Преглед документа Уж-729/2014 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, Предраг Ћетковић, Братислав Ђокић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, чланови Већа, у поступку по уставној жалби „Copechim Trading A.G. Trading Company for petroleum and Chemical Products“, Швајцарска Конфедерација, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. јуна 2016. године, донео је 

1. „Copechim Trading A.G. Trading Company for petroleum and Chemical Products“, Швајцарска Конфедерација, изјавило је Уставном суду, 23. јануара 2014. године, уставну жалбу, допуњену 26. маја 2014. године, против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 7741/12 од 18. децембра 2012. године и пресуде Врховног касационог суда Прев. 163/2013 од 14. новембра 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. ст. 1 и 2. Устава Републике Србије, односно члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. 

У уставној жалби је, поред детаљно описаних чињеница везаних за предметну парницу, наведено: да су другостепени суд и ревизијски суд произвољно применили материјално право нашавши да он није власник нафтних деривата чију је предају тужбом тражио; да се, по његовом мишљењу, у конкретном случају мора применити енглеско право, тј. Закон о продаји робе из 1979. године, јер је тако уговорено приликом закључења уговора; да је наведеним законом прописано да тренутком закључења уговора право својине на ствари прелази са купца на продавца, без обзира да ли је роба плаћена; да је подносилац стекао право својине на предметној роби чак и ако би се примењивало домаће право - Закон о основама својинскоправних односа; да је трећетужени пасивно легитимисан да буде тужени јер се код њега ствар налазила; да је такође арбитреран закључак ревизијског суда да се питање права својине могло поставити само у стечајном поступку, што је у супротности са одредбама члана 50. Закона о стечају; да подносилац такође даје и разлоге због којих сматра да му је повређено и право на имовину. 

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуду и документацију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање: 

Пресудом Привредног суда у Новом Саду (у даљем тексту: Привредни суд) П. 4419/2010 од 3. марта 2012. године, поред осталог је у ставу III изреке, утврђено је да је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, власник, без икаквог терета нафте (ближе описаних деривата нафте у том ставу пресуде) у количини од 4.000,00 мт који налазе у Рафинерији Нови Сад под царинским надзором по следећим документима Ц7-1652, 1633, 1680,1853 и 1850/05, што су тужени дужни трпети; ставом IV изреке обавезан је трећетужени - Предузеће за увоз, извоз и услуге „НИС“ а. д. Нови Сад да тужиоцу издају посед деривата нафте (ближе описаних у том ставу изреке) у количини од 4.000,00 мт, који се налазе у Рафинерији Нови Сад под царинским надзором под следећим документима Ц7-1652,1633, 1680,1853 и 1850/05, а све у року од осам дана, под претњом извршења; ставом X изреке је одлучено о трошковима поступка. У образложењу првостепене пресуде, поред осталог, наведено је: да је тужилац власник предметних деривата, јер су испуњена оба услова из члана 34. Закона о основама својинскоправних односа; да је први услов закључење правног посла којим се преноси право својине, а који је испуњен закључењем купопродајних уговора између тужиоца и „Trizon group“ д.о.о; да је други услов предаја покретних ствари у државину стицаоца, за шта је довољна и предаја исправа на основу које стицалац може располагати том ствари; да су те исправе у конкретном случају фактуре које је „Trizon group“ д.о.о. испоставио тужиоцу, издајући му при томе и сву потребну документацију како би тужилац извршио пријем робе - уредно попуњене јединствене царинске исправе, као и изјаве трећетуженог да се предметна роба налази у његовим резервоарима. 

Поступајући по жалбама тужених, Привредни апелациони суд је донео оспорену пресуду Пж. 7741/12 од 18. децембра 2012. године, којом је, поред осталог, преиначио ожалбену пресуду Привредног суда П. 4419/2010 од 3. марта 2012. године у изреци под III и IV, тако што је одбио као неосноване тужбене захтеве тужиоца. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог наведено је: да је поступак започео тужбом тужиоца којом је тражено да се утврди да је недопуштено извршење у корист „Unicredit bank Srbija“ а. д. пo решењу Трговинског суда у Новом Саду И. 2717/06 од 2. јуна 2008. године на дериватима који су прецизирани и у количинама које су наведене у изреци, као и да се утврди да је недопуштено извршење у корист туженог другог реда „Нуро Alpe Adria bank Srbija“ а. д. Београд на покретним стварима тужиоца, одређеним решењем Трговинског суда у Новом Саду И. 2286/06 од 25. маја 2006. године, које су појединачно наведене у означеним количинама из изреке; да је предмет тужбеног захтева био захтев да се утврди да је тужилац власник наведених деривата нафте прецизираних у тужби, те да се обавежу тужени трећег и четвртог реда да тужиоцу издају у посед наведене деривате уз солидарну накнаду трошкова парничног поступка; да је првобитно означени тужени, поред првотуженог „Unicredit bank Srbija“ а.д. и друготуженог „Нуро Alpe Adria bank Srbija“ а.д, као трећетужени био је означен „Trizon group“ д.о.о, а као четвртотужени Нафтна индустрија Србије; да је над туженим Предузећем за увоз, извоз и услуге „Trizon group“ д.о.о. отворен поступак стечаја, који се и даље спроводи; да је тужилац у односу на туженог „Trizon group“ д.о.о. повукао тужбу, што је и констатовано правноснажним решењем; да је трећетужени Нафтна индустрија Србије уложила компензациони приговор у вези свог потраживања по основу неплаћених услуга складиштења и лежарине, а позивајући се на своје законско заложно право на дериватима нафте, а умешач на страни тужиоца „Трансјуг“ д.о.о. Београд поднео је тужбу главног мешања против тужиоца и Нафтне индустрије Србије, тражећи да се утврди да је он власник дела деривата нафте, те да се означени тужени обавежу да му их предају; да су поступци извршења који су отпочети пред Привредним судом обустављени услед стечаја извршног дужника, што је условило и повлачење тужбе тужиоца у делу којим је тражио да се утврди да је недопуштено извршење у корист првотуженог и друготуженог, а на опредељеним количинама нафтних деривата; да је предмет одлучивања у тој пресуди у односу на првобитно означени захтев, остао само захтев тужиоца да се утврди да је власник без икаквих терета означених нафтних деривата, те захтев да се обавеже трећетужени да тужиоцу наведене деривате у означеним количинама преда у посед; да је поступајући по овом захтеву првостепени суд исти делимично усвојио, утврђујући да је тужени власник одређених количина деривата нафте и обавезао трећетуженог да му исте преда, док је за количину деривата за које је утврдио да тужилац није платио цену по уговору о купопродаји деривата нафте закљученог са „Trizon group“ одбио тужбени захтев као неоснован, налазећи да тужилац нема ваљани основ стицања својине на наведеним дериватима, јер није измирио своје уговорне обавезе, односно није платио цену; да је првостепени суд по изведеном доказном поступку утврдио да су тужилац и „Trizon group“ д.о.о били у међусобном пословном односу по основу закључења четири уговора у периоду од септембра до децембра 2005. године и то уговор број 05ЦТ24 од 7. септембра 2005. године, уговор број 05ЦТ28 од 3. октобра 2005. године, са анексима од 1. до 4; уговор број 05ЦТ31 од 9. новембра 2005. године и уговор број 05ЦТ32 од 23. децембра 2005. године, а којима je тужилац купио од „Trizon group“ д.о.о. опредељене количине нафтних деривата за уговорену цену; да је укупно уговорено по основу сва четири уговора 22.727 тона нафтних деривата; да је уговором као начин испоруке робе предвиђен утоваром у цистерне купца - тужиоца, уз назнаку да ће роба бити испоручена и оцарињена у корист купца; да тужилац није платио цену укупно уговорене количине робе, већ је плаћени износ, према утврђењу првостепеног суда (оценом налаза вештака) 8.602.558,82 USD; да је тужени одређене количине нафте на уговором предвиђени начин испоручио тужиоцу у количини од 3.682,52 тона, у укупној вредности од 1.991.337.87 USD, док преостале количине плаћене нафте нису испоручене тужиоцу, већ су му испостављене фактуре да су одређене количине дефинисаних нафтних деривата, који су према наведеним фактурама царињени и спремни за испоруку, те да се налазе под царинским надзором у јасно опредељеним и наведеним резервоарима код складиштара, код којег је робу сместио продавац „Trizon group“, као власник; да је првостепени суд становишта да је на наведени начин, на основу предаје фактура тужиоцу „Trizon group“ д.о.о. као продавац предао нафтне деривате у укупној количини од 22.730,61 тона, у укупној вредности од 9.847.232,08 USD купцу - тужиоцу, па како је тужилац платио 8.602.558,82 USD, то првостепени суд сматра да је на плаћеној количини тужилац стекао право својине; да је првостепени суд утврдио да су „Trizon group“ д.о.о. и Нафтна индустрија Србије Нови Сад закључили уговор о услужној преради нафте 1. септембра 2005. године, те да је тужени трећег реда као наручилац обавезан да све деривате нафте добијене из прераде извезе у периоду од октобра до новембра месеца 2005. године; да рафинерија прима нафту од наручиоца, као власника исте, на прераду уз документ који доказује власништво наручиоца за оцарињену нафту; да наручилац уговором број 45/541, односно анексом I истог уговора преноси овлашћења на „НИС“ а.д. да по извршеној преради нафте по свом избору изврши продају нафтних деривата који се налазе под царинским надзором, а анексом II наручилац - трећетужени преноси овлашћење на „НИС“ а. д, изврши извоз и продају деривата нафте који се налазе под царинским надзором; да првостепени суд утврђује да је на основу уговора о услужној делатности прераде нафте по извозном програму број 45/541 закључен између туженог трећег реда и туженог четвртог реда, увезена сирова нафта од тужиоца, а да је увозник био трећетужени, те да је од укупно увезене нафте у периоду од 19. новембра 2005. до 25. новембра 2005. године од 39.585.15 кг прерађено 35.994.182 кг, при чему је на залихама остало непрерађено 3.589.977 кг сирове нафте; да је првостепени суд увидом у решење Агенције за привредне регистре бр. 2367/05 утврдио да je у Регистар заложних права на покретним стварима и правима 22. децембра 2005. године уписано заложно право заложног повериоца „HVB Banka Srbija i Crna Gora“, сада првотужени „UniCredit Bank“ а. д. (с обзиром на промене назива), према залогодавцу „Trizon group“ д.о.о. где ce заложним правом обезбеђује основни износ потраживања од 20.000.000,00 USD, као и максимални износ потраживања у износу од 22.000.000,00 USD на дан доспелости потраживања 18. априла 2006. године; да су покретне ствари које су средство обезбеђења безоловни бензин БМБ-95 у количини од 7.895.425 литара дизел горива уља за ложење лако - екстра лако Д-2/Л у количини од 8.705.882 литара, еуро дизел НСД у количини од 6.009.615 литара, мазут и битумен Ц тежине 12.040 кг, као и вакуум гасно уље ВГО тежине 6.520.000 кг и сирова нафта у количини од 40 мега она; да према утврђењу првостепеног суда решењем Агенције за привредне регистре бр. 1654/05 од 8. октобра 2005. године у Регистар заложних права на покретним стварима уписано је заложно право заложног повериоца „Hypo Alpe Adria bank Београд“ - друготужени према залогодавцу „Trizon group“ д.о.о, овде трећетужени , где се заложним правом обезбеђује износ главног потраживања од 12.600.000,00 USD, као и максимални износ обезбеђеног потраживања у износу од 15.750.000,00 USD, а све на дан доспелости 30. новембар 2005. године; да су предмет заложног права означени деривати нафте; да је ценећи све изведене доказе и утврђено чињенично стање, првостепени суд утврдио да је тужилац продавцу „Trizon group“ д.о.о. исплатио цену у износу од 8.602.558,82 USD, те да му је укупно испоручено 3.682.52 тона нафте укупне вредности 1.991.337,87 USD; да је утврђујући да ли је тужилац постао власник наведене робе - нафтних деривата, првостепени суд становишт a да уговор о купопродаји нафтних деривата закључен између тужиоца, као купца „Trizon group“ д.о.о. представља ваљан правни основ стицања својине; да je у погледу начина стицања који је уз правни основ услов за стицање својине, с обзиром на то да се ради о покретним стварима, првостепени суд утврдио да је предајом фактура и изјава да се роба налази под царинским надзором „Trizon „group“ д.о.о, као продавац , предао исправе којима тужилац може располагати наведеном робом, а што je, с обзиром на специфичност робе, која представља ствари одређене по роду, али индивидуализоване смештањем у одређене капацитете - резервоаре рафинерије , довољан и законом потребан услов за стицање права својине; да je имајући у виду наведену оцену, првостепени суд и усвојио тужбени захтев у односу на плаћени део деривата нафте и утврдио да је тужилац власник деривата нафте, па је наложио трећетуженом, код кога се иста на складиштењу налази, да му их преда. Даље је наведено: да се овакво становиште првостепеног суда не може прихватити, јер је по захтеву за утврђење права својине искључиво пасивно легитимисан претходни власник који је учесник правног посла („Trizon group“ д.о.о.); да како је тужилац у односу на „Trizon group“ д.о.о. повукао тужбу, те како то лице више није странка у поступку, то је погрешна оцена првостепеног суда да није основан приговор недостатка пасивне легитимације на страни трећетуженог; да су у поступку стечаја над „Trizon group“ д.о.о. наведени деривати нафте пописани као део стечајне масе, те да је у таквој ситуацији тужилац који тврди да је власник ствари могао поднети захтев за излучење или тужбу којом тражи да утврђење права својине и излучење из стечајне масе стечајног дужника, што даље указује да је као тужени пасивно легитимисан искључиво стечајни дужник у чијој стечајној маси се налази пописана ствар (нафтни деривати); да је у погледу одлуке о захтеву за предају нафте, правилан закључак првостепеног суда да је по захтеву власника за враћање и предају нафте по реивиндикационој тужби пасивно легитимисан држалац нафте, а на основу члана 37. Закона о основама својинскоправних односа; да по таквом захтеву суд прво мора да као претходно питање размотри да ли је тужилац власник деривата нафте, јер само уколико докаже да је власник, ужива реивиндикациону заштиту, односно може од држаоца тражити предају поседа деривата; да наведено питање суд мора решити са дејством само у односу на ту парницу; да другостепени суд прихвата становиште првостепеног суда да предметни уговор о купопродаји као правни посао представља правни основ за стицање права својине; да је утврђено да се ради о покретној ствари, као и да се ради о стварима које су одређено по роду, али које су индивидуализоване, јер се налазе у тачно одређеним резервоарима; да је међутим спорно да ли је „Trizon group“ д.о.о. предао тужиоцу наведене продате покретне ствари у својину, јер је то начин стицања својине; да је уговором, као начином стицања, предвиђена предаја испоруком у цистерне купца, уз наглашавање да уз испоруку роба мора бити и оцарињена у корист купца; да се предаја могла остварити и предајом докумената на основу којих би купац могао располагати са ствари; да је међутим погрешно становиште првостепеног суда да су фактуре које „Trizon group“ д.о.о. предао тужиоцу, довољан документ на основу којег би тужилац могао располагати робом као да је њен власник, односно да су то документа чија би предаја представљала начин стицања; да ни изјаве да је одређена роба под царинским надзором не могу довести до предаје ствари тужиоцу; да тужиоцу нису предата докумената која су довољна да би он могао располагати робом; да је према уговору о услужној преради нафте закљученом између трећетуженог и „Trizon group“ д.о.о. а према коме је „Trizon group“ д.о.о. као власник предао нафту, односно ускладиштио код трећетуженог, изричито предвиђено да се пренос власништва над дериватима нафте не може извршити уколико нови власник није закључио уговор о ускладиштењу деривата са рафинеријом; да како тужилац није закључио уговор о ускладиштењу, то би сваки пренос власништва од стране рафинерија био недозвољен, односно изричито искључен по уговору о услужној преради нафте; да је из наведених разлога, при решавању претходног питања, налазећи да тужилац није стекао својину на дериватима нафте, јер му исти нису предати у државину, другостепени суд преиначио одлуку првостепеног суда и одбио захтев за обавезивање трећетуженог као складиштара за предај нафте тужиоцу односно одбио захтев за реивиндикациону заштиту налазећи да он није власник ствари чију предају тражи. 

Поступајући по ревизији тужиоца, Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Прев. 163/2013 од 14. новембра 2013. године којом је одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 7741/12 од 18. децембра 2012. године, у делу којим је правноснажно одбијен захтев тужиоца за утврђење права власништва и предају деривата нафте. У образложењу оспорене ревизијске пресуде, поред осталог је наведено: да ревизијски суд не прихвата у ревизији тужиоца изражене правне ставове; да то због тога што је над Предузећем „Trizon group“ д.о.о. отворен поступак стечаја који се и даље спроводи; да се право тужиоца може остварити само у стечајном поступку; да како је тужба повучена у односу на „Trizon group“ д.о.о, то не постоји пасивна легитимација на страни трећетуженог „НИС“ а.д. Нови Сад у погледу дела тужбеног захтева тужиоца којим је тражено утврђење права својине; да се захтев за утврђење права својине мора усмерити према ранијем власнику ствари, односно лицу са којим је закључен уговор који је био основ за стицање права својине; да је по основу уговора о купопродаји искључиво пасивно легитимисан за одлучивање о захтеву за утврђење права својине био раније означени тужени „Trizon group“ д.о.о (тужиочев продавац), који се налази у поступку стечаја; да тужилац своје право из одбијеног тужбеног захтева црпи из права претходника (сада стечајног дужника) и може и мора их остваривати само у поступку стечаја и само од стечајног дужника; да следом реченог, за одлучивање о праву на излучење нафтних деривата уопште није од значаја по ком је то праву тужилац стекао право својине на њима; да се уговорена примена енглеског права на стицање својине на нафтним дериватима не протеже и на остваривање тих права у стечајном поступку у коме се намирују права поверилаца стечајног дужника, и то само од стечајног дужника; да предметна тужба по својој правној природи није ни тужба за побијање правних радњи стечајног дужника, а и да јесте, њоме би као тужени морао бити обухваћен и стечајни дужник; да се, међутим, тужилац определио да то право оствари у овом поступку, а не и од стечајног дужника у стечајном поступку; да су последице таквог правног опредељења резултирале одбијањем тужбеног захтева; да због тога указивање у ревизији тужиоца да је материјално право погрешно примењено, јер нижестепени судови нису ценили одредбу члана 18. Закона о продаји робе енглеске (Sale of goods act 1979), није од утицаја на другачије пресуђење, јер је у члану 175. Закона о стечају („Службени гласник PC“, број 104/09) прописано да се на стечајни поступак и његово дејство примењује право државе у којој је стечајни поступак покренут, ако тим законом није другачије одређено; да тo значи да ће се намирење потраживања поверилаца вршити искључиво по правилу lex fori, односно пo праву суда који спроводи стечајни поступак; да је самим тим ирелевантно позивање ревидента на примену страног меродавног права за стицање својине, јер ce примењује Закон о стечају. 

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду уставном жалбом указује, је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Како је одредба члана 6. став 1. Европске конвенције садржински готово идентична одредби члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је повреду означене одредбе Конвенције ценио у односу на одредбу Устава. 

Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) (у даљем тексту: ЗОСПО) је прописано: да се н а основу правног посла право својине на покретну ствар стиче предајом те ствари у државину стицаоца, да се п редаја покретне ствари сматра извршеном и предајом исправе на основу које стицалац може располагати том ствари, као и уручењем неког дела ствари или издвајањем или другим означавањем ствари које значи предају ствари (члан 34. ст. 1. и 2.); да в ласник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари, да власник мора доказати да на ствари чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог (члан 37. ст. 1. и 2.). 

Законом о стечају („Службени гласник РС“, бр. 104/09, 99/11, 71/12 - Одлука УС) је прописано: да је излучни поверилац лице које, на основу свог стварног или личног права, има право да тражи да се одређена ствар издвоји из стечајне масе, да излучни поверилац није стечајни поверилац, као и да ствар из става 1. овог члана не улази у стечајну масу (члан 50.); да се на стечајни поступак и његова дејства примењује право државе у којој је стечајни поступак покренут, ако овим законом није другачије уређено (члан 175. став 1.). 

Законом о решавању сукоба закона са прописима других земаља („Службени лист СФРЈ, бр. 43/82, 72/82, „Службени лист СРЈ“, број 46/96 и „Службени гласник РС“, број 46/06) је прописано да је за уговор меродавно право које су изабрале уговорне стране, ако овим законом или међународним уговором није друкчије одређено (члан 19.). 

Одредбом члана 18. правила 1 Закона о продаји робе из 1979. године (Sale of Goods A ct 1979) је прописано да када се ради о уговору о продаји робе спремне за транспорт, право својине на роби прелази на купца са продавца у тренутку настанка уговора, без обзира на рок плаћања и/или достављања робе. 

5. Анализирајући оспорену пресуду са становишта цитираних одредаба закона и навода уставне жалбе, Уставни суд указује да подносилац уставне жалбе сматра да му је право на правично суђење повређено, у суштини, због тога што је другостепени суд арбитрерно применио материјално право, налазећи да он није власник спорних нафтних деривата, те да стога не постоји ни обавеза трећетуженог да му наведене деривате врати. 

С тим у вези, Уставни суд указује да Врховни касациони суд налази да се у конкретном случају право тужиоца може остварити само у стечајном поступку, и да је „Trizon group“ д.о.о. по основу уговора о купопродаји искључиво пасивно легитимисан за одлучивање о захтеву за утврђење права својине, као и да нема места примени енглеског права, јер је Законом о стечају прописано да се на стечајни поступак и његово дејство примењује право државе у којој је стечајни поступак покренут уколико тим законом није другачије одређено. 

Међутим, Уставни суд сматра да утврђене чињенице у парничном поступку гледано са становишта заштите права на правично суђење, не указују на оправданост таквог става. Наиме, Уставни суд подсећа да реивиндикациону тужбу, сагласно члану 37. ЗОСПО, подноси власник ствари, који да би успео са својим захтевом мора доказати да на ствари чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог. Имајући у виду да су првостепени и другостепени суд нашли да је трећетужени пасивно легитимисан, јер се нафтни деривати налазе у његовој фактичкој власти, у таквој правној ситуацији, спорно остаје само питање да ли је подносилац уставне жалбе стекао право својине на тим покретним стварима. 

Ради одговора на постављено питање, мора се најпре поћи од воље уговорних страна - подносиоца уставне жалбе и „Trizon group“ д.о.о. изражене у уговорима о купопродаји деривата нафте закљученим 2005. године. Наиме, њима је, поред осталог, уговорена примена енглеског права, на шта су уговорне странке биле овлашћење у складу са одредбом члана 19. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. Дакле, у конкретном случају, судови су занемарили да на однос из уговора примене страно - енглеско право, и то Закон о продаји робе из 1979. године (Sale of Goods A ct 1979). Наведеним Законом, као што је већ наведено, чланом 18. правилом 1, прописано је да када се ради о уговору о продаји робе спремне за транспорт, право својине на роби прелази са продавца на купца у тренутку настанка уговора, без обзира на рок плаћања и/или достављања робе. Дакле, за разлику од домаћег права које поред правног основа (iustus titulus) захтева и начин стицања (modus acquirendi), по енглеском праву се не захтева начин стицања, већ самим закључењем пуноважног уговора, који има транслативно дејство, својина прелази на прибавиоца, односно купца. 

Имајући у виду наведено, те у ситуацији када је тужбени захтев усмерен против туженог који није у стечају, јер је тужба према „Trizon group“ д.о.о, у стечају, повучена и то правно лице није странка у поступку, Уставни суд констатује да Врховни касациони суд није ценио могућност пружања судске заштите подносиоцу уставне жалбе на основу уговореног страног права, према коме је подносилац стекао право својине самим закључењем уговора, те се стога дати разлози у оспореној ревизијској пресуди за примену домаћег права на основу члана 175. Закона о стечају, не исказују као уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних чињеница не може извести закључак о правној утемељености тако израженог става. 

Поред тога, с обзиром на околности конкретног случаја, Уставни суд налази потребу да укаже и да став другостепеног суда, који је применио домаће право, није утемељен на меродавном материјалном праву и представља израз арбитрерног пресуђења, што последично доводи и до повреде права на правично суђење. 

Наиме, другостепени суд изражава став да фактуре које је „Trizon group“ д.о.о. испоставио подносиоцу уставне жалбе, као и царинске декларације, нису довољне за стицање права својине. У прилог наведеном, другостепени суд се позива и на уговор о услужној преради нафте који је закључен између „Trizon group“ д.о.о. и трећетуженог „НИС“ а. д. На основу тог уговора „Trizon group“ д.о.о. је, као власник, предао, односно ускладиштио нафту код „НИС“ а. д. Предметним уговором је, поред осталог, било предвиђено и да се пренос власништва над ускладиштеним дериватима нафте не може извршити уколико нови власник не закључи уговор о ускладиштењу деривата нафте са „НИС“ а. д. (рафинеријом). Како подносилац уставне жалбе није закључио такав уговор о ускладиштењу, по мишљењу другостепеног суда, то би сваки пренос власништва од стране рафинерије био недозвољен, односно искључен по наведеном уговору. Међутим, по мишљењу Уставног суда, овакав став се не заснива нити на Закону о основама својинскоправних односа, нити на садржини предметних уговорима о купопродаји деривата нафте. Чињеница да је продавац, као једна од уговорних страна, са трећим лицем - „НИС“ а. д. закључила уговор којим условљава право својине купцу који је своје обавезе према продавцу испунио у целости, по мишљењу Уставног суда, у конкретном случају, не може утицати на стицање права својине. 

Коначно, другостепени суд, у суштини, не даје уверљиво образложење због чега сматра да наведене фактуре и царинске декларације не представљају исправе на основу којих би купац могао располагати са ствари, а чија би предаја значила начин стицања права својине сагласно одредбама члана 34. ст. 1. и 2. ЗОСПО. Ово је од значаја посебно у ситуацији када је поводом истог правног питања, првостепени суд заузео другачији став. 

На темељу реченог, Уставни суд оцењује да је подносиоцу уставне жалбе доношењем оспорених пресуда Привредног апелационог суда Пж. 7741/12 од 18. децембра 2012. године и Врховног касационог суда Прев. 163/2013 од 14. новембра 2013. године повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. 

6. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), Уставни суд је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, те утврдио да је пресудом Привредног апелационог суда Пж. 7741/12 од 18. децембра 2012. године и пресудом Врховног касационог суда Прев. 163/2013 од 14. новембра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, док је у тачки 2. изреке поништио оспорену пресуду Врховног касационог суда Прев. 163/2013 од 14. новембра 2013. године и одредио да исти суд поново одлучи о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 7741/12 од 18. децембра 2012. године. 

7. Уставни суд није разматрао наводе у којима је истакнута повреда права на имовину, зајемченог одредбом 58. ст. 1. и 2. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и одредио отклањање штетних последица поништајем оспореног акта. 

8. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци. 

ЗАМЕНИК 

ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА 

др Горан П. Илић