Преглед документа Уж-6602/2012 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С: Л, Л . Д . и И . Д , свих из Суботице, и П. Н . из Оџака , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. марта 201 7. године, донео је 

1. Одбија се као неоснована уставна жалба П . Н . изјављена против радњи Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Полицијска управа у Новом Саду од 6. новембра 2007. године у односу на истакнуту повреду забране мучења из члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. 

2. Одбија се као неоснована уставна жалба С. Л, Л . Д, И . Д . и П . Н . изјављена против пресуд е Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 539/12 од 4. јуна 2012. године и пресуд е Вишег суда у Новом Саду К. 68/11 од 11. новембра 2011. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује. 

1. С . Л, Л . Д . и И . Д , сви из Суботице , и П . Н . из Оџака, поднели су Уставном суду, 9. августа 2012. године, преко заједничког пуномоћника В. Ј . Ђ, адвоката из Суботице, уставну жалбу због повреде забране злостављања из члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и забране насиља према лицу лишеном слободе из члана 28. став 2. Устава, током њиховог саслушања у својству осумњичених у просторијама Полицијске управе у Новом Саду, као и против пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 539/12 од 4. јуна 2012. године и Вишег суда у Новом Саду К. 68/11 од 11. новембра 2011. године, због повреде права на слободу и безбедност (права лица које је лишено слободе од стране државног органа да се одмах, на језику који разуме, обаве сти о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору ) из члана 27. став 2. Устава, допунског права лица лишеног слободе у случају лишења слободе без одлуке суда из члана 29. став 1. Устава, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и посебних права окривљеног из члана 33. ст. 1. и 2. Устава. 

Подносиоци у уставној жалби најпре детаљно описују ситуације и догађаје од 6. новембра 2007. године, када су лиш ени слободе од стране припадника Полицијске управе у Новом Саду и приведени у про сторије те управе ради саслушања, под сумњом да су на подручју АП Војводине извршили више кривичних дела разбојништва у стицају. 

Подносилац П. Н . је, поред осталог , навео: да је поменутог дана, око 01,00 час ујутру, у близини Врбаса , изашао из свог возила да „мокри“, када су до њега дотрчали полицијски инспектори, који су га оборили на земљу, везали за саобраћајни знак и ударали, а затим, са капуљачом на глави, спровели у просторије ПУ Нови Сад, где су га све време тукли, говорећи му шта да наведе у свом исказу који треба да дâ као осумњичени; да је он потписао записник са изјавом коју је дао под притиском инспектора, и то пре доласка браниоца по службеној дужности, а у кој ој признаје да је подносиоц е С. Л , И. Д . и Л. Д . у три наврата возио како би они вршили провалне крађе. 

Подносиоци С. Л , И. Д . и Л . Д . су, поред осталог, навели: да су се поменутог дана налазили на путу ка Суботици, у аутомобилу М . Д . и Р . А, који су такође били у ауту, када су око 06,00 часова изјутра наишли на полицијску блокаду постављену на Чантавирском путу (улаз у Суботицу); да је, након што су зауставили возило и изашли напоље, дотрчало око 30 припадника полиције, који су их оборили на земљу и почели да ударају и ногама и рукама, осим Р . А, којој су само ударили шамар; да су их потом пол ицијски службеници засебним службеним возилима одвезли до ПУ Нови Сад и сместили у одвојене просторије; да је њима најпре понуђен „нормалан третман“ уколико признају извршење кривичних дела, а када су они то одбили, приступило се њиховом злостављању (сем Р. А .); да су их полицајци ударали док су лисицама били везани за столице, давали им електрошокове по свим деловима тела, укључујући и гениталије, док су подносиоцу С . Л . сипали и ракију у уста; да су сви подносиоци, сем П . Н, тражили да им се омогући позивање адвоката В . Ј . Ђ, али да им то није дозвољено; да је око 17,00 часова истог дана дошло петоро адвоката из Новог Сада, који су им , мимо воље подносилаца , постављени за брани оце по службеној дужности. 

У уставној жалби се даље износе околности под којима је адвокат В. Ј . Ђ, овде пуномоћник подносилаца уставне жалбе, сазнао за хапшењ е подносилаца уставне жалбе и њихово саслушање у ПУ Нови Сад (осим када је реч о П . Н, који је имао другог браниоца у поступку ). Наводи се : да је адвокат В. Ј . Ђ , пошто је посумњао да су подносиоци С . Л , И. Д . и Л . Д . ухапшени и одведени у Нови Сад, телефоном позвао ПУ Нови Сад , од чијег службеника је добио информацију да се њих тројица заиста ту налазе, али да су већ саслушани; да је око 20,00 часова истог дана Окружном суду у Новом Саду препоручено послао пуномоћја за заступање подносилаца С . Л , И. Д . и Л . Д, која су потписали чланови њихових породица; да је око 00,30 часова наредног дана (7. новембра 2007. године) телефаксом обавестио истражну писарницу наведеног суда да је послао пуномоћја за заступање подносилаца и да нема услова за постављење бранилаца по службеној дужности; да је тога дана више пута разговарао са дежурним истражним судијом, који му је саопштио да ће саслушање осумњичених бити обављено наредног дана (8. новембра 2007. године); да га је око 10,00 часова, телефоном позвала Р. А, која му је саопштила да су сви осумњичени претучени у полицији; да је , у међувремену, препорученом пошиљком послао жалбу на решење о задржавању подносилаца С. Л , И. Д . и Л . Д , у којој је навео да су подносиоци претучени, због чега је за тражио да му се омогући њихово фотографисање, као и да се сва тројица пошаљу на лекарски преглед . 

Уставна жалба даље садржи детаље са саслуш ања осумњичених код дежурног истражног судије, па се наводи: да је П. Н . саслушан 7. новембра 2007. године у периоду од 19,35 до 21,25 часова, док су остали осумњичени саслушани наредног дана, у преподневним часовима ; да су осумњичени истражном судији саопштили да су претучени у полицији, али да она није хтела да погледа њихове повреде ; да је, по одобрењу истражног судије, адвокат В. Ј . Ђ , као бранилац, у ходнику испред суднице сачинио фотографије повреда подносилаца (осумњичених) С . Л, И . Д . и Л . Д ; да су ови подносиоци, као и М. Д, у својим исказима посебно истакли да им у ПУ Нови Сад није дата могућност да позову адвоката В. Ј . Ђ , којег су намеравали да ангажују као браниоца, већ да су им наметнути браниоци по службеној дужности; да је подносилац С . Л . изјавио да је пре саслушања у полицији опијен ракијом, након чега је потписао „папире“ кој и су му инспектори дали и да потпис на записнику о саслушању осумњиченог вероватно није његов; да је након саслушања подносиоцима уставне жалбе одређен притвор, у коме су се налазили до правноснажн ог окончања кривичног поступка. 

Уставном жалбом се описује даљи ток поступка, па се наводи: да је решењем о спровођењу истраге од 9. новембра 2007. године подносиоцима С. Л , И. Д . и Л . Д . стављено на тер ет извршење 23 кривичних дела разбојништва, а подносиоцу П. Н . помагање у њиховом извршењу ( да је остале подносиоце возио аутом до места извршења кривичних дела ); да је подносиоцу Л. Д . стављено на терет и извршење кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње, због основане сумње да је повредио једног од полицајаца приликом хапшења; да је наредбом истражног судије Ки. 324/07 од 13. новембра 2007. године одређен телесни преглед подносилаца уставне жалбе , ради утврђивања постојања телесних повреда; да су записником о телесном прегледу , који је обављен 1 3. новембра 2007. године, констатоване бројне повреде на телима подносилаца уставне жалбе; да је Окружно јавно тужилаштво у Новом Саду оптужницу подигло 3. марта 2008. године; да је главни претрес пред Окружним судом у Новом Саду започео 11. јуна 2008. године; да су подносиоци уставне жалбе и у овој фази поступка негирали извршење кривичних дела која су им стављена на терет; да се подносилац И . Д . на главном претресу бранио ћутањем, због чега је прочитан његов исказ дат истражном судији; да је подносилац С . Л . детаљно описао начин на који је злостављан током саслушања у ПУ Нови Сад, укључујући и опијање рак ијом, после чега је потписао „неке папире“, посебно истичући да браниоца по службеној дужности (адвоката Н. Д .) тада уопште није видео, а још мање да је са њим обавио поверљив разговор; да је подносилац Л. Д . такође дао детаљ ан опис злостављања у полицији; да је због фотографија осумњичених , које су начинили полицијски службеници ПУ Нови Сад одмах након лишав ања слободе, а које нису биле „улепљене“ у предмет , вештак медицинске струке допуни о свој налаз и мишљење о телесним повредама; да је одређено и вештачење долазно-одлазних позива у периоду извршења предметних кривичних дела, са претплатничких бројева мобилних телефона који су одузети од осумњичених; да је Окружни суд у Новом Саду донео пресуду К. 140/08 од 10. јула 2009. године, којом је све подносиоце уставне жалбе огласио кривима; да је њихова осуда суштински била заснована на признањима подносилаца С. Л . и П . Н . из преткривичног поступка пред ПУ Нови Сад ; да су сви остали докази само указивали на то да су кривична дела извршена, а не и ко их је извршио; да је наведена пресуда укинута решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 463/10 од 1. марта 2011. године, у коме је, поред осталог, истакнуто да се као доказ није могао користити податак добијен оперативним радом МУП-а да је подносилац И. Д . користио одређени претплатнички број, с обзиром на то да приликом хапшења од њега није одузет мобилни телефон, док жалбени наводи да су подносиоци С . Л . и П . Н . пре сачињавања записника о саслушању у ПУ Нови Сад били злостављани уопште нису разматрани; да је писмо које је подносилац И. Д . упутио браниоцу В. Ј . Ђ . поред председника већа првостепеног суда прочитао још неко, што произлази са полеђине коверте, на којој је председник већа писмено сугерисао трећем лицу да писмо прочита; да је на поновном главном претресу углавном поновљен доказни поступак, односно изведени су сви докази са првобитног главног претреса, с том разликом што адвокат Н . Д . није саслушан по други пут, а није прочитан ни записник са његовим ранијим исказом ; да је пресудом донетом у поновном поступку, овог пута Виши суд у Новом Саду, поново огласио кривим све подносиоце уставне жалбе и изрекао им казне затвора у распону од 14 до 15 година. 

Повреду забране злостављања из члана 3. Конвенције и забране насиља према лицу лишеном слободе из члана 28. став 2. Устава, подносилац П . Н . образлаже наводима да је записник о саслушању у ПУ Нови Сад потписао под утицајем страха изазваног мучењем, да су судови у кривичном поступку имали довољно доказа да утврде да је он био жртва полицијске тортуре, али да исте нису ценили у складу са стандардима које је у у својој пракси успоставио Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) , пре свега, стандарде из предмет а Хајнал против Србије и Ribitsch против Аустрије . Додаје да је и на саслушању пред истражним судијом, као и касније на главном претресу пред Окружн им суд ом у Новом Саду , оспорио своје признањ е дато у преткривичном поступку, јер је исто дато у страху изазвано м малтретирањем, како током хапшења код Врбаса, тако и касније у просторијама ПУ Нови Сад. Као доказ за тврдњу о његовом злостављању наводи исказе осталих осумњичених (подносилаца С . Л , И. Д . и Л . Д , као и М. Д . и Р . А .), који су се такође жалили да су претучени, а нису ухапшени заједно са њим. Поред наведеног, указује и на следеће: да је истражни судија о акту злостављања обавештен већ на првом саслушању, а лекарски преглед је обављен тек 13. новембра 2007. године; да га припадници ПУ Нови Сад нису поучили о његовом законском праву да може да захтева хитан лекарски преглед, а то није урадио ни постављени бранилац по службеној дужности, што је све довело до пропуста да се верно и прецизно констатују све повреде које је он критичном приликом задобио; да верзија догађаја коју су изнели полицијски инспектори, саслушани као сведоци на околност предметног злостављања, није довела у сумњу његову верзију догађаја, што задовољава стандарде ЕСЉП усвојене у горе наведеним предметима. Позива се и на одређене делове Извештаја Комитета за превенцију тортуре Савета Европе ( CPT) о посети Србији у периоду од 19. до 29. новембра 2007. године, који је објављен 14. јануара 2009. године. У вези благовремености уставне жалбе, подсећа на ставове ЕСЉП изражене у предметима Хајнал против Србије и Станимировић против Србије , у којима је благовременост представке цењена у односу на правноснажност кривичне пресуде. Са позивом на исте пресуде ЕСЉП, истиче да је предметни кривични поступак у целини био неправичан, будући да су у њему као кључни доказ и коришћена признања окривљених до којих су надлежни државни органи дошли уз повреду члана 3. Конвенције. 

Подносиоци С. Л , И. Д . и Л . Д . су такође истакли повреду забрана из члана 3. Конвенције и члана 28. став 2. Устава, указујући на детаље о примен и насиља током хапшења на улазу у Суботицу и касније у просторијама ПУ Нови Сад, на пропуст припадника ПУ Нови Сад да их поуче о њиховом праву да затраже хитан лекарски преглед, као и на то да је њихов телесни преглед извршен са закашњењем. Међутим, о ви подносиоци су навели да су јо ш 8. августа 2008. године поднели представку ЕСЉП, о којој до дана подношења уставне жалбе није одлучено, те да опреза ради, уз П . Н, који једини од њих није поднео представку , јер га у то време није заступао адвокат В . Ј . Ђ, истичу повреде наведених забрана. 

Поднеском од 9. јануара 2014. године, пуномоћник подносилаца уставне жалбе је обавестио Уставни суд да је ЕСЉП о представки подносилаца С. Л , И. Д . и Л . Д , број 3363/08, одлучио пресудом од 7. јануара 2014. године. ЕСЉП је наведеном пресудом утврдио да су С . Л, И . Д . и Л . Д . били жртве нечовечног и понижавајућег поступања у преткривичном поступку који се водио пред ПУ Нови Сад, супротно члан у 3. Конвенције, и обавезао Републику Србију да овим подносиоцима накнади нематеријалну штету у износу од по 5.000 евра, као вид правичног задовољења. Због тога што се подносилац П . Н . налази о у готово идентичној ситуацији као и остали подносиоци , пуномоћник подносилаца је предлож ио да Уставни суд критеријуме и ставове ЕСЉП из наведене пресуде у вези са утврђеном повред ом забране из члана 3. Конвенције примени и у случају П. Н, а да у односу на све подносиоце утврди да је предметни кривични поступак у целини био неправичан, имајући у виду да су докази на којима се оспорене пресуде суштински заснивају прибављени уз кршење члана 3. Конвенције. 

Поред тога што сматрају да је правичност поступка суштински доведена у питање због начина на који су прибављени кључни докази за осу ђујућу пресуду, подносиоци п овреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава аргументују и следећим наводима: да су о предметној оптужби одлучи вали судови који у време доношења решења о спровођењу истраге и у време ступања оптужнице на правну снагу нису били законом „већ“ установљени ; да је о њиховим жалбама изјављен им против (прве) пресуде Окружног суда у Новом Саду , Врховни суд Србије морао да одлучи најкасније до 31. децембра 2009. године; да Виши суд у Новом Саду и Апелациони суд у Новом Саду, који су формирани као потпуно нови судови, нису могли да процесуира ју њихово кривично гоњење ; да је председница већа првостепеног суда несумњиво читала преписку између адвоката В . Ј . Ђ . и подносиоца И . Д , што је омогућила и неком трећем лицу, због чега се њена непристрасност доводи у питање; да је таквим поступањем повређено и право подносиоца И . Д . да несметано општи са својим браниоцем, што представља гарантију из члана 33. став 2. Устава; да је председница већа, након укидања првобитне пресуде, без претходне консултације са одбраном, поднеском позвала Више јавно тужилаштво у Новом Саду да измени оптужницу у складу са налозима из укидајућег решења , што је тужилаштво и урадило, изменом оптужниц е на штету окривљених; да сведок Н. Д, иначе бранилац по службеној дужности подносиоца С . Л . у преткривичном поступку, није саслушан на поновном главном претресу, нити је његов ранији исказ прочитан, а у образложењима оспорених пресуда се његово сведочење користи као кључни аргумент за неприхватање навода из одбране подносиоца С. Л . да је био злостављан и да постављеног браниоца није видео, нити са њим обавио поверљив разговор. 

Повреде права из члана 27. став 2, члана 29. став 1. и члана 33. ст. 1. и 2. Устава, када је подноси лац С. Л . у питању , засноване су на следећим наводима: да он није поучен о свом праву да о лишењу слободе без одлагања обавести лице по свом избору и да му није омогућено да након хапшења позове адвоката по сопственом избору, како директно, тако ни посредством родбине (члан 27. став 1, члана 29. став 1. и члана 33. став 2. Устава); да из садржине записника о његовом саслушању у преткривичном поступку произлази да је он само обавештен о правној квалификацији дела за које се сумњичи, не и о чињеничном опису, нити о доказима против њега (члан 33. став 1. Устава); да временски период од десет минута, колико је према сведочењу адвоката Н . Д . овај подносилац имао на располагању да обави поверљив разговор са њим, не представља примерено време да се припреми одбрана за 19 кривичних дела која су била предмет саслушања (члан 33. став 2. Устава). 

Наводи о повреди претходно означених уставних права суштински су идентични и када су у питању остали подноси оци уставне жалбе, с том разликом што бранилац по из бору Петра Новаковића није био адвокат В . Ј . Ђ , већ адвокат Ј. Б. 

Повреду права на правично суђење подносиоци на крају аргументују и произвољним чињеничним закључцима садржаним у налаз у и мишљењ у вештака С . С, који је вештачио долазно-одлазн е позив е са мобилних телефона који су критичном приликом одузети од осумњичених, па се у вези са тим наводи: да је вештак користио податке из „бекапа“, који није био садржан у решењу о вештачењ у, на који начин је прекорачио границе постављеног задатка; да је из дописа оператера мобилне телефоније ( „Телеком“ и „ВИП“) утврђено да такав „бекап“ уопште не постоји; да је именовани вештак дао „лажан“ исказ да је наведене податке користио по наредби суда , што у довољној мери указује да исти није био непристрасан. 

Подносилац И. Д . посебно инсистира на томе да је осуђен искључиво на основу признања подносилаца Славка Лакатоша и Петра Новаковића из преткривичног поступка, имајући у виду да од њега није одузет мобилни телефон, па ниједан други доказ, сем поменутих признања, њега не доводи у везу са предметним кривичним делима. 

Због чињенице да су од хапшења до доношења оспорене другостепене пресуде непрестано били у притвору (54 месеца) , подносиоци сматрају да им је повређено и право зајемчено чланом 31. став 2. Устава ( да се након подизања оптужнице трајање притвора сведе на најмању могућу меру). 

Уставном суду је предложено: да усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права гарантованих Конвенцијом и Уставом; да поништи оспорене пресуде; да подносиоцима П . Н . и С . Л , због утврђене повреде забране из члана 3. Конвенције, досуди нематеријалну штету у износ у од по 10.000 евра , у динарској противвредности; да свим подносиоцима, због утврђене повреде права на правично суђење и права на ограничено трајање притвора, досуди немат еријалну штету у износу од по 5.000 евра у динарској противвредности; да подносиоцима досуди трошкове одбране у поступку пред редовним судовима, као и трошкове поступка по уставној жалби. 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) је готово идентичне садржине. 

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорене пресуде и документацију која је приложен а уз уставну жалбу, затим у пресуду ЕСЉП у предмету Лакатош и други против Србије, од 7. јануара 2014. године (представка број 3363/08), одговор Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Ктр. 539/16 од 24. фебруара 2016. године и одговор Полицијске управе у Новом Саду број 30-42/16 од 21. марта 201 6. године, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари: 

3.1. С. Л, И . Д, Л . Д . и П . Н, овде подносиоци уставне жалбе, лишени су слободе 6. новембра 2007. године, због постојања основа сумње да су извршили више кривичних дела разбојништва из члана 206. став 3. Кривичног законика. Прва три подносиоца су лишена слободе на улазу у Суботицу, на тзв. Чантавирском путу, а подносилац П. Н . у близини Врбаса. Истог дана су спроведени у просторије Полицијске управе у Новом Саду, где је обављено њихово саслушање у својству осумњичених. 

С. Л . је у свом исказу признао извршење кривичних дела разбојништва у неколико различитих места на подручју Војводине , потврдивши да су он и остали подносиоци насилн о ула зили у куће у којима су живела стара и немоћна лица, која су везивали, а затим, уз примену силе и злостављањем, од њих одузимали новац и друге драгоцености. Физичку силу је, прем а његовим речима, примењивао И . Д , док су он и Л. Д . вршили преметачину кућа. П . Н . их је возио својим аутомобилом на места извршења. Констатовано је да осумњичени нема примедби на рад полиције, нити на садржину записника , да је саслушан у присуству браниоца, са којим је обавио поверљив разговор пре почетка саслушања. Записник је поред С. Л . потписао и адвокат Н . Д, као бранилац по службеној дужности. 

И. Д . је изјавио да ће се бранити ћутањем, уз примедбу да су га припадници ПУ Суботица и ПУ Нови Сад тукли и да су према њему примењивали методе изнуде. Констатовано је да је осумњичени са браниоцем обавио поверљив разговор пре почетка саслушања. Записник је поред И . Д . потписала и адвокат С . Г, као бранилац по службеној дужности. 

Л. Д . је изјавио да ће се бранити ћутањем, уз примедб у да су га припадници ПУ Суботица и ПУ Нови Сад тукли и да су према њему примењивали методе изнуде. Констатовано је да је осумњичени са браниоцем обавио поверљив разговор пре почетка саслушања. Записник је поред Л . Д . потписао и адвокат Ђ . П, као бранилац по службеној дужности . 

П. Н . је у свом исказу признао да је С . Л , И. Д . и Л . Д . својим аутомобилом возио на места извршења кривичних дела, али да није знао за чињеницу да су њих тројица физички злостављали људе у чије су куће улазили. Напоменуо је да је полиција била коректна према њему и да његов исказ није дат под принудом или под дејством опијата. Констатовано је да је осумњичени саслушан у прису ству браниоца, са којим је обавио поверљив разговор пре почетка саслушања. Записник је поред С. Л . потписала и адвокат Г . Р, као бранилац по службеној дужности. 

Свим подносиоцима је одређено полицијско задржавање у трајању до 48 часова. 

Адвокат В . Ј . Ђ . је у поднеску од 6. новембра 2007. године, упућеном дежурном истражном судији Окружног суда у Новом Саду, доставио пуномоћја за заступање подносилаца С . Л . и Л . Д , која пуномоћја су потписале њихове супруге, као и подносиоца И. Д , који је пуномоћје потписао лично . 

Саслушање пред дежурним истражним судијом Окружног суда у Новом Саду обављено је 8. новембра 2007. године, изузев П. Н, који је саслушан претходног дана. 

Подносилац С. Л . је оспорио признање дато у преткривичном поступку пред ПУ Нови Сад, наводећи да није извршио ниједно кривично дело које му је стављено на терет. Истакао је да су га полицијски службеници тукли током хапшења, као и током саслушања у ПУ Нови Сад , где му је дата ракиј а, тако да је он, опијен ракијом, нешто потписао. Затражио је да буде упућен на лекарски преглед. 

Подносилац И. Д . је изнео своју одбрану пред истражним судијом, наводећи да није учествовао у извршењу ниједног од кривичних дела која су описана у кривичној пријави и да осим Л . Д . не познаје ниједног од осумњичених. Поновио је да су га полицијски службеници током лишав ања слободе и касније, за време саслушања , тукли. 

Подносилац Л. Д . је изнео своју одбрану пред истражним судијом, наводећи да није учествовао у извршењу ниједног од кривичних дела која су описана у кривичној пријави, нити да има сазнања о томе, као и да није тачна оптужба да је приликом хапшења повредио полицијског службеника. 

На записницима о саслушању ових подносилаца је констатовано да је браниоцу (адвокату В . Ј . Ђ .) дозвољено да фотографише њихове повреде. Подносиоци су такође навели да им у ПУ Нови Сад није дозвољено да позову адвоката В . Ј . Ђ . за свог браниоца, кога дуго познају и у кога имају поверења. 

Подносилац П. Н . је, као и подносилац С . Л , оспорио признање дато у преткривичном поступку пред ПУ Нови Сад, наводећи да је исказ дао под батинама и по инструкцијама инспектора који су га саслушавали и да је све то претходило доласку браниоца по службеној дужности, који му је постављен у преткривичном поступку. 

Свим подносиоцима је одређен притвор на основу члана 142. став 2. тач. 2) и 3) тада важећег Законика о кривичном поступку. 

Окружно јавно тужилаштво у Новом Саду је 9. новембра 2007. године поднело захтев за спровођење истраге против подносилаца уставне жалбе, као и против М. Н, М . Д . и Р . А. Решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду Ки. 324/07 од 9. новембра 2007. године је покренута истрага против наведених лица, због основане сумње да су извршили 23 кривична дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика (КЗ) , а подносиоци П. Н . и Л . Д . и по једно кривично дело спречавања службеног лица у вршењу службене радње из члана 322. став 4. у вези става 3. КЗ. 

Истражни судија Окружног суда у Новом Саду је наредбом Ки. 324/07 од 13. новембра 2007. године одредио спољашњи телесни преглед подносилаца уставне жалбе, који је поверен вештаку из Института за судску медицину у Новом Саду. Телесни прегле д ј е обављен истог дана у просторијама Окружног затвора у Н, а вештак др Г . С . је записник о извршеном прегледу Окружном суду у Новом Саду доставио 20. новембра 2007. године. 

Окружно јавно тужилаштво је 3. марта 2008. године поднело Окружном суду у Новом Саду оптужницу Кт. 861/07 од 29. фебруара 2008. године, којом су подносиоци уставне жалбе оптужени да су извршили 1 4 кривичних дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. КЗ, као и три кривична дела разбојништва у покушају из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. и чланом 30. став 1. КЗ, а подносилац Л. Д . и једно кривично дело спречавања службеног лица у вршењу службене радње из члана 322. став 4. у вези става 3. КЗ. Остала лица против којих је вођена истрага нису била обухваћена оптужницом. Поднеском од 23. марта 2008. године Окружно јавно тужилаштво је обавестило суд да одустаје од даљег кривичног гоњења подносиоца П . Н . због извршења кривичног дела из тачке 4. диспозитива оптужнице. Приговори бранилаца окривљених изјављени против оптужнице одбијени су као неосновани решењем Окружног суда у Новом Саду Кв. 276/08 од 14. марта 2008. године. 

