Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић , у поступку по уставној жалби Биљане Кајганић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије , на седници одржаној 8. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Биљане Кајганић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5165/11 од 19. јуна 2012. године због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Биљана Кајганић из Београда је, 8. октобра 2012. године, преко пуномоћника Александра Цвејића, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу, која је допуњена поднеском од 16. априла 2013. године, против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5165/11 од 19. јуна 2012. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је првостепеном пресудом усвојен тужбени захтев подноси тељке, те је обавезан новинар Милош Васић да јој на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа исплати одређени новчани износ, док је оспореном другостепеном пресудом усвојена жалба туженог и преиначена првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев у целини; да су у смислу Закона о парничном поступку , једино погрешно утврђено чињенично стање и битна повреда одредаба парничног поступка основ и за отварање нове главне расправе пред другостепеним судом, а не и повреда материја лног права; да тужени новинар Милош Васић никада није чуо аудио снимак наводно прислушкиваног разговора, да никада није био у поседу транспкрипта са садржајем како се наводи у спорном чланку, да никада није пружио податке од кога је спорну информацију добио, да никада није пружио податак са којим је то неименованим функционерима надлежних органа проверавао тачност информациј е; да у инкриминисаном тексту Милош Васић није навео да је текст писао јер је „веровао“ НН лицима, већ је сачињен документ државног органа са таквом садржином и да је он био спреман да овај документ за потребе евентуалног поступка достави на увид; да документ није достављен ни тада , нити касније; да је тадашњи начелник УБПОК М.С. информисао надлежне органе да је новинар Милош Васић у деловима наведених новинских чланака износио неистине и правио одређене конструкције; да је генерал мајор Б. Б. у својој службеној белешци демантовао да је било какву белешку било коме проследио, супро тно наводима туженог новинара Милоша Васића.
Подноситељка уставне жалбе је тражила од Уставног суда да усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права и поништи оспорену другостепену пресуду. Тражила је трошкове поступка по уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и документације приложене уз њу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужиља Биљана Кајганић, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је Трећем општинском суду у Београду тужбу против туженог новинара М илоша Васића, ради накнаде нематеријалне штете проузроковане објављивањем чланка у недељнику „Време“.
Трећи општински суд у Београду је пресудом П. 2234/06 од 14. фебруара 2008. године усвојио тужбени захтев.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 5165/11 од 19. јуна 2012. године усвојио жалбу туженог и преиначио ожалбену првостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев у целини. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је тужени новинар Милош В асић аутор чланка објављеног у недељнику „Време“ од 9. септембра 2004. године, под насловом „Сарадници, адвокати и стари другари“, са поднасловом „Прислушкивање Дејана Миленковића Багзија“; да је у спорном чланку, између осталог, наведено да је тужиља са њеним брањеником Дејаном Миленковићем Багзијем, који се у то време налазио у бегству, водила разговор и постигла договор да он буде сведок сарадник, а да је то „средила са старим другарима“- Јочићем који је одмах пристао и Раде том Булатовић ем који је то потврдио после консултације, „од горе“, те да је, према наводима у чланку, услов да Багзи на суду каже како је он по налогу Љубише Бухе Чумета организовао убиство Момира Гавриловића Гавре, а да је Дејан Миленковић тужиљи на то одговорио: „Како да то кажем када није истина?“, а тужиља му је одговорила „Ма ко те питао шта је истина, истина је оно што сам се ја договорила, еј, ова двојица су најмоћнији људи у држави, будало“, те да је поред објављеног текста на страницама од 11 -14. овог недељника видно истакнута у горњем десном углу фотографија тужиље; да је тужиља главном и одговорном уреднику недељника „Време“ упутила деманти чланка који је објављен у том недељнику; да је тужени информације наведене у тексту који је објављен у недељнику „Време“ од 9. септембра 2004. године добио крајем августа 2004. године, електронским путем , од лица у које је имао поверење, да је извршио проверу тих информација у Безбедносно-информативној агенцији, Тужилаштву за организовани криминал и у Министарству унутрашњих послова, код лица чији идентитет не може да открије, те да су уз сагласност уредника недељника и колегијума, ове информације објављене у тексту чији је тужени аутор; да пре објављивања текста није контактирао тужиљу, желећи да избегне евентуалне штетне последице, опасности и спречавање објављивања текста; да је новинар апсолутно веровао у истинитост информација и изнео их у тексту сматрајући да је њихово објављивање у интересу јавности да би се сазнала садржина разговора тужиље и њеног брањеника, као и догађаји везани за једног од оптужених за то кривично дело; да првостепени суд није правилно применио материјално право, јер је пропустио да примени и одредбе Закона о јавном информисању („Службени гласник РС", број 43 /03), с обзиром на то да су спорне информације објављене у јавном гласилу, у смислу одредбе члана 11 . наведеног Закона, а аутор текста у коме су објављене информације је новинар; да како је тужени, као новинар и аутор текста објављеног у недељнику „Време", у тексту изнео информације за које је веровао да су истините, а које се односе на догађаје и личности о којима јавност, у смислу одредбе члана 4. Закона о јавном информисању, има интерес да зна, јер су биле у вези са кривичним поступком вођеним против лица оптужених за убиство премијера Републике Србије, то објављивање информација није било усмерено на повреду части и угледа тужиље, већ је било усмерено на питање од јавног интереса, због чега је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужени обавеже да јој накнади нематеријалну штету због повреде части и угледа неоснован; да како се у конкретном случају информације које су објављене односе на догађај и личности о којима јавност има интерес да зна, у смислу одредбе члана 4. Закона о јавном информисању и могу се слободно објављи вати без обзира на начин на који су прибављене и не представљају информације чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, а тужиљин одговор је објављен у истом јавном гласилу, то тужиљи не припада право на накнаду штете; да је услов за одговорност новинара за накнаду штете проузроковане објављивањем информације подобне да се њоме повреде част и углед неког лица, кривица новинара, у смислу одредбе члана 81. Закона о јавном информисању, при чему је терет доказивања новинареве кривице на оштећеном, у конкретном случају на тужиљи, што она у овом поступку није доказала; да је на оштећеном и обавеза да докаже занемаривање тзв. новинарске пажње прописане одредбом члана 3. Закона о јавном информисању, за коју се, у конкретном случају, не може сматрати да је занемарена, имајући у виду да је тужени извршио проверу информација које су му саопштене, а чињеница да није лично контактирао тужиљу не представља пресудни разлог за доношење другачије одлуке, имајући у виду чињеницу да је тужиља написала одговор на информацију који је објављен у истом недељнику; да у конкретном случају, легитимни интерес јавности да буде информисана о чињеницама и догађајима који су у вези са кривичним поступком који се водио против учинилаца кривичног дела убист ва премијера преовлађује над интересом части и угледа лица које се појављује као бранилац окривљеног у том поступку, а објављене информације нису усмерене на његову личност или професионалну делатност.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 46. Устава зајемчена је слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештењa и идеје (с тав 1.) и утврђено да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.).
Одредбом члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) је прописано: да свако има право на слободу изражавања и да ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе и да овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа (став 1.); да пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства (став 2.).
Одредбама Закона о јавном информисању ("Службени гласник РС", бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност (члан 3. став 1.); да се у јавним гласилима слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим када је другачије одређено законом, да се одредба става 1. овог члана примењује без обзира на начин на који је прибављена информација (члан 4.); да аутор информације који је новинар одговара за штету насталу објављивањем неистините, непотпуне или друге информације чије је објављивање недопуштено, ако се докаже да је штета настала његовом кривицом (члан 81.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подноситељка оспорава оцену доказа и утврђено чињенично стање и, последично , примену права у оспореној судској одлуци . С тим у вези, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанциони (виши) суд , у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитр ерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број представке 72118/01, став 170.), у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, тај суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је поднела тужбу Трећем општинском суду у Београду против новинара Милоша Васића, ради накнаде нематеријалне штете због обј ављивања спорног чланка у недељнику „Време“. Имајући у виду наводе уставне жалбе и утврђене околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да се у овом предмету поставља питање правичне равнотеже, с једне стране, процесних и материјалних гаранција члана 32. став 1. Устава, а са друге стране, слободе изражавања из члана 46. став 1. Устава, те да ли је та слобода у конкретном случају прекорачена, супротно наведеним уставним гаранцијама и ограничењима.
Уставни суд указује да слобода новинарског изражавања представља вид слободе изражавања из члана 46. став 1. Устава, при чему наведена слобода изражавања спада у релативне слободе, јер подлеже одређеним ограничењима, утврђеним одредбом члана 46. став 2. Устава. Једно од тих уставних ограничења слободе изражавања јесте заштита права и уледа других, при чему се та заштита остварује и кроз поштовање гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позвала подноситељка уставне жалбе. Стога је Суд повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава ценио у односу на слободу изражавања из члана 46. став 1. Устава, чијим прекорачењем може доћи до повреде части и уледа других лица, односно у конкретном случају до повреде права на правично суђење.
Уставни суд најпре указује да у демократском друштву слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли инфомација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативна, има ли научну, уметничку или неку другу вредност), при чему слобода изражавања може обухватати и одређен степен претеривања или чак провоцирања. С тим у вези, из праксе Европског суда за људска права произлази да се слобода изражавања примењује не само на информације или идеје које се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ такође и на оне које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема "демократског друштва" (видети, inter alia, пресуде ЕСЉП у предметима Handysid против Уједињеног краљества, представка број 5493/72, од 7. децембра 1976. године, став 49. и Nilsen and Johnsen против Норвешке, представка број 23118/93, од 25. новембра 1999. године, став 43 .). Међутим, као што је раније наведено, слобода изражавања спада у релативне слободе, будући да подлеже одређеним ограничењима, између осталог, ради заштите права и у гледа других лица.
Уставни суд указује да је, у конкретном случају , за однос слободе но винарског изражавања и поштовања части и угледа других лица од значаја да ли се садржина спорног чланка односила на догађаје и личности за које је постојао јавни интерес да о њима буде обавештена јавност. Уставни суд констатује да је спорни чланак написан у вези са кривичним поступком који се водио због убиства пр емијера Зорана Ђинђића, и у ком чланку се помиње и разговор подноситељке жалбе, као браниоца, и њеног брањеника у том поступку Д.М, а у вези са његовим добијањем својства сведока сарадника у том поступку. Дакле, неспорно је да је спорни чланак садржао информације од јавног интереса поводом којих је јавност имала легитимно право да буде информисана.
Затим, у конкретном случају је од значаја да ли је подноситељка уставне жалбе као оштећено лице јавна личност или обично физичко (приватно) лице. Уставни суд указује да је подноситељка уставне жалбе по професији адвокат, те да није јавна личност. Међутим, како је подноситељка уставне жалбе била ангажована као бранилац једног од окривљених у кривичном поступку који се водио због убиства премијера Зорана Ђинђића, који поступак је сам по себи изазивао велику медијску пажњу, то је подноситељка постала позната јавности као бранилац окривљеног у предметном кривичном поступку. Значи, у том контексту, никако се не може говорити да је подноситељка била обично физичко – приватно лице. Када је подноситељка ангажована као бранилац у предметном кривичном поступку она је морала да рачуна на то да ће бити објављени чланци о њој као браниоцу једног од окривљених , који ће, евентуално, садржати и штетне изјаве по подноситељку, а које изјаве такође улазе у домен заштите слободе изражавања, будући да садрже податке од јавног интереса (видети пресуду ЕСЉП у предметима Bladet Tromsø and Stensaas против Норвешке, број 21980/93, ECHR 1999III и Лепојић против Србије, број 13909/05, од 6. новембра 2007. године, став 74 .). Стога је, по налажењу Уставног суда, подноситељка уставне жалбе морала имати већи степен толеранције према чланцима који су написани поводом предметног кривичног поступка, а где се она помиње као бранилац једног од оптужених у том поступку (видети пресуду ЕСЉП у предмету Бодрожић против Србије, број представке 32550/05, од 23. јуна 2009. године, став 54 .).
Такође, Уставни суд оцењује да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди образложио на уставноправно прихватљив начин да чланак није представљао произвољан лични напад на професионалн у част и углед подноситељке уставне жалбе, већ се сам чланак бавио питањима од јавног значаја, што произлази из садржаја чланка у целини (чланак је првенствено написан поводом предметног кривичног поступка уопште, док је разговор подноситељке као браниоца и њеног брањеника у том поступку представљао само један сегмент тог чланка).
Међутим, као што је речено, слобода новинарског изражавања подразумева одређене дужности и одговорности, чак и када се извештава о питањима од озбиљног јавног интереса и када се ради о једној личности која је позната јавности. С тим у вези, Уставни суд указује да је ЕСЉП у тумачењу члана 10. Европске конвенције, којим се гарантује слобода изражавања, заузео став да овај члан пружа заштиту новинарима у вези извештавања о питањима од општег интереса, под условом да су поступали у доброј вери и на тачној чињеничној основи обезбедили „поуздане и прецизне“ информације у складу са новинарском етиком (видети пресуде ЕСЉП у предметима Bladet Tromsø and Stensaas против Норвешке, број 21980/93, од 20. маја 1999. године, став 65, ECHR 1999III иKasabova против Бугарске, број 22385/03, од 19. априла 2011. године, став 63.). Уставни суд даље наглашава да при оцен и да ли је новинар приликом информисања поступао у складу са новинарском пажњом, треба узети у обзир : ауторитет извора за оспорени чланак (видети Bladet Tromsø and Stensaas против Норвешке, став 66.); да ли је новинар предузео разумне мере истраживања пре објављивања чланка (видети Prager and Oberschlick против Аустрије, Серија A no. 313, од 26. април а 1995, став 3 7.); да ли је новинар представио причу на разуман , уравнотежен начин и да ли је оштећеној особи дао прилику да се брани (видети одлуку Bergens Tidendeand Others против Норвешке, број 26132/95, од 21. маја 2000. године, ст. 57. и 58. ECHR 2000 IV). При томе, Уставни суд је имао у виду ставове ЕСЉП по којима редовни судови не треба превише строго да оцењују професионално понашање новинара, јер то касније може довести до одвраћања од вршења функције информисања јавности, односно вршења функције „јавног чувара“ коју штампа обавља у једном демократском друштву, будући да једна судска одлука може имати утицај не само на појединачни случај, већ на медије у целини (видети пресуду ЕСЉП у предмету Yordanova and Toshevпротив Бугарске, број5126/05, од 2. октобра 2012, став 48.).
Имајући у виду све напред наведене елементе и садржај спорног чланка, Уставни суд оцењује да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди дао уставноправно прихватљиво образложење да подноситељка уставне жалбе, као оштећена, није по правилима о терету доказивања, доказала да је тужени новинар „занемарио новинарску пажњу“, те да није „предузео разумне мере истраживања пре објављивања спорног чланка“. Наиме, Апелациони суд у Београду је у оспореној пресуди образложио на уставноправно прихватљив начин да је тужени новинар, у смислу члана 3. став 1. Закона о информисању, проверио порекло, истинитост и потпуност објављених информација, будући да је информације за спорни чланак добио електронским путем од лица у које је тужени новинар имао поверење, те да је пре објављивања чланка проверио спорне информације у Безбедносно-информативној агенцији, Тужилаштву за организовани криминал и у Министарству унутрашњих послова, при чему подноситељка није, у смислу члана 81. Закона о информисању, доказала супротно, односно подноситељка као оштећена није доказала кривицу туженог новинара, а што представља неопходну претпоставку за утврђивање грађанскоправне одговорности новинара за накнаду нематеријалне штете.
У вези тврдње подноситељке уставне жалбе да је тужени новинар добио информације од НН лица и да је те информације проверио код НН лица у наведеним државним органима, Уставни суд констатује да ова тврдња покреће питање заштите новинарског извора, а о чему је ЕСЉП заузео одређене ставове. Уставни суд указује, а полазећи од заузетих ставова, да је заштита новинарског извора један од основних услова за слободу штампе, те да без такве заштите извори могу да буду одвраћени од тога да пружају помоћ штампи да јавност информише о стварима које су од јавног интереса. Као резултат тога, витална улога штампе као јавног чувара може да буде ослабљена, односно могућност штампе да пружи тачне и поуздане информације може да буде доведена у питање. Имајући у виду значај заштите новинских извора за слободу штампе у демократском друштву и потенцијални негативан ефекат који налог за откривање извора има у уживању те слободе, таква мера не може да буде компатибилна са чланом 10. Европске конвенције, осим уколико је оправдана претежниј им јавним интересом, а што у конкретном предмету, по оцени Уставног суда, није случај (видети пресуду ЕСЉП у предмету Goodwin против Уједињеног Краљевства, број 17488/90, од 27. марта 1996. године, став 39.). Наиме, из саме садржине текста чланка, по оцени Уставног суда, произлази да није постојала намера омаложавања (animus iniurandi) личности подноситељке уставне жалбе.
На крају, подноситељка уставне жалбе је упутила деманти недељнику у ком е је објављен спорни чланак и тај деманти је објављен.
У вези тврдње подноситељке уставне жалбе да другостепени суд није могао да отвори главну расправу, Уставни суд констатује да је, у смислу одредбе члана 369. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), другостепени суд имао процесну могућност да закаже расправу, без одређених законских ограничења, а са циљем правилног утврђења чињеничног стања. Међутим, ако се након одржане расправе пред другостепеним судом утврди да је чињенично стање пред првостепеним судом ипак било правилно утврђено, то не представља повреду одредаба парничног поступка.
Имајући у виду све напред изнето, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5165/11 од 19. јуна 2012. године није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајем чено чланом 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одлучујући као у првом делу изреке.
6. У вези тврдње подноситељке уставне жалбе да јој је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у предметном парничном поступку, Уставни суд указује да се подноситељка уставне жалбе само успутно и необразложено позвала на повреду овог Уставом зајемченог права, као и да се садржина уставне жалбе у суштини односи само на оспоравање другостепене пресуде. Имајући у виду наведено, као и њен захтев из допуне уставне жалбе којим се изричито тражи само поништај оспорене пресуде, Суд се није упуштао у утврђивање основаности формалне тврдње подноситељке уставне жалбе о повреди њеног права на суђење у разумном року у предметном парничном поступку.
Како подноситељка уставне жалбе наводе о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава заснива на идентичним разлозима које је истицала у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, а који су разматрани у претходном делу образложења (тачка 5.), Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта наведених уставних права, при чему подноситељка није доставила доказе о повреди права из члана 36. став 1. Устава, односно да су судови у идентичним чињеничним и правним ситуацијама доносили различите одлуке.
Разматрајући истакнуту повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореном другостепеном пресудом подноситељка уставне жалбе на било који начин дискриминисана. У уставној жалби нису пружени докази да је подноситељки уставне жалбе због неког ње ног личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације.
Имајући у виду напред изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, решавајући као у другом делу изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42a став 1. тачка 5) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић