Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Дора из Беча, Република Аустрија, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, н а седници Већа одржаној 10. децембра 2015. године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милана Дора и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 7936/12 од 29. новембра 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 7936/12 од 29. новембра 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 10945/11 од 20. јуна 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Дор из Беча, Република Аустрија, поднео је, 22. фебруара 2013. године, преко пуномоћника Слободана Марковића , адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење и права на имовину , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава. Подносилац се истоврем ено позвао и на повреду права гарантованих одредбама члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Евро пску конвенцију.
Подносилац уставне жалбе наводи да је спорни уговор раскинут, будући да су уговорне стране - правни претходници парничних странака одустале од његовог извршења јер није била дозвољена градња породичне стамбене зграде на предметном земљишту. Подносилац затим истиче да је Апелациони суд у Београду, приликом доношења оспорене преиначујуће пресуде, "прибегао" претерано формалистичкој примени права, када је закључио да, у конкретном случају, нема доказа да је његовом правном претходнику - мајци уручено решење којим је Народни одбор општине Чукарица одбио да јој додели на коришћење парцелу земљишта ради изградње породичне куће . Ово стога што у списима постоји службена белешка која садржи констатацију о уручењу тог решења, а коју Апелациони суд у Београду не прихвата као доказ о уручењу, јер службено лице које је с аставило белешку о ур учењу решења, није отиснуло и печат органа. Такође, подносилац указује и да првостепени суд није "кориговао" означену вредност спора, иако је очигледна стварна вредност већа од вредности означене у тужби, услед чега је био онемогућен да изјави ванредни правни лек против другостепене пресуде. Полазећи од наведеног, подносилац сматра да су му повређена означена права, па предлаже да се оспорена другостепена пресуда поништи.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и другу документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 10945/11 од 20. јуна 2012. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено утврђење да је тужиља М. Б, по основу наслеђа иза својих правних претходника С.Б. и Р.Б, стекла право коришћења на парцели број 214 површине 0,07 ари и 16 м2, уписане у ЗКУЛ број 2317, КО Београд 6, као и да су првотужена Република Србија и друготужени, овде подносилац уставне жалбе, дужни признати и дозволити тужиљи земљишнокњижни упис права коришћ ења на наведеној парцели издавањем подобне исправе, коју ће у противном зам енити ова пресуда; с тавом другим изреке обавезана је тужиља да накнади друготуженом трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је суд утврдио да правни претходници тужиље нису били у државини предметног земљишта, осим у периоду до закључења уговора (када су то земљиште користили по основу закупа), нити се у поседу тог земљишта налази тужиља, а да је правни претходник туженог А.Д. била у државини до 1970. године, када јој је решењем СО Чукарица одузето наведено земљиште, као и да се А. Д. борила против одузимања земљишта из поседа и у вези са тим водила више разних поступака. Поред тога, утврђено је и да је решењем Републичког геодеског завода - Службе за катастар непокретности Београд од 10. новембра 2011. године дозвољена конверзија права коришћења у право својине на предметној парцели у корист друготуженог, овде подносиоца уставне жалбе.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 7936/12 од 29. новембра 2012. године преиначена je ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П. 10945/ 11 од 20. јуна 2012. године, тако што је утврђено да је тужиља, по основу наслеђа иза својих правних претходника С . Б. и Р . Б , стекла право коришћења на предметној парцели , што су туж ени дужни признати, а тужиљи ће ова пресуда послужити за земљишнокњижни упис права коришћења на описаној непокретности, те је обавезан тужени да тужиљи исплати трошков е парничног поступка. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да су правни претходници тужиље , као купци, са правним претходником туженог , као продавцем, закључили уговор о продаји права коришћења на предметној кат астарској п арцели, као неизграђеног грађевинског земљишта, на коме су потписи уговорних страна оверени пред Другим среским судом у Београду 9. децембра 1959. године; да је чланом 4. тог уговора продавац преузео обавезу да од Народног одбора о пштине Чукарица прибави одобрење за трајно коришћење наведеног земљишта, да у ту сврху до краја 1959. године преда захтев Народном одбору о пштине Чукарица и о томе обавести купца, а уколико то не учини у означеном року или касније буде одбијен његов зах тев, уговор се сматра раскинутим и продавац је дужан да врати купцима све што је на име куповне цене примио; да је чланом 5. уговора потврђено да је продавац примио тадашњих 250.000,00 динара на име дела купопродајне цене која је уговорена у износу од 300.000,00 динара, а купци су се обавезали да остатак од 50.000,00 динара исплате продавцу у року од три месеца од дана овере потписа на овом уговору код суда, а ако се потврда од Н ародног одбора општине Чукарица добиј е раније, да исплату изврше истог дана; да уговор садржи клаузулу интабуланди, а чланом 7. је констатовано да су купци већ у поседу наведеног имања по основу закупа; да је продавац А . Д. била уписана у земљишним књигама као власник наведене парцеле, да би на основу решењ а Секретаријата за финансије Народног одбора општине Чукарица од 7. септембра 1959. године ова парцела била укњижена као друштвена својина уз укњижбу права коришћења на основу чл . 38. и 39. тада важећег ЗОН у корист А. Д ; да је, потом, на основу правноснажног решења О. 108/92 од 24. јануара 1992. године, укњижено право коришћења на овој парцели у корист М. Д, а затим, на основу правноснажног оставинског решења Другог општинског суда у Београду О. 3 807/06 од 24. јануара 2007. године, укњижено је право кор ишћења на туженог Милана Дора; да је правноснажним оставинским решењима Општинског суда у Љигу О. 27/05 од 1. априла 2005. године и О. 84/97 од 1. априла 2005. године утвр ђено да је за законског наследника на накнадно пронађеној заоставштани оставиље пок. Р. Б . и оставиоца пок. С . Б , a која се састоји од по 1/2 права коришћења на предметној кат астарској парцели , оглашена тужиља - снаха оставилаца; да су правни претходници тужиље и правни претходник туженог 12. децембра 1959. године, заједнички поднели молбу Народном одбору општине Чукарица, која је примљена 14. децембра 1959. године , ради давања земљишта на коришћење у циљу изградње породичне стамбене зграде; да је правни претходник туженог 9. маја 1960. године поднела и посебан захтев за признавање права трајног коришћења на означеној катастарској парцели ; да је имовинско-правни одсек Народног одбора општине Чукарица израдио предлог решења којим се, између осталог, одбија захтев А. Д. за доделу на трајно и бесплатно коришћење наведене парцеле ради подизања породичне стамбене зграде, а на седници Народног одбора општине Чукарица од 11. јула 1960. године, овај предлог је усвојен и одбијени су захтеви ранијих сопственика да им се додели национализовано грађевинско земљиште ради изградње породичне стамбене зграде, а који се односи и на А. Д ; да у списима нема доказа да је израђен писмени отправак овог решења и да је исто уручено правним претходницима тужиље и туженог, с тим што је на молби од 12. децембра 1959. године означено да је решење уручено молиоцу, а да је предмет као завршен архивиран 4. августа 1960. године ; да наведена службена белешка није снабдевена печатом Народног одбора општине Чукарица, нити се на истој налази потпис молиоца.
Другостепени суд налази да на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд није правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду. Наиме, Апелациони суд сматра да првостепени суд није правилно закључио да je уговорени раскидни услов и наступио, пошто тужени нису доказали да је подносиоцима молбе дост ављен писмени отправак решења које је донето на седници Народног одбора општине Чукарица 11. јула 1960. године, нити су доказали да је ово решење постало коначно, односно да је подносиоцима молбе било омогућено да против тог решења изјаве жалбу. Погрешан је закључак првостепеног суда да је наведено решење постало коначно, а који произлази из чињенице да је на молби ручно забележено да је решење уручено молиоцу 4. августа 1960. године. Наведена белешка није снабдевена печатом надлежног органа, нити су исту потписали молиоци, због чега се при наведеним чињеницама, као и при чињеници да није прибављен писмени отправак решења, не може прихватити став првостепеног суда да је решење постало коначно. Управо супротно, из свих релевантних чињеница произлази да надлежни државни орган није израдио писмени отправак решења, због чега ово решење и није уручено молиоцима, па исто није могло да постане коначно и да производи правно дејство. Поред тога, тужени нису доказали да је правним претходницима тужиље извршен повраћај дела купопродајне цене коју су исплатили продавцу, а што је била обавеза продавца у случају наступања раскидног услова, у смислу члана 4. уговора о продаји права коришћења. Имајући у виду да су на дан закључења уговора правни претходници тужиље исплатили претежни део купопродајне цене (83,33%), да су ступили у државину спорног земљишта по основу уговора, да раскидни услов није наступио из већ наведених разлога, те да правни претходник тужиље није вратио исплаћени део купопродајне цене, Апелациони суд је оценио да су правни претходници тужиље на основу наведеног уговора, који je у потпуности реализован, стекли право трајног коришћења предметног земљишта и да тужиља, као њихов наследник, има право трајног коришћења тог земљишта, те да на основу ове пресуде може да изврши упис свог права у земљишне књиге.
Чињеница да се правни претходници тужиље нису укњижили као носиоци права трајног коришћења на спорном земљшту, као и да је општина Чукарица ово земљиште касније изузела из поседа правном претходнику друготуженог и доделила на коришћење правним лицима не утиче на право коришћења тужиље. Решења о изузимању из поседа су поништена пресудом Врховног суда Србије У. 2453/71 од 11. јуна 1971. године и решењем Оде љења за имовинско-правне и стамбене послове - Одсек за имовинско-правне послове општине Чукарица бр. 463-945/09-06-02 од 16. фебруара 2010. године, а тужиља има јачи правни основ у односу на друготуженог, јер су њени правни пре тходници стекли право коришћења на спорном земљишту теретним правним послом - куповином од правног претходника друготуженог која је реализована исплатом претежног дела купопродајне цене и ступањем у државину на основу уговора о купопродаји, а раскидни услов из уговора није наступио. Поред тога, решење донето на седници Општинског већа Народног одбора општине Чукарица од 11. јула 1960. године не може да производи правно дејство јер нема доказа да је коначно у управном поступку, односно правноснажно, пошто подносиоцима молбе није достављен писмени отправак решења са поуком о правном леку, па исти нису ни имали могућност да против тог решења употребе делотворан правни лек. О извршењу наведеног решења требало је да с е стара Одељење за финансије Народног одбора општине Чукарица (страна 21. записника са седнице), што значи да је то одељење требало да изради писмени отправак решења и уручи га подносиоцима молбе, али у списима нема доказа да је то учиње но. Зато је жалба тужиље усвојена, а побијана пресуда преиначена у ставу првом изреке .
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе , је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свакоме јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Како су одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава зајемчена права која су по својој садржини истоветна правима из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, то Уставни суд постојање повреде ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на одредбе Устава.
Одредбом члана 38. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („ Службени лист ФНРЈ“, број 52/58) било је прописано да грађевинско неизграђено земљиште које је национализовано остаје у поседу ранијег сопственика све док га он на основу решења општинског народног одбора не преда у посед општини или другом лицу ради изградње зграде или другог објекта или ради извођења других радова, те да се предаја земљишта у посед општини или другом кориснику не може извршити пре него што је кориснику то потребно ради извођења грађевинских или других радова којима се земљиште приводи намењеној сврси.
Обавезним тумачење м члана 39. с тав 1. и члана 40. став 1. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („Службени лист ФНРЈ", бр. 24/59 и 1/63) било је предвиђено:
Према члану 39. став 1. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, ранији сопственик национализованог грађевинског неизграђеног земљишта има право то земљиште, док је у његовом поседу (члан 38. став 1. истог закона), бесплатно сам користити или га дати другоме на коришћење уз накнаду или без накнаде.
Одредбу члана 39. став 1. поменутог закона треба тако схватити да ранији сопственик национализованог грађевинског неизграђеног земљишта може то земљиште дати другоме на привремено коришћење уз накнаду или без накнаде, сагласно важећим прописима о закупу пољопривредног земљишта, задржавајући на њему право коришћења које по закону има, као и да може то право коришћења трајно пренети на другога, уз накнаду или без накнаде. У овом последњем случају, права и обавезе које је на основу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта имао ранији сопственик у погледу национализованог грађевинског неизграђеног земљишта прелазе на лице на које је пренео своје право коришћења на том земљишту, ако је овај пренос забележен у земљишним књигама.
Према члану 40. став 1. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („Службени лист ФНРЈ“, брoj 52/58), на захтев ранијег сопственика национализованог неизграђеног грађевинског земљишта општински народни одбор даће му то земљиште на коришћење ради подизања породичне стамбене зграде, ако се према урбанистичком плану или одлуци народног одбора која тај план замењује, може на том земљишту подићи таква зграда.
Одредбу члана 40. став 1. наведеног закона треба схватити тако да ће народни одбор ранијем сопственику национализованог грађевинског земљишта дати на коришћење ради подизања породичне стамбене зграде, под законом одређеним условима, онолико од тог земљишта колико је, у складу са урбанистичким планом или одлуком која тај план замењује, потребно за подизање и редовну употребу породичне стамбене зграде, и ако он већ нема у својини максимум стамбеног простора који грађанин по члану 2. тог закона може имати у својини или ако изградњом те зграде не би прешао тај максимум.
Ако ранији сопственик национализованог грађевинског неизграђеног земљишта, сагласно одредби члана 39. став 1. поменутог закона и обавезном тумачењу исте одредбе („Службени лист ФНРЈ“, број 24/59), пренесе своје право коришћења на том земљишту, општински народни одбор даће лицу на које је то право пренето, на његов захтев, сагласно члану 40. став 2. тог закона и другим у закону одређеним условима, на коришћење ради подизања породичне стамбене зграде онолико од тог земљишта колико је, у складу са урбанистичким планом или одлуком која тај план замењује, потребно за подизање и редовну употребу такве зграде. Ово под условом ако општински народни одбор ништа од тог земљишта није већ дао на коришћење ранијем сопственику истог земљишта ради подизања породичне стамбене зграде и ако ни ранији сопственик ни лице на које је он пренео своје право коришћења на том земљишту немају у својини максимум стамбеног простора који грађанин по члану 2. поменутог закона може имати у својини, или ако изградњом те породичне стамбене зграде не би прешао тај максимум.
5. Имајући у виду садржину навода уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у суштини, заснива на томе да је другостепени суд погрешно применио материјално право када је преиначио првостепену пресуду и одбио предметни тужбени захтев.
Уставни суд констатује да је правилну примену материјалног и процесног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног и процесног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног и процесног права.
У предметном парничном поступку пред првостепеним судом утврђено је да је правни претходн ик подносиоца уставне жалбе А. Д. би ла најпре власник предметне катастарске парцеле, а након национализације је имала право коришћења те парцеле . Поред тога, утврђено је да су правни претходници тужиље и правни претходник подносиоца закључили уговор о продаји права коришћења на предметној кат астарској п арцели, као неизграђеног грађевинског земљишта, којим је, поред осталог, било предвиђено да продава ц од Народног одбора о пштине Чукарица прибави одобрење за трајно коришћење наведеног земљишта да у ту сврху преда захтев Народном одбору о пштине Чукарица и о томе обавести купца, а уколико буде одбијен његов зах тев, уговор се сматра раскинутим. Такође је утврђено да су правни претходници тужиље и правни претходник туженог заједнички поднели молбу Народном одбору општине Чукарица , ради давања земљишта на коришћење у циљу изградње породичне стамбене зграде, те да је на седници Народног одбора општине Чукарица од 11. јула 1960. године усвојен предлог решења којим су одбијени захтеви ранијих сопственика да им се додели национализовано грађевинско земљиште ради изградње породичне стамбене зграде. У списима нема доказа да је израђен писмени отправак овог решења и да је исто уручено правним претходницима тужиље и туженог, с тим што је на молби од 12. децембра 1959. године означено да је решење уручено молиоцу, а да је предмет као завршен архивиран 4. августа 1960. године . При томе је утврђено да правни претходници тужиље, након одбијања захтева за изградњу, нису били у поседу предметне парцеле, нити су након закључења уговора извршили земљишно-књижни пренос права коришћења. На основу тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио као неоснован тужбени захтев тужи ље за утврђење права коришћења, наводећи да је решење о одбијању захтева за изградњу коначно, па спорни уговор није извршен због наступања раскидног услова, будући да се евидентно сврха уговора није могла остварити, јер је намера купаца била да се предметна парцела купи ради изградње породичне стамбене зграде.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев тужиоца, налазећи да је чињенично стање у првостепеној пресуди потпуно и правилно утврђено, али да је првостепени суд погрешно применио материјално право. У оспореној пресуди другостепени суд је оценио да није наступио раскидни услов предвиђен чланом 4. спорног уговора, пошто тужени нису доказали да је правним претходницима парничних странака дост ављен писмени отправак решења које је донето на седници Народног одбора општине Чукарица 11. јула 1960. године, нити да је оно коначно, па је тужиља има ла јачи правни основ у односу на подносиоца уставне жалбе , јер су њени правни претходници стекли право коришћења на спорном земљишту теретним правним послом, који је реализован исплатом претежног дела купопродајне цене и ступањем у државину на основу уг овора о купопродаји.
Из садржине члана 38. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, као и Обавезног тумачења члана 39. став 1. тог закона произлази да је ранији сопственик могао уз накнаду или без накнаде трајно пренети право коришћења које је имао на национализовано м грађевинском неизграђеном земљишт у на друго лице, с тим да је за тај пренос поред пуноважног уговора био потребан и упис тог права у земљишне књиге, као и предаја земљишта у посед новом стицаоцу права коришћења. Уколико су ранији сопственик национализованог грађевинског земљишта или лице на које је он пренео право коришћења тог земљишта на њему желели да изграде породичну стамбену зграду, под законом прописаним условима, а према Обавезном тумачењу одредбе члана 40. став 1. наведеног Закона, претходно је било потребно да народни одбор донесе решење којим ће ранијем сопственику или лицу на које је ранији сопственик пренео право коришћења дати на коришћење то земљиште ради изградње породичне стамбене зграде, у смислу члана 39. став 1. наведеног Закона.
Дакле, према Закону о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, за пренос права коришћења национализованог грађевинског земљишта није било довољно само постојање пуноважног уговора као правног основа који води деривативном стицању права коришћења, већ се то право могло стећи тек када се том услову придружи још и одговарајући законом утврђени начин стицања - упис у јавну књигу и изврши предаја предметне катастарске парцеле у посед стицаоца, а што је првостепени суд на правно утемељен начин и образложио својом одлуком која је преиначена оспореном другостепеном пресудом. С тим у вези, Уставни суд је оценио да није уставноправо прихватљиво образложење Апелационог суда у Београду да чињеница да правни претходници тужиље нису били укњижени као носиоци права трајног коришћења предметне катастарске парцеле и да након закључења купопродајног уговора нису били у поседу те непокретности не утиче на право коришћења тужиље.
Имајући у виду да је закључак другостепеног суда да је тужиља по основу наслеђа иза својих правних претходника стекла право коришћења на предметној катастарској парцели заснован искључиво на чињеници да је спорни уговор пуноважан, што, само по себи, као што је већ наведено, није било довољно за стицање права коришћења на национализованом грађевинском земљишту, Уставни суд сматра да је оспорена другостепена пресуда донета произвољном применом материјалног права и да је на тај начин подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђе ње из члана 32. став 1. Устава.
Поред тога, Уставни суд налази да Апелациони суд у Београду као један од аргумената за свој правни став да је наведени уговор "у потпуности реализован" и да су правни претходници тужиље стекли право коришћења на предметном земљишту заснива и на чињеници да су они ступили у "државину спорног земљишта на основу уговора о купопродаји", иако је у првостепеном поступку утврђено да након закључења спорног уговора правни претходноци тужиље нису били у поседу предметног земљишта, а што је представљао један од услова за стицање права трајног коришћења предметног земљишта, већ је утврђено да су били у поседу тог земљишта до закључења спорног уговора, и то по основу уговора о закупу, а не по основу уговора о купопродаји права коришћења. На тај начин, по оцени Уставног суда, подносиоцу уставне жалбе је право на правично суђење повређено тиме што је оспорена другостепена пресуда донета и произвољном применом процесног права. Наиме, ако је другостепени суд нашао да је чињенично стање у ожалбеној пресуди погрешно или непотпуно утврђено, а првостепена пресуда је већ једном била укинута, био је дужан да , сагласно члану 383. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11) закаже расправу и да тек након тога мериторно одлучи о жалби тужиље, односно о постављеном тужбеном захтеву.
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореном другостепеном пресудом подносиоцу повређено право на правично суђење и оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде, како би Апелациони суд у Београду донео нову одлуку о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 10945/11 од 20. јуна 2012. године , па је одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
6. Остале наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење, као и права из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд није оцењивао, с обзиром на то да је оспорена другостепена пресуда поништена и да ће жалба тужиље бити предмет поновног разматрања у поступку пред Апелационим судом у Београду.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић