Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић, и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Владимира Стајковића, Далибора Богдановића, Божидара Јовића, Душана Богдановића и Слободана Ђукића, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Владимира Стајковића и утврђује да je решењима Вишег суда у Београду Кв. 4489/2013 од 17. октобра 2013. године, Кв. 194/14 од 23. јануара 2014. године и Кв. 540/14 од 21. фебруара 2014. године и решењима Апелационог суда у Београду Кр. 87/13 од 16. августа 2013. године, Кж2. 3813/13 од 29. августа 2013. године, Кж2. 4812/13 од 7. новембра 2013. године, Кж2. 183/14 од 3. фебруара 2014. године и Кж2. 463/14 од 5. марта 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбама члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба Владимира Стајковића одбацује.
2. Усваја се уставна жалба Далибора Богдановића, Божидара Јовића, Душана Богдановића и Слободана Ђукића и утврђује да je решењима Вишег суда у Београду Кв. 4489/14 од 17. октобра 2013. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 4812/13 од 7. новембра 2013. године повређено право подносилаца уставне жалбе на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбама члана 31. Устава Републике Србије.
3. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владимир Стајковић из Београда је, 30. септембра 2013. године, преко пуномоћника Зоре Добричанин Никодиновић, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кр. 87/13 од 16. августа 2013. године и Кж2. 3813/13 од 29. августа 2013. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1, члана 34. ст. 3. и 4. и члана 36. Устава Републике Србије, која је у уписнику Суда заведена под бројем Уж-7750/2013.
Владимир Стајковић из Београда је, 6. децембра 2013. године, преко пуномоћника Радомира Б. Којића, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу, уређену 31. децембра 2013. године, против решења Вишег суда у Београду Ки. 275/13 од 19. априла 2013. године, Ки. 275/13 од 13. маја 2013. године, Кв. 2294/13 од 17. маја 2013. године, Кв. 2851/13 од 17. јуна 2013. године, Кв. 4489/13 од 17. октобра 2013. године и Кв. 4868/13 од 15. новембра 2013. године, решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2542/13 од 3. јуна 2013. године, Кр. 76/13 од 15. јула 2013. године, Кж2. 3481/13 од 8. августа 2013. године, Кр. 87/13 од 16. августа 2013. године, Кж2. 3813/13 од 29. августа 2013. године, Кр. 101/13 од 13. септембра 2013. године, Кж2. 4230/13 од 1. октобра 2013. године, Кр. 108/13 од 11. октобра 2013. године и Кж2. 4812/13 од 7. новембра 2013. године и предлога за продужење притвора Ки. 275/13 од 12. и 29. јула 2013 године, због повреде права из чл. 27, 31. и 32. Устава, која је заведена под бројем Уж-10448/2013.
Далибор Богдановић, Божидар Јовић, Душан Богдановић и Слободан Ђукић, сви из Београда, су 10. децембра 2013. године, преко пуномоћника Милоша Мршовића и Жељка Санковића, адвоката из Београда, Уставном суду поднели уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 4489/13 од 17. октобра 2013. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 4812/13 од 7. новембра 2013. године, због повреде права из члана 27. став. 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, која је заведена под бројем Уж-10498/2013 и која је спојена уз списе предмета Уж-10448/2013 , имајући у виду да су оспорени исти акти о продужењу притвора (решење Вишег суда у београду Кв. 4489/13 од 17. октобра 2013. године и решење Апелационог суда у Београду Кж2. 4812/13 од 7. новембра 2013. године).
Владимир Стајковић из Београда је, 5. марта 2014. године, преко пуномоћника Зоре Добричанин Никодиновић, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 194/14 од 23. јануара 2014. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 183/14 од 3. фебруара 2014. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, која је заведена под бројем Уж-2042/2014.
Владимир Стајковић из Београда је 4. априла 2014. године, преко пуномоћника Зоре Добричанин Никодиновић, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 540/14 од 21. фебруара 2014. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 463/14 од 5. марта 2014. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, која је заведена под бројем Уж-3118/2014.
Уставни суд је, имајући у виду да се разлози о повреди означених Уставом зајемчених права у свим уставним жалбама заснивају на истим тврдњама, те да се оспоравају решења о продужењу притвора која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж-3118/2014, Уж-2042/2014 и Уж-10448/2013 списима предмета Уж-7750/2013, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13).
1.1. Подносилац уставне жалбе Владимир Стајковић у уставној жалби од 30. септембра 2013. године, у односу на оспорена Апелационог суда у Београду Кр. 87/13 од 16. августа 2013. године и решење Кж2. 3813/13 од 29. августа 2013. године, истиче повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1, члана 34. ст. 3. и 4. и члана 36. ст. 1. и 2. Устав, те поред осталог, наводи:
- да се налази у притвору од 17. априла 2013.године;
- да је Више јавно тужилаштво у Београду својим актом Кт. 254/13 од 13. августа 2013. године поднело предлог Апелационом суду у Београду да се према њему (и другим лицима) продужи притвор, који предлог је одбијен као неоснован решењем Апелационог суда у Београду Кр. 85/2013 од 14. августа 2013. године, уз образложење да се „у овој фази поступка морају навести и специфични разлози за продужење притвора прописани у члану 144. став 3. Законика о кривичном поступку које тужилац није навео, нити је такав предлог упућен од истражног судије“;
- да је потом „дежурни“ истражни судија Окружног суда у Београду сачинио службену белешку у којој је наведено да се „констатује да је обављен телефонски разговор са поступајућим истражним судијом у поступку Ки. 275/13 Д.З. преко мобилног телефона XXX, те да је исти упознат са доношењем решења Апелационог суда у Београду Кр. 85/13 од 14. августа 2013. године и да се поступајући истражни судија изјаснио да се везано за одлуку о притвору поступи сагласно закону смислу одредбе члана 145. Законика о кривичном поступку“, из чега подносилац закључује да је изјава поступајућег истражног судије „евидентно“ била усмерена на укидање притвора, јер је наведеном одредбом З аконика прописано да „ако се пpитвор укида због истека рока трајања притвора, одлуку о томе доноси истражни судија“;
- да, дакле , „15. августа 2013. године, истражни судија није сматрао за потребно да предложи продужење притвора“;
- да је 16. августа 2013. године сачињена нова службена белешка у којој је наведено „да се консатује да је поступајући истражни судија З.Ђ. дана 16. августа 2013. године, у 10,30 часова, од стране судске управе извештен да су накнадно обављене консултације са судијом Д.Ђ, те да се исти присетио да постоји његов предлог за продужење притвора према свим осумњиченима“, који предлог се није налазио у списима предмета, нити је био потписан;
- да је Апелациони суд у Београду 16. августа 2013. године донео оспорено решење Кр. 87/1 којим је према подносиоцу и другим лицима продужио притвор за још један месец;
- да му је оспореним решењима Апелационог суда у Београду продужен притвор „супротно изричитим законским одредбама“, јер из одредбе члана 144. став 3. Законика о кривичном поступку произлази да предлог за продужење притвора могу дати и јавни тужилац и истражни судија али „никако један па други како је то тумачено у овом предмету“;
- да једно веће тражи да се у овој фази поступка предлог јавног тужиоца за продужење притвора не може заснивати само на томе да још стоје основи из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, већ да се у овој фази поступка морају навести и специфични разлози за продужење притвора прописани у члану 144. став 3. Законика о кривичном поступку, које тужилац није навео, нити је таккав предлог упућен од истражног судије, док је друго веће истог суда, по предлогу истажног судије , нашло да је према њему потребно продужити притвор за још један месец јер из списа предмета произлази да истрага још увек није окончана, те да је донета наредба за ДНК вештачење које још увек није обављено;
- да се 16. августа 2013. године, када је донето оспорено решење Апелационог суда у Београду Кр. 87/13, у списима предмета налазило ДНК вештачење које је у Вишем суду примљено још 8. јула 2013. године;
- да у тренутку доношења оспорених решења нису постојали важни разлози за продужење притвора, као и да „санкција за неажурност органа гоњења, не сме и не може бити продужење притвора“ ;
- да му је притвор продужен из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, односно због постојања особитих околности да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и да се у образложењу оспорених решења наводи да је раније осуђиван четири пута, али да надлежни судови нису имали у виду да је „од последње осуде за неистоврсно кривично дело од кривичног дела које му се сада ставља на терет протекло већ пуних седам година, а од последње осуде за кривично дело тешке крађе пуних петнаест година“;
- да није било места поновном одлучивању о продужењу притвора за још три месеца, имајући у виду да је претходно Апелациони суд у Београду одбио предлог тужилаштва, тако да није могао након тога да усвоји предлог истражног судије.
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених Уставом зајемчених права и права на накнаду нематеријалне штете, оспорена решења поништи и Одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
1.2. Подносилац уставне жалбе Владимир Стајковић у уставној жалби од 6. децембра 2013. године, уређеној 31. децембра 2013. године, у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду (Ки. 275/13 од 19. априла 2013. године, Ки. 275/13 од 13. маја 2013. године, Кв. 2294/13 од 17. маја 2013. године, Кв. 2851/13 од 17. јуна 2013. године, Кв. 4489/13 од 17. октобра 2013. године и Кв. 4868/13 од 15. новембра 2013. године), оспорена решења Апелационог суда у Београду (Кж2. 2542/13 од 3. јуна 2013. године, Кр. 76/13 од 15. јула 2013. године, Кж2 3481/13 од 8. августа 2013. године, Кр. 87/13 од 16. августа 2013. године, Кж2. 3813/13 од 29. августа 2013. године, Кр. 101/13 од 13. септембра 2013. године, Кж2. 4230/13 од 1. октобра 2013. године, Кр. 108/13 од 11. октобра 2013. године и Кж2. 4812/13 од 7. новембра 2013. године) и оспорене предлоге за продужење притвора Ки. 275/1 3 од 12. и 29. јула 2013 године , истиче повреде права из чл. 27, 31. и 32. Устава, те, поред осталог, наводи:
- да су сва решења којима се према њему продужава притвор након 22. јула 2013. године, када је изведен последњи доказ у истрази, произвољна и да нису заснована на закону;
- да се образложења свих оспорених решења „своде на опис дела које му се ставља на терет и да је већ осуђиван за кривична дела са елементима насиља чије је битно обележје прибављање противправне имовинске користи“, при чему „ни једно од дела за које је раније осуђиван у себи не садрже елементе насиља“;
- да у периоду 22. јула 2013. до 16. октобра 2013. године (када је подигнута оптужница) није предузета нити једна радња;
- да судови нису у року од 48 сати одлучивали о жалбама изјављени против првостепених решења;
- да „решења о притвору садрже недовољно и контрадикторно образложење“, односно да нису довољно образложена;
- да се надлежни судови у другостепеним решењима нису „осврнули на све аргументе који би могли довести до другачије одлуке“.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених Уставом зајемчених права и права на накнаду нематеријалне штете.
1.3. Подносиоци уставне жалбе Далибор Богдановић, Божидар Јовић, Душан Богдановић и Слободан Ђукић у уставној жалби од 10. децембра 2013. године у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Кв. 4489/13 од 17. октобра 2013. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 4812/13 од 7. новембра 2013. године истичу повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, сматрајући да су надлежни судови у оспореним решењима „пропустили да за своје одлуке дају јасне, довољ не и индивидуализоване разлоге, да одговоре на наводе из жалбе, као и да су оспорена решења донета на основу нетачних чињеничних и правних конструкција и претпоставки из којих је погрешно оцењено да постоје општи и додатни услови за продужење притвора“, односно јер оспорена решења „не садрже јасне, довољне, индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора, односно да се понављају стереотипни, паушални, нејасни и нетачни разлози, те се притвор продужава по аутоматизму“.
Подносиоци посебно истичу следеће:
- да се у притвору налазе од 17. априла 2013. године;
- да је Апелациони суд у Београду решењем Кр. 85/13 од 14. августа 2013. године одбио предлог Вишег јавног тужилаштва у Београду да се према њима продужи притвор , са образложењем да нису наведене истражне радње које треба предузети, те да се морају навести специфични разлози за продужење притвора, сагласно одредбама Законика о кривичном поступку, које тужилац није навео;
- да је након овог решења притвор продужен због ДНК вештачења, које је у тренутку продужења притвора већ било обављено и здружено уз списе предмета још 8. јула 2013. године, тако да овај разлог свакако није могао да стоји као разлог за продужење;
- да у периоду од 22. јула 2013. па до 10. децембра 2013. године, када је поднета уставна жалба, није предузета нити изведена ниједна доказна радња;
- да је Апелациони суд у Београду 15. новембра 2011. године донео решење Кж2. 4920/13 којим је преиначио решење истог суда Кр. 108/13 од 11. октобра 2013. године, тако што је одбио предлог истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 275/13 од 12. септембра 2013. године да се према подносиоцима продужи притвор, те да је наведеним другостепеним решењем утврђено да су се у периоду од 17. августа па надаље неосновано налазили у притвору, али да притвор није укинуо, већ само навео да је ово решење декларативне природе;
- да нису постојали нарочито важни разлози да се притвор продужи, те да и оспореним решењима повређена означена Уставом зајемчена права.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и „наложи њихово отклањање“, досуди „тражену накнаду“ и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
1.4. Подносилац уставне жалбе Владимир Стајковић у уставној жалби од 5. марта и 4. априла 2014. године у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Кв. 194/14 од 23. јануара 2014. године и Кв. 540/14 од 21. фебруара 2014. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 183/14 од 3. фебруара 2014. године и Кж2. 463/14 од 5. марта 2014. године, истиче повреде права из члана 27. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, те, поред осталог, наводи:
- да се од 17. априла 2013. године непрекидно у притвору;
- да је оптужница предата Вишем суду у Београду 16. октобра 2013. године, након пуних шест месеци трајања притвора;
- да је поступак контроле оптужнице трајао два месеца, за које време је оптужница два пута враћена на исправку, да би потом, решењем Вишег суда у Београду Кв. 4493/13 од 18. децембра 2013. године, оптужница враћена Вишем јавном тужилаштву ради допуне истраге, како би се испитала њена снованост;
- да је Више јавно тужилаштво у Београду 23. децембра 2013. године донело наредбу о допуни истраге која није још увек окончана, нити су предузете радње наведене у наредби, осим што је донета наредба о вештачењу које није ни започето;
- да оптужница још увек није стала на правну снагу, нити се у допуни истраге предузимају предвиђене истражне радње;
- да је у решењу Апелационог суда у Београду Кж2. 4920/13 од 13. новембра 2013. године наведено да „у периоду од 22. јула 2013. године до 17. октобра 2013. године није предузета ни једна истражна радња, што управо указује да важни разлози за продужење притвора у овој фази истраге нису ни постојали“;
- да ни након 17. октобра 2013. године, па надаље, није предузета ни једна истражна радња;
- да се притвор према њему продужава на сваких 30 дана, по аутоматизму, без адекватног образложења и индивидуализованих разлога ;
- да околности услед којих му је одређен и продужаван притвор нису правилно цењене и да не постоји законски основ да му суд продужава притвор;
- да се у притвору налази из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, односно због постојања особитих околности да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело;
- да се у образложењу оспорених решења наводи да је раније осуђиван за следећа кривична дела - неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога, тешка крађа, прикривање, неовлашћено држање оружја и муниције, фалсификовање исправе, помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, али да се „његове раније осуде не могу сматрати особитим околностима које указују на то да ће поновити дело због тога што дела за која је раније осуђиван нису упоредива са делом које му се ставља на терет“, као и да судови нису имали у виду протек времена од ранијих осуда на које се позивају, као ни чињеницу да су „по својој природи значајно блажа од дела које му се стављају на терет“;
- да притвор у истрази и након подигнуте оптужнице „неоправдано дуго траје“, посебно имајући у виду чињеницу да од 22. јула 2013. године, па надаље, није предузета нити једна додатна истражна радња, што до последње поднете уставне жалбе (4. април 2014. године) износи осам месеци и 13 дана;
- да оспорена решења „садрже недовољно и контрадикторно образложење“, односно да „из образложења одлука, није и не може да буде јасно, које су то особите околности у смислу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП на основу којих је продужен притвор у овој фази поступка, као ни начин на који је суд упоредио кривична дела за која је подносилац осуђиван и дело које му се ставља на терет“;
- да су решењима Апелационог суда у Београду Кж2. 5652/13 од 25. децембра 2013.године и Кж2. 83/14 од 20. јануара 2014. године по жалби укидана првостепена решења о продужењу притвора из разлога што су „нејасни разлози због којих првостепени суд налази да ранија осуђиваност овог окривљеног због извршења кривичног дела чије је битно обележје прибављање имовинске користи, оправдава његово даље задржавање у притвору, обзиром на протек вр емена од око 15 година од када јe окривљени осуђен за такво дело“, односно јер „ранија осуђиваност окривљеног, као околност која указује на опасност да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, није у довољној мери јасно и преиизно образложио тежину раније учињених кривичних дела, да ли је дело исте врсте као и предметно кривично дело, да ли су ранија дела и предметно дело учињена из истих побуда, околности под којима су учињена ранија дела и колико је времена протекло од ранијих осуда...“.
- да „и поред свега тога“, у оспореним решењима Апелационог суда у Београду Кж2. 183/2014 од 3. фебруара 2014. године и Кж2. 463/14 од 5. марта 2014. године „друго веће Апелационог суда у Београду заузима потпуно супротан став“ , из чега закључује да је „кардинално нарушена правна сигурност“.
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених Уставом зајемчених права и права на накнаду нематеријалне штете, оспорена решења поништи и Одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Апелационог суда у Београду Су. VIII 1288/13 од 22. новембра 2013. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду се води кривични поступак против подносилаца уставне жалбе и других лица, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело изнуда из члана 214. став 4. у вези са ст. 1. и 3. у вези са чланом 61. Кривичног законика, а подносилац Божидар Јовић и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика.
Кривични поступак је покренут 19. априла 2013. године, доношењем решења истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 275/13 да се против подносилаца уставне жалбе спроведе истрага за наведено кривично дело.
Последња радња у истражном поступку је предузета 8. јула 2013. године, када је достављен извештај о обављеном вештачењу ДНК материјала.
Више јавно тужилаштво у Београду је 16. октобра 2013. године против подносилаца уставне жалбе подигло оптужницу.
Наредбом Вишег суда у Београду Кв. 4493/13 од 18. децембра 2013. године наложено је Вишем јавном тужилаштву у Београду да у року од три дана од дана пријема наредбе донесе наредбу о допуни истраге ради бољег разјашњења ствари како би се могла испитати основаност оптужнице Кт. 254/13 од 16. октобра 2013. године, а која је исправљена актом Кто. 16/13 од 24. и 31. октобра 2013. године.
Како Више јавно тужилаштво у Београду у допуни истраге није у потпуности поступило по налозима из наредбе од 18. децембра 2013. године, Виши суд у Београду је 2. децембра 2014. године донео нову наредбу Кв. 1938/14 којом је наложио Вишем јавном тужилаштву у Београду да у року од три дана од дана пријема наредбе донесе наредбу о допуни истраге ради бољег разјашњења ствари како би се могла испитати основаност оптужнице Кт. 254/13 од 16. октобра 2013. године, а која је исправљена актом Кто. 16/13 од 24. и 31. октобра 2013. године, 3. јуна 2014. и 2. јула 2014. године.
На дан 27. јануар 2015. године (када је Виши суд у Београду одговорио на наводе уставне жалбе) кривични поступак се налазио у фази допуне истраге.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs) од 4. априла 2017. године, поступак у предмету Вишег суда у Београду К. 799/13 је још увек у току (није донета првостепена пресуда, а Више јавно тужилаштво у Београду 10. августа 2016. године изменило оптужницу).
Б) Чињенице које се односе на притвор
Подносиоцима уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 275/13 од 19. априла 2013. године на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2, 3. и 5. тада важећег Законика о кривичном поступку, а који им се рачунао од 17. априла 2013. године када су лишени слободе.
Притвор је потом подносиоцима уставне жалбе продужаван решењима Вишег суда у Београду Кв. 2294/13 од 17. маја 2013. године (на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2. и 3. тада важећег Законика о кривичном поступку) и Кв. 2851/13 од 17. јуна 2013. године (подносиоцима Душану Богдановићу и Владимиу Стајковићу на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2. и 3. тада важећег Законика о кривичном поступку, а осталим подносиоцима на основу одредбе чла на 142. став 1. тачка 3. истог законика).
Истражни судија Вишег суда у Београду је 12. јула 2013. године ставио предлог Апелационом суду у Београду да се против подносилаца уставне жалбе продужи притвор за још један месец, те је Апелациони суд у Београду 15. јула 2013. године подносиоцима уставне жалбе притвор продужио за још један месец решењем Кр. 76/13, и то, подносиоцима Владимиру Стајковићу и Душану Богдановићу на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2. и 3. тада важећег Законика о кривичном поступку, а осталим подносиоцима на основу одредбе чла на 142. став 1. тачка 3) истог законика.
Више јавно тужилаштво у Београду је 13. августа 2013. године ставило предлог Апелационом суду у Београду да се против подносилаца уставне жалбе продужи притвор.
Апелациони суд у Београду је 14. августа 2013. године донео решење Кр. 85/13 којим је одбио као неоснован предлог Вишег јавног тужилаштва у Београду да се према подносиоцима уставне жалбе продужи притвор. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, истакнуто да се „у овој фази поступка морају навести специфични разлози за продужење притвора прописани у члану 144. став 3. Законика о кривичном поступку, који тужилац није навео, нити је такав предлог упућен од стране истражног судије“.
Истражни судија Вишег суда у Београду је 15. августа 2013. године сачинио службену белешку у којој је навео: да је обавио телефонски разговор са поступајућим истражним судијом у поступку Ки. 275/13; да га је упознао са доношењем решења Апелационог суда у Београду Кр. 85/13 од 14. августа 2013. године којим је одбијен предлог Вишег јавног тужилаштва у Београду да се према подносиоцима уставне жалбе продужи притвор; да је Више јавно тужилаптво у Београду „сугерисало “ да им се списи истражног предмета доставе јер је истрага окончана, а ради подизања оптужнице; да је поступајући истражни судија изјавио да истрага у предмету Ки. 275/13 није окончана и да се „везано за одлуку о притвору поступи сагласно закону у смислу одредбе члана 145. Законика о кривичном поступку“.
Истражни судија Вишег суда у Београду је, затим, 16. августа 2013. године сачинио нову службену белешку из које произлази: да су списи предмета тог суда Ки. 275/13 прослеђени судској управи ради стављања налога за поступање у наведеном предмету, имајући у виду да се истражни судија који је истим задужен налази на годишњем одмору; да је истражни судија З.Ђ. обавештен од стране судске управе да су накнадно обављене консултације са поступајућим истражним судијом који се „присетио да постоји његов предлог за продужење притвора према свим осумњиченима“; да је судска управа обавестила истражног судију З.Ђ. да су у кабинету поступајућег истражног судије пронашли његов предлог за продужење притвора према подносиоцима уставне жалбе од 29. јула 2013. године који није био здружен у списе, нити потписан, те да је потребно без одлагања проследити списе Апелационом суду на одлучивање; да истражни судија З.Ђ. није успео да преко мобилног телефона успостави контакт са поступајућим истражним судијом, јер се исти није одговарао на позив.
Из предлога за продужење притвора који је пронађен у кабинету поступајућег истражног судије произлази да је исти поднет 29. јула 2013. године, али је садржина наведеног предлога идентична раније поднетом предлогу од 12. јула 2013. године. Тачније, допису од 29. јула 2013. године је предложено да се према подносиоцима уставне жалбе (и другим лицима) продужи притвор „а који им истиче 17. јула 2013. године, за још један месец“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кр. 87/13 од 16. августа 2013. године је према свим подносиоцима уставне жалбе продужен притвор за још један месец, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) тада важећег Законика о кривичном поступку. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, исткнуто да „из списа предмета произлази да истрага у предметном кривичном поступку још увек није окончана, те да је донета наредба за ДНК вештачење које још увек није обављено“. Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 3813/13 од 29. августа 2013. године су одбијене као неосноване жалбе бранилаца подносилаца уставне жалбе изјављене против првостепеног решења истог суда Кр. 87/13 од 16. августа 2013. године.
Притвор је потом према подносиоцима уставне жалбе продужен решењем Апелационог суда у Београду Кр. 101/13 од 13. септембра 2013. године за још један месец (најдуже до 17. октобра 2013. године), јер, поред осталог, „према стању у спису у конкретном случају постоје нарочито важни разлози који оправдавају продужење примене предметне процесне мере, јер истражни поступак још увек није окончан, неопходно је прибавити ДНК вештачење, а по потреби предузети и друге истражне радње...“. Наведено решење је решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 4230/13 од 1. октобра 2013. године у односу на подносиоце уставне жалбе Душана Богдановића и Божидара Јовића потврђено, а у односу на подносиоце Владимира Стајковића, Далибора Богдановића и Слободана Ђукића укинуто и враћено на поновно одлучивање.
У поновном поступку одлучивања о привору, Апелациони суд у Београду је 11. октобра 2013. године донео решење Кр. 108/13 којим је према подносиоцима Владимиру Стајковићу, Далибору Богдановићу и Слободану Ђукићу (и још једном лицу) продужио притвор за још један месец, најдуже до 17. октобра 2013. године, јер, поред осталог, „истражни поступак још увек није окончан, неопходно је прибавити ДНК вештачење. а по потреби предузети и друге истражне радње“.
Притвор је потом према подносиоцима уставне жалбе продужен након подизања оптужнице решењем које оспоравају сви подносиоци, и то решењем Вишег суда у Београду Кв. 4489/13 од 17. октобра 2013. године за најдуже 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) важећег Законика о кривичном поступку, које решење је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 4812/13 од 7. новембра 2013. године. Надлежни судови су нашли да су подносиоци уставне жалбе основано сумњиви да су извршили кривична дела која су им оптужницом стављена на терет, односно да су основано сумњиви да је свако од њих понаособ „приликом предузимања противправних радњи за које су основано сумњиви испољили упорност с обзиром на инкриминисани период од поливине 2010. до 17. априла 2013. године“, односно „безобзирност према наводима оптужног акта, пошто су основано сумњиви да су силом и претњом принудили оштећеног да на штету своје имовине отуђи више станова, луксузних аутомобила, мобилних телефона, као и да им преда готов новац“, а све у намери прибављања противправне имовинске користи. Такође, надлежни судови су нашли да постоје особите околности које указују да ће подносиоци уставне жалбе у кратком временском периоду поновити кривично дело, и то: 1) због раније осуђиваности подносилаца Владимира Стајковића (четири осуде), Душана Богановића (једна осуда), Божидара Јовића (четири осуде) и Слободана Ђукића (једна осуда), за кривичних дела са елементима насиља и кривичних дела чије је битно облежје прибављање противправне имовиснке користи; 2) због „исказане безобзирности“ Далибора Богдановића, без обзира што раније није осуђиван.
Апелациони суд у Београду је 13. новембра 2013. године одлучивао о жалбама изјављеним против решења истог суда Кр. 108/13 од 11. октобра 2013. године, те је донео решење Кж2. 4920/13 којим је изјављене жалбе уважио и преиначио ожалбено решење тако што је одбио предлог истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 275/13 од 12. септембра 2013. године да се према подносиоцима Владимиру Стајковићу, Далибору Богдановићу и Слободану Ђукићу (и још једном лицу) продужи притвор. У образложењу другостепеног решења је, поред осталог, истакнуто: да се „основано жалбама бранилаца указује да ДНК вештачење не може представљати нарочито важан разлог за продужење притвора, јер је вештачење давно спроведено, а у прилог напред изнетом указује и стање у списима предмета из којих се јасно види да је вештачење ДНК материјала обављено и да се извештај о томе налази у списима још од 8. јула 2013. године“; да „у периоду од 22. јула 2013. до 17. октобра 2013. године није предузета ниједна истражна радња, што управо указује да важни разлози за продужење притвора у овој фази истраге нису ни постојали, без обзира на постојање притворског основа“; да је ожалбено решење са изјављеним жалбама достављено том суду на одлучивање 8. новембра 2013. године (при чему је притвор био продужен до 17. октобра 2013. године), када је „одлучивање по жалбама бранилаца окривљених постало безпредметно, јер је у међувремену истрага завршена и подигнута оптужница“ а притвор према подносиоцима уставне жалбе правноснажно продужен након подигнуте оптужнице.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе потом продужаван, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) важећег Законика о кривичном поступку.
Решењем Вишег суда у Београду Кв. 194/14 од 23. јануара 2014. године, а које је уставном жалбом оспорио Владимир Стајковић, је, поред осталог, притвор продужен према подносиоцу уставне жалбе Владимиру Стајковићу (и према Душану Богдановићу и Божидару Јовићу) за најдуже 30 дана , на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, док је према подносиоцима Далибору Богдановићу и Слободану Ђукићу притвор укинут. Наведено решење је у односу на Владимира Стајковића, Душана Богдановића, Далибора Богдановића и Слободана Ђукића постало правноснажно доношењем оспореног решења Апелационог суда у Београду Кж2. 183/14 од 3. фебруара 2014. године, док је у односу на Божидара Јовића укинуто и враћено првостепеном суду на поновно одлучивање (након чега је притвор према подносиоцу Божидару Јовићу правноснажно укинут). Надлежни судови су нашли да је подносилац уставне жалбе Владимир Стајковић основано сумњив да је извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет, односно да је основано сумњив да је „испољио нарочиту упорност и безобзирност у вршењу кривичних дела које му се ставља на терет“, а да постоје особите околности које указују да ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити кривично дело јер је раније осуђиван четири пута за извршење кривичних дела са елементима насиља и кривичних дела чије је битно облежје прибављање противправне имовиснке користи.
Решењем Вишег суда у Београду Кв. 540/14 од 21. фебруара 2014. године, а које је уставном жалбом оспорио Владимир Стајковић, је, поред осталог, притвор продужен према подносиоцу уставне жалбе Владимиру Стајковићу (и према Душану Богдановићу) за најдуже 30 дана на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Наведено решење је постало правноснажно доношењем оспореног решења Апелационог суда у Београду Кж2. 463/14 од 5. марта 2014. године. Надлежни судови су нашли да је подносилац уставне жалбе Владимир Стајковић основано сумњив да је извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет, односно да је основано сумњив да је „испољио нарочиту упорност и безобзирност у вршењу кривичних дела које му се ставља на терет“, а да постоје особите околности које указују да ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити кривично дело јер је раније осуђиван четири пута за извршење кривичних дела са елементима насиља и кривичних дела чије је битно облежје прибављање противправне имовиснке користи.
Подносиоцима уставне жалбе Далибору Богдановићу и Слободану Ђукићу је притвор укинут 23. јануара 2014. године.
Подносиоцу уставне жалбе Божидару Јовићу је притвор укинут у фебруарау 2014. године.
Уставни суд у спроведеном поступку није утврдио тачан датум када је подносиоцу уставне жалбе Душану Богдановићу притвор укинут.
Подносиоцу уставне жалбе Владимиру Стајковићу је притвор укинут 15. априла 2014. године (решењем Вишег суда у Београду Кв. 1306/14, којим је истовремено према подносиоцу изречена мера забране нашуштања стана, а која мера је укинута 11. септембра 2014. године решењем Вишег суда у Београду Кв. 2928/2014).
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда и да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. ст. 3. и 4.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15 -др. закон и 103/15) је прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), (у даљем тексту: ЗКП из 2001. године), који је важио у време доношења појединих оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП из 2001. године било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 144. ЗКП из 2001. године било је прописано: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена је жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 4.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП из 2011. године) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП из 2011 . године, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Трајање притвора након подизања оптужнице прописано је одредбама члана 216. ЗКП из 2011. године , према којима, поред осталог: од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); веће је дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу и жалба не задржава извршење решења (став 4.); притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 5.).
Одредбама члана 584. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се неосновано лишеним слободе сматра се лице које је услед грешке или незаконитог рада органа поступка лишено слободе или је лишење слободе трајало дуже или је дуже задржано у заводу ради извршења кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе (став 1. тачка 4)); да ће се у поступку за накнаду штете у случајевима из става 1. овог члана сходно примењивати одредбе чл. 588. до 591. овог законика (став 3.).
Сагласно члану 588. ЗКП, пре подношења суду тужбе за накнаду штете, оштећени је дужан да поднесе захтев министарству надлежном за послове правосуђа ради постизања споразума о постојању штете и врсти и висини накнаде (став 1.), а о захтеву за накнаду штете одлучује комисија за накнаду штете чији се састав и начин рада уређује актом министра надлежног за послове правосуђа (став 2.).
Чланом 589. ЗКП прописано је: да ако захтев за накнаду штете не буде усвојен или Комисија не одлучи о захтеву у року од три месеца од дана када је поднет, оштећени може надлежном суду поднети тужбу за накнаду штете (став 1.); да ако је постигнут споразум само у погледу дела захтева, тужба за накнаду штете се може поднети у односу на преостали део захтева (став 2.); да док траје поступак из става 1. овог члана, не тече застарелост предвиђена у члану 591. овог законика (став 3.); да се тужба за накнаду штете подноси против Републике Србије (став 4.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе Владимира Стајковића на повреду права зајемченог одредбама члана 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Наиме, тврдња подносилаца уставних жалби да је дошло до кршења члана 32. став 1. и члана 36. ст. 1. и 2. Устава, а која се заснива на доношењу различитих судских одлука не може се прихватити. Овакво схватање у супротности је са самом филозофско-правном идејом вишестепености судског поступка. Концепт вишестепености судског одлучивања управо почива на претпоставци да ће вишестепени суд, у поступку испитивања одлуке нижег суда не само моћи, него и морати да донесе супротну одлуку, уколико нађе да је у одлуци нижег суда настала еrror in iudicando или пак еrror in precedendo.
У погледу аспекта члана 32. став 1. Устава који се односи на разумни рок, Уставни суд констатује да је сам временски аспект обухваћен и чланом 31. Устава. Наиме, одредбе члана 31. Устава управо говоре о ограничавању трајања притвора на најкраће могуће време и усмерене су управо и само на притвор. С друге стране, одредба члана 32. став 1. Устава односи се на целокупан судски поступак, сагледавајући га од почетка до краја. Како у овом конкретном случају предмет уставних жалби јесте притвор, а не судски поступак у целини, Уставни суд закључује да није повређен члан 32. став 1, већ члан 31. Устава, како је и исказано у изреци ове одлуке. Исто се односи и на наводе подносиоца уставних жалби о кршењу члана 33. став 6. Устава у коме стоји да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења. Одлуке оспорене уставним жалбама за свој предмет имају одређење тј. продужење притвора, те стога ове одлуке не треба ценити у контексту целокупног судског поступка и свих људских права која се тичу различитих аспеката судског поступка, већ је потребно фокусирати се на онај члан који конкретно одређује специфичности у вези притвора, тј. члан 31.
Подносиоци уставних жалби додатно наводе да је дошло до кршења члана 34. ст. 3. и 4. Устава, а којима се регулише презумпција невиности и начело ne bis in idem. Уставни суд је мишљења, а поткрепљено у тачки 3. под Б) ове одлуке, да како је у међувремену подносиоцима уставне жалбе притвор укинут, а судски поступак је наставио да тече, не постоји основ за тврдњу о кршењу презумпције невиности. Сама околност тока судског поступка указује на то да суд разматра да ли су осумњичени заиста криви или не, те та околност сама по себи анулира наводе о кршењу презумпције невиности.
Уставни суд се слаже и сам потврђује значај одредаба чл. 32. и 34. Устава, потенциран њиховим статусом недерогабилности. У овом конкретном случају међутим, позив подносилаца уставних жалби на квалитет недерогабилности дефинисан у члану 202. Устава није релевантан, с обзиром на то да наведени члан 202. одређује статус појединих људских права у случајевима ванредног или ратног стања, те се тиме telos члана 202. Устава не може ставити у контекст конкретног случаја притвора у мирнодопским условима.
С обзиром на све изнето и полазећи од тога да подносиоци оспоравају решења којима је према њима притвор продужен, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди свих означених Уставом зајемчених права ценио у оквиру права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је, полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да су извршили кривично дело изнуда. Остаје да се утврди да ли су надлежни судови дали релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора и да ли су показали посебну хитност у вођењу поступка.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да се подносилац Владимир Стајковић до подношења последње уставне жалбе 4. априла 2014. године налазио у притвору скоро годину дана, рачунајући од 17. априла 2013. године, када је лишен слободе. Такође, Уставни суд је утврдио да су се подносиоци Далибор Богдановић, Божидар Јовић, Душан Богдановић и Слободан Ђукић до подношења уставне жалбе 10. децембра 2013. године налазили у притвору скоро осам месеци, рачунајући од 17. априла 2013. године, када су лишени слободе.
Виши суд у Београду се у образложењу оспорених првостепених решења, пре свега ослонио, поред постојања основане сумње против подносилаца, на тежину кривичног дела које им је стављено на терет и у том смислу се позвао на основану сумњу да су подносиоци у периоду од три године предузимали инкриминисане радње са „нарочитом упорношћу и безобзирношћу“ (силом и претњом принудили оштећеног да на штету своје имовине отуђи више станова, више луксузних аутомобила, мобилних телефона и готовог новца), са посебним освртом на ранију осуђиваност већине подносилаца због извршења кривичних дела са елементима насиља и кривичних дела чије је битно облежје прибављање противправне имовиснке користи.
Узимајући у обзир да су подносиоци уставне жалбе оптужени да су извршили кривично дело изнуда у продуженом трајању, као и да су сви осим Далибора Богдановића раније оуђивани због извршења кривичних дела са елементима насиља и кривичних дела чије је битно облежје прибављање противправне имовиснке користи, Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да постоје особите околности које указују да ће подносиоци у кратком временском периоду поновити кривично дело, те да наведене околности првобитно, а и касније, могу бити оправдан разлог за продужење притвора.
Међутим, Уставни суд указује да и у случајевима када оцени да су разлози за продужење притвора релеванти и довољни, Суд мора да утврди и да ли су надлежни судови показали посебну хитност у вођењу поступка на које их усмерава члан 31. Устава (у смислу изнетог видети: Одлуку Уставног суда у предмету Уж-132/2011 од 24. новембра 2011. године, тачка 6. образложења; пресуде Европског суда за људска права у предметима Хаманов против Бугарске, број 44062/98 од 8. априла 2004. године, став 68. и Wesolowski против Пољске, број 29687/96 од 22. јуна 2004. године, став 52.).
У смислу претходно наведеног, Уставни суд констатује да у периоду од три месеца и осам дана (од 8. јула 2013. године, када је у истражном поступку предузета последња радња достављањем извештаја о обављеном вештачењу ДНК материјала, до 16. октобра 2013. године) надлежни суд није предузео нити једну доказну радњу. Такође, Уставни суд констатује и да је наведена оптужница исправљана актима надлежног тужилаштва од 24. и 31. октобра 2013. године, да би решењем Вишег суда у Београду од 18. децембра 2013. године била враћена тужилаштву ради доношења наредбе о допуни истраге. Коначно, Уставни суд указује да су се сви подносиоци уставне жалбе у наведеном периоду непрекидно налазили у притвору и да надлежни судови нити у једном од оспорених решења нису оцењивали да ли је, у околностима конкретног случаја, мера притвора сведена на најкраће неопходно време, односно да ли је у кривичном поступку поступано са нарочитом хитношћу имајућу у виду да је реч о притворском предмету.
Поред изнетог, Уставни суд истиче и да је Апелациони суд у Београду решењем Кж2. 4920/13 од 13. новембра 2013. године уважио жалбе изјављене против решења истог суда Кр. 108/13 од 11. октобра 2013. године, тако што је одбио предлог истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 275/13 од 12. септембра 2013. године да се према подносиоцима уставне жалбе (и још једном лицу) продужи притвор, јер је утврдио да је ДНК вештачење „давно “ споведено и да не може представљати нарочито важан разлог за продужење притвора (а што је био разлог за продужење притвора и у претходно донета два правноснажна решења), те да да важни разлози за продужење притвора у овој фази истраге нису ни постојали, без обзира на постојање притворског основа. Ово решење је било деклаторног каратера, будући да је претходно према подносиоцима уставне жалбе притвор правноснажно продужен након подизања оптужнице. Упркос наведеном утврђењу Апелационог суда у Београду, ни у једном образложењу оспорених решења донетих након 13. новембра 2013. године надлежни судови нису оцењивали разумност трајања притвора у односу на укупну дужину трајања кривичног поступка.
Следом свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да трајање притвора подносилаца уставне жалбе, у околностима конкретног случаја, није било сведено на најкраће неопходно време, посебно из разлога што истражни поступак није спроведен са дужном пажњом, односно због непостојања образложења оспорених решења у погледу наведене чињенице.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбама члана 31. Устава.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе Владимир Стајковић тражио надокнаду нематеријалне штете у новчаном износу, док су подносиоци уставних жалби Далибор Богдановић, Божидар Јовић, Душан Богдановић и Слободан Ђукић тражили објављивање судске одлуке у средствима јавног информисања, као облик сатисфакције нематеријалне штете. Институт нематеријалне штете и надокнаде нематеријалне штете није једнозначан, већ се напротив појављује у више различитих облика. Тако се нематеријална штета може надокнађивати у новцу, али и кроз различите видове сатисфакције, као што су нпр. извињење, обећање да се радња неће поновити или пак објављивање пресуде, објављивање исправке, објављивањем информације од значаја за задовољење у јавним гласилима и сл. Уставни суд сматра да би у овом конкретном случају опредељивање за надокнаду нематеријалне штете у новцу могло попримити облик ретрибутивне санкције према држави, а што би било погрешно с обзиром на то да државни органи у свом раду нису поступали противзаконито. Констатацијом да је поврђен члан 31. Устава опредељује се да је став надлежног суда исказан у оспореним одлукама о продужењу притвора био у супротности са уставним људским правом ограниченог трајања притвора, али не нужно да је у супротности са законом, у смислу кршења закона, већ погрешне примене или тумачења норме. Додатно, Уставни суд прецизира да сатисфакција нематеријалне штете по свом бићу није и не сме да буде третирана као санкција, већ као задовољење. Сврха надокнаде нематеријалне штете јесте превасходно у нематеријалном задовољењу, а материјално задовољење се по правилу одређује када је нематеријална штета довела до израженог нарушавања психичке стабилности због бола или патње или пак до физичког унакажења, тј. нарушења физичке кохеретности особе, до умањење животне активности, повреде угледа, части и сл.
У овом конкретном случају Уставни суд је оценио да се правично задовољење остварује објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“. Овакав став је и додатно заснован на околности да, са једне стране, подносиоци Далибор Богдановић, Божидар Јовић, Душан Богдановић и Слободан Ђукић нису тражили накнаду нематеријалне штете, док је са друге стране, само подносилац Владимир Стајковић тражио надокнаду нематеријалне штете. При том, Уставни суд посебно наглашава да подносилац уставне жалбе Владимир Стајковић право на накнаду штете може остварити у посебном поступку, уколико се стекну услови за примену одредаба Главе XXV Законика о кривичном поступку.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду , одлучио као у првом делу тачке 1. и тач. 2. и 3. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе Владимира Стајковића којима се оспоравају решења Вишег суда у Београду (Ки. 275/13 од 19. априла 2013. године, Ки. 275/13 од 13. маја 2013. године, Кв. 2294/13 од 17. маја 2013. године и Кв. 2851/13 од 17. јуна 2013. године) и решења Апелационог суда у Београду (Кж2. 2542/13 од 3. јуна 2013. године, Кр. 76/13 од 15. јула 2013. године, Кж2. 3481/13 од 8. августа 2013. године, Кр. 101/13 од 13. септембра 2013. године, Кж2. 4230/13 од 1. октобра 2013. године и Кр. 108/13 од 11. октобра 2013. године), Уставни суд је утврдио да су оспорена решења подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу достављена у октобру 2013. године. Имајући у виду да је подносилац уставну жалбу против наведених аката изјавио 6. децембра 2013. године, Устави суд је у овом делу одбацио уставну жалбу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
У односу на део уставне жалбе Владимира Стајковића којима се оспоравају дописи - предлози за продужење притвора Ки. 275/13 од 12. и 29. јула 2013 године, Уставни суд је, имајући у виду правну природу и садржину оспорених акта, утврдио да се не ради о појединачним актима из члана 170. Устава и оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 2) и 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу Владимира Стајковића одбацио и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић