Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б . З . из Јагодине, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. априла 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. З . и утврђује да је у дисциплинском поступку који је вођен пред Првостепеним војним дисциплинским судом у Београду у предмету Дис. број 28/06 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. З . из Јагодине је , 27. марта 2013. године, поднео Уставном суду уставну жалбу, а потом и више допуна уставне жалбе (11. априла 2013. године, 10. јуна 2013. године, 1. јула 2013. године, 19. августа 2013. године, 2. октобра 2013. године, 18. новембра 2013. године, 31. јануара 2014. године, 7. фебруара 2014. године, 10. фебруара 2014. године, 3. априла 2014. године, 14. априла 2014. године, 13. новембра 2014. године, 1. децембра 2014. године, 30. децембра 2014. године, 6. фебруара 2015. године, 21. марта 2016. године, 29. марта 2016. године и 19. априла 2016. године ), због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и начела и права зајемчених одредбама чл. 1, 3, 18, 21, 22, 23, 32. и 36. Устава, у дисциплинском поступку који ј е вођен пред Првостепеним војним дисциплинским судом у Београду у предмету Дис. број 28/06. У допуни уставне жалбе од 1. децембра 2014. године подносилац је поставио захтев за накнаду нематеријалне штете.
Подносилац је 16. новембра 2015. године поднео Уставном суду уставну жалбу, а потом и допуне уставне жалбе (24. новембра 2015. године, 30. новембра 2015. године и 23. фебруара 2016. године), против пресуде Управног суда У. 5027/13 од 1. октобра 2015. године, због повреде начела и права из чл. 1, 3, 18, 21, 22, 23, 32. и 36. Устава, и ова уставна жалба је у Суду заведена под бројем Уж-7382/2015.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), спојио поступке по уставним жалбама у наведеним предметима, ради заједничког разматрања и доношења јединствене одлуке, тако што је предмет Уж-7382/2015 припојио предмету Уж-2467/2013.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у приложену документацију и списе предмета Првостепеног војног дисциплинског суда у Београду Дис. број 28/06, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Заменик војног дисциплинског тужиоца је Војном дисциплинском суду при Генералштабу Војске Југославије поднео оптужни предлог Дис. број 4/02 од 9. јула 2002. године против подносиоца, тада поручника на служби у Војној пошти 3272 Подгорица, због дисциплинског преступа из члана 161. тачка 5. Закона о Војсци Југославије (свако друго поступање, ван службе, противно прописима, које штети угледу Војске).
Пресудом Војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Југославије Дис. број 4/02 од 26. децембра 2002. године утврђено је да је подносилац крив и осуђен је на дисциплинску казну "губитак чина".
Поступајући по жалби подносиоца, Виши војни дисциплински суд при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора је донео решење Дис. број 4/2003 од 20. марта 2003. године којим је укинута пресуда Војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Југославије Дис. број 4/02 од 26. децембра 2002. године и предмет враћен на поновно суђење.
Пресудом Војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора Дис. број 4/02 од 11. јуна 2003. године утврђено је да је подносилац крив и осуђен је на дисциплинску казну "губитак чина".
Пресудом Вишег војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора Дис. број 16/03 од 3. новембра 2003. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против првостепене пресуде.
Наредбом председавајућег Врховног савета одбране Србије и Црне Горе број 10-13 од 24. марта 2004. године одлучено је да се изврши дисциплинска казна "губитак чина", на коју је подносилац осуђен, те је решењем Војне поште 3272 Подгорица број 60/2240-1 од 20. априла 2004. године подносилац разрешен од професионалне војне службе.
Против пресуде Вишег војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора Дис. број 16/03 од 3. новембра 2003. године подносилац је поднео тужбу, која је уважена пресудом Врховног војног суда у Београду Уп. 2569/03 од 29. јуна 2004. године, поништена је пресуда Вишег војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора Дис. број 16/03 од 3. новембра 2003. године, и уважена су жалбе подносиоца и његовог браниоца, те је укинута и пресуда Војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора Дис. број 4/02 од 11. јуна 2003. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да је у поступку доношења првостепене пресуде учињена битна повреда одредаба кривичног поступка, јер је повређено право подносиоца на одбрану, тако што је главни претрес одржан у одсуству његовог браниоца.
Дисциплински поступак против подносиоца уставне жалбе је потом вођен пред дисциплинским судом у Црној Гори. Главни претрес је одржан 26. јануара 2006. године пред Војно-дисциплинским судом при Команди Војног округа Подгорица. Председник Војног дисциплинског суда при Команди Војног округа Подгорица доставио је 26. јануара 2006. године Вишем војном дисциплинском суду при Министарству одбране предлог за делегацију дисциплинског предмета који се пред тим судом води против подносиоца, са образложењем да су председник и секретар Војног дисциплинског суда Подгорица поступали у кривичном поступку који је против подносиоца вођен пред бившим Војним судом Подгорица, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја и кривичног дела недозвољена трговина. Решењем Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране Дис. број 10/05 од 9. марта 2006. године одређен је Војни дисциплински суд при Команди Војног округа Београд да поступа као надлежан суд у предмету Војног дисциплинског суда Подгорица Дис. број 31/05 против подносиоца, раније поручника на служби у Војној пошти 3272 Подгорица, са образложењем да у Војном дисциплинском суду Подгорица не постоје друга стручна лица која би могла да поступају у овом дисциплинском предмету.
Подносилац уставне жалбе је 25. маја 2009. године поднео предлог Војном дисциплинском суду при Команди Војног округа Београд да се предметни поступак настави. Подносилац је 28. фебруара 2012. године доставио том суду предлог да се дисциплински поступак против њега обустави.
Оспореним решењем Првостепеног војног дисциплинског суда у Београду Дис. број 28/06 од 2. новембра 2012. године тај суд се огласио стварно и месно ненадлежним за поступање у предметном дисциплинском предмету.
Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране Дис. број 31/12 од 28. новембра 2012. године. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да се месна надлежност за процесуирање извршилаца дисциплинских преступа одређује искључиво према седишту јединице у којој се окривљени налазио на служби, те да су, сагласно претходно наведеним, списи овог дисциплинског предмета упућени тадашњем Војном дисциплинском суду при Команди Војног округа Подгорица, као месно надлежном суду за поступање у овој ствари, будући да се окривљени и у моменту извршења дисциплинског преступа и у моменту доношења решења о престанку професионалне војне службе на основу наредбе о извршењу дисциплинске казне, налазио на служби у јединици чије је седиште било у Подгорици; да је неспорно решењем Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране Дис. број 10/05 од 9. марта 2006. године за даље поступање одређен други стварно надлежан суд, али је за доношење оваквог решења Виши војно дисциплински суд и био надлежан будући да су у то време сви остали првостепени војни дисциплински судови, осим Војног дисциплинског суда при Команди Војног округа Подгорица имали седиште на територији Републике Србије, а тај суд није могао да поступа из одређених процесних разлога; да је због чињенице да према тада важећем Закону о Војсци Југославије војни дисциплински судови нису били надлежни да воде дисциплинске поступке против лица којима је из било којих разлога престало својство професионалног припадника војске, у циљу даљег поступања ваљало решити претходно питање за даље вођење тог поступка које се односило на стављање ван снаге наредбе о извршењу дисциплинске казне "губитак чина", а која одлука је у искључивој надлежности председавајућег тадашњег Врховног савета одбране који је донео предметну наредбу, због чега су списи предмета достављени Врховном савету одбране Србије и Црне Горе; да је пре доношења одговарајућег акта из надлежности председавајућег Врховног савета одбране којим би се омогућио наставак поступка против подносиоца, донета одлука о осамостаљивању Републике Црне Горе, након чега је дошло и до формалног раздруживања државне заједнице Србија и Црна Гора; да, полазећи од тога да се месна надлежност војних дисциплинских судова одређивала искључиво према седишту јединице у којој се окривљени налазио на служби у време покретања дисциплинског поступка, од момента раздруживања државне заједнице, ни Виши војни дисциплински суд при Министарству одбране Републике Србије, нити првостепени војни дисциплински судови који су имали седиште на територији Републике Србије ни на који начин нису могли поступати у дисциплинском предмету вођеном против подносиоца; да у прилог напред наведеном говори и чињеница да је и кривични поступак против подносиоца, без обзира на његово држављанство и националну припадност, вођен пред надлежним судовима Републике Црне Горе, и то због истих инкриминација због којих је против подносиоца покренут и војни дисциплински поступак; да су оригинални списи предмета већ достављени Кабинету председника Републике Црне Горе на одлучивање о претходном питању.
Против другостепеног решења подносилац је поднео тужбу, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда У. 5027/13 од 1. октобра 2015. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је тужени орган правилно одбио жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења, у поступку спроведеном без повреде правила поступка, а за своју одлуку је дао довољне и јасне разлоге које је у свему прихватио и Управни суд.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
На седници одржаној 3. јуна 2006. године Скупштина Републике Црне Горе је донела Одлуку о проглашењу независности Републике Црне Горе и она је објављена у "Службеном листу РЦГ", број 36/06.
5. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је у оспореном поступку повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на следеће:
Период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео је да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије. Међутим, Уставни суд је, полазећи од тога да дисциплински поступак по својој природи представља јединствену целину, стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања овог поступка, али од момента када је Решењем Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране Дис. број 10/05 од 9. марта 2006. године одређен Војни дисциплински суд при Команди Војног округа Београд да поступа као надлежан суд у овом предмету.
Појам разумног трајања поступка релативна је категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања државних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, те је Уставни суд, при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року, испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд понавља да је пресудом Врховног војног суда у Београду Уп. 2569/03 од 29. јуна 2004. године поништена пресуда Вишег војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора Дис. број 16/03 од 3. новембра 2003. године, уважене су жалбе подносиоца и његовог браниоца, те је укинута пресуда Војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора Дис. број 4/02 од 11. јуна 2003. године којом је подносилац оглашен кривим за учињени дисциплински преступ.
Дисциплински поступак против подносиоца уставне жалбе је потом вођен пред дисциплинским судом у Црној Гори. Главни претрес је одржан 26. јануара 2006. године пред Војно-дисциплинским судом при Команди Војног округа Подгорица. Међутим, председник Војног дисциплинског суда при Команди Војног округа Подгорица доставио је 26. јануара 2006. године Вишем војном дисциплинском суду при Министарству одбране предлог за делегацију дисциплинског предмета који се пред тим судом води против подносиоца, са образложењем да су председник и секретар Војног дисциплинског суда Подгорица поступали у кривичном поступку који је против подносиоца вођен пред бившим Војним судом Подгорица, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја и кривичног дела недозвољена трговина.
Решењем Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране Дис. број 10/05 од 9. марта 2006. године одређен је Војни дисциплински суд при Команди Војног округа Београд да поступа као надлежан суд у овом предмету, са образложењем да у Војном дисциплинском суду Подгорица не постоје друга стручна лица која би могла да поступају у овом дисциплинском предмету. Након уступања предмета, Првостепени војни дисциплински суд у Београду се тек решењем Дис. број 28/06 од 2. новембра 2012. године огласио стварно и месно ненадлежним за поступање у предметном дисциплинском предмету. Оспореном пресудом Управног суда У. 5027/13 од 1. октобра 2015. године оцењено је да је законит коначни управни акт којим се Првостепени дисциплински суд у Београду огласио ненадлежним за поступање у овој правној ствари.
Имајући у виду наведено, потом чињеницу да је Скупштина Републике Црне Горе, на седниц и одржаној 3. јуна 2006. године, донела Одлуку о проглашењу независности Републике Црне Горе, а да се Првостепени војни дисциплински суд у Београду тек решењем од 2. новембра 2012. године огласио стварно и месно ненадлежним за поступање у конкретном предмету, односно након шест година, Уставни суд је оценио да је поступање првостепеног дисциплинског суда у овој правној ствари превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка.
Уставни суд је, испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, закључио да је био неспоран интерес подносиоца да се дисциплински поступак против њега, који је имао за последицу разрешење од професионалне војне службе, оконча у разумном року. Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подносилац својим поступањем није могао допринети дугом трајању предметног поступка.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана дос тављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежних судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом, као и решењима дисциплинских судова, повређено право на правично суђење, те последично и друга начела и права која су означена у уставној жалби, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба може изјавити само против појединачног акта или радње којима је одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, пошто само таквим актом или радњом подносиоцу може бити повређено или ускраћено неко од Уставом зајемчених права и слобода.
По оцени Уставног суда, решење којим се суд или други орган оглашава стварно и месно ненадлежним, према својој правној природи , не представља појединачни акт којим је непосредно одлучивано о правима и обавезама или на закону заснованом интересу подносиоца уставне жалбе, па ово решење није подобно за побијање уставном жалбом. У конкретној ситуацији, реч је о једном од процесних решења, којим не могу бити непосредно повређена права странака у поступк у. Из тог разлога оспореним актима није могло бити повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставна жалба ratione materiae, недопуштена.
С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Имајући у виду све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.