Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. д . п . „Б .“ а.д. Б. и В . М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. априла 201 6. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. д . п . „Б .“ а.д. Б. и В . М . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1720/14 од 5. јуна 2014. године и пресуде Вишег суда у Београду П3. 69/12 од 23. октобра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. д . п . „Б .“ а.д. Б. и В . М . из Београда, поднели су, 31. јула 2014. године, преко заједничког пуномоћника К . С, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 1720/14 од 5. јуна 2014. године и Вишег суда у Београду П3. 69/12 од 23. октобра 2013. године, због повреде слободе изражавања из члана 46. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе Р. „Б .“ обавезан да тужиљи З. П . накнади нематеријалну штету због повреде части и угледа настале објављивањем информација о откривању злоупотреба приликом набавке вакцина против вируса Х1Н1 у емисији „В .“ у периоду од 27. новембра до 14. децембра 2011. године, као и на интернет страни телевизије „Б.“, док је подносилац уставне жалбе В. М . обавезан да без одлагања и без икаквих коментара објави правноснажну пресуду у одређеним терминима емисије „В .“, које се емитују на телевизији „Б.“; да је подносиоцима уставне жалбе повређена слобода изражавања, имајући у виду да је оспореним пресудама дошло до ограничења те слободе у корист права личности тужиље; да такво ограничење није било неопходно у демократском друштву и није имало легитиман циљ; да је шира јавност имала оправдани интерес да се упозна са спорним информацијама, до којих су подносиоци уставне жалбе дошли у склопу истраживања за потребе истраживачког серијала „И.-К. з .“; да подносиоци уставне жалбе нису имали обавезу да тачност спорних информација проверавају, с обзиром на то да су исте преузете из званичног документа Одељења за борбу против корупције Министарства унутрашњих послова, из којег је несумњиво утврђено да је то одељење, под притиском Специјалног тужилаштва за организовани криминал, из кривичне пријаве за злоупотребе у поступку набавке вакцина против „свињског грипа“, изоставило 14 лица, међу којима се налазила и тужиља, тада помоћница министра здравља; да је у питању службена белешка број 14/11 од 13. септембра 2011. године, за коју су судови оценили да се не може сматрати документом надлежног државног органа јер садржи само оперативна сазнања МУП-a у фази преткривичног поступка, те да би такав карактер могла имати само кривична пријава против тужиље, која никада није поднета надлежном тужилаштву; да оспорене пресуде нису у складу са праксом Европског суда за људска права у примени члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, пре свега, са пресудом у предмету Bladet Tromsø i Stensaas против Норвешке , у којој је заузет недвосмислен став да медији и новинари, ако верно преносе садржину документа надлежног органа (што МУП свакако јесте), нису обавезни да проверавају истинитост „клеветничких и дифамних“ тврдњи и не одговарају за њихово објављивање.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду слободе изражавања, поништи оспорене пресуде и наложи објављивање своје одлуке.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе парничног предмета Вишег суда у Београду П3. 69/12, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужиља З. П . из Београда је 27. априла 2012. године поднела Вишем суду у Београду тужбу против тужених Р. „Б .“ а.д. Б. и В . М , овде подносилаца уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа нанете објављивањем неистините информације, брисања текста са интернет портала и објављивања пресуде.
Оспореном пресудом Вишег суда у Београду П3. 69/12 од 23. октобра 2013. године је делимично усвојен тужбени захтев тужиље З. П, па је првотужени Р . „Б .“ а.д. Б. обавезан да тужиљи накнади нематеријалну штету за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа у износу од 200.000 динара, са затезном каматом од дана пресуђења до коначне исплате, као и да са интернет портала „Б . Н .“ обрише текст под насловом „С. п .“, док је друготужени В. М . обавезан да без икаквог коментара и без одлагања, у првим наредним вестима које се емитују на телевизији „Б .“, у терминима од 16,00, 18,30 и 23,00 часова, објави пресуду. Део захтева према првотуженом за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, преко досуђеног до траженог износа од 1.000.000 динара, затим захтев за накнаду нематеријалне штете због претрпљеног страха у износу од 1.000.000 динара, као и да се првотужени обавеже да са интернет портала „Б. Н .“ обрише текст под насловом „М. р . И .“, одбијени су као неосновани.
Поступајући по жалби тужених Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 1720/14 од 5. јуна 2014. године, којом је жалбу одбио и ожалбену првостепену пресуду у целини потврдио.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, на телевизији „Б.“, у периоду од 27. новембра до 14. децембра 2011. године, у оквиру емисије "В .", десет пута објављивана нетачна информација да је тужиља, која је била помоћник министра здравља у Влади Републике Србије, осумњичена за злоупотребу службеног положаја приликом набавке вакцина против „свињског грипа“, односно да се тужиља налазила на полицијском списку осумњичених и да се у преткривичном поступку сумњичила за злоупотребу службеног положаја, са ког списка је изостављена под притиском тужилаштва, због чега против ње није поднета кривична пријава надлежном тужилаштву, нити захтев за спровођење истраге; да је уз наведене информације приказивана и фотографија са тужиљиним ликом, без њене сагласности; да је првотужени оснивач, а друготужени главни и одговорни уредник јавних гласила ТВ „Б.“ и интернет портала „Б. Н .“; да је, услед наведеног, тужиља претрпела нематеријалну штету у виду душевних болова због повреде права личности (части и угледа); да тужени нису са пажњом примереном околностима утврдили истинитост, односно потпуност информација, јер пре објављивања нису контактирали тужиљу, већ су се поуздали у документ који не представља званични документ државног органа (службену белешку МУП-а PC), као и у информације прибављене од неименованог извора у МУП-у PC ; да је, нa основу утврђеног чињеничног стања, првостепени суд закључио да су објављене информације лезионо подобне да повреде тужиљина права личности, због чега je она трпела душевне болове, услед повреде угледа и части; да је фотографија тужиље у програму „В .“ на ТВ „Б.“ објављена без њене сагласности; да како тужени нису са пажњом примереном околностима утврдили истинитост и потпуност информације, већ су се поуздали у документ који не представља званични документ државног органа, они одговарају за нематеријалну штету коју је тужиља претрпела, због чега јe првостепени суд обавезао првотуженог да тужиљи исплати износ од 200.000,00 динара, као и да са свог интернет портала обрише текст под насловом "С . п .", а друготуженог да пресуду објави; да наводима жалбе тужених није доведено у сумњу чињенично стање утврђено од стране првостепеног суда, a у жалби нису истицане нове чињенице, нити су нуђени нови докази, у смислу члана 372 . став 1 . Закона о парничном поступку; да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право, и то одредбе члана 3, члана 43 . став 1, члана 45, члана 46 . став. 1 . тачка 3 ), члана 79, члана 80. став 1, члана 82 . и члана 90 . став 1 . Закона о јавном информисању, те чл. 199. и 200 . Закона о облигационим односима; да је првостепени суд, супротно наводима жалбе, за своју одлуку дао потпуне, јасне и непротивречне разлоге; да је, у конкретној правној ситуацији, пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, постојала дужност тужених, односно новинара сарадника емисије „И .“, серијала „К. з .“, да са пажњом примереном околностима провере њено порекло, истинитост и потпуност, што су тужени пропустили да ураде, поуздајући се у службену белешку МУП-а РС, кoja се не може сматрати документом надлежног државног органа, у смислу одредбе члана 82. Закона о јавном информисању; да, с тим у вези, нису основани наводи тужених да су у наведеним вестима и на интернет порталу објавили истините и потпуне информације, те да чак и да објављене информације нису истините - да су оне од стране тужених верно пренете из документа надлежног државног органа, што искључује одговорност тужених као оснивача јавних гласила и главног и одговорног уредника информативног програма, имајући у виду да се службена белешка МУП-а не може се сматрати докуметном надлежног државног органа јер садржи само оперативна сазнања МУП-а у фази преткривичног поступка; да би такав карактер могла имати кривична пријава кoja против тужиље није поднета надлежном тужилаштву, а што је несумњиво утврђено током поступка; да наводе тужених о томе да су информације добијене од поузданог извора у МУП-у и да су објављене због претежног интереса јавности да се о њима зна, другостепени суд није прихватио као основане, јер тужени нису поступили на начин прописан чланом 3 . Закона о јавном информисању; да су без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари и наводи жалбе да је јавно информисање слободно, те да је првостепени суд био дужан да по члану 18. ст. 1 . и 3 . Устава примени члан 10 . Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у корист унапређења вредности демократског друштва; да то из разлога што слобода јавног информисања може да се ограничи ради остваривања, поштовања и заштите права и угледа других лица (члан 29 . став 3 . Повеља о људским и мањинским правима, члан 19 . став 3 . тачка A ) Међународног пакта о грађанским и политичким правима, члан 10 . став 2 . Европске конвенције); да су право на приватност и право на част и углед признати чланом 24 . и чланом 1 . став 1 . Повеље, чланом 18 . Устава, чланом 17 . Међународног пакта и чланом 8 . Европске конвенције; да права личности, као врста људских права која представљају скуп правних норми које регулишу односе између људи поводом личних добара, обухватају, између осталог, право на част и углед, и то част као субјективну категорију, односно мишљење које човек има о себи и углед као објективно мишљење околине о појединцу; да како неистините и непроверене информације објављене у програму „В .“ на ТВ „Б.“ у поменутом периоду, као и на интернет страни „Б.“, да се тужиља налазила на полицијском списку осумњичених, те да се у преткривичном поступку сумњичила за злоупотребу службеног положаја приликом набавке вакцина против „свињског грипа“, при чему је приказивана и фотографија са њеним ликом и да је са списка осумњичених изостављена под притиском тужилаштва, због чега против ње није поднета кривична пријава, као чињенични исказ, поседују лезиону способност, претпознатљивост субјекта информације и личну погођеност субјекта информације, правилно је закључио првостепени суд да је дошло до повреде части и угледа тужиље и наступања штете у виду претрпљених душевних болова због повреде права личности; да је, пo оцени Апелационог суда, на основу члана 80 . у вези са чл. 43 . и 79 . Закона о јавном информисању, првотужени одговоран за нематеријалну штету коју је тужиљи проузроковао објављивањем спорних информација, док је висина досуђене накнаде правилно одмерена, према критеријумима из члана 200 . став 2. Закона о облигационим односима и да представља сатисфакцију која ће тужиљи омогућити прибављање одређених духовних или материјалних добара ради ублажавања душевне патње; да је тако досуђена накнада неопходна ради заштите права личности тужиље која је објављивањем спорних информација доведена у изразито негативан контекст као личност, што је код ње произвело интензивне душевне патње, да је примерена економским условима у којима се досуђује и да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом; да је правилном применом материјалног права првостепени суд одлучио да друготужени првостепену пресуду објави без икаквог коментара и без одлагања у првим наредним вестима у одговарајућим терминима и на свом интернет сајту и обавезао првотуженог да са интернет портала обрише текст под називом "С . п .".
4. Одредбама члана 46. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је: да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.).
Законом о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност, као и да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета (члан 3.); да се у јавним гласилима слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим када је другачије одређено законом, да се одредба става 1. овог члана примењује без обзира на начин на који је прибављена информација (члан 4.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању (члан 79.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације (члан 80. став 1.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила не одговарају за штету ако је неистинита или непотпуна информација верно пренета из јавне скупштинске расправе или јавне расправе у скупштинском телу или из судског поступка или из документа надлежног државног органа (члан 82.) ; да је одговорни уредник дужан да пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете објави без икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју дневне штампе, односно у другој наредној дневној емисији од правноснажности пресуде (члан 90. став 1.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде слободе изражавања, Уставни суд је пошао од гаранција садржаних у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, Уставом се не јемчи апсолутна слобода изражавања, имајући у виду да се допушта ограничење те слободе. Тако је одредбом члана 46. став 2. Устава предвиђено да се слобода изражавања може ограничити под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву (неопходно у демократском друштву).
Уставни суд даље указује на свој став да слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава у демократском друштву представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли информација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативна, са научном, уметничком или неком другом вредношћу), а да при томе слобода изражавања може обухватати и одређен степен претеривања или чак провоцирања. Суд даље констатује да се према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) слобода изражавања, која је заштићена чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, примењује не само на информације или идеје које се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ и на оне информације које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема „демократског друштва“ (видети пресуде ЕСЉП у предметима Handyside против Уједињеног Краљевства, представка број 5493/72, од 7. децембра 1976. године, став 49. и Nilsen and Johnsen против Норвешке, представка број 23118/93, од 25. новембра 1999. године, став 43.). Уставни суд указује и да је Законом о јавном информисању (у даљем тексту: ЗЈИ), који се примењивао у конкретном случају, било предвиђено да у се јавним гласилима слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим ако законом није другачије прописано, и то без обзира на начин на који је прибављена информација.
Међутим, као што је раније изнето, слобода изражавања није апсолутна и подразумева одређени степен одговорности и дужности. Реч је о релативној слободи, јер може бити ограничена легитимним циљем у које, поред осталог, спада и заштита права и угледа других лица. Поред тога, слобода новинарског изражавања је нарочито „условљена одредбом која налаже да медији морају да делују у доброј вери и да пружају тачне и поуздане информације у складу са новинарском етиком“ када извештавају о питањима од општег и јавног интереса, те да поступају у складу са професионалним стандардима (видети пресуде ЕСЉП у предметима Goodwin против Уједињеног Краљевства , представка број 17488/90, од 27. марта 1996. године, став 39, Fressoz and Roireпротив Француске, представка број 29183/95, од 21. јануара 1999. године, став 54 и Bladet Tromsø i Stensaas против Норвешке , представка број 21980/93, од 20. маја 1999. године, став 65.). Уставни суд указује да је овакав захтев произлазио и из одредаба ЗЈИ, који је предвиђао да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност (видети Одлуку Уставног суда Уж-3884/2013 од 4. фебруара 2016. године).
У овој уставносудској ствари су од нарочитог значаја следећи ставови ЕСЉП: да редовни судови не треба превише строго да оцењују професионално понашање новинара, јер то касније може довести до одвраћања од вршења функције информисања јавности, односно вршења функције „јавног чувара“ коју штампа обавља у једном демократском друштву, будући да једна судска одлука може имати утицај не само на појединачни случај, већ на медије у целини (пресуда ЕСЉП у предмету Yordanova and Toshev против Бугарске , представка број 5126/05, од 2. октобра 2012, став 48.); да би „штампа начелно требало да има право, када доприноси јавној расправи о питањима од легитимног интереса, да се позива на садржај службених извештаја, без претходног спровођења независног истраживања“ (пресуда ЕСЉП у предмету Colombani против Француске , представка број 51279/99, од 25. јуна 2002. године, став 65.).
Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да су оспореним пресудама права личности тужиље заштићена на уштрб слободе новинарског изражавања. Подносиоци уставне жалбе су правноснажно обавезани да тужиљи пруже одговарајућу сатисфакцију у виду накнаде нематеријалне штете, брисања текста са интернет портала и објављивања пресуде, јер је закључак парничних судова да су објављивањем спорних информација, којима је тужиља доведена у везу са злоупотребама приликом набавке вакцина против „свињског грипа“, повређени част и углед тужиље. Дакле, оспореним пресудама је несумњиво дошло до ограничења слободе изражавања подносилаца уставне жалбе. Одговор на питање да ли таква врста ограничења представља повреду слободе изражавања зависи од испуњености горе наведених услова – законитост, легитимни циљ и неопходност у демократском друштву.
Према оцени парничних судова, спорне информације нису пренете „у доброј вери“, имајући у виду да њихова тачност и потпуност, сагласно одредби члана 3. ЗЈИ, није проверена са пажњом примереном околностима. Подносиоци уставне жалбе су у току предметног парничног поступка инсистирали на томе да спорне информације потичу из званичног документа државног органа – службене белешке Одељења за борбу против корупције МУП-а РС, у чији посед су дошли новинари телевизије „Б.“, радећи истраживања за потребе „истраживачког серијала И. - К . з .“, што подносиоце уставне жалбе ослобађа од одговорности за штету, у смислу члана 82. ЗЈИ. Такве наводе подносилаца уставне жалбе судови нису прихватили, налазећи да службена белешка не представља документ државног органа, јер садржи само оперативна сазнања МУП-а у фази преткривичног поступка, те да би карактер таквог документа могла имати кривична пријава кoja против тужиље никада није поднета надлежном тужилаштву.
По мишљењу Уставног суда, спорне информације су објављене са циљем да јавност буде обавештена о догађајима који су пратили аферу око набавке вакцина против „свињског грипа“, нарочито у вези са поступањима надлежних државних органа на откривању и гоњењу лица која могу бити доведена у везу са евентуалним злоупотребама приликом набавке вакцина. Дакле, спорне информације се могу оквалификовати као чињенице, чије постојање, истинитост и потпуност могу бити предмет доказивања. У вези са тим, оцена испуњености првог услова за предметно ограничење слободе изражавања директно зависи од одговора на питање да ли су парнични судови на уставноправно прихватљив начин применили одговарајуће одредбе ЗЈИ.
Из списа парничног предмета произлази да је предметна службена белешка настала током комуникације између надлежне организационе јединице МУП-а и Специјалног тужилаштва за организовани криминал у преткривичном поступку, у оквиру које је обављено неколико консултативних разговора у којима су учествовали овлашћени представници и једног и другог органа. МУП је редовно обавештавао тужилаштво до којих се сазнања дошло током предузимања извиђајно-потражних радњи предузетих у правцу откривања евентуалних починилаца кривичних дела у поступку набавке вакцина против „свињског грипа“. Службена белешка, дакле, претходи подношењу кривичне пријаве против лица за која је касније утврђено да постоје основи сумње да су извршила неко кривично дело. У образложењу оспорене првостепене пресуде је констатовано да је Специјално тужилаштво за организовани криминал, поводом захтева ТВ „Б.“ да пружи информације зашто је од 14 само троје лица на крају осумњичено, доставило одговор у коме је, поред осталог, наведено „да је у преткривичном поступку анализирано поступање и других лица која су имала одговарајућа задужења и улоге у набавци спорних вакцина, али да се на основу информација и података које је полиција прикупила до подношења кривичне пријаве није могло закључити да има основа за покретање поступка против њих“. С тим у вези, Уставни суд закључује да је уставноправно прихватљива оцена парничних судова да су подносиоци уставне жалбе морали претходно да се осведоче о тачности и потпуности спорних информација, пре свега, када је реч о „притиску“ Специјалног тужилаштва на МУП, због којег се „одустало“ од кривичног гоњења одређеног броја лица (међу њима и тужиље). Из цитираног одговора Специјалног тужилаштва, као и садржине саме службене белешке, може се извести закључак да је круг лица против којих је МУП поднео кривичну пријаву био резултат заједничког рада МУП-а и Специјалног тужилаштва, због чега се, по схватању Уставног суда, није могло prima facie као истинито прихватити тумачење садржине службене белешке, по коме је неподношење кривичне пријаве против одређеног броја лица било последица притиска Специјалног тужилаштва на МУП. Томе треба додати и да је јавни тужилац, према одредбама члана 46. Законика о кривичном поступку из 2001. године, који се примењивао у конкретном случају, био надлежан да руководи преткривичним поступком, а МУП и други државни органи надлежни за откривање кривичних дела су били дужни да поступе по сваком захтеву надлежног јавног тужиоца . У уводном делу службене белешке је наведено да је Специјално тужилаштво током консултација било мишљења да нема довољно доказа за покретање истраге у односу на лица запослена у Министарству здравља, која су наведена у извештају МУП-а. Ова констатација указује на то да се Специјално тужилаштво бавило анализом доказа које му је МУП достављао, те да је мишљење о непостојању основане сумње за одређени број лица резултат оцене презентованих доказа.
Према томе, Уставни суд налази да није произвољан став Апелационог суда у Београду и Вишег суда у Београду да се подносиоци уставне жалбе не могу ослободити од одговорности за штету насталу објављивањем спорних информација, с обзиром на то да њихову тачност и потпуност нису проверили са пажњом примереном околностима, у смислу члана 3. ЗЈИ. Полазећи од тога да су парнични судови на уставноправно прихватљив начин применили одговарајуће одредбе ЗЈИ, следи да је први услов за дозвољено ограничење слободе изражавања, у конкретном случају, испуњен.
Испитујући испуњеност другог услова, Уставни суд је оценио да да је сврха предметног ограничења несумњиво била заштита права и угледа другог (тужиље), која је Уставом допуштена, што ни подносиоци уставне жалбе не доводе у питање.
На крају, задатак Уставног суда је да утврди и да ли је предметно ограничење слободе изражавања било пропорционално легитимном циљу чијем се постизању тежило (неопходно у демократском друштву), те да ли су разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење били релевантни и довољни. Другим речима, у ситуацији када су, као у конкретном случају, супротстављена два права - право на слободу новинарског изражавања и право на част и углед, судови приликом одлучивања морају успоставити правичну равнотежу између супротстављених права.
Уставни суд указује на свој раније изражен став да посебну заштиту права на слободу изражавања уживају новинари и медији због своје нарочито важне друштвене улоге да саопштавају информације и мишљења о свим питањима од јавног интереса. С друге стране, учешће једне особе у јавном животу носи са собом и извесне обавезе, тако да је граница прихватљиве критике шира уколико се информације и мишљења саопштена јавности односе на јавне личности (видети Одлуку Уставног суда Уж-2330/2011 од 25. септембра 2014. године).
Тужиља З. П . је у спорним информацијама доведена у везу са махинацијама током набавке вакцина против „свињског грипа“ као помоћница тадашњег министра здравља, дакле, као вршилац јавне функције, у вези са пословима које је на тој функцији обављала. Према томе, степен толеранције, који је тужиља морала да покаже у околностима у којима је њено име доведено у везу са извршењем кривичних дела, а која су директно или индиректно била повезана са државним органом у коме је она била функционер, свакако је морао бити већи него да је у питању било објављивање информација из њеног приватног живота. Међутим, Уставни суд полази од тога да је тужиља, на телевизији чији су оснивач и главни и одговорни уредник подносиоци уставне жалбе, непосредно означена као један од извршилаца кривичног дела злупотребе службеног положаја код набавке вакцина, али да се, због притиска који је Специјално тужилаштво извршило на МУП, од њеног кривичног гоњења одустало. Уставни суд се код оцене испуњености првог услова за дозвољеност предметног ограничења, већ изјаснио да су подносиоци уставне жалбе, како су то и парнични судови констатовали, били у обавези да пре објављивања спорних информација, са пажњом примереном околностима, провере њихову истинитост и потпуност, имајући у виду да садржина службене белешке од 13. септембра 2011. године није за то била довољна. Полазећи од наведеног, Уставни суд је закључио да су парнични судови, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права подносилаца уставне жалбе и тужиље, ценили све околности конкретног случаја и дали јасне и уставноправно прихватљиве разлоге за оцену о основаности тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа тужиље. Како до објављивања спорних информација против тужиље није поднета кривична пријава, а из чињеничног стања произлази да то није учињено ни у неком каснијем периоду, Уставни суд налази да је тужиља поступцима подносилаца уставне жалбе могла у јавности да буде доживљена као извршилац неког кривичног дела у афери око набавке вакцина, без обзира на то што кривични поступак против ње није вођен.
Поред наведеног, Уставни суд је оценио и да висина правноснажно досуђене накнаде штете, на чију исплату је обавезан подносилац уставне жалбе Р. „Б .“, као и обавеза објављивања пресуде за подносиоца уставне жалбе В. М, представљају правичну меру ограничења слободе новинарског изражавања и сразмерна је сврси ограничења у конкретном случају.
Следом изложеног, Уставни суд је утврдио да је предметно ограничење слободе изражавања било неопходно ради заштите права и угледа другог лица, из ког разлога су без основа тврдње подносилаца уставне жалбе да им је оспореним пресудама Апелационог суда у Београду Гж. 1720/14 од 5. јуна 2014. године и Вишег суда у Београду П3. 69/12 од 23. октобра 2013. године учињена повреда слободе изражавања из члана 46. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.