Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, у поступку по уставној жалби привредног друштва „Bancа Intesa“ а.д. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. априла 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба привредног друштва „Banca Intesa“ а.д. и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе пресудом Основног суда у Новом Саду П. 8429/2011 од 29. марта 2012. године и пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2343/12 од 13. јуна 2012. године повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србијe.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2343/12 од 13. јуна 2012. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 8429/2011 од 29. марта 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Акционарско друштво „Banca Intesa“ из Београда је поднело, 17. јула 2012. године, преко пуномоћника Предрага Ћатића, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 8429/2011 од 29. марта 2012. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2343/12 од 13. јуна 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
У уставној жалби је наведено да у оспореним пресудама нису дати јасни, довољни и уставноправно прихватљиви разлози за правно становиште редовног суда да банкарска делатност представља опасну делатност; да у образложењу оспорених пресуда није размотре на тврдња подносиоца да је штета настала услед радњи трећих лица тј. услед понашања осуђених при вршењу кривичног дела , а чија кривица је утврђена у правноснажно окончаном кривичном поступку, те да се никако не може говорити о постојању објективне одговорности подносиоца за штету; да становиште парничног суда према коме се пропуст подносиоца као банке огледа у томе што није ангажовао адекватан број људи на пословима обезбеђења, представља „апсурд за себе“, јер се не зна на основу чега је утврђено шта представља адекватан број људи и да ли сама адекват ност зависи и од броја лица која врше кривична дела; да се не може сматрати пропустом подносиоца то што је знао да постоји повећана опасност за извршење кри вичних дела разбојништва у његовим објектима, јер он није дуж ан нити може да спречи лица да врше кривична дела.
Предложило је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права и поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2343/12 од 13. јуна 2012. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и осталу документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац Д.С. поднео је тужбу Основном суду у Новом Саду против туженог привредног друштва „ Banca Intesa“ а.д. из Београда, овде подносиоца уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете која му је проузрокована у просторијама туженог када је један од извршилаца кривичног дела разбојништва пуцао у тужиоца.
Основни суд у Новом Саду је оспореном пресудом П. 8429/2011 од 29. марта 2012. године делимично усвојио тужбени захтев.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном Гж. 2343/12 од 13. јуна 2012. године одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је тужилац 13. фебруара 2007. године отишао у пословницу банке и када је завршио своје послове упутио се ка излазу банке, где је радник обезбеђења откључао врата како би тужиоца пустио напоље; да су се на другим вратима двојица младића са фантомкама и пиштољима и тражили су да се тужилац врати назад у банку, али он то није желео, због чега је један од младића испалио у тужиоца метак; да су нападачи ушли у банку вичући: „П љачка!“; да су нападачи напустили банку пре него што је дошла полиција, коју је позвао тужилац ; да је полиција звала хитну помоћ и тужилац је одвезен у Ургентни центар; да се инцидент у којем је тужилац повређен догодио у предворју банке , у простору између двоја врата; да су пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 257/07 од 30. новембра 2007. године нападачи оглашени кривим за кривична дела описана у првостепеној пресуди и наведена пресуда је потврђена пресудом Врховног суда Србије Кж. I 299/2008 од 4. марта 2009. године. У даљем тексту образложења описани су поједини видови нематеријалне штете која је проузрокована тужиоцу и констатовано: да је тужени пропустио да у току поступка докаже да је у наведеној експозитури био ангажован адекватан број људи у физичко-техничком обезбеђењу; да је радник обезбеђења поступио у складу са правилима струке; да је на овако утврђено чињенично стање првостепени суд правилном применом материјалног права нашао да је тужбени захтев тужиоца делимично основан; да тужени, иако је зна о да постоји повећана опасност за извршење кривичних дела разбојништва у право у банкама, није ангажовао адекватан број људи на пословима обезбеђења за заштиту наведене експозитуре банке , те је због овог пропуста, у смислу одредаба чл. 173 . и 174. Закона о облигационим односима, одговоран за штету коју је претрпео тужилац; да је правилно првостепени суд закључио да је до штете коју је претрпео тужилац дошло у след пропуста туженог и тужиоца; да се п ропусти туженог огледају у томе што на посл овима обезбеђења није ангажовао адекватан број лица за заштиту своје експозитуре од извршења оваквих и сличних кривичних дела, док се пропусти на страни тужиоца огледају у томе што ј е одбио да се врати у банку када су му наоружана лица ово наредила.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени гласник СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да је (онај) ко дру гоме проузрокује штету дужан накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, као и да се за штету од ствари или делатности од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара без обзира на кривицу (члан 154. ст. 1. и 2.); да кривица постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом (члан 158.); да се сматра да штета настала у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу потиче од те ствари, односно делатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете (члан 173.); да за штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговара лице које се њоме бави (члан 174.).
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену материјалног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигл едно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликац ије 72118/01, став 170.), у којој је тај суд констатовано да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.
У конкретном случају, у оспореним парничним пресудама је утврђена грађанскоправна одговорност подносиоца уставне жалбе за нематеријалну штету која је проузрокована тужиоцу приликом извршења кривичног дела разбојништва у једној од експозитура подносиоца, када је један од извршилаца овог кривичног дела пуцао из ватреног оружја у тужиоца. Парнични судови су у оспореним пресудама заузели правно становиште да обаваљање банкарске делатности представља опасну делатност у смислу члана 173. ЗОО, те да за (нематеријалну) штету проузроковану тужиоцу критичном приликом одговара лице које се њоме бави, у конкретном случају подн осилац уставне жалбе, а у смислу члана 174. ЗОО. Утврђено је да повећана опасност за извршење кривичног дела разбојништва постоји управо у банкама. У вези са тим, Уставни суд оцењује да је овакаво правно становиште редовних судова уставноправно неприхватљиво. Наиме, иако ЗОО не даје општу дефинацију о томе која делатност се може сматрати као опасна делатност, несумњиво је да повећана опасност од проузроковања штете мора потицати од саме делатности, а не од спољашних утицаја, на пример радњи трећих лица. Овакву констатацију је изнео и сам Апелациони суд у Новом Саду у свом решењу Гж. 513/11 од 1. септембра 2011. године, којим је укинута прва по реду првостепена пресуда донета у овој правној ствари. У складу са наведеним, обављање банкарске делатности никако се не може сматрати опасном делатношћу у смислу члана 173. ЗОО и у конкретном случају нематеријална штета тужиоцу није проузрокована приликом обављања банкарске делатности, већ искључиво радњом трећих лица, односно извршењем кривичног дела од стране тих трећих лица чија је кривица утврђена правноснажном кривичном пресудом. Повећана опасност за извршење кривичног дела разбојништва постоји и у свим другим објектима у којима се обављају новчане трансакције (поште, продавнице, киосци, мењачнице, апотеке, бензинске пумпе итд), али та чињеница не може да детерминише одређену делатност као опасну делатност, јер је она ван сфере циљева и начина обављања одређене делатности.
Наравно, грађанскоправна одговорност одређеног лица може бити утврђена због пропуштања радњи које су морале да буду предузете, а које су у узрочној вези са проузрокованом штетом. У конкретном случају, у оспореним парничним пресудама је наведено да се пропуст подносиоца огледа у недовољном физичко-техничком обезбеђењу предметне експозитуре критичном приликом, те да је због тог пропуста подносилац одговор ан за нематеријалну штету која је проузрокована тужиоцу. У вези са тим, Уставни суд оцењује да парнични судови нису конкретизовали , нити образложили стандард адекватног (довољног) физичко-техничког обезбеђења експозитуре банке. Парнични судови се нису позвали на одговарајућ и акт подносиоца као банке, односно на одговарајућу одредбу закона или другог општег акта који прописује стандард адекватног (довољног) физичко-техничког обезбеђења експозитуре банке. Само тада када је прецизно дефинисан наведени стандард, може се на јасан и недвосмислен начин утврдити да ли је подносилац као банка критичном приликом пропусти о да испуни стандард адекватног (довољног) физичко-техничког обезбеђења експозитуре банке, у којој ситуацији би евентуално постојала и од говорност подносиоца уставне жалбе за штету проузроковану тужиоцу.
Уставни суд оцењује да је у конкретном случају дошло до произвољне примене меродавног материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе, која је имала такву тежину да је довела до повреде његовог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да је оспореним пресудама Основног суда у Новом Саду П. 8429/2011 од 29. марта 2012. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2343/12 од 13. јуна 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право на правично суђење, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде наведеног уставног права, поништио пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2343/12 од 13. јуна 2012. године и одредио да тај суд поново одлучи о жалби подносиоца изјављеној против оспорене првостепене пресуде , одлучујући као у тачки 2. изреке.
Како подносилац уставне жалбе наводе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава заснива на идентичним разлозима које је истицао у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, а који су већ мериторно размотрени, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта наведеног уставног права.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић