да Први основни суд у Београду приликом доношења оспорене пресуде није показао било какву произвољност у оцени доказа битних за одлуку о поверавању мал. М . Б . на самостално вршење родитељског права. Полазећи од свега наведеног, а посебно узимајући у обзир континуирано одбијање подносиоца уставне жалбе да се подвргне испитивању од стране органа старатељства, који је првенствено овлашћен да даје стручни налаз и мишљење у овој врсти породичних спорова, Уставни суд је оценио да повреда Закона о парничном поступку из 2004. године на штету подносиоца, у конкретном случају, нема тежину повреде Уставом зајемченог права на правично суђење.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу С. Б , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је његовом сину мал. М. Б . повређено право на људско достојанство из члана 23. Устава, право на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава и право детета из члана 64. Устава у предметном парничном поступку, Уставни суд је имао у виду правне последице правноснажне пресуде донете у брачном спору по тужби за развод брака супружника који имају заједничко дете. У том контексту, Уставни суд истиче да је парнични суд у оваквој врсти брачног спора дужан увек да одлучи и о вршењу родитељског права, без обзира да ли су странке поставиле такав тужбени захтев у парници, у смислу члана 226. став 1. Породичног закона. То представља одступање од начела диспозиције које је доминантно у парничном поступку. С тим у вези, Уставни суд даље констатује да парнични суд, у оваквим правним ситуацијама када долази до престанка заједнице живота супружника, може донети две врсте одлука о вршењу родитељског права. Породични закон познаје одлуку о заједничком вршењу родитељског права, која се у пракси ретко јавља, јер се она доноси једино у случају када је парница покренута на основу предлога за споразумни развод брака који садржи и одговарајући споразум супружника о заједничком вршењу родитељског права и уколико суд оцени да је такав споразум у најбољем интересу детета, као и одлуку о самосталном вршењу родитељског права, која се у пракси чешће јавља и која се доноси у три случаја: уколико парнични суд процени да споразум супружника о заједничком или самосталном вршењу родитељског права није у најбољем интересу детета; уколико суд оцени да је споразум супружника о самосталном вршењу родитељског права у најбољем интересу детета; у случају када не постоји споразум о самосталном вршењу родитељског права, када суд врши сопствену оцену о томе који је родитељ подобан да му се дете повери на старање и самостално вршење родитељског права (као што је била реч и у предметном парничном поступку). Дакле, Уставни суд је закључио да лице које на основу судске одлуке врши самостално родитељско право има право и обавезу да се стара о том детету што обухвата чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање и управљање и располагање имовином детета, а да родитељ који не врши родитељско право има искључиво право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да са другим родитељем који врши родитељско право заједнички и споразумно одлучује о питањима која битно утичу на живот детета, а о чему говори одредба члана 78. став 3. Породичног закона. То опет значи да родитељ који не врши родитељско право нема законско овлашћење да заступа дете тако што ће покретати поступке ради заштите његових права и интереса. Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду да је подносилац уставне жалбе мал. М . Б . на основу правноснажне пресуде Првог основног суда у Београду П2. 3110/10 од 19. јануара 2012. године (ова пресуда је постала правноснажна доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Гж2. 1185/12 од 12. децембра 2012. године) поверен туженој-противтужиљи С . Ж . Б . на самостално вршење родитељског права, Уставни суд је закључио да подносилац С . Б . од момента правноснажности наведене пресуде нема више овлашћење за заступање његовог сина. Самим тим, Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе у конкретном случају није могао ни да пренесе овлашћење за заступање на ад воката М. К, па није посебно ценио тврдње о повреди права мал. М . Б . зајемчених одредбама чл. 23, 25. и 64. Устава.
6. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