Главни претрес пред Окружним судом у Новом Саду је започео 11. јуна 2008. године, саслушањем окривљених, који су остали при наводима изнетим у претходном поступку, посебно када је у питању злостављање током хапшења и саслушања у просторијама ПУ Нови Сад, као и немогућност да позову браниоца по сопственом избору. Подносиоци С. Л . и П . Н . су изнова указали на то да су њихова признања у преткривичном поступку дата под утицајем физичког злостављања, да се подносилац С. Л . не сећа самог чина саслушања, јер је био опијен алкохолом, а да је подносилац П . Н . свој исказ дао по инструкцијама полицијских инспектора, што се све догађало пре доласка њихових бранилаца по службеној дужности. 

На главном претресу је, поред осталог, изведен и доказ саслушањем вештака др Г . С, који је 13. нове мбра 2007. године обавио спољашњи телесни преглед подносилаца, а затим је одређено и допунско вештачење, које је поверено истом вештаку, на околност квалификације и механизма настанка повреда констатованих код окривљених, као и упоређивања повреда које су констатоване на записнику о телесном прегледу и повреда које се уочавају на фотографијама које је бранилац адвокат В. Ј . Ђ. начинио током саслушања код дежурног истражног судије. На главном претресу, дана 18. септембра 2008. године, констатовано је да у предмету постоје фотографије окривљених које су „неулепљене“, а које су, према извештају истражног судије, начињене ради препознавања осумњичених од стране оштећених. Због тога је од ОКП ПУ Нови Сад затражен извештај о томе када су фотографије начињене, како би вештак и њих узео у обзир приликом допунског вештачења . Поред тога, адвокат В. Ј . Ђ , који је током главног претреса био бранилац окривљеног (подносиоца) И . Д, у овој фази главног претреса је затражио да се из списа издвоје листинзи долазно-одлазних позива са мобилних телефона који су одузети од окривљених, с обзиром на то да исти нису прибављени по наредби истражног судије, посебно указујући да од И . Д . мобилни телефон није одузет. Од ОКП ПУ Нови Сад су затражени подаци и на ове околности. 

ОКП ПУ Нови Сад је 14. октобра 2008. године суду доставило обавештење у коме је наведено: да су фотографије осумњичених начињене одмах након лишав ања слободе; да су листинзи долазно-одлазних позива, на основу којих је извршена анализа базних станица, прибављени у преткривично м поступк у, током оперативног рада на „расветљавању“ предметних кривичних дела, уз примену оперативно-техничких средстава, сагласно „обавезној инструкцији о оперативном раду полиције“; да се веродостојност тако прибављених података може проверити код оператера мобилне телефоније; да су осумњичени користили мобилне телефоне наведене у службеној белешци коју је сачинио млађи полицијски наредник I класе Д. В , што се током оперативног рада испоставило као апсолутно тачно; да од осумњиченог И . Д . није одузет мобилни телефон , јер исти код њега није пронађен приликом лишавања слободе, али да је оперативним радом неусмњиво утврђено да је он користио мобилни телефон наведен у службеној белешци. 

Вештак др Г. С . је допунски налаз и мишљење о телесним повредама окривљених предао на главном претресу, дана 17. новембра 2008. године , а на предлог одбране се и усмено изјаснио. Суд је, након тога , одредио вештачење на околност долазно-одлазног телефонског саобраћаја за мобилне телефоне са означеним претплатничким бројевима, у данима који су у оптужници наведени као време извршења предметних кривичних дела. Вештачење је поверено „Телеком Србија“ а.д, коме је суд, уз наредбу за вештачење, дао на увид и листинге које су доставили оператери „Телеком Србија“ (6. новембра 2008. године) и „ВИП Мобиле“ (30. октобра 2008. године) , а који се односе на период од 1. до 30. октобра 2007. године. По пријему налаза и мишљења, на главном претресу је изведен доказ саслушањем вештака С. С, који је у име „Телеком Србија“ а.д. обавио вештачење. Основни приговор одбране био је да су обра ђени и позив и који нису садржани у листинзима достављеним уз наредбу за вештачење (позив и који потичу из ранијег периода), на који начин је прекорач ен задатак вештачења. Вештак се изјаснио да је до подат ака о тим позивима дошао увидом у базу података оператера , која садржи податке о свим позивима за период од две до три године уназад. 

Пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 од 10. јула 2009. године окривљени (подносиоци уставне жалбе) су оглашени кривима због извршења свих кривичних дела садржаних у оптужници. Изречене су им јединствене казне затвора, и то С . Л . и И . Д . у трајању од 14 година и шест месеци, Л . Д . у трајању од 15 година и П . Н . у трајању од 14 година и три месеца , у које се урачунава и време проведено у притвору, почев од 6. новембра 2007. године, када су лишени слободе, до даље одлуке суда. 

У жалбама које су против наведене првостепене пресуде поднели С. Л, И . Д . и П . Н . је изричито оспорен и закључак суда да су повреде на телима окривљених настале у току лишавања слободе, као последица отпора који су окривљени пружали полицијским службеницима . Посебно је указ ано на то да осуђуј ућа пресуда није могла бити заснована на признањима С. Л . и П . Н . из преткривичног поступка, имајући у виду да су иста дата под де јством полицијске тортуре, из ког разлога п редстављају доказ прибављен противно закону . 

Поступајући по жалбама окривљених и њихових бранилаца, Апелациони суд у Новом Саду је донео решење Кж1. 463/10 од 1. марта 2011. године, којим је укинуо ожалбену пресуду Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 од 10. јула 2009. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу овог решења ниједном речју нису оцењени жалбени наводи из претходно г став а (узрок настанка повреда и признање окривљених као недозвољен доказ у кривичном поступку) . 

Предмет је у поновном поступку заведен под бројем К. 68/11 и у наставку је процесуиран пред Вишим судом у Новом Саду, који је 1. јануара 2010. године преузео првостепену надлежност Окружног суда у Новом Саду за предметна кривична дела. 

Поднеском од 11. маја 2011. године, адвокат В. Ј . Ђ . је з атражио изузеће председника већа - судије З . Р . К, због сумње да је писмо И . Д, које је он упутио своме браниоцу, прочитала још нека особа, а што произлази из нечитке констатације у самом писму у којој је наведено „прочитај то, Злата“. Овај захтев је одбијен као неоснован решењем председника Вишег суда у Новом Саду од 18. маја 2011. године. Адвокат В . Ј . Ђ . је поднеском од 16. маја 2011. године поново затражио изузеће председника већа, овог а пута због чињенице да је од Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду дописом затражила да то тужилаштво уреди оптужницу у складу са налозима и упутствима Апелационог суда у Новом Саду из укидајућег решења. Овај захтев је такође одбијен као неоснован решењем од 26. маја 2011. године. 

На главном претресу у поновном поступку окривљени су остали код навода из своје одбране. С. Л . је посебно указао на то да се саслушања у преткривичном поступку не сећа, јер је био тучен и опијен алкохолом, те да поводом догађаја који су се одиграли у просторијама ПУ Нови Сад није поднео кривичну пријаву. Изведен је доказ поновним саслушањем вештака С. С , који је на посебно питање адвоката В . Ј . Ђ . изјавио да је податке из бекапа, што, по његовом објашњењу, представља резервну копију података коју има сваки систем мобилне телефоније, а која се чува до шест месеци, прибавио у складу са наредбом суда. Адвокат В . Ј . Ђ . је остао при раније изнетој примедби да је задатак вештачења прекорачен, с обзиром на то да је именовани вештак могао да користи само податке садржане у наред би суда од 20. новембра 2008. године . Уставни суд констатује да у поновном поступку није изведен доказ саслушањем сведока Н. Д . (браниоца по службеној дужности окривљеног С. Л . у преткривичном поступку), а ни је прочитан ни његов ранији исказ. 

Оспореном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 68/11 од 11. новембра 20 11. године окривљени (подносиоци уставне жалбе) су оглашени кривима због извршења свих кривичних дела садржаних у оптужници Кт. 861/07 од 3. марта 2008. године, измењеној 23. марта 2009. године и 8. новембра 2011. године . Изречене су им јединствене казне затвора, и то С . Л . и И . Д . у трајању од 14 година и шест месеци, Л . Д . у трајању од 15 година и П . Н . у трајању од 14 година и три месеца , у које се урачунава и време проведено у притвору, почев од 6. новембра 2007. године, када су лишени слободе, до даље одлуке суда. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је чињенично стање суд утврдио оценом свих доказа изведеним на главном претресу, а у битном из одбрана које су окривљени С. Л . и П . Н . изнели у просторијама ПУ Нови Сад у присуству бранилаца; да је сведок Н . Д, који је присуствовао саслушању окривљеног С . Л . у ПУ Нови Сад и истог препознао на главном претресу, дана 18. марта 2009. године, у свом исказу навео да му је са окривљеним дозвољ ен поверљив разговор пре саслушања у трајању од десет минута, да се не сећа да се окривљени жалио на злостављање, да никакве промене на лицу и телу окривљеног није видео, да окривљени није отежано говорио, нити отежано комуницирао, нити да се у његовом даху осећао алкохол; да је суд иск азу сведока Н. Д . поклонио веру; да је вештачењем папиларних линија , изузетих приликом вршења увиђаја за кривична дела из тач. 1, 2, 4, 5, 14. и 15. изреке, утврђено да одређени број трагова није био подесан за рад јер није било могуће утврдити ком дактилоскопском типу припадају, да неки од њих нису садржали довољан бро ј индивидуалних карактеристика, да на појединим предметима није било могуће изазвати трагове, да су неки трагови елиминисани траговима оштећених и да папиларни траг који је једини био подесан за анализу не припада окривљенима; да је вештачењем трагова газећих површина обуће, фиксириних и изузетих на увиђајима за кривична дела из тач. 1, 5, 15, 16. и 17. изреке, који су упоређени са пробним отисцима газеће површине обуће , фиксирин им и изузет им од окри вљених приликом лишавања слободе, утврђено да су одређени трагови неподесни за анализу, јер не садрже довољан број индивидуалних карактеристика, а да неки од њих не одговарају пробним отисцима; да је вештачењем трагова биолошког порекла, изузетих приликом вршења увиђаја за кривична дела из тач. 1, 2, 4, 5, 13, 14, 15. и 16. изреке, утврђено да се ДНК профили окривљених добијени анализом неспорних узорака (брисеви усне дупље окривљених) не могу довести у недвосмислену везу са резултатима анализа изузетих и анализираних трагова; да сва напред поменута вештачења потврђују наводе оштећених да су окривљени носили рукавице приликом извршења кривичних дела; да се у погледу обуће не сме занемарити чињеница о временском периоду од првог до последње извршеног кривичног дела, када су окривљени лишени слободе, да сигурно нису ишли у истој обући, те да просторна дистанца указује на закључак да су окривљени имали довољно времена да одбаце предмете који их могу повезивати са местом кривичног дела; да је, такође, релевантна чињеница да је реч о старачким домаћинствима, што указује на чињеницу да су окривљени насумице бирали куће оштећених, а посебно због тога што , након лишавања слободе и притварања окривљених , догађаја те врсте у селима Војводине више није било; да је чињеница да је окривљени С . Л . потписао записник о саслушању осумњиченог утврђена из налаза и мишљења и допунског налаза и мишљења вештака графолога, које је суд прихватио; да је прибављене листинге од Телекома и ВИП-а суд прихватио, с обзиром на то да су исти издати од оператера које пружају услуге за СИМ картице са претплатничким бројевима 064/9781401, 064/0051483, 064/9352340 и 061/1468642, а чине логичну целину са налазима и мишљењима вештака С. С . и стручних сведока Д . М . и И . В, који су појаснили рад базних станица; да је на основу позива, СМС порука, кретања окривљених од којих су приликом лишава ња слободе неспорно одузете наведене СИМ картице и мобилни телефони, утврђена чињениц а манипулације са картицама (коришћење више картица на једном мобилном телефону), као и „неспорне “ чињенице да су се окривљени налазили на местима извршења кривичних дела у време извршења већине кривичних дела; да је суд чињенице које се односе на пружање отпора окривљених приликом лишавања слободе (бежање, опирање) и непоступања по наредбама издатим од стране припадника полиције, који су били у цивилној одећи, али са полицијским идентификацијама око врата, утврдио саслушањем полицијских службеника ПС Врбас и ПУ Нови Сад ; да из налаза и мишљења вештака др Г. С . и његовог исказа датог на главном претресу , који су засновани на телесно м преглед у окривљених и увид у у фотографије окривљених С . Л , И. Д . и Л . Д , које је сачинио њихов бранилац, као и фотографије свих окривљених које су сачињене приликом лишавања слободе , произлази да су повреде које су констатоване на телима окривљених настале у покушајима бекства окривљених од полицијске потраге; да је суд у битноме прихватио одбране које су окривљени С. Л . и П . Н . изнели пред ПУ Нови Сад у присуству бранилаца по службеној дужности; да наводи С. Л . садрже у себи признање кривичних дела описаних под тач. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 16. и 17. изреке, уз детаљан опис начина извршења к ривичних дела, који се у битном подудара са другим доказима, исказима оштећених, одузетим новцем и местима извршења кривичних дела; да се нека мања одступања огледају у протеку времена од извршења кривичних дела и бројем извршених и покушаних кривичних дела, а што је, по оцени суда, усмерено на избегавање кривичне одговорности; да су у записни ку о саслушању П . Н . констатована сва упозорења у смислу чл. 13. и 89. Законика о кривичном поступку - да је обавио поверљив разговор са браниоцем, да је поучен о матерњем језику, да му је саопштено ш та му се ставља на терет, да није имао примедби на записник и да је исти потписао без присиле; да је то учињено и у случају С . Л, због чега суд не сумња у веродостојност исказа датих пред полицијским службеницима; да из наведени х разлога суд није могао да прихвати одбране окривљених С . Л , Л. Д . и П . Н . из истраге и са главног претреса (уз напомену да се окривљени И. Д . све време бранио ћутањем ), налазећи да су исте усмерене на избегавање кривице за учињена кривична дела, да су исте неуверљиве, нелогичне и демантоване спроведеним вештачењима, саслушањима сведока оштећених и сведока припадника полиције; да окривљени у току целог поступка нису убедили суд у одбрану коју су износили, јер нису изнели ниједан доказ који иде њима у корист и који их ослобађа кривице; да суд није могао као веродостојне да прихвати ни наводе да је над окривљенима од момента лишав ања слободе вишечасовно примењивана сила, од које су губили свест; да је телесни преглед обављен након седам дана од лишавања слободе ; да би ударање, шутирање, употреба електричне палице, гашење цигарете о врат и губљење свести , по мишљењу суда, оставило веће трагове, чак и трајне последице по здравље, а што је све демантовано телесним прегледом и фотодокументацијом коју је бранилац окривљених сачинио; да је на основу тако утврђеног чињеничног стања суд утврдио да се у радњама окривљених стичу обележја предметних кривичних дела . 

Поступајући по жалбама окривљених С. Л , Л. Д . и П . Н , жалбама бранилаца свих окривљених, као и жалби ванбрачне супруге и ћерке окривљеног С. Л , Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Кж1. 539/12 од 4. јуна 2012. године, којом је жалбе одбио и ожалбену првостепену пресуду у целини потврдио. 

У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да се неосновано жалбом браниоца окривљеног Петра Новаковића тврди да суд није дао ваљане разлоге за чињеницу да сва обављена вештачења материјалних трагова нису дала позитиван резултат и да суд све чињенице које се на то односе потпуно игнорише; да је суд на страни 38. ст. 2. и 3. правилно оценио да вештачења трагова биолошког порекла, папиларних линија и газећих површина обуће нису дала резултате; да је, насупрот жалбеној тврдњи, првостепени суд правилно утврдио да се све повреде констатоване на телима окривљених настале у покушајима предузимања радњи бекства окривљених од полицијске потраге, уз правилну оцену налаза и мишљења вештака др Г. С; да остали жалбени наводи браниоца окривљеног П . Н . не доводе у сумњу правилност чињеничног стања утврђеног у првостепеној пресуди . 

Када је у питању жалба бранилаца окривљених С. Л . и Л . Д, у образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је правилно првостепени суд на страни 34. пасус 3. навео „да је у битном прихватио исказе оштећених који су саслушани непосредно на главном претресу и у истражном поступку, односно исказе оштећених чији су искази на главном претресу, уз сагласност странака, прочитани, који су на јасан, искрен и непротивречан начин описали догађаје у којима су оштећени, при чему је суд узео у обзир њихову старост у време догађаја, околност да су се догађаји де шавали у касним ноћним сатима док су оштећени спавали, да је употребљена сила над њима, која, опет због њихове старости и здравственог стања, није морала бити већег интензитета да би се код њих сломио отпор , да су искази сведока оштећених у сагласности са записницима о увиђају, криминалис тичко-техничком документацијом, као и лекарским извештајима, због чега суд није имао разлога да сумња у њихову веродостојност“; да је из тог разлога неоснована тврдња из жалбе да ниједан доказ не упућује на то да су окривљени извршили кривична дела за која су оглашени кривим; да је при томе небитно што вештачење трагова билошког порекла, папиларних линија и газећих површина обуће није дало резултате, а поред тога, да трагови папиларних линија нису ни могли бити пронађени јер су окривљени имали рукавице на рукама, како је то и првостепени суд правилно утврдио; да се неоснован о жалбом полемише са налазом и мишљењем вештака С . С, јер је првостепени суд правилно прихватио налаз и мишљење и томе дао јасне и правилне разлоге које прихвата и другостепени суд; да се овом жалбом , као и жалбом браниоца окривљеног И. Д . неосновано наводи да констатоване повреде окривљенима нису настале у покушају бекства од полиције, јер је првостепени суд правилно поклонио веру вештаку др Г. С . да су све констатоване повреде на телима окривљених настале у покушајима бекства од полицијске потраге; да се жалбом неосновано наводи да првостепени суд не говори о томе зашто није прихватио одбрану окривљених дату током поступка, већ одбрану пред ПУ Нови Сад, из разлога што је првостепени суд на старни 50. пасус 1. навео разлоге; да се неосновано жалбом тврди да окривљени С . Л . и Л . Д . нису били упозорени на своја права у поступку, јер садржина записника ПУ Нови Сад демантује такву тврдњу, а окривљеном С . Л . је пре сачињавања записника дозвољено да обави поверљив разговор са браниоцем по службеној дужности, адвокатом Н . Д. 

Поводом навода жалбе браниоца окривљеног И. Д, другостепени суд је навео следеће: да се жалбом неосновано истиче да се првостепена пресуда заснива на доказима на којима се по Законику о кривичном поступку не може заснивати, односно да су зап исници о саслушању окривљених С. и П . пред ПУ Нови Сад последица физичког и психичког злостављања, да њима двојици није омогућено да их брани адвокат којег сами изаберу, већ да им је полиција наметнула своје адвокате, те да је такво поступање штетило и окривљеном И. Д ; да је неоснована и тврдња да је окривљени С. у ПУ Нови Сад тражио да га брани адвокат В . Ј . Ђ, али да му полицајци нису омогућили да га позове, јер из записника о његовом саслушању јасно произлази да је окривљени у потпуности поучен о својим правима у кривичном поступку, да је са браниоцем Н. Д . обавио поверљив разговор пре сачињавања записника, да је на крају навео да мисли да је учествовао у још неким сличним кривичним делима, али да не може да се сети свих места и догађаја, да признаје исказ као свој, те да он и његов бранилац немају примедби на рад полиције и текст изјаве; да се неосновано жалбом наводи и да су окривљени приликом лишав ања слободе одмах били психички и физички злостављани, из разлога што је првостепени суд правилно прихватио налаз и мишљење вештака др Г. С . и утврдио да су повреде које су констатоване на телима окривљених настале у покушајима бекства од полицијске потраге, због чега се у жалби неосновано полемише и са налазом и мишљењем именованог вештака; да напред изнето важи и за наводе из жалбе ванбрачне супруге и ћерке окривљеног С . Л ; да је ирелевантан навод из жалбе да адвокат Н. Д . није саслушан пред измењеним већем, те да ни његов исказ није прочитан, што би значило да се пресуда заснива на доказу који није изведен на главном претресу, из разлога што је првостепени суд само навео да се адвокат Н . Д . сећа да му је са окривљеним С. Л . дозвољен поверљив разговор пре саслушања, да се не сећа исказа, нити да му се окривљени жалио на тортуру, да није приметио промене на његовом лицу, нити да је отежано говорио, те да није осетио алкохол у његовом даху; да је у записнику о саслушању окривљеног С. Л . пред ПУ Нови Сад констатовано да је окривљеном омогућен поверљив разговор са браниоцем, те да ни један ни други немају никаквих примедби на рад полиције; да напред изнето важи и за жалбене наводе ванбрачне супруге и ћерке окривљеног С . Л ; да се неосновано жалбом полемише са исказима сведока полицијских службеника, а све у циљу како би се указало да окривљени повреде нису задобили приликом покушаја бекства од полицијске потраге, тим пре што је, како је већ наведено , првостепени суд правилно поклонио веру вештаку др Г. С . у погледу времена задобијања повреда; да уколико је бранилац чвр стог уверења да су окривљени добили повреде од полиције у време и на начин како то у жалби наводи, он може да реагује кривичном пријавом надлежном тужилаштву против полицајаца који су, по његовом мишљењу, окривљенима нанели повреде; да, поред наведеног, остаје чињеница да се окривљени И. Д . све време бранио ћутањем, из чега произлази да од њега никакав исказ није изнуђен; да напред изнето важи и за жалбене наводе ванбрачне супруге и ћерке окривљеног С . Л ; да се неосновано жалбом тврди да у погледу окривљеног И. Д . наводи јавне тужбе нису доказани ван сваке разумне сумње, јер не постоји ниједан доказ да је овај окривљени учествовао у извршењима предметних кривичних дела; да је првостепени суд управо на основу одбране окривљеног С . Л . утврдио одлучне чињенице на којима је засновао чвр сто уверење да је окривљени И. Д , на начин ближе описан у изреци пресуде, извршио кривична дела за која је оглашен кривим; да имајући то у виду, јасно је да је првостепени суд пресуду засновао само на чињеницама у чију је извесност, дакле са сигурношћу и без двоумљења, уверен поуздано и потпуно. 

Решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1593/12 од 19. новембра 2012. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2914/12 од 28. децембра 2012. године, осуђени С. Л . је, на основу Закона о амнестији („Службени гласник РС“, број 107/12) (у даљем тескту: ЗОА), претходно ослобођен од извршења 25% казне затвора у трајању од по три године, што износи по девет месеци за свако појединачно кривично дело, па је одређено да се осуђени ослобађа од извршења јединствене казне затвора у укупном трајању од 13 година и 25 дана, која је утврђен а правноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 68/11 од 11. новембра 2011. године, и наложено да се одмах пусти на слободу. 

Решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1594/12 од 19. новембра 2012. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2908/12 од 28. децембра 2012. године, осуђени Л. Д . је, на основу ЗОА, претходно ослобођен од извршења 25% казне затвора у трајању од по три године, што износи по девет месеци за свако појединачно кривично дело, па је одређено да се осуђени ослобађа од извршења јединствене казне затвора у укупном трајању од 13 година и 25 дана , која је утврђена правноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 68/11 од 11. новембра 2011. године, и наложено да се одмах пусти на слободу. 

Решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1806/12 од 21. новембра 2012. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2913/12 од 28. децембра 2012. године, осуђени И. Д . је, на основу ЗОА, претходно ослобођен од извршења 25% казне затвора у трајању од по три године, што износи по девет месеци за свако појединачно кривично дело, па је одређено да се осуђени ослобађа од извршења јединствене казне затвора у укупном трајању од 12 година и девет месеци , која је утврђена правноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 68/11 од 11. новембра 2011. године, и наложено да се одмах пусти на слободу. 

Решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1853/12 од 21. новембра 2012. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2981/12 од 28. децембра 2012. године, осуђени П. Н . је, на основу ЗОА, претходно ослобођен од извршења 25% казне затвора у трајању од по три године, што износи по девет месеци за свако појединачно кривично дело, па је одређено да се осуђени ослобађа од извршења јединствене казне затвора у укупном трајању од 12 година , која је утврђена правноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 68/11 од 11. новембра 2011. године, и наложено да се одмах пусти на слободу. 

3.2. Из одговора Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Ктр. 539/16 од 24. фебруара 2016. године је утврђено да је подносилац П. Н . поднео кривичну пријаву против полицијских службеника ПС Врбас В.Г. и З.Н, као и полицијског службеника ПУ Нови Сад М.В, због кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. у вези ст. 1. и 2. Кривичног законика, у вези догађаја од 5. и 6. новембра 2007. године, која је одбачена решењем Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 7180/10 од 6. децембра 2010. године, на основу члана 235. став 4. у вези ст. 1. и 2. тада важећег Законика о кривичном поступку. У образложењу решења , чији је примерак достављен уз одговор , наведено је: да је П. Н . поднео кривичну пријаву против НН лица, због „прекомерне употребе силе“, лаких телесних повреда, психичког и физичког злостављања од стране припадника МУП-а и насилничког понашања; да из таквих тврдњи произлази да се ради о кривичном делу злостављање и мучење из члана 137. став 3. у вези ст. 1. и 2. Кривичног законика извршеном од стране полицијских службеника ПС Врбас В.Г. и З.Н, као и полицијског службеника ПУ Нови Сад М.В; да је у поступку по поднетој кривичној пријави прибављен извештај од ОКП ПУ Нови Сад број 13/02 од 3. новембра 2009. године, уз који су достављени и извештаји о начину поступања за сваког (пријављеног) полицијског службеника понаособ, а у којима се наводи - да службени задатак није могао бити извршен без употребе средстава принуде, из разлога што је П . Н, у намери да побегне са лица места, полицијским службеницима пружао активан отпор све до везивања службеним лисицама, да су средства принуде примењена суздржано и сразмерно тежини дела које се сузбија, да је реч о најблажим средствима принуде којима се гарантује успех, као и начину којим се службени задатак извршава без непотребних штетних последица, да је лице на правилан начин упозорено да ће се против њега употребити средство принуде, да је употребом средстава принуде проузрокована најмања могућа повреда лица и да су полицијски службеници проценили да није било потребно пружање медицинске помоћи повређеном лицу, а само лице то није ни тражило; да је на записник о саслушању осумњиченог у просторијама ПУ Нови Сад од 6. новембра 2007. године П . Н . изјавио да је полиција била коректна према њему и да изјаву није дао под принудом, нити под дејством неких опијата; да полазећи од наведеног, не постоји основана сумња да су пријављени полицијски службеници извршили предметно кривично дело. 

3.3. Из одговора Полицијске управе у Новом Саду број 30-42/16 од 21. марта 2016. године је утврђено да су 5. новембра 2007. године у 23,30 часова, на Куцурском путу у Врбасу, у билизини угоститељског објекта „Ч.“, тројица полицијских службеника ПУ Нови Сад (М.В, В.Г. и З.Н.) употребила средства принуде према П. Н, која су од стране начелника ПУ Нови Сад оцењена као оправдано и правилно употребљена. ПУ је као прилог уз наведени одговор доставила и извештаје о употреби средстава принуде полицијских службеника М.В, В.Г. и З.Н. Садржина ових извештаја је у одређеном делу већ интерпретирана у образложењу решења Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 7180/10 од 6. децембр а 2010. године (видети претходну тачку), док ће преостале релевантне делове извештаја Уставни суд поменути у оквиру доцније правне оцене. 

3.4. За одлучивање Уставног суда у овом предмету од значаја је и пресуда ЕСЉП у предмету Лакатош и други против Србије, од 7. јануара 2014. године, представка број 3363/08 (у даљем тексту: пресуда ЕСЉП) . 

Подносиоци представке су били С . Л, Л. Д, И. Д , овде подносиоци уставне жалбе, М . Д . и Р . А . Жалили су се према чл . 3, 5, 6. став 2. и члану 8. Конвенције, а у вези догађаја од 6. новембра 2007. године, повод ом којих је, поред осталог, поднета и уставна жалба у овом уставносудском предмету. 

У образложењу пресуде ЕСЉП се интерпретира чињенично стање утврђено поводом догађаја од 6. новембра 2007. године, које се битно поклапа са чињеницама и околностима које је Уставни суд утврдио у овом предмету. Посебно се истиче да је ПН (мисли се на П . Н, овде подносиоца уставне жалбе), који нема својство а
пликанта, једини поводом предметних догађаја поднео кривичну пријаву надлежном јавном тужилаштву, која је 6. децембра 2010. године одба чена због непостојања доказа да је кривично дело учињено . 

Поред одредаба релевантних прописа домаћег (српског) права и случајева из судске праксе, ЕСЉП је цитирао и одређене делове Извештаја Влади Србије и Црне Горе о посети Србији и Црној Гори Европског одбора за спречавање мучења и нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања од 16. до 28. септембра 2004. године, објављеног 18. маја 2006. године и Извештаја Влади Србије о посети Комитета против мучења Србији од 19. до 29. новембра 2007. године, објављеног 14. јануара 2009. године. 

3.4.1. ЕСЉП је материјални аспект забране злостављања, у конкретном случају, оценио на следећи начин : да се члан 3. Конвенције мора сматрати једном од најосновнијих одредаба Конвенције које представљају суштинске вредности демократских друштава која чине Савет Европе; да је члан 3. Конвенције, супротно осталим одредбама у Конвенцији, формулисан у апсолутном смислу, без изузетака, услова или могућности ограничења према члану 15. Конвенције (предмет Chahal против Уједињеног Краљевства, пресуда од 15. новембра 1996. године); да према утврђеној пракси тога суда злостављање мора да има минимални ниво озбиљности како би потпадало под оквир члана 3. Конвенције; да је оцена тог минималног нивоа озбиљности релативна, јер зависи од свих околности предмета, као што је трајање поступања, физички и душевни утицаји на жртву, а у неким случајевима и пол, узраст и здравствено стање жртве (предмети Gäfgen против Немачке , представка број 22978/05, Price против Уједињеног Краљевства, представкаброј 33394/96,Mouisel против Француске , представка број 67263/01 иJalloh против Немачке, представка број 54810/00) ; да је поступање "нечовечно" због тога што је, између осталог, са предумишљајем, што је трајало сатима и изазвало или стварну телесну повреду или интензивну физичку и душевну патњу ( предмет Labita против Италије , представка број 26772/95); да се поступање сматра "понижавајућим" када је било такво да је код жртава изазвало осећања страха, патње и подређености, која су их могла понизити и евентуално сломити њихов физички или морални отпор ( предмети Hurtado против Швајцарске , пресуда од 28. јануара 1994. године, иWieser против Аустрије , представка број 2293/03 ); да и стална душевна узнемиреност, проузрокована претњом од физичког насиља и очекивањем истог, на исти начин прелази праг члана 3. Конвенције ( предмет Родић и други против Босне и Херцеговине, представка број 22893/05); да у вези са неким лицем лишеним слободе свака примена физичке силе због његовог сопственог понашања, која није строго неопходна, умањује људско достојанство и у принципу је повреда права утврђеног у члану 3. Конвенције; да захтеви истраге и непорециве потешкоће својствене борби против криминала не могу оправдати постављање граница заштити која се пружа у вези са физичким интегритетом појединаца (предмети Ribitsch против Аустрије , пресуда од 4. децембра 1995. године, и Tomasi против Француске , пресуда од 27. августа 1992. године) ; да су лица у притвору у осетљивом положају, а власти су обавезне да воде рачуна о поступању са њима; да када полиција притвори појединца доброг здравља, а утврди се да је повређен у време пуштања на слободу, за државу је обавезујуће да пружи уверљиво објашњење како је дошло до повреда, а ако то не учини јасно је да настаје питање према члану 3. Конвенције (предмет Selmouni против Француске , представка број 25803/94 ); да иако, у принципу, задатак Суда није да замењује сопствену оцену чињеница оценом домаћих судова, налази домаћих судова с тим у вези ипак нису обавезујући за Суд (поменути предмет Ribitsch против Аустрије); да при оцени доказа, Суд углавном примењује стандард доказа "ван основане сумње" (предмет Ireland против Уједињеног Краљевства, пресуда од 18. јануар а 1978. године) ; да такав доказ, међутим, може да произилази из истовременог постојања довољно јаких, јасних и истоветних мешања или сличних необоривих претпоставки чињенице (предмет Salman против Турске , представка број 21986/93 ); да је примењујући изнето на конкретан случај Суд констат овао да повреде које су претрпели први, други и трећи подносилац представке (С . Л, Л . Д . и И . Д .) доказује сачињени записник и фотографије направљене уз сагласност истражног судије, дана 8. новембра 2007. године, резултати лекарског прегледа од 13. децембра 2007. године, као и налази лекарског извештаја од 22. септембра 2008. године; да, према томе, питање које остаје да се реши јесте време наношења повреда ; да чак и под претпоставком да су подносиоци представке заиста пружали отпор приликом хапшења или покушали да побегну како је Влада тврдила, и тако претрпели повреде, Суд је мишљења да само ово не може оповргнути тврдњу да су први, други и трећи подносилац представке заиста били изложени малтретирању у притвору у полицији ; да је, у поређењу са повредама утврђеним у извештају на основу лекарског прегледа првог, другог и трећег подносиоца представке , обављеног 13. новембра 2007. године, било видљиво мање повреда него у извештајима полицајаца њиховим претпостављеним од 7. новембра 2007. године; да је и лекарски извештај од 22. септембра 2008. године суштински потврдио налазе овог прегледа, као и постојање повреда фотографисаних 8. новембра 2007. године; да пошто Влада није понудила никакво објашњење за разлике између повреда које је полиција потврдила 7. новембра 2007. године и оних касније утврђених, и пошто није вероватно да је нека од тих повреда (које су јасно достигле праг члана 3. Конвенције) могла бити претрпљена пре догађаја од 6. новембра 2007. године, Суд не може а да не утврди да је дошло до повреде члана 3. Конвенције, због нечовечног и понижавајућег поступања које су претрпели први, други и трећи подносилац представке . 

У вези процесног аспекта, ЕСЉП је и стакао следећ е: да када неко лице веродостојно тврди да је претрпело поступање супротно члану 3. Конвенције код државних органа, та одредба, тумачена заједно са општом обавезом према члану 1. Конвенције, подразумева постојање делотворне званичне истраге ( поменути предмет Labita против Италије ); да без обзира на начин истраге, власти морају поступити чим се поднесе званична притужба; да чак и када, стриктно говорећи, притужба није поднета, истрага се мора почети ако постоје довољно јасне назнаке да је било злостављања (предмет Станимировић против Србије, представка број 26088/06) ; да се од жртава наводних повреда не тражи да саме кривично гоне полицајце осумњичене за злостављање, већ је то дужност јавног тужиоца, који је за то боље опремљен ( предмети Стојншек против Словеније, представка број 1926/03 , и Оташевић против Србије, представка број 32198/07); да ако подносилац представке и поред тога преузме кривично гоњење и издејствује суђење против полицајаца оптужених за злостављање, тај поступак постаје нераздвојив део предмета и мора се узети у обзир (предмети В. Д. против Хрватске, представка број 15526/10,Бутолен против Словеније, представка број 41356/08, и поменути предмет Оташевић против Србије ); да је Суд такође утврдио да би истрага требало да доведе до идентификације и кажњавања одговорних; да би, у противном, општа законска забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања и кажњавања била неделотворна у пракси, а у неким случајевима службена лица би могла да злоупотребе права o них под њиховом контролом, без кажњавања у пракси ; да истрага мора да буде темељна; да органи морају увек озбиљно да покуша ју да утврде шта се десило и не би требало да се ослањају на нагле или неосноване закључке ради завршетка истраге или да на њима заснивају своје одлуке ; да истрага мора бити брза и независна ; да, најзад, истрага мора пружити довољан елемент јавног испитивања да се осигура одговорност; да се степен јавног испитивања може разликовати, али се лицу које се жали мора пружити делотворан приступ истражном поступку у свим случајевима ( предмет Bati и други против Турске , представке бр. 33097/96 и 57834/00) ; да пошто је у конкретном предмету већ утврдио материјалну повреду члана 3 . Конвенције, Суд даље примећује да су се први, други и трећи подносилац представке заиста притуживали због злостављања од стране полиције и да су они то чинили пред истражним судијом и у присуству јавног тужиоца, као и судским и жалбеним већима; да и поред тога што Конвенција и домаћи закон захтевају да се навод ове врсте разматра по службеној дужности , надлежни органи никада нису покренули посебну истрагу због злостављања, са циљем да се идентификују и казнеодговорни (предмет Хајнал против Србије, представка број 36937/06 ); да кривични предмет против првог, другог и трећег подносиоца представке, у коме су поднели пријаве због злостављања како би се неки од спорних доказа искључили, свакако није могао да постигне ово друго; да је стога јасно да горе наведени стандарди нису испоштовани, због чега Суд одбија прелиминарну примедбу Владе и налази да је дошло до повреде члана 3. Конвенције у односу на првог, другог и трећег подносиоца представке. 

3.4.2. Правично задовољење због утврђених повреда Конвенције , а у смислу члана 41. Ко нвенције, ЕСЉП је одредио тако што је Републику Србију обавезао да, у року од три месеца од дана правоснажности пресуде, првом, другом и трећем подносиоцу представке исплати по 5.000 евра, плус порез који се може наплатити, на име накнаде нематеријалне штете . 

4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је: да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору ( члан 27. став 2.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе ( члан 28. став 2.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати (члан 29. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) . Одредбама члана 33. Устава је утврђено: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.). 

Одредбом члана 3. Конвенције је утврђено да нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. 

Одредбама члана 1. Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака УН („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 9/91) (у даљем тексту: Конвенција УН) је прописано: да у смислу ове конвенције, израз „тортура/мучење“ означава сваки акт којим се једном лицу намерно наносе бол или тешке физичке или менталне патње у циљу добијања од њега или неког трећег лица обавештења или признања или његовог кажњавања за дело које је то или неко треће лице извршило или за чије извршење је осумњичено, застрашивања тог лица или вршења притиска на њега или застрашивања или вршења притиска на неко треће лице или из било којег другог разлога заснованог на било ком облику дискриминације ако тај бол или те патње наноси службено лице или било које друго лице које делује у службеном својству или на његов подстицај или са његовим изричитим или прећутним пристанком, те да се тај израз не односи на бол или патње које су резултат искључиво законитих санкција, неодвојивих од тих санкција или које те санкције проузрокују (став 1.); да је овај члан без штете по било који међународни инструмент или било који национални закон који садржи или може садржавати одредбе ширег значаја (став 2.). Одредбом члана 2. став 1. Конвенције УН је прописано да свака држава чланица предузима законске, административне, судске или друге ефикасне мере како би спречила извршење аката тортуре на територији под њеном јурисдикцијом. Одредбама члана 4. Конвенције УН је прописано: да свака држава чланица настоји да се према њеном кривичном праву сва акта тортуре сматрају кривичним делима, те да је исти случај и са покушајем вршења тортуре или неког другог акта који изврши неко лице, а који представља саучесништо или учествовање у акту тортуре (став 1.); да свака држава чланица одређује за ова кривична дела одговарајуће казне којима је узета у обзир њихова тежина (став 2.). Одредбом члана 12. Конвенције УН је прописано да се свака држава чланица стара да надлежни органи неодложно изврше непристрасну истрагу сваки пут кад постоје оправдани разлози да се посумња да је акт тортуре извршен на некој територији под њеном јурисдикцијом. Одредбом члана 13. Конвенције УН је прописано да свака држава чланица обезбеђује сваком лицу које тврди да је било подвргнуто тортури на некој територији под њеном јурисдикцијом право да се жали надлежним органима споменуте државе који ће неодложно и непристрасно испитати случај, те да ће се предузети мере ради обезбеђења заштите лица које се жалило и лица као сведока од сваког лошег поступања или било каквог застрашивања због поднесене жалбе или било какве дате изјаве. 

Одредбом члана 5. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) (у даљем тексту: ЗКП) , који се примењивао у време лишења слободе и одређивања притвора подносиоцима уставне жалбе, било је прописано: да лице лишено слободе мора бити одмах обавештено, на свом језику или језику који разуме, о разлозима лишења слободе и о свему што му се ставља на терет, као и о својим правима, поред осталог, да узме браниоца по свом избору, да неометано општи са браниоцем, да бранилац присуствује његовом саслушању, да захтева у свако доба да га без одлагања прегледа лекар по његовом избору, а ако он није доступан, по избору органа лишења слободе (тач. 2) – 4) и 7)). Одредбом члана 12. ЗКП је било з абрањено и кажњиво свако насиље над лицем лишеним слободе и лицем којем је слобода ограничена, као и свако изнуђивање признања или какве друге изјаве од окривљеног или другог лица које учествује у поступку. Одредбом члана 18. став 2. ЗКП је било прописано да се с удске одлуке не могу заснивати на доказима који су сами по себи или према начину прибављања у супротности са одредбама овог законика, другог закона, устава или међународног права. Одредбама члана 19. ЗКП је било прописано: да се кривични поступак покреће по захтеву овлашћеног тужиоца (став 1.); да је з а кривична дела за која се гони по службеној дужности овлашћени тужилац јавни тужилац, а за кривична дела за која се гони по приватној тужби овлашћени тужилац је приватни тужилац (став 2.). Одредбом члана 20. ЗКП је било прописано да ако овим закоником није другачије одређено, јавни тужилац је дужан да предузме кривично гоњење кад постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности. Одредбама члана 61. ЗКП је било прописано: да кад јавни тужилац нађе да нема основа да предузме гоњење за кривично дело за које се гони по службеној дужности или кад нађе да нема основа да предузме гоњење против неког од пријављених саучесника, дужан је да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га упути да може сам предузети гоњење (став 1.); да о штећени има право да предузме гоњење у року од осам дана од када је примио обавештење из става 1. овог члана (став 2.). Одредбама члана 142. став 2. ЗКП је било прописано: да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица, поред осталог, може одредити ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче, ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тач. 2) и 3)). Одредб ом члана 146. став 2. ЗКП је било прописано да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу. Одредбом члана 222. став 1. ЗКП је било прописано да су с ви државни органи, органи територијалне аутономије или органи локалне самоуправе, јавна предузећа и установе дужни да пријаве кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештени или за њих сазнају на други начин. Одредбом члана 228. став 7. ЗКП је било прописано да кад је лице лишено слободе доведено истражном судији, може, оно, његов бранилац, члан његове породице или лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници, захтевати да истражни судија одреди лекарски преглед, да такав захтев може поднети и јавни тужилац, да ако је постављен захтев, истражни судија ће донети одлуку о одређивању лекара који ће обавити преглед и ту одлуку и записник о саслушању лекара прилаже истражним списима . 

Одредбама члана 137. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05) је било прописано (у неизмењеном облику и са каснијим изменама и допунама овог законика) кривично дело злостављање и мучење на следећи начин: да ће се казнити затвором до једне године ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство (став 1.); да ће се казнити затвором од шест месеци до пет година к о применом силе, претње, или на други недозвољени начин другоме нанесе велики бол или тешке патње с циљем да од њега или од трећег лица добије признање, исказ или друго обавештење или да се он или неко треће лице застраши или незаконито казни, или то учини из друге побуде засноване на било каквом облику дискриминације (став 2.); да ће се за дело из става 1. казнити затвором од три месеца до три године, а за дело из става 2. затвором од једне до осам година ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице у вршењу службе (став 3.) . 

Одредбама члана 86. Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), који се примењивао у време настанка предметног догађаја, било је прописано: да о свакој употреби средстава принуде овлашћено службено лице у писаном облику подноси извештај надређеном полицијском службенику што је пре могуће, а најкасније 24 часа од употребе средстава принуде (став 1.); да и звештај из става 1. овог члана садржи податке о средству принуде и против кога је употребљено, разлозима и основу употребе и о другим чињеницама и околностима од значаја за оцену оправданости и правилности употребе средства принуде (став 2.); да о правданост и правилност употребе средства принуде оцењује овлашћено службено лице за то овлашћено од стране министра (став 3.). 

5. Уставни суд најпре констатује да су подносиоци С. Л, Л . Д . и И . Д, у вези саслушања пред ПУ Нови Сад, поднели представку ЕСЉП у року из члана 35. став 1. Конвенције. ЕСЉП је пресудом од 7. јануара 2014. године утврдио да су ови подноси оци претрпели нечовечно и понижавајуће поступање, те да је учињена повред а и материјалног и процесног аспекта забране из члана 3. Конвенције . Као вид правичног задовољења је досу ђен одређени износ накнаде нематеријалне штете. Уставни суд је оценио да су ови подносиоци на тај начин изгубили статус жртве, а самим тим и право на уставносудску заштиту због догађаја у ПУ Нови Сад од 6. новембра 2007. године, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачк е 2. изреке. 

6. Узимајући у обзир напред изнето, Уставни суд је наводе о повреди забране из члана 3. Конвенције разматрао само у односу на подносиоца Петра Новаковића. 

Према устаљеној пракси ЕСЉП , забрана из члана 3. Конвенције има свој материјални и процесни аспект, у зависности од врсте обавеза држав а потписниц а и њени х орган а. С тим у вези, негативна обавеза надлежних државних органа, односно њихових представника, да се уздрже од радњи којима се повређује психички и физички интегритет лица кој a с у лишена слободе, лица која се налаз е у притвору или на издржавању казне затвора, тачниј е да се уздрже од излагања тог лица мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, представља материјални аспект гаранције из члана 3. Конвенције . Позитивна обавеза државних органа да у случају постојања јасних индиција да је лице које је лишено слободе, које се налази у притвору или на издржавању казне затвора , било изложено неком од облика злостављања, спроведе делотворну, темељну, брзу и независну истрагу чини процесни аспект наведен е гаранције (пресуде у предметима Станимировић против Србије, представка број 26088/06, Labita против Италије (ВВ), представка број 26772/95, В.Д. против Хрватске, представка број 15526/10, и Мађер против Хрватске, представка број 56185/07). 

За разлику од члана 3. Конвенције, који не говор и изричито о гаранцијама материјалног и процесног аспекта забране тортуре, Уставни суд указује да Конвенција УН изричито садржи ове гаранције. Тако је чланом 2. Конвенције УН предвиђена обавеза сваке државе чланице да предузима законске, административне, судске или друге ефикасне мере како би спречила извршење аката тортуре на територији под њеном јурисдикцијом, а чланом 4. да ће свака држава чланица настојати да се према њеном кривичном праву сви акти тортуре сматрају кривичним делима. Такође, Конвенција УН у члану 6. изричито прописује обавезу држава чланица да обезбеде хапшење лица за које се сумња да је извршило акт тортуре, као и да неодложно врши истрагу ради утврђивања чињеница. Из претходно изнетог произлази да јемство и поштовање материјалног и процесног аспекта забране мучења, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања представља императивну норму уставног и општег међународног права, те да се, према пракси ЕСЉП, коју прихвата и Уставни суд, испитивање процесних претпоставки за одлучивање и основаност навода о њиховој повреди може вршити одвојено. Ов акав став је Уставни суд први пут изразио у Одлуци Уж-4100/2011 од 10. јула 2013. године. 

6.1. Уставни суд је најпре разматрао постојање процесних претпоставки за одлучивање , и то благовремено ст уставне жалбе и исцрпљено ст дозвољених правних средстава. 

6.1.1. Испитујући благовременост уставне жалбе када је у питању материјалн и аспект забране из члана 3. Конвенције, Уставни суд је пошао од тога да је уставна жалба изјављена због радњи полицијских службеника ПС Врбас и ПУ Нови Сад, предузетих 6. новембра 2007. године, током лишавања слободе подносилаца уставне жалбе, као и током њиховог саслушања у својству осумњичених у преткривичном поступку који је вођен пред ПУ Нови Сад, које су подносиоци уставне жалбе оквалификовали као злостављање у правцу изнуде признања изв ршења одређених кривичних дела. 

Подносилац П. Н . је повреду забране из члана 3. Конвенције први пут истакао у уставној жалби, поднетој након пријема другостепене пресуд е кој ом је кривични поступак, чији је саставни део и предметно саслушање у преткривичном поступку, правноснажно окончан. Уколико се пође од тога да су радње полицијских службеника предузете 6. новембра 2007. године (подносилац П. Н . је лишен слободе претходног дана, али пола сата пре поноћи ), Уставни суд сматра да почетак рока за подношење уставне жалбе треба везати за наведени датум. С обзиром на то да је уставна жалба изјављена 9. августа 2012. године, Уставни суд је оценио да је у делу који се односи на материјални аспект забране из члана 3. Конвенције уставна жалба неблаговеремена, имајући у виду да је поднета по истеку рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. 

Међутим, како повреда забране сваког облика злостављања има и сво ј процесн и аспект , а који се огледа у обавез и државе да спроведе делотворну, темељну, брзу и независну истрагу, мора се узети у обзир да су се кривични судови околности ма под којима су повреде на телу подносиоца П . Н . настале (време, узрок и механизам настанка повреда ) бавили све до окончања кривичног поступка , што потврђује и закључак у образложењима оспорених пресуда - да су повреде настале искључиво као последица његовог опирања лишавању слободе. Наведени закључак представља резултат оцене изведених доказа, пре свега, вештачења и усмених изјашњења др Г . С . са Института за судску медицину у Н, који је 13. новембра 2007. године, по наредби истражног судије , обавио телесни преглед П. Н, као и осталих подносилаца уставне жалбе . Дакле, према становишту Уставног суда, уставном жалбом се суштински поставља питање да ли су судови на описани начин задовољили захтеве заштите процесног аспекта забране злостављања, тачније да ли је утврђивање чињеница и околности под којима су предметне повреде настале, заједно са утврђивањем чињеница релевантн им за оцену кривичноправне одговорности подносиоца П . Н . и осталих подносилаца уставне жалбе за извршена кривична дела, могло имати карактер одговарајуће истраге, како то изричито захтева Конвенција УН , али и дугогодишњ а пракс а ЕСЉП. С друге стране, чињеница да се суд током главног претреса бавио тврдњама о наводном злостављању искључује закључ ак да је подносилац П. Н . могао бити свестан неделотворности истраге пре правноснажног окончања предметног кривичног поступка ( видети пресуду у предмету Станимировић против Србије). Стога је Уставни суд оценио да је уставна жалба благовремено поднета када је у питању процесн и аспект забрана из члана 3. Конвенциј е. 

6.1.2. Поред благовремености уставне жалбе , нужно је одговорити и на питање да ли је подносилац П. Н . имао на располагању правна средства којима би се делотворно и ефикасно могли испитати наводи о његовом злостављању током хапшења и саслушања, те да ли је та правна средства користио. 

Подносилац П. Н . је надлежном јавном тужилаштву једини поднео кривичну пријаву због догађаја од 6. новембра 2007. године, која је одбачена због непостојања основане сумње да су пријављени полицијски службеници извршили кривично дело из члана 137. став 3. у вези ст. 1. и 2. Кривичног законика. Након пријема решења о одбацивању кривичне пријаве, подносилац П. Н . није предузео кривично гоњење као тзв. супсидијарни тужилац, у смислу члана 61. став 2. ЗКП, због чега се може поставити питање да ли је тиме изгубио право на уставносудску заштиту услед неисцрпљивања правног пута који му је стајао на располагању. 

Уставни суд констатује да када је реч о остал им подноси оцима уставне жалбе, ЕСЉП није посебно ценио приговор Владе о неисцрљивању правних средстава ( да уопште нису поднели писане кривичне пријаве против полицајаца и да су, алтернативно, могли да поднесу писане захтеве истражном судији да се део записник а са рочишта одржаног 8. новембра 2007. године, који је у вези са њиховим наводним повредама, проследи надлежном јавном тужиоцу), већ је , уз позивање на одређене ставове из своје праксе , имплицитно указао на то да приговор сматара неоснованим . Реч је о следећим ставовима: да без обзира на начин истраге, власти морају поступити чим се поднесе званична притужба; да чак и када, стриктно говорећи, притужба није поднета, истрага се мора почети ако постоје довољно јасне назнаке да је било злостављања; да се од жртава наводних повреда не тражи да саме кривично гоне полицајце осумњичене за злостављање, већ да је то дужност јавног тужиоца, који је за то боље опремљен ; да ако подносилац представке и поред тога предузме кривично гоњење и издејствује суђење против полицајаца оптужених за злостављање, тај поступак постаје нераздвојив део предмета, који се мора узети у обзир . 

Уставни суд полази од тога да је подносилац П . Н . (као и остали подносиоци) у свим фазама предметног кривичног поступка једнако указивао на то да је током саслушања у ПУ Нови Сад био жртва злостављања и да је његово признање последица тога. Чињеница да је њему, након пријема решења о одбацивању кривичне пријаве, стајала на располагању могућност да сам предузме кривично гоњење полицијских службеника, није од суштинске важности код оцене испуњености ове процесне претпоставке. Наиме, уколико се пође од напред изнетих ставова ЕСЉП, подносилац је, по мишљењу Уставног суда, од самог покретања предметног кривичног поступка износио довољно јасне назнаке да је било злостављања, што је за суд и друге државне органе био довољан повод да отпочну одговарајућу истрагу. Додатно, чињеница да се суд током главног претреса бавио тврдњама подносилаца о наводном злостављању , што је ближе описано у делу који се тиче благовремености уставне жалбе, указује да је подносилац П. Н . имао легитимно очекивање да ће суд расправити и испитати наводе о повреди члана 3. Конвенције. 

6.2. Имајући у виду да су испуњене процесне претпоставке које се тичу благовремености уставне жалбе и исцрпљености дозвољених правних средстава, Уставни суд је прешао на оцену основаности навода о повред и забране из члана 3. Конвенције, на штету подносиоца П . Н. 

Уставни суд полази од тога да одредба члана 3. Конвенције садржи гаранцију да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Прихватајући оцену ЕСЉП да су остали подносиоци били жртве нечовечног и понижавајуће г поступањ а, Уставни суд је основаност уставне жалбе испитивао са аспекта тог појавног облика повреде члана 3. Конвенције. 

6.2.1. Када је реч о материјалном аспект у забране из члана 3. Конвенције , Уставни суд се њиме н ије бавио јер, како је већ истакнуто, сматра да је уставна жалба у том делу неблаговремена . 

6.2.2. Што се тиче процесног аспект а забране из члана 3. Конвенције , Уставни суд понавља да је у питању позитивна обавез а надлежних државних органа да спроведу делотворну званичну истрагу у случају када лице које је лишено слободе или се налази у притвору , односно на издржавању казне затвора , износи уверљиве наводе да је од стране службених лица претрпело неки облик злостављања. Ова обавеза постоји чим се поднесе званична притужба са уверљивим наводима, и то без обзира на начин истраге, односно без обзира на то каква је прописана процедура поступања по притужбама. Истрага се мора спровести чак и у ситуацији када формално нема званичне притужбе, и то под условом да постоје довољно јасне назнаке да је од стране службених лица према лицу лишеном слободе, притворенику или лицу на издржавању казне затвора , примењен неки облик злостављања (пресуде Оташевић против Србије, представка број 32198/07, од 5. фебруара 2013. године, и Bati и други против Турске , представка бр. 33097/96 и 57834/00, од 3. јуна 2004. године). Истрага треба да буде спроведена на начин који може довести до идентификације и кажњавања одговорних, како би задовољила стандард делотворности. У супротном би забрана мучења и нечовечног и понижавајућег поступања и кажњавања била неделотворна у пракси, те би, у „неким случајевима службена лица могла злоупотребити права оних под њиховом контролом, практично без кажњавања“ (пресуда у предмет у Оташевић против Србије). Поред наведених захтева, надлежни државни органи морају истрагу спровести темељно, односно морају увек озбиљно да покуша ју да открију шта се десило и не би требало да се ослањају на исхитрене или неосноване закључке да би истрагу завршили, нити би такве закључке требало да користе као основ за своје одлуке. По оцени Уставног суда, темељна истрага свакако подразумева узимање детаљних изјава од наводне жртве, изјаве сведока, одређивање додатних медицинских вештачења, при чему сваки недостатак истраге који утиче на утврђивање узрока настанка повреда или откривање одговорних особа, представља ризик да истрага неће задовољити овај стандард (пресуда у предмету Мађер против Хрватске). Такође, истрага мора бити спроведена хитно, и то од стране независних надлежних органа који нису били укључени у наводно злостављање. Најзад, да би задовољила стандард делотворности, истрага мора да омогући довољан елемент увида јавности да би обезбедила одговорност, те иако „степен траженог увида јавности може да варира, онај ко се притужује мора да добије делотворан приступ истражном поступку у свим случајевима (пресуде у предметима Оташевић против Србије и Bati и други против Турске ). С друге стране, процесна обавеза, према члану 3. Конвенције, није обавеза резултата (циља) , већ обавеза средства , из ког разлога свака истрага не мора бити успешна , нити у оквиру истраге нужно мора доћи до закључка који се подудара са виђењем догађаја онога који се жали ( пресуда у предмету Fedorov против Русије , број представке 19223/04, од 30. јула 2009. године). У том смислу, потребно је превасходно да су надлежни државни органи „предузели све разумне кораке које су имали на располагању да обезбеде доказе у вези са догађајем“ (пресуда у предмету Милановић против Србије, представка број 44614/07, од 14. децембра 2010. године). 

У пресуди донетој поводом представке осталих подносилаца уставне жалбе , ЕСЉП је основаност навода о повреди процесног аспекта из члана 3. Конвенције испитао кроз примену наведених стандарда, а о чему је већ било речи код оцене исцрпљености дозвољених правних средстава. Уставни суд још једном указује да је подносилац П. Н , као и остали подносиоци, у свим фазама кривичног поступка указивао на то да је током саслушања у ПУ Нови Сад био жртва злостављања и да је његово признање било последица тога. С тим у вези, треба поћи од констатације ЕСЉП да и поред тога што су се остали подносиоци уставне жалбе (први, други и трећи подносилац представке) притуживали због злостављања од стране полиције, како пред истражним судијом и у присуству јавног тужиоца, тако и пред судским већима, и што Конвенција и домаћи закон захтевају да се навод такве врсте разматра по службеној дужности , надлежни органи никада нису покренули посебну истрагу због злостављања, како би се идентифик овалии казнилиодговорни. ЕСЉП је такође закључио да указивање подносилаца у току кривичног поступка да су били жртве злостављања, са циљем да се „спорни докази искључ е“, није мог ло да замени делотворну званичну истрагу, због чега напред изнети стандарди нису испоштовани . 

Виши суд у Новом Саду је у вези навода о злостављању током полицијског саслушања дошао до следећ их з акључака: да из налаза и мишљења вештака др Г. С . и његовог исказа датог на главном претресу, који су засновани на телесном прегледу окривљених и увиду у фотографије окривљених С . Л , И. Д . и Л . Д , које је сачинио њихов бранилац, као и фотографије свих окривљених које су сачињене приликом лишавања слободе, произлази да су повреде које су констатоване на телима окривљених настале у покушајима бекства окривљених од полицијске потраге; да суд није могао као веродостојне да прихвати наводе да је над окривљенима од момента лишавања слободе вишечасовно примењивана сила, од које су губили свест; да би ударање, шутирање, употреба електричне палице, гашење цигарете о врат и губљење свести, по мишљењу суда, оставило веће трагове, чак и трајне последице по здравље, а што је све демантовано телесним прегледом и фотодокументацијом. Апелациони суд у Новом Саду је у целини прихватио наведене закључке Вишег суда у Новом Саду. Из напред изнетог произлази да су кривични судови сагласни у томе да су повреде које су констатоване на телу подносиоца П . Н . настале приликом лишав ања слободе, као последица његовог опирања које је захтевало употребу дозвољених средстава принуде. 

Подносилац П. Н . је пред дежурног истражног судију изведен 7. новембра 2007. године, када је први пут истакао да је био жртва злостављања током хапшења и саслушања у ПУ Нови Сад. Истражни судија је наредбом од 13. новембра 2007. године одредио вештачење на околност постојања евентуалних повреда на телима подносилаца (дакле и П . Н .). Преглед је истог дана обавио др Г. С, представник Института за судску медицину у Новом Саду, који је , поред основног (записника о телесном прегледу), доставио суду и два допунска налаз а и мишљењ а (22. септембра и 18. новембра 2008. године) , а два пута се и усмен о изја снио на главном претресу. У налазу о повред ама на телу подносиоца П . Н, који је у целини интерпретиран у образложењу оспорене првостепене пресуде, наведено је: да се у пределу предње стране главе, испод десног ока, налази крвни подлив величине 2цм х 0,5цм, жућкасто пребојен, благо просијавајући испод коже; да се на доњем капку левог ока налази плаво-црвенкасти крвни подлив овалног облика, величине 1,5цм; да се у регији десне половине врата налазе две косо постављене пругасто-дугуљасте огуљотине коже, димензија 4цм х 1цм (горња) и 2цм х 1цм (доња) ; да је на средини предње стране грудног коша констатован сла бо видљив жућкасти крвни подлив димензија 2цм х 3цм, који просијава испод коже, а изнад њега црвенкаста косо постављена сасушена краста димензија 6цм х 1цм; да се у регији испод леве сисне брадавице налази више ситних огуљотина прекривених крастама, од којих ниједна није већа од 1цм; да се на палцу леве шаке налази крвни подлив и оток који захвата фалангу, величине 1цм х 1цм; да се на предњој страни левог колена налази сасушена краста величине 0,5цм, а на предњој страни леве потколенице оток меких ткива са крвним подливом који просијава испод коже, величине 4,5цм х 3цм, у оквиру којег се налази краста величине 1цм. У мишљењу вештака, које је дато у оквиру допунског вештачења од 22. септембра 2008. године, наведено је: да констатоване повреде на телу подносиоца П . Н . припадају групи озледа у виду крвних подлива, нагњечења и огуљотина коже ; да су повреде настале по механизму удара тупо-тврдим механичким повредним оруђем или ударом повређених реона тела о механичку препреку или подлогу; да из обима и распореда констатованих повреда произлази да је механичка ударна сила деловала вишекратно, односно да повреде нису могле настати само једним падом и контактом тела са подлогом; да се крвни подливи испод деног ока и на средини грудног коша, у време телесног прегледа, нису могли окарактерисати као свежи; да је крвни подлив испод левог ока (тамно-плаве боје) настао у последња три дана; да су красте последица прекривања раније насталих огуљотина и нагњечења настал их у периоду најмање од 24 до 48 часова од момента прегледа; да констатоване повреде, како појединачно, тако и у свом укупном ефекту, по медицинским критеријумима представљају лаку телесну повреду. Првостепени суд је у току главног претреса дошао у посед фотографија подносилаца уставне жалбе, за које је утврђено да су настале одмах након лишавања слободе, с циљем њиховог препознавања од стране оштећених. Због појаве тих фотографија, вештак је био позван да допуни свој налаз и мишљење (допунско вештачење од 18. новембра 2008. године) , упоређивањем повред а које је утврдио на телесном прегледу и повред а које су видљиве на фотогр афијама. Конкретно, када је подносилац П . Н . у питању, вештаку је достављена одштампана црно-бела фотографија, у вези које је вештак истакао да нема јасно видљивих повреда, осим „пребојења“ око и испод десног ока, те да је „субјективни утисак“ да је лева половина лица, у регији образа и испод њега, отечена у поређењу са супротном страном лица. 

Првостепени суд је, поред поменутог вештачења, на околност повређивања подносиоца П. Н , саслушао у својству свед ока и полицијске службенике М.В. и З.Н. (саслушани у истрази и на главном претресу), који су непосредно учествовали у његовом лишавању слободе и спровођењу до просторија ПУ Нови Сад, укључујући и саслушање у преткривичном поступку, које је обавио М.В. Полицијски службеници М.В. и З.Н. су у својим исказима у целини потврдили наводе из својих извештаја о употреби средстава принуде од 7. новембра 2007. године. Такав извештај је, поред њих двојице, надлежном руководиоцу поднео и полицијски службеник В.Г, који је такође непосредно учествовао у лишавању слободе подносиоца П . Н. Извештаји од 7. новембра 2007. године садрже детаље о томе како је подносилац П . Н . бежао од полицијске потере, у коју су била укључена сва тројица поменутих , како је сустигнут, ухваћен и доведен у положај за везивање (В.Г. и М.В. су га сустигли на око 50 метара од места где је он за уставио свој ауто и оборили га на земљу, где се он отимао, покушавајући да им се отргне, а затим му је З.Н. сео на ноге, чиме је савладан његов отпор и руке су му веза не лисицама). Сва тројица полицијских службеника су у извештајима сагласно констатовали да је П. Н, услед описаног поступања, претрпео лаку телесну повреду у виду отеклина на десној страни главе (чела), на леђима и десној нози и да му није указана лекарска помоћ, с обзиром на то да исту није тражио. 

Остали подносиоци су, како то произлази из утврђеног чињеничног стања, а пре свега из исказа сведока В.Д. и В.С. (полицијских службеника који су непосредно у томе учествовали), лишени слободе на сасвим другом месту и под сасвим другим околностима у односу на подносиоца П . Н. Према исказима наведених сведока, опирања хапшењу није било, изузев безуспешног покушаја подносиоца Л. Д . да побегне од полициј е која их је зауставила на улазу у Суботицу (на Чантавирском путу), што је сведок В.С. осујетио његовим обарањем и довођењем у положај за везивање. 

Уставни суд даље констатује да је од подносиоца П. Н , како у истрази, тако и на главном претресу, узета детаљна изјава о околностима под којима је он лишен слободе и спро веден у просторије ПУ Нови Сад, где је саслуша ван. Подносилац П. Н . је у својој изјави , поред осталог, навео: да су на њиви код Врбаса, где се он 5. новембра 2007. године, око 22,30 часова, зауставио возилом како би изашао да мокри, њему пришла четворица полицијских службеника; да су га срушили на земљу, пуцали му поред увета, везали лисице и тек онда рекли да су полицајци; да су га потом сва четворица тукли и шутирали ; да је после 10 до 15 минута наишло још око тридесетак лица у униформи и цивилу; да му је став љена „фантомк а“ на главу; да је затим поново оборен на земљу; да су га сви присутни тук ли; да је било много удараца и ногама и рукама; да је око четири до пет сати трајало његово батинање на њиви, које је било наизменично са испитивањем; да се од батина онесвестио, због чега су га полицајци полили хладном водом; да су га лисицама везали за саобраћајни знак и тако везаног оставили сат и по времена; да су га по довођењу у просторије ПУ Нови Сад поново тукли, говорећи му шта треба да изјави. 

Узимајући у обзир напред изнето, Уставни суд сматра да је првостепен и кривични суд показао задовољавајући ниво ангажовања у покушају да утврди да ли су полициј ски службеници употребил и пре комерну силу, како је то тврдио подноси лац П. Н . Ек сперстки преглед (вештачење) телесних повреда је одређен убрзо пошто је на записнику у истрази примљена званична притужба о употреби прекомерне силе. Именовани вештак је у два наврата допунио свој налаз и мишљење, изјашњавајући се како о могућем времену, тако и о могућем механизму настанка повреда. Подносилац и његов бранилац су имали прилику да постављањем питања и/или на други погодан начин на главном претресу , и то у два наврата, траже од вештака одговарајућа појашњења у вези релевантних чињеница и околности. Полицијски с лужбеници, који су несумњиво учествовали у лишавању слободе подносиоца П . Н, његовом спровођењу до ПУ Нови Сад и потоњем саслушању, саслушани су на те околности у истрази и на главном претресу , а од подносиоца, као потенцијалне жртве, узета је детаљна изјава о наводном злостављању. Нема назнака да је оваквој врсти истраге недостајала транспарентност . Независност првостепеног кривичн ог суд а није доведена у питање, имајући, пре свега, у виду да у њој није учествовао државни орган чији су представници били укључени у наводно злостављање. На крају је, по мишљењу Уставног суда, без утицаја и то што је основни задатак кривичних судова, у конкретном случају, било утврђивање кривичне одговорности подносиоца П. Н . и осталих окривљених (подносилаца) , с обзиром на то да је настојање првостепеног кривичног суда да у контрадикторном поступку обради сва релевантна питања и размотри све релевантне доказе , кој и су у вези са навод ним злостављањем, било присутно у довољној мери. С тим у вези, Уставни суд закључује да је истрага о наводном злостављању подноси оца П. Н , у целини посматрано , била делотворна, у смилу члана 3. Конвенције, те да је првостепени кривични суд предузе о св е разумн е кора ке који су стајали на располагању како би се обезбедили докази у вези са предметним догађајем . 

С друге стране, доводећи у везу околности под којима је подносила ц П. Н . лишен слободе , са количином и врстом повреда које је на телесном прегледу утврдио вештак др Г . С, а које не одступају драстично од повреда констатованих у извештајима полицијских службеника од 7. новембра 2007. године, Уставни суд налази да се закључак кривичних судова о томе да су повреде на телу подносиоца П . Н . настале као резултат примене дозвољених средстава принуде приликом његовог хапшења, не може prima faciae оценити као неоснован , а још мање као исхитрен. Узимајући у обзир да процесни аспект члан а 3. Конвенције не п одразумева обавез у циља, већ средства, да је првостепени кривични суд , како је то већ истакнуто, спровео делотворну, темељну и независну истрагу о наводном злостављању подносиоца П . Н , да овај подносилац ничим није додатно утемељио своје наводе о вишечасовној примени силе, те да да је на записнику о испитивању осумњиченог децидно изјавио да је полиција била коректна према њему и да његов исказ није дат под принудом или под дејством опијата, Уставни суд сматра да је логичан и уставноправно прихватљив закључак да је шутирање и ударање од стране тридесеторо лица, које је са прекидима трајало четири до пет сати, уз губитак свести, морало остави ти веће трагове, укључујући и трајне последице по здравље . Уставни суд још једном напомиње да се у истрази поводом наводног злостављања не мора нужно доћи до закључка који се подудара са в ерзијом догађаја лица који се притужује. Посебно треба имати у виду да су подносиоци С. Л, И . Д . и Л . Д, којима је ЕСЉП утврдио повреду материјалног и процесног аспекта члана 3. Конвенције, лишени слободе у битно другачијим околностима у односу на подносиоца П . Н . Из тог разлога се наведени закључак кривичних судова не може посматрати као јединствен у односу на све подносиоце, па је Уставни суд његову прихватљивост са уставноправног становишта ценио само у односу на подносиоца П . Н, као што је и ЕСЉП у пресуди од 7. јануара 2014. године то чинио у односу на остале подносиоце . 

Следом изложеног, Уставни суд је закључио да подносиоцу П . Н . није повређен процесни аспект забране нечовечно г и понижавајуће г поступањ а из члана 3. Конвенције , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, одлуч ујући као тачки 1. изреке. 

7. Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе којима се у односу на оспорене пресуде истиче повред а права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд је констатовао да се овим навод има, у суштини, указује да су оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду и Вишег суда у Новом Саду засноване на признањима подносилаца С. Л . и П . Н . из преткривичног поступка , што је у супротности са Уставом, јер су та признања дата због нечовечног и понижавајућег поступања и имају карактер доказа на ко јима се суд ска одлука не може заснивати. 

Уставно јемство права на правично суђење у кривичном поступку подразумева обавезу судова и других државних органа који учествују у поступку који се против одређеног лица води,  да на законом прописан начин размотре питања која се односе на основаност оптужбе и да о истој одлуче. Уставни суд наглашава да се оцена правичности суђења врши у односу на целину спроведеног кривичног поступка, као и доказа који су у оквиру њега изведени, а не само у односу на поједине законске одредбе којима је уређено извођење одређених доказа. С тим у вези, чак и околност да су поједини докази у кривичном поступку прибављени на недозвољен начин , сама по себи, не подразумева и утврђивање повреде права на правично суђење (видети Одлуку Уставног суда Уж-88/2008 од 1. октобра 2009. године). За овакав став је Уставни суд нашао утемељење у пракси Е СЉП, у оквиру које се могу издвојити следећи стандарди: да се у начелу не искључује коришћење незаконито добијених доказа ; да ће се начин на који се доказ прибавља и његова улога у суђењу испита ти у контексту оцене да л и је суђење правично у целини; да незаконитост појединог доказа не доводи аутоматски до неправичног поступка, већ да се то оцењује са аспекта права одбране у односу на незаконити доказ, околности под којима је доказ прибављен , као и да ли се осуђујућа пресуда заснива искључиво на незаконитом доказу ( пресуде у предметима Schenk против Швајцарске, број представке 10862/84, од 12. јула 1988 . године и Bykov против Русије, број представке 4378/02, од 10. марта 2009. године). 

Одредбом члана 18. став 2. ЗКП је било прописано да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су сами по себи или према начину прибављања у супротности са одредбама овог законика, другог закона, устава или међународног права. Уколико се пође од тога да је пресудом од 7. јануара 2014. године ЕСЉП утврдио повреду материјалног и процесног аспекта забране из члана 3. Конвенције, поред осталог, и на штету подноси оца С . Л, Уставни суд налази да нису очигледно неосновани наводи о употреби доказа на којем се судска одлука не може заснивати , када је у питању признање С. Л . из преткривичног поступка . Међутим, не сме се изгубити из вида да из садржине образложења оспорених пресуда несумњиво произлази да је првостепени суд спровео веома сложен доказни поступак и да су релевантни чињенични закључци управо резултат свеукупне анализе и оцене свих изведен их доказ а, а не само спорног признања. С тим у вези, Уставни суд налази да су кривични судови, не узимајући у обзир признање подносиоца С. Л , извели уставноправно прихватљив закључ ак о учешћу подноси лаца у организацији и извршењу кривичних дела за која су правноснажно осуђени, те да се предметни кривични поступак , у целини посматрано , не може оценити као неправичан. Уставни суд посебно наглашава да у овом предмету није утвр ђена повред а члана 3. Конвенције на штету подносиоца П . Н, због чега су без основа тврдњ е да је његово признање из преткривичног поступка последица нечовечног и понижавајућег поступања , те да оспорене пресуде нису могле бити засноване на том признању. 

Поред наведеног, Уставни суд указује и на предмет Khan против Уједињеног Краљевства, број представке 11579 /85, у којем је телефонски разговор, снимљен без икаквог правног основа, био једини доказ, али је Е СЉП установио да његово коришћење ипак није неправично, с обзиром на то да је поступак омогућио да подносилац представке у две судске инстанце оспори његову поузданост и правичност његовог прихватања. Примењујући овакав приступ на конкретан случај, Уставни суд налази да је од посебне важности и чињеница да је одбрана подносилаца С . Л . и П . Н . све време трајања поступка била искључиво усмерена на то да су признања последица претходног злостављања, али да није било ниједног конкретног покушаја да се демантују чињеничне тврдње садржане у признањима (нпр. да су се у време извршења одређених кривичних дела они налазили на неком другом месту и томе слично). 

7.1. Остале наводе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је такође оценио као неосноване. 

Наводима да је председница већа првостепеног суда читала преписку између адвоката В . Ј . Ђ . и подносиоца И . Д, што је омогућила и неком трећем лицу, као и да је, након укидања првобитне пресуде, без претходне консултације са одбраном, поднеском позвала Више јавно тужилаштво у Новом Саду да измени оптужницу у складу са налозима из укидајућег решења, указује се на сумњу у непристрасност судије која је председавала судским већем у првостепеном кривичном поступку. Уставни суд констатује да су ови наводи већ били предмет оцене председника Вишег суда у Новом Саду, који је одлучивао о захтеву за изузеће судије З. Р . К . и нашао да се њима не доводи у питање њена непристрасност. С друге стране, подносиоци у уставној жалби нису указали на који начин је доведена у питање правичност оспорених пресуда и самог кривичног поступка у целини, због наведених радњи председника првостепеног судског већа. Без утицаја је и н авод да сведок Н . Д . није саслушан на поновном главном претресу и да његов ранији исказ није прочитан . Сведочење Н. Д . било је иск ључиво усмерено на доказивање чињенице да ли је подносилац С. Л . имао браниоца по службеној дужности приликом саслушања у преткривичном поступку . Уставни суд констатује да кривични судови ову чињеницу нису утврдили само из исказа именованог сведока, већ је као доказ за то служио и записник о саслушању подносиоца С . Л . на који није било примедби, а на коме је констатовано присуство браниоца по службеној дужности, адвоката Н . Д, који је записник потписао. Наводе којима се оспорава вештачење долазно-одлазних позива са мобилних телефона који су одузети од подносилаца уставне жалбе, Уставни суд није посебно ценио, имајући у виду да се њима суштински приговара одређеном доказу који је изведен у поступку пред редовним судовима, што искључиво може бити предмет тог поступка. Уставни суд такође није ценио ни навод да су о предметној оптужби одлучивали судови који у време доношења решења о спровођењу истраге и у време ступања оптужнице на правну снагу нису били законом „већ“ установљени. Овакав навод је већ оцењен као неоснован у неколико других уставносудских предмета у којима је пуномоћник подносилаца уставне жалбе био адвокат В . Ј . Ђ, због чега Уставни суд своју оцену није понављао. 

Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану у делу којим је истакнута повреда права на правично суђење, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке. 

8. Што се тиче навода о повреди права из члана 27. став 2, члана 29. став 1. и члана 33. ст. 1. и 2. Устава ( да подносиоци нису поучени о свом праву да о лишењу слободе без одлагања обавесте лице по свом избору, као и да ангажују адвоката по сопственом избору, да из садржине записника о саслушању у преткривичном поступку произлази да су он и обавештен и о правној квалификацији дела за које се сумњичи, не и о чињеничном опи су, нити о доказима против њих, те да подносиоцу Славку Лакатошу није остављено примерено време да припреми одбрану за 19 кривичних дела која су била предмет саслушања), Уставни суд констатује да подносиоци уставне жалбе нису пружили доказе за своје тврдње да им је у преткривичном поступк у било ускраћено неко од наведених права . Насупрот томе, Уставни суд је увидом у записнике о њиховом саслушању пред ПУ Нови Сад утврдио да су они пре давања својих исказа били поучени да могу ангажовати браниоца и били упознати са оним што им се ставља на терет . Записнике о саслушању су потписали без примедби и у присуству бранилаца по службеној дужности, који су то такође учинили. Стога је Уставни суд наводе о повреди права из члана 27. став 2, члана 29. став 1. и члана 33. ст. 1. и 2. Устава оценио као очигледно неосноване. 

9.1. Када је реч о повред и права из члана 31. став 2. Устава (да се након подизања оптужнице трајање притвора сведе на најмању могућу меру), Уставни суд констатује да је подносиоцима уставне жалбе притвор последњи пут продужен решењем Вишег суда у Новом Саду К. 68/11 од 11. новембра 2011. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 2848/11 од 29. новембра 2011. године. Имајући у виду да је уставна жалба поднета 9. августа 2012. године, Уставни суд је оценио да је у том делу неблаговремена, јер је поднета после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. 

Полазећи од напред изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 2) и 5) Закона о Уставном суду, решио као у другом делу тачке 2. изреке. 

У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка по уставној жалби, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да , у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом (видети Одлуку овога суда Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године). 

С обзиром на то да је утврдио повреду забране из члана 3. Конвенције, Уставни суд није посебно разматрао навод е о повреди забране из члана 28. став 2. Устава. 

10. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

Весна Илић Прелић, с.р.