Уставни суд, Велико већ e, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби О.И.О, са боравиштем у Центру за азил у Б.К, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. октобра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба О.И.О. и утврђује да је пресудом Управног суда У. 7727/11 од 20. октобра 2011. године подносиоцу повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 7727/11 од 20. октобра 2011. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Комисије за азил број Аж-04/10 од 1. јуна 2011. године.
3. Одбацује се предлог за одлагање извршења решења Министарства унутрашњих послова – Одељења за странце – Одсек за азил број 03/9-26-886/08 од 31. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. О.И.О, са боравиштем у Центру за азил у Б.К , поднео је 19. децембра 2011. године, преко пуномоћника Р.Ђ. из Б, уставну жалбу против акта наведеног у тач. 1. и 2. изреке, због повреда права на правично суђење и на суђење у разумном року и права на уточиште, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 57. Устава Републике Србије, као и због повреде члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац у уставној жалби наводи: да је 9. фебруара 2010. године поднео нови захтев за азил због радикално погоршаног стања у граду и земљи порекла, у складу са чланом 32. Закона о азилу; да га је надлежни орган 17. фебруара 2010. године обавестио да „не дозвољава могућност да поднесе нови захтев за азил у Србији“; да је 16. априла 2010. године поднео жалбу Комисији за азил због „ћутања управе“; да је његова жалба усвојена, након чега је Одсек за азил закључком од 31. маја 2010. године „одбио предлог захтева за азил“; да је Комисија за азил тај закључак поништила, као и наредни – којим је одбачен његов захтев за азил; да је Одсек за азил у поновном поступку донео решење којим је његов захтев одбијен као неоснован.
У уставној жалби се истиче да су подносиоцу у поступку одлучивања о његовом захтеву за азил повређена права на правично суђење и на суђење у разумном року, као и да му је ускраћено право да се његов захтев за азил размотри у суштини и одобри уточиште, а за повреду ових права наводе се следећи разлози:
- да је подносилац више месеци „упорно онемогућаван“ да поднесе нови захтев за азил, да су против њега подношене прекршајне пријаве због илегалног боравка на територији Србије и да је извођен пред судију за прекршаје, иако је као лице које је затражило азил изузет од кажњавања за илегални прелазак државне границе и илегални боравак на територији Србије;
- да је подносиоцу ускраћено право да поступак по првом захтеву за азил прати на сопственом језику, односно језику који разуме, а да српски језик, на коме је вођен поступак, није био језик који је могао да ефикасно користи и разуме;
- да су подносиоцу на усменој расправи постављана сугестивна питања, на која он „није могао ни хипотетички да одговори“, са циљем да се дискредитује његов исказ и изврши додатни притисак, у намери да се он уплаши, збуни, набеди и доведе у стање страха и повећане несигурности, како би дао неповезану или несувислу изјаву;
- да је усмена расправа трајала дуже од пет и по сати, уз паузу од само пола сата, „због психо-физичке изнурености подносиоца, плача и психичке лабилности, који су изазвани понашањем, те начином постављања питања“;
- да је Комисија за азил више пута укидала првостепене одлуке и враћала предмет на поновни поступак, а да се није упустила у мериторно решење ствари;
- да Управни суд пре доношења оспорене одлуке није одржао усмену расправу, иако су околности указивале на потребу да се коначно разјасни и утврди чињенично стање, имајући у виду комплексност целог случаја, одсуство преводиоца у првобитном поступку и сумњу тог суда у веродостојност подносиочевог исказа, на шта се оба органа управе позивају и на чему у пресудној мери заснивају своје одлуке;
- да Управни суд није размотрио наводе, као и захтеве тужбе да се спор реши у пуној јурисдикцији, те да се подносиоцу „одобри азил у обиму избегличке заштите“, јер би у случају „негативне правноснажне одлуке био враћен у Могадиш и изложен прогону који би водио ка сигурној смрти“;
- да је погрешно закључио Управни суд да подносиоцу не прети прогон и опасност по живот у земљи порекла (Сомалији) из разлога што чланови његове породице живе несметано у Могадишу;
- да је прогон у конкретном случају усмерен директно на подносиоца „због припадности посебној друштвеној групи људи који су одбили учешће у терористичким снагама, данас фракцијама Ал Шабаба, одбили да убијају људе по диктату милитантних група, означени као противници Ислама и као богаљи којима је одузета мушкост и основне особине мушкарца муслимана у складу са учењима радикалног шеријата“;
- да се Управни суд није осврнуо на презентоване доказе међународних организација, држава, невладиних организација и медија, који, иако се не односе непосредно на тражиоца азила, представљају доказе које суд мора узети у обзир када одлучује у азилним стварима.
Према наводима уставне жалбе, подносилац има оправдан страх по сопствени живот у случају повратка у Сомалију, имајући у виду да је био „принудно регрутован, малтретиран, примораван да слуша наређења и на крају тешко телесно повређен од стране припадника милитантних група под контролом Ал Шабаба“, да је цео Могадиш изузетно небезбедан и да он припада посебној друштвеној групи, те би био изложен прогону и убијен ако би се вратио у Сомалију.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорену пресуду Управног суда и наложи том суду да у поновном поступку омогући подносиоцу да оствари уставно право на азил у Републици Србији.
Подносилац уставне жалбе је 20. децембра 2011. године поднео предлог за одлагање извршења решења Министарства унутрашњих послова – Одељења за странце – Одсек за азил број 03/9-26-886/08 од 31. марта 2011. године. У предлогу је наведено да би извршење наведеног решења пре окончања поступка по уставној жалби проузроковало ненадокнадиву штету подносиоцу уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт, списе предмета Министарства унутрашњих послова – Одељења за странце – Одсек за азил број 03/9-26-886/08 и осталу документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Министарство унутрашњих послова – Одељење за странце – Одсек за азил одржало је 10. марта 2011. године усмену расправу у поступку решавања о захтеву О.И.О. (овде подносиоца уставне жалбе) за азил у Републици Србији, поднетог 9. фебруара 2011. године. Из наведеног записника о усменој расправи произлази: да је подносилац изјавио да разуме српски језик, али да жели да се саслушање обави на његовом матерњем језику – арапском, те је оно обављено посредством тумача за арапски језик; да је подносилац био заступан од стране пуномоћника који пружа стручну правну помоћ у оквиру невладине организације „Ц. з. п. т. а.“, да је дао исказ и да није било примедаба на записник. Подносилац је на наведеној расправи, поред осталог, изјавио: да је напустио Сомалију због тога што се у тој земљи води рат, као и због тога што је имао проблема са терористичком организацијом Ал Шабаб; да су њени припадници крајем 1999. године дошли у његову породичну кућу, тражећи да им се придружи у борби против актуелне власти, али да је његов отац то одбио; да су, приликом трећег доласка, на силу одвели њега и његовог ујака у камп за обуку; да је његов ујак претучен, након што се успротивио томе да га остави у кампу; да су и њега претукли, јер је покушао да помогне ујаку, да је од батинања изгубио свест и да је накнадно сазнао да су терористи убили његовог ујака, а њега оставили пред породичном кућом; да је, из страха да га поново не отму, шест месеци провео у кући и да се у том периоду његово здравствено стање погоршало, због чега је у болници провео пет месеци; да су му, због задобијених повреда, морали бити одстрањени тестиси; да је по изласку из болнице шест месеци провео у кући, након чега му је отац саветовао да напусти Сомалију; да је на путу до Републике Србије, боравећи илегално на броду, провео недељу дана у Јемену, један дан у Саудијској Арабији, по три дана у Судану и Египту и девет дана у Истамбулу, након чега је, поново илегално, у камиону турске регистрације стигао до српско-мађарске границе, али да не зна кроз које је земље прошао; да је у Републику Србију ушао у августу 2002. године и да је након два дана пребачен у Прихватилиште за странце у П.С, након чега га је преузео УНХЦР.
Подносилац уставне жалбе је, одговарајући на питања службеног лица, изјавио:
- да се разлози за напуштање Сомалије које је изнео у овом поступку разликују од оних које је навео приликом подношења првог захтева за азил 2008. године, због тога што је „у то време био психички лабилан и утучен и само желео да што пре изађе из Прихватилишта за странце у П.С, па је у том стању изговорио неке нетачне чињенице“;
- да је постао недоступан службеницима Одсека за азил, јер је продао мобилни телефон, а због промењених околности се није јавио, јер му је 7. јануара 2008. године умрла мајка, па је био психички лабилан (истим разлозима подносилац је оправдао своје понашање у поступку пред УНХЦР-ом);
- да ником није пријавио да му је ујак убијен, али да је „Ал Шабаб три месеца након убиства ујака породици послао писмо, у коме се извињавају за трагедију и наводе да је цео догађај био грешка“;
- да његов млађи брат живи у Сомалији, али да га припадници Ал Шабаба „нису дирали, јер су припадници племена Шеншани издејствовали безбедност за њега“;
- да је претходно тражио „азил од српског представништва УНХЦР-а, али да је „случај затворен, јер им се није јављао дуго година“.
Подносилац уставне жалбе је, одговарајући на питања пуномоћника, одговорио:
- да је приликом подношења првог захтева за азил са службеницима Одсека за азил разговарао на српском и енглеском језику и да знање та два језика није равноправно са знањем арапског, јер „арапски познаје далеко боље, будући да је то његов матерњи језик“ (питање: „Како процењује своје знање та два језика и да ли је оно равноправно са знањем арапског?“);
- да је приликом подношења првог захтева за азил на питања одговарао на српском и енглеском језику, „зато што је хтео да што пре изађе из затвора и да није имао намеру да лаже“ (питање: „Да ли сматра да његово непознавање српског и енглеског језика могло допринети да његова изјава приликом подношења првог захтева за азил буде погрешно протумачена?“).
Решењем Министарства унутрашњих послова – Одељење за странце – Одсек за азил број 03/9-26-886/08 од 31. марта 2011. године одбијен је нови захтев подносиоца уставне жалбе за азил у Републици Србији (став 1. диспозитива) и обавезан је подносилац да, уколико нема други основ за боравак, напусти територију Републике Србије, у року од три дана од дана правноснажности решења (став 2. диспозитива). У образложењу овог решења је наведено, поред осталог: да је подносилац 8. октобра 2008. године поднео захтев за азил у Републици Србији; да је у том захтеву навео да је разлог за напуштање Сомалије био страх за сопствени живот, будући да је једном приликом претучен од стране полиције само због тога што је био у друштву са пријатељима који су били познати као противници владајућег режима, да је пребијање било тако тешко, да је морао бити хируршки кастриран и да је разлог због ког не жели да се врати у земљу страх од рата, при чему није навео ниједан конкретан разлог који би се односио на њега; да је у току тог поступка подносилац постао недоступан службеницима Одсека за азил, па је, после више покушаја да се утврди његово боравиште, поступак обустављен закључком од 19. јануара 2009. године; да је десет месеци касније подносилац пронађен у Б. и да је поднео предлог за повраћај у пређашње стање, који је закључком од 6. новембра 2009. године одбачен као неблаговремен и подносиоцу је наложено да напусти територију Републике Србије; да је наведени закључак постао правноснажан 27. новембра 2009. године. Одсек за азил је у образложењу даље навео: да је 11. фебруара 2010. године примио обавештење пуномоћника подносиоца да подносилац поново изражава намеру да тражи азил и предлог да се дозволи подношење новог захтева за азил; да је пуномоћнику одговорено да нема места примени одредбе члана 32. Закона о азилу и да се неће дозволити покретање новог поступка; да су у даљем току поступка донети закључци којима се одбија предлог за подношење новог захтева за азил (31. маја 2010. године) и којим се одбацује нови захтев за азил (2. новембра 2010. године), који су поништени у поступку по жалби подносиоца, након чега је поступљено по налогу другостепеног органа и омогућено подносиоцу да, у присуству пуномоћника и тумача за арапски језик, 9. фебруара 2011. године поднесе нови захтев за азил. Одсек за азил је, разматрајући разлоге због којих се тражи азил, наводе из захтева за азил поднетог 2008. године, као и са усмене расправе, којима се доказује постојање прогона и оправданост страха од истог у будућности, утврдио да су испуњени услови из члана 30. став 1. тачка 2) Закона о азилу, па је донео одлуку као у диспозитиву. Даље је наведено: да је подносилац свој идентитет доказивао потврдом УНХЦР-а о лицу које тражи азил издатом 20. јуна 2008. године; да је та потврда издата само на основу личне изјаве странке, па поступајући орган сумња у веродостојност тако утврђеног идентитета; да нису веродостојни ни наводи подносиоца којима он доказује постојање опасности за сопствени живот у земљи порекла, имајући у виду разлике између захтева поднетих 2008. и 2011. године, у погледу разлога за напуштање Сомалије; да се јаснија слика о целој ствари добија, уколико се узме у обзир поступак који је вођен пред УНХЦР-ом, који је утврдио да подносилац не испуњава услове за стицања статуса избеглице, али му је, с обзиром на ситуацију у Сомалији, пружена привремена заштита; да је, по оцени првостепеног органа, подносилац у време подношења првог захтева српски језик разумео и говорио довољно течно да би се с њим могао обавити краћи разговор на тему околности због којих је био принуђен да напусти земљу порекла; да је енглески језик коришћен у малој мери, углавном ради појашњавања права која подносиоцу стоје на располагању; да је разлика између наведених захтева толика да се то не може објаснити на други начин, осим чињеницом да је подносилац одлучио да четврти пут измени свој исказ; да Ал Шабаб 1999. године није ни постојао, већ се помиње тек 2006. године, па је јасно да је нови захтев поднет са циљем да се одложи/избегне депортација, односно да се на неки начин легализује боравак у Републици Србији, а не због тога што подносилац има оправдан страх од повратка у земљу порекла и да „то што његов рођени брат без проблема живи у Могадишу је само још један доказ у прилог наведеном“. Одсек за азил је, полазећи од тога да су различити, нејасни и контрадикторни искази подносиоца, да су нетачне информације које је давао првостепеном органу током поступка, да идентитет није доказао, итд, оценио да се не може сматрати да је подносилац захтева избеглица, нити лице коме се може доделити субсидијарна заштита у смислу члана 2. Закона о азилу.
Решењем Комисије за азил број Аж-04/10 од 1. јуна 2011. године одбијена је као неоснована жалба коју је подносилац уставне жалбе изјавио против наведеног првостепеног решења, а у образложењу је најпре констатовано да се у жалби наводи: да је првостепени орган био дужан да утврди идентитет подносиоца, кретање и разлоге за тражење азила; да побијано решење није засновано на чињеницама до којих је сам орган дошао, већ на основу чињеница утврђених у поступку који је вођен пред УНХЦР-ом; да подносилац заслужује избегличку заштиту од стране Републике Србије; да није било суштинске супротности између битних навода из подносиочевих захтева за азил, имајући у виду пропуст надлежног органа да му обезбеди преводиоца. Комисија за азил је ове наводе жалбе оценила неоснованим, као и примедбе које се односе на записник са одржане јавне расправе, имајући у виду да је у записнику констатовано да примедаба није било. Такође је оцењено да је нови захтев за азил поднет са циљем да се одложи/избегне депортација, а не због тога што подносилац има оправдан страх од повратка у земљу порекла, што потврђује и чињеница да његов рођени брат „без проблема“ живи у Могадишу. Другостепени орган је истакао да из навода подносиоца „да је приликом подношења првог захтева за азил изговорио неке нетачне чињенице“, произлази да су његови наводи различити, нејасни и контрадикторни, због чега је оцењено да је првостепени орган правилно применио одредбу члана 30. став 1. тачка 2) Закона о азилу.
Оспореном пресудом Управног суда У. 7727/11 од 20. октобра 2011. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе, којом је оспорио законитост наведеног решења Комисије за азил. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде констатовао да се у тужби наводи: да се тужени орган није осврнуо на наводе подносиоца о ситуацији у земљи порекла, већ је само констатовао да у време његовог боравка у Сомалији Ал Шабаб није постојао, иако је евидентно да је у Сомалији „неподношљива ситуација врхунац достигла у 2010. години“ и да је више десетина хиљада грађана Сомалије пребегло у суседне земље бежећи од терора; да подносилац заслужује избегличку заштиту од стране Републике Србије, те да су испуњени услови за примену одредбе члана 28. Закона о азилу, због чега је предложено да тај суд уважи тужбу и додели му азил у обиму избегличке заштите. Управни суд је даље навео да из списа предмета и образложења побијаног решења, произлази да је тужени орган правилно поступио када је одбио жалбу подносиоца као неосновану, јер је у испитном поступку по новом захтеву за азил одржана усмена расправа о којој је сачињен записник, након чега је захтев одбијен, применом одредбе члана 30. тач. 1) и 2) Закона о азилу, будући да је подносилац током поступка у знатној мери мењао исказе у погледу разлога напуштања земље порекла. Тај суд је оценио као неосноване наводе тужбе којима је указивано да предметни записник није састављен на начин прописан одредбама Закона о општем управном поступку. По оцени Управног суда, у конкретном случају су се стекли услови за одлучивање о законитости оспореног решења без одржавања усмене расправе, имајући притом у виду да је предмет спора такве природе да не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања. Одлучујући о предлогу тужиоца да суд реши ову управну ствар тако што ће донети пресуду у спору пуне јурисдикције, доделом азила у обиму избегличке заштите, суд је нашао да овај предлог није основан, с обзиром на то да је побијано решење правилно и на закону засновано, па нису испуњени услови за његово поништење, те нема ни услова да суд реши ову управну ствар применом одредбе члана 43. став 1. Закона о управним споровима.
Дописом од 28. јула 2010. године Центар за заштиту и помоћ тражиоцима азила је обавештен о томе да је подносилац уставне жалбе у Босни и Херцеговини откривен у незаконитом боравку, па је на основу споразума о реадмисији 28. маја 2010. године предат службеницима Управе граничне полиције. Даље је наведено да је подносилац истог дана изведен пред судију за прекршаје, који му је због учињеног прекршаја из члана 65. став 1. Закона о заштити државне границе изрекао казну затвора у трајању од пет дана, коју је издржао у Окружном затвору у Шапцу.
Министарство унутрашњих послова – Управа граничне полиције – Одељење за странце – Одсек за сузбијање илегалних миграција и трговине људима донело је решење број 26-4929/14 од 25. јуна 2014. године о незаконитом боравку подносиоца уставне жалбе, коме је наложено да, у року од 30 дана од дана доношења решења, напусти територију Републике Србије. Решење је донето на основу члана 43. у вези са чланом 42. Закона о странцима и одређено да жалба не задржава извршење решења. У образложењу решења је наведено да је решење Министарства унутрашњих послова – Одељење за странце – Одсек за азил број 03/9-26-886/08 од 31. марта 2011. године постало правноснажно доношењем пресуде Управног суда У. 7727/11 од 20. октобра 2011. године и да од тог датума подносилац незаконито борави на територији Републике Србије.
Поводом представке подносиоца уставне жалбе од 21. јула 2014. године, поднете Европском суду за људска права, тај суд је 25. јула 2014. године доставио Министарству правде – Сектору за заступање пред Европским судом за људска права захтев за привремену меру, у коме се од Републике Србије тражи да подносилац уставне жалбе не буде протеран из земље до даљег обавештења.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији, као и да се поступак за стицање уточишта уређује законом (члан 57. ст. 1. и 2.).
Одредба члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је по својој садржини истоветна одредби члана 32. став 1. Устава Републике Србије, па је Уставни суд постојање повреде права на правично суђење ценио у односу на наведену одредбу Устава.
За одлучивање о овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе закона:
Чланом 2. Закона о азилу („Службени гласник РС“, број 109/07) одређено је значење које имају основни појмови коришћени у овом закону, па се, поред осталог, одређује: да је азил право на боравак и заштиту које има странац коме је на основу одлуке надлежног органа који је одлучивао о његовом захтеву за азил у Републици Србији одобрено уточиште или други облик заштите предвиђен овим законом; да је л ице које тражи азил странац који поднесе захтев за азил на територији Републике Србије о чијем захтеву није донета коначна одлука; да је и збеглица лице које се, због оправданог страха од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, не налази у држави свог порекла и није у могућности или због тог страха не жели да се стави под заштиту те државе, као и лице без држављанства које се налази изван државе свог претходног сталног боравка и које не може или због тог страха не жели да се врати у ту државу; да је у точиште право на боравак и заштиту која се даје избеглици на територији Републике Србије за кога надлежни орган утврди да је његово страховање од прогона у држави порекла основано; да је субсидијарна заштита облик заштите који Република Србија одобрава странцу, који би у случају повратка у државу порекла био изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању, или би његов живот, безбедност или слобода били угрожени насиљем општих размера које је изазвано спољном агресијом или унутрашњим оружаним сукобима или масовним кршењем људских права.
Осталим одредбама овог закона прописано је: да се у погледу основних начела и услова за стицање и разлога за престанак права на азил, основних права и обавеза лица која траже азил, избеглица и лица којима је додељен други облик заштите предвиђен овим законом, као и поступка азила, примењују одредбе овог закона (члан 3. став 1.); да уколико с транац који се налази на територији Републике Србије, не испуњава услове за добијање права на уточиште, по службеној дужности ће се размотрити да ли постоје услови за одобравање субсидијарне заштите (члан 4. став 2.); да ће се л ицу које тражи азил, а не разуме службени језик поступка, обезбедити бесплатне услуге превођења на језик државе порекла, односно на језик који разуме (члан 11. став 1 .); да ће Канцеларија за азил донети решење којим се странцу признаје право на уточиште, односно додељује субсидијарна заштита, када утврди да лице које је поднело захтев за азил испуњава услове за стицање права на уточиште или доделу субсидијарне заштите, ако не постоје разлози за ускраћивање права на уточиште (члан 28. став 1.); да ће Канцеларија за азил донети решење којим се странцу одбија захтев за азил кад утврди да је тај захтев неоснован или да постоје законом прописани разлози за ускраћивање права на азил (члан 29. став 1.); да је з ахтев за азил неоснован кад се утврди да лице које је поднело захтев не испуњава услове за признавање права на уточиште или доделу субсидијарне заштите (члан 30.), а нарочито – кад је захтев за азил заснован на неистинитим разлозима, на лажним подацима, фалсификованим исправама или документима, осим ако за то изнесе оправдане разлоге (тачка 1)) или ако су наводи из захтева за азил, који се односе на чињенице битне за одлуку о азилу, у супротности са наводима датим приликом саслушања лица које тражи азил, или другим доказима изведеним током поступка , односно ако се, насупрот наводима из захтева, током поступка утврди да је захтев за азил поднет са циљем да се одложи депортација, да је лице које тражи азил дошло искључиво из економских разлога и слично (тачка 2)); да ће се поступак за давање азила обуставити по службеној дужности ако лице које тражи азил без оправданог разлога, не обавести Канцеларију за азил о промени адресе боравка у року од три дана од настале промене, или на други начин спречава уручење позива или других писмена (члан 34. став 1. тачка 3)) ; да ће у одлуци о обустави поступка, Канцеларија за азил одредити рок у коме странац који нема други основ за боравак у Републици Србији мора да напусти њену територију, а ако то не учини биће принудно удаљен, у складу са законом којим је уређен боравак странаца (члан 34. став 2.); да је с транац чији је захтев за азил одбијен или одбачен, или је одлучено да се поступак обустави, а који не борави по другом основу у земљи, дужан да напусти Републику Србију у року који је одређен том одлуком (члан 57. став 1.).
Одредбама Закона о странцима („Службени гласник РС“, број 97/08) прописано је: да се незаконитим боравком у Републици Србији, сматра боравак на њеној територији без визе, одобрења боравка или другог законског основа (члан 42. став 1.); да странац, који је благовремено поднео захтев за азил, може остати у Републици Србији до доношења правоснажног решења по том захтеву (члан 42. став 4.); да ће надлежни орган решењем одредити рок у коме је странац који незаконито борави у Републици Србији дужан да напусти њену територију и да жалба против тог решења не одлаже извршење решења (члан 43. ст. 1. и 2.); да странац не сме бити принудно удаљен на територију где му прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи или политичког мишљења, нити на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању (члан 47. ст. 1. и 3.).
Одредбама члана 33. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд решава на основу утврђених чињеница на одржаној усменој јавној расправи (став 1.), да суд решава без одржавања усмене расправе, само ако је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања, или ако странке на то изричито пристану (став 2.), те да је суд обавезан да посебно наведе разлоге због којих није одржао усмену расправу (став 3.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да је Управни суд био дужан да одржи усмену расправу пре доношења оспорене пресуде, „имајући у виду комплексност целог случаја, одсуство преводиоца у поступку одлучивања о првом захтеву за азил и сумњу тог суда у „веродостојност“ његовог исказа, на шта се оба органа управе позивају и на чему у пресудној мери заснивају своје одлуке. Подносилац, такође, истиче да Управни суд није размотрио наводе, као и захтеве његове тужбе да се спор реши у пуној јурисдикцији, те да се подносиоцу „одобри азил у обиму избегличке заштите“, нити се осврнуо на презентоване доказе међународних организација, држава, невