Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П . из Оџака , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јуна 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Основни судом у Суботици у предмету К. 3023/10 (раније пред Окружним судом у Суботици у предмету К. 130/05) подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . из Оџака је , 13. септембра 2012. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1991/12 од 14. јуна 201 2. године, због повреде права на на суђење у разумном року и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 32. став 1 . и члана 33. ст. 2, 5. и 6. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да је оспореном пресудом правноснажно окончан кривични поступак који се против њега водио пред Основним (раније Окружним) судом у Суботици преко осам година, те да му је повређено право на суђење у разумном року, односно посебн о прав о окривљеног да му се суди без одуговлачења. Подносилац даље истиче да су му повређена посебна права из члана 33. ст. 2. и 5. Устава, које повреде заснива на следећим тврдњама: да је оспореном другостепеном пресудом потврђена првостепена пресуда која је заснована на исказу сведока М.М.Ђ. и М.В; да је „изричито тражено“ да се издвоји записник са исказом М.В. јер је преминуо; да није дао сагласност да се чита исказ М.М.Ђ. и да му „суд није омогућио да испита сведока“; да „постоји и повреда субјективног идентитета оптужбе“; да два сведока „директно оптужују и наводе чињеницу да је судији М.В. новац од 600 евра дао сведок В.М“ за коју „радњу као за продужено дело је подносилац осуђен“; да је изостала ваљана оцена доказа.
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд поништи оспорену пресуду, „изврши брисање осуђиваности у казненој евиденцији, поступак врати на први степен, одреди поновно суђење“ и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне и материјалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Основног суда у Суботици К. 3023/10, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Сомбору и Окружним судом у Суботици, а потом пред Основним судом у Суботици, који је правноснажно окончан 14. јуна 2012. године, доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1991/12.
Кривични поступак је покренут 23. фебруара 2004. године, доношењем решења истражног судије Окружног суд а у Сомбору Ки. 18/04 да се против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе , спроведе истрага због кривичног дела давање мита из члана 255. став 1. Кривичног закона Републике Србије. Истим решењем одређено је и проширење истраге против окривљеног М.В. због кривичног дела примање мита из члана 254. став 1. истог закона.
У истражном поступку је два пута извршено спајање поступака, и то: први пут, решењем Окружног суда у Сомбору Кв. 40/2004 од 1. марта 2004. године (спојени су истражни поступци у предметима тог суда Ки. 16/04 - у коме је окривљени био М.В, Ки. 18/04 - у коме су окривљени били овде подносилац уставне жалбе и М.В. и Ки. 21/04 - у коме су окривљени били М.В. и М.К.), ради вођења јединственог поступка и одређено је да ће се поступак водити под бројем Ки. 16/04; други пут, решењем истог суда Ки. 16/04 од 26. маја 2004. године, којим су спојени истражни поступци у предметима Ки. 16/04 и Ки. 48/04 - у коме су окривљени били М.В. и Ј.М. Током истражног поступак је испитан већи број сведока, те је, Окружни суд у Сомбору након спроведене истраге, списе предмета доставио Окружном јавном тужилаштву у Сомбору на даљу надлежност.
Окружно јавно тужилаштво у Сомбору је 22. октобра 2004. године вратило истражном судији Окружног суда у Сомбору списе предмета Ки. 16/04, са предлогом да се саслуша окривљени Ј.М. Након што је Окружни суд у Сомбору обавештен да је окривљени Ј.М. преминуо, прибавио је извод из Матичне књиге умрлих и 28. јануара 2005. године донео решење Ки. 18/04, којим је у односу на тог окривљеног обуставио истрагу.
Окружно јавно тужилаштво у Сомбору је 4. маја 200 5. године против подносиоца уставне жалбе и још два лица подигло оптужницу, која је ступила на правну снагу доношењем решења Окружног суда у Сомбору Кв. 116/05 од 19. августа 2005. године, којим су изјављени приговори одбијени.
Окружни суд у Сомбору је 19. септембра 2005. године ставио предлог за преношење месне надлежности (будући да је један од окривљених био судија тог суда), који је усвојен решењем Врховног суда Србије Кр. 487/05 од 6. октобра 2005. године и за поступање у овом предмету је одређен Окружни суд у Суботици.
Окружни суд у Суботици је 22. децембра 2005. године, на иницијативу окривљених лица, предложио да се за поступање у овом предмету одреди Окружни суд у Новом Саду, као ближи суд пребивалиштима окривљених, који предлог је одбијен решењем Врховног суда Србије Кр. 716/05 од 16. јануара 2006. године.
Решењем Окружног суда у Суботици К. 130/05 од 14. марта 2006. године обустављен је кривични поступак против окривљеног М.В, због смрти окривљеног.
Списи предмета Окружног суда у Суботици су се у периоду од 16. августа до 5. октобра 2006. године налазили у Окружном јавном тужилашту, које је својим актом Кт. 178/05 од 5. октобра 2006. године изменило чињенични опис и правну квалификацију дела, тако што је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет кривично дело давање мита из члана 255. став 1. Кривичног законика у продуженом трајању, а окривљеном М.К. кривично дело примање мита из члана 254. став 1. истог законика.
Кривични поступак је у односу на окривљеног М.К. раздвојен решењем Окружног суда у Суботици К. 130/05 од 3. новембра 2006. године.
Током кривичног поступка пред Окружним суд ом у Суботици главни претрес је одржан седам пута (два пута током 2006. и пет пута током 2007. године). Главни претрес је одлаган, јер је један од сведока живео и радио у иностранству. На главном претресу који је одржан 19. децембра 2007. године, на сагласан предлог странака, прочитан је раније дат исказ поменутог сведока.
Након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, Окружни суд у Суботици је 19. децембра 2007. године донео пресуду К. 130/05, којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим за продужено кривично дело давање мита из члана 255. став 1. Кривичног законика и изрекао му условну осуду тако што му је утврдио казну затвора у трајању од шест месеци и истовремено одредио да се иста неће извршити уколико у року од две године не изврши ново кривично дело.
Писмени отправак првостепене пресуде је експедован странкама 6. фебруара 2009. године, те су списи предмета Окружног суда у Суботици, након изјављених жалби и одговора на жалбе, дана 6. марта 2009. године достављени Врховном суду Србије, као тада надлежном суду за одлучивање о жалбама.
Након 1. јануара 2010. године, предмет је заједно са изјављеним жалбама достављен Апелационом суду у Новом Саду, као стварно и месно надлежном суду за одлучивање након извршене реформе правосуђа.
Апелациони суд у Новом Саду је 1. априла 2010. године донео пресуду Кж1. 433/10 којом је уважио изјављене жалбе, укинуо пресуду Окружног суда у Суботици К. 130/05 од 19. децембра 2007. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење .
Виши суд у Суботици је 31. маја 2010. године донео решење Кв. 113/10, којим се огласио стварно ненадлежним за поступање и по правноснажности решења, дана 4. јуна 2010. године, списе предмета доставио Основном суду у Суботици као стварно и месно надлежном суду.
Основни суд у Субитици је поменуто решење Вишег суда у Суботици странкама експедовао 22. децембра 2010. године и 24. марта 2011. године заказао главни претрес за 4. април 2011. године.
Главни претрес је затим заказан укупно шест пута (четири пута током 2011. и два пута током 2012. године), а одржан је четири пута. Главни претрес није одржан два пута, и то: једанпут због недоласка сведока који живи и ради у иностранству и једанпут због недоласка браниоца подносиоца уставне жалбе.
Након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, Основни суд у Суботици је 27. априла 2012. године донео пресуду К. 3023/10, којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим за продужено кривично дело давање мита из члана 255. став 1. Кривичног законика и изрекао му условну осуду тако што му је утврдио казну затвора у трајању од шест месеци и истовремено одредио да се иста неће извршити уколико у року од две године не изврши ново кривично дело.
Кривични поступак је против подносиоца уставне жалбе правноснажно окончан 14. јуна 2012. године, доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1991/12 којом су изјављене жалбе одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је потврђена.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, истакнуто: да првостепена пресуда „садржи детаљне разлоге о свим одлучним чињеницама од значаја за постојање предметног кривичног дела и кривице оптуженог“; да „нису основани наводи жалбе да је првостепени суд начинио битну повреду одредаба кривичног поступка тиме што је прочитао исказ сведока М.М.Ђ, а исту није непосредно саслушао на главном претресу, јер је првостепени суд ... прочитао исказ наведене сведокиње која се налази у иностранству, на позиве се није одазивала а првостепени суд није имао могућност да обезбеди њено присуство на главном претресу и поред уложеног труда, а при томе је била исцрпно и детаљно саслушана у истрази у присуству браниоца оптуженог, како то правилно утврђује и цени првостепени суд на страни девет у ставу петом побијене пресуде, када је и оптужени са истом био суочен, па стога читањем њеног исказа на главном претресу у смислу цитираних одредаба ЗКП није начињена битна повреда одредаба кривичног поступка“; да је „тачно да је у току првостепеног кривичног поступка читан исказ М.В. који je у овом поступку био оптужени, али je у међувремену преминуо, међутим првостепени суд овај исказ не цени и на њему не заснива побијену пресуду“; да су наводи из жалби „само другачија оцена изведених и од стране првостепеног суда цењених доказа и одбране оптуженог од оцене коју је дао првостепени суд у побијеној пресуди а која је прихватљива за ово веће“; да „само обећање поклона, новца у конкретном случају, представља довршено кривично дело из члана 255. став 1. Кривичног законика“ и да „за довршено кривично дело није од значаја да ли је службено лице обећани мито прихватило односно примило“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби , утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране и да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. ст . 2, 5. и 6.).
5. Имајући у виду Уставом утврђену садржину права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6, на чије повреде подносилац у уставној жалби указује, као и наводе и разлоге на којима заснива своје тврдње, Уставни суд је истакнуту повреду права окривљеног да му се суди без одуговлачења ценио у оквиру права на суђење у разумном року, јер подносилац није навео аргументе који би указивали на то да су судови огуговлачили са окончањем предметног кривичног поступка.
Период оцене разумне дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је на становишту да приликом оцене да ли је у овом случају судски поступак окончан у оквиру разумног рока или не, треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, од 23. фебруара 200 4. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге кривични поступак покренут, до 14. јуна 201 2. године, када је Апелациони суд у Новом Саду донео пресуду Кж1. 1991/12 којом је поступак правноснажно окончан.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак укупно трајао осам година и четири месеци, што , само по себи , изазива сумњу у погледу тога да кривични поступак није окончан у оквиру разумног рока. И поред овакве констатације, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка, поред самог времена трајања , утичу и други чиниоци, као што су сложеност предмета о коме се пред судом расправља и одлучује, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежних органа који воде поступак и значај предмета расправљања за подносиоца уставне жалбе.
У конкретном случају, имајући у виду да је подносиоцу уставне жалбе, као окривљеном у кривичном поступку, стављено на терет продужено кривично дело давање мита, те да се у почетку поступак видио против још три лица, Уставни суд констатује да је надлежни суд требало да расправи и оцени низ чињеничних питања и изведе више доказа од којих је зависила одлука о постојању кривичних дела . Међутим, имајући у виду да је од 3. новембра 2006. године оспорени кривични поступак вођен само против подносица, Уставни суд сматра да сложеност тих питања и обим доказног поступка, у конкретном случају, не могу представљати прихватљиво оправдање за даље трајање кривичног поступка од пет и по година.
Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном било у интересу да се поступак што пре оконча, као и да није допринео дужини његовог трајања.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је предмет оптужбе разматран два пута пред две судске инстанце, као и да је главни претрес заказиван и одржаван у примереним роковима. Међутим, Окружном суду у Суботици је требало преко годину дана да изради писмени отправак првостепене пресуде и да га достави подносиоцу. Уставни суд је на становишту да се овакво кашњење у изради писменог отправка пресуде и достављању странкама не може сматрати ефикасним и делотворним. Такође, Уставни суд указује и да је Основном суду у Суботици требало скоро десет месеци да након пријема предмета из Апелационог суда у Новом Саду закаже главни претрес. Стога је Уставни суд оценио да ниједан од чинилаца, у конкретном случају, не може представљати прихватљиво оправдање за трајање кривичног поступка од осам година и четири месеца.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде. Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно периоде неактивности како Окружног, тако и Основног суда у Суботици. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за утврђену повреду Уставом зајемченог права. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду и сопствену праксу, критеријуме Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка у односу на истакнуту повреду права из члана 33. ст. 2. и 5. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, нити пружио доказе који би prima facie указивали на то да су му оспореном пресудом повређена означен а уставн а прав а. Наиме, Уставни суд је , са једне стране, оценио да се Апелациони суд у Новом Саду на уставноправноприхватљив начин изјаснио на све наводе подносиоца које понавља у уставној жалби. Са друге стране, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе током поступка имао браниоца по свом избору са којим је несметано припремао одбрану, те је његове наводе о повреди права из члана 33. став 2. Устава оценио очигледно неоснованим . Такође, у односу на истакнуту повреду права из члана 33. став 5. Устава, којим се сваком коме се суди за кривично дело јемчи право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране, Уставни суд констатује да је подносилац у оспореном кривичном поступку износио доказне предлоге и испитивао сведоке оптужбе. Чињеница да сведок М.М.Ђ. није испитана на главном претресу није од значаја за другачију одлуку Суда, имајући у виду да је њеном саслушању у истражном поступку присуствовао бранилац подносиоца уставне жалбе, те да је извршено суочење наведене сведокиње и подносиоца. Истовремено, имајући у виду да се првостепена пресуда не заснива на записнику о саслушању окривљеног М.В. који је преминуо, односно да његов исказ није цењен приликом пресуђења, Уставни суд је и овај навод оценио очигледно неоснованим. Према оцени Уставног суда, наводи подносиоца уставне жалбе заправо имају за циљ да укажу на то да у кривичном поступку који је окончан оспореном осуђујућом пресудом чињенично стање није правилно утврђено и да је подносилац требало да буде ослобођен од оптужбе, те да се у том смислу од Уставног суда, у суштини, захтева да поступа као инстанциони суд, а што овај суд у поступку по уставној жалби није надлежан да чини.
Следом свега изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да је оспореном пресудом правноснажно окончан кривични поступак који се против њега водио пред Основним (раније Окружним) судом у Суботици преко осам година, те да му је повређено право на суђење у разумном року, односно посебн о прав о окривљеног да му се суди без одуговлачења. Подносилац даље истиче да су му повређена посебна права из члана 33. ст. 2. и 5. Устава, које повреде заснива на следећим тврдњама: да је оспореном другостепеном пресудом потврђена првостепена пресуда која је заснована на исказу сведока М.М.Ђ. и М.В; да је „изричито тражено“ да се издвоји записник са исказом М.В. јер је преминуо; да није дао сагласност да се чита исказ М.М.Ђ. и да му „суд није омогућио да испита сведока“; да „постоји и повреда субјективног идентитета оптужбе“; да два сведока „директно оптужују и наводе чињеницу да је судији М.В. новац од 600 евра дао сведок В.М“ за коју „радњу као за продужено дело је подносилац осуђен“; да је изостала ваљана оцена доказа.
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд поништи оспорену пресуду, „изврши брисање осуђиваности у казненој евиденцији, поступак врати на први степен, одреди поновно суђење“ и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне и материјалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Основног суда у Суботици К. 3023/10, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Сомбору и Окружним судом у Суботици, а потом пред Основним судом у Суботици, који је правноснажно окончан 14. јуна 2012. године, доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1991/12.
Кривични поступак је покренут 23. фебруара 2004. године, доношењем решења истражног судије Окружног суд а у Сомбору Ки. 18/04 да се против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе , спроведе истрага због кривичног дела давање мита из члана 255. став 1. Кривичног закона Републике Србије. Истим решењем одређено је и проширење истраге против окривљеног М.В. због кривичног дела примање мита из члана 254. став 1. истог закона.
У истражном поступку је два пута извршено спајање поступака, и то: први пут, решењем Окружног суда у Сомбору Кв. 40/2004 од 1. марта 2004. године (спојени су истражни поступци у предметима тог суда Ки. 16/04 - у коме је окривљени био М.В, Ки. 18/04 - у коме су окривљени били овде подносилац уставне жалбе и М.В. и Ки. 21/04 - у коме су окривљени били М.В. и М.К.), ради вођења јединственог поступка и одређено је да ће се поступак водити под бројем Ки. 16/04; други пут, решењем истог суда Ки. 16/04 од 26. маја 2004. године, којим су спојени истражни поступци у предметима Ки. 16/04 и Ки. 48/04 - у коме су окривљени били М.В. и Ј.М. Током истражног поступак је испитан већи број сведока, те је, Окружни суд у Сомбору након спроведене истраге, списе предмета доставио Окружном јавном тужилаштву у Сомбору на даљу надлежност.
Окружно јавно тужилаштво у Сомбору је 22. октобра 2004. године вратило истражном судији Окружног суда у Сомбору списе предмета Ки. 16/04, са предлогом да се саслуша окривљени Ј.М. Након што је Окружни суд у Сомбору обавештен да је окривљени Ј.М. преминуо, прибавио је извод из Матичне књиге умрлих и 28. јануара 2005. године донео решење Ки. 18/04, којим је у односу на тог окривљеног обуставио истрагу.
Окружно јавно тужилаштво у Сомбору је 4. маја 200 5. године против подносиоца уставне жалбе и још два лица подигло оптужницу, која је ступила на правну снагу доношењем решења Окружног суда у Сомбору Кв. 116/05 од 19. августа 2005. године, којим су изјављени приговори одбијени.
Окружни суд у Сомбору је 19. септембра 2005. године ставио предлог за преношење месне надлежности (будући да је један од окривљених био судија тог суда), који је усвојен решењем Врховног суда Србије Кр. 487/05 од 6. октобра 2005. године и за поступање у овом предмету је одређен Окружни суд у Суботици.
Окружни суд у Суботици је 22. децембра 2005. године, на иницијативу окривљених лица, предложио да се за поступање у овом предмету одреди Окружни суд у Новом Саду, као ближи суд пребивалиштима окривљених, који предлог је одбијен решењем Врховног суда Србије Кр. 716/05 од 16. јануара 2006. године.
Решењем Окружног суда у Суботици К. 130/05 од 14. марта 2006. године обустављен је кривични поступак против окривљеног М.В, због смрти окривљеног.
Списи предмета Окружног суда у Суботици су се у периоду од 16. августа до 5. октобра 2006. године налазили у Окружном јавном тужилашту, које је својим актом Кт. 178/05 од 5. октобра 2006. године изменило чињенични опис и правну квалификацију дела, тако што је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет кривично дело давање мита из члана 255. став 1. Кривичног законика у продуженом трајању, а окривљеном М.К. кривично дело примање мита из члана 254. став 1. истог законика.
Кривични поступак је у односу на окривљеног М.К. раздвојен решењем Окружног суда у Суботици К. 130/05 од 3. новембра 2006. године.
Током кривичног поступка пред Окружним суд ом у Суботици главни претрес је одржан седам пута (два пута током 2006. и пет пута током 2007. године). Главни претрес је одлаган, јер је један од сведока живео и радио у иностранству. На главном претресу који је одржан 19. децембра 2007. године, на сагласан предлог странака, прочитан је раније дат исказ поменутог сведока.
Након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, Окружни суд у Суботици је 19. децембра 2007. године донео пресуду К. 130/05, којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим за продужено кривично дело давање мита из члана 255. став 1. Кривичног законика и изрекао му условну осуду тако што му је утврдио казну затвора у трајању од шест месеци и истовремено одредио да се иста неће извршити уколико у року од две године не изврши ново кривично дело.
Писмени отправак првостепене пресуде је експедован странкама 6. фебруара 2009. године, те су списи предмета Окружног суда у Суботици, након изјављених жалби и одговора на жалбе, дана 6. марта 2009. године достављени Врховном суду Србије, као тада надлежном суду за одлучивање о жалбама.
Након 1. јануара 2010. године, предмет је заједно са изјављеним жалбама достављен Апелационом суду у Новом Саду, као стварно и месно надлежном суду за одлучивање након извршене реформе правосуђа.
Апелациони суд у Новом Саду је 1. априла 2010. године донео пресуду Кж1. 433/10 којом је уважио изјављене жалбе, укинуо пресуду Окружног суда у Суботици К. 130/05 од 19. децембра 2007. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење .
Виши суд у Суботици је 31. маја 2010. године донео решење Кв. 113/10, којим се огласио стварно ненадлежним за поступање и по правноснажности решења, дана 4. јуна 2010. године, списе предмета доставио Основном суду у Суботици као стварно и месно надлежном суду.
Основни суд у Субитици је поменуто решење Вишег суда у Суботици странкама експедовао 22. децембра 2010. године и 24. марта 2011. године заказао главни претрес за 4. април 2011. године.
Главни претрес је затим заказан укупно шест пута (четири пута током 2011. и два пута током 2012. године), а одржан је четири пута. Главни претрес није одржан два пута, и то: једанпут због недоласка сведока који живи и ради у иностранству и једанпут због недоласка браниоца подносиоца уставне жалбе.
Након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, Основни суд у Суботици је 27. априла 2012. године донео пресуду К. 3023/10, којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим за продужено кривично дело давање мита из члана 255. став 1. Кривичног законика и изрекао му условну осуду тако што му је утврдио казну затвора у трајању од шест месеци и истовремено одредио да се иста неће извршити уколико у року од две године не изврши ново кривично дело.
Кривични поступак је против подносиоца уставне жалбе правноснажно окончан 14. јуна 2012. године, доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1991/12 којом су изјављене жалбе одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је потврђена.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, истакнуто: да првостепена пресуда „садржи детаљне разлоге о свим одлучним чињеницама од значаја за постојање предметног кривичног дела и кривице оптуженог“; да „нису основани наводи жалбе да је првостепени суд начинио битну повреду одредаба кривичног поступка тиме што је прочитао исказ сведока М.М.Ђ, а исту није непосредно саслушао на главном претресу, јер је првостепени суд ... прочитао исказ наведене сведокиње која се налази у иностранству, на позиве се није одазивала а првостепени суд није имао могућност да обезбеди њено присуство на главном претресу и поред уложеног труда, а при томе је била исцрпно и детаљно саслушана у истрази у присуству браниоца оптуженог, како то правилно утврђује и цени првостепени суд на страни девет у ставу петом побијене пресуде, када је и оптужени са истом био суочен, па стога читањем њеног исказа на главном претресу у смислу цитираних одредаба ЗКП није начињена битна повреда одредаба кривичног поступка“; да је „тачно да је у току првостепеног кривичног поступка читан исказ М.В. који je у овом поступку био оптужени, али je у међувремену преминуо, међутим првостепени суд овај исказ не цени и на њему не заснива побијену пресуду“; да су наводи из жалби „само другачија оцена изведених и од стране првостепеног суда цењених доказа и одбране оптуженог од оцене коју је дао првостепени суд у побијеној пресуди а која је прихватљива за ово веће“; да „само обећање поклона, новца у конкретном случају, представља довршено кривично дело из члана 255. став 1. Кривичног законика“ и да „за довршено кривично дело није од значаја да ли је службено лице обећани мито прихватило односно примило“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби , утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране и да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. ст . 2, 5. и 6.).
5. Имајући у виду Уставом утврђену садржину права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6, на чије повреде подносилац у уставној жалби указује, као и наводе и разлоге на којима заснива своје тврдње, Уставни суд је истакнуту повреду права окривљеног да му се суди без одуговлачења ценио у оквиру права на суђење у разумном року, јер подносилац није навео аргументе који би указивали на то да су судови огуговлачили са окончањем предметног кривичног поступка.
Период оцене разумне дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је на становишту да приликом оцене да ли је у овом случају судски поступак окончан у оквиру разумног рока или не, треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, од 23. фебруара 200 4. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге кривични поступак покренут, до 14. јуна 201 2. године, када је Апелациони суд у Новом Саду донео пресуду Кж1. 1991/12 којом је поступак правноснажно окончан.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак укупно трајао осам година и четири месеци, што , само по себи , изазива сумњу у погледу тога да кривични поступак није окончан у оквиру разумног рока. И поред овакве констатације, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка, поред самог времена трајања , утичу и други чиниоци, као што су сложеност предмета о коме се пред судом расправља и одлучује, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежних органа који воде поступак и значај предмета расправљања за подносиоца уставне жалбе.
У конкретном случају, имајући у виду да је подносиоцу уставне жалбе, као окривљеном у кривичном поступку, стављено на терет продужено кривично дело давање мита, те да се у почетку поступак видио против још три лица, Уставни суд констатује да је надлежни суд требало да расправи и оцени низ чињеничних питања и изведе више доказа од којих је зависила одлука о постојању кривичних дела . Међутим, имајући у виду да је од 3. новембра 2006. године оспорени кривични поступак вођен само против подносица, Уставни суд сматра да сложеност тих питања и обим доказног поступка, у конкретном случају, не могу представљати прихватљиво оправдање за даље трајање кривичног поступка од пет и по година.
Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном било у интересу да се поступак што пре оконча, као и да није допринео дужини његовог трајања.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је предмет оптужбе разматран два пута пред две судске инстанце, као и да је главни претрес заказиван и одржаван у примереним роковима. Међутим, Окружном суду у Суботици је требало преко годину дана да изради писмени отправак првостепене пресуде и да га достави подносиоцу. Уставни суд је на становишту да се овакво кашњење у изради писменог отправка пресуде и достављању странкама не може сматрати ефикасним и делотворним. Такође, Уставни суд указује и да је Основном суду у Суботици требало скоро десет месеци да након пријема предмета из Апелационог суда у Новом Саду закаже главни претрес. Стога је Уставни суд оценио да ниједан од чинилаца, у конкретном случају, не може представљати прихватљиво оправдање за трајање кривичног поступка од осам година и четири месеца.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарство правде. Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно периоде неактивности како Окружног, тако и Основног суда у Суботици. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за утврђену повреду Уставом зајемченог права. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду и сопствену праксу, критеријуме Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка у односу на истакнуту повреду права из члана 33. ст. 2. и 5. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, нити пружио доказе који би prima facie указивали на то да су му оспореном пресудом повређена означен а уставн а прав а. Наиме, Уставни суд је , са једне стране, оценио да се Апелациони суд у Новом Саду на уставноправноприхватљив начин изјаснио на све наводе подносиоца које понавља у уставној жалби. Са друге стране, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе током поступка имао браниоца по свом избору са којим је несметано припремао одбрану, те је његове наводе о повреди права из члана 33. став 2. Устава оценио очигледно неоснованим . Такође, у односу на истакнуту повреду права из члана 33. став 5. Устава, којим се сваком коме се суди за кривично дело јемчи право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране, Уставни суд констатује да је подносилац у оспореном кривичном поступку износио доказне предлоге и испитивао сведоке оптужбе. Чињеница да сведок М.М.Ђ. није испитана на главном претресу није од значаја за другачију одлуку Суда, имајући у виду да је њеном саслушању у истражном поступку присуствовао бранилац подносиоца уставне жалбе, те да је извршено суочење наведене сведокиње и подносиоца. Истовремено, имајући у виду да се првостепена пресуда не заснива на записнику о саслушању окривљеног М.В. који је преминуо, односно да његов исказ није цењен приликом пресуђења, Уставни суд је и овај навод оценио очигледно неоснованим. Према оцени Уставног суда, наводи подносиоца уставне жалбе заправо имају за циљ да укажу на то да у кривичном поступку који је окончан оспореном осуђујућом пресудом чињенично стање није правилно утврђено и да је подносилац требало да буде ослобођен од оптужбе, те да се у том смислу од Уставног суда, у суштини, захтева да поступа као инстанциони суд, а што овај суд у поступку по уставној жалби није надлежан да чини.
Следом свега изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.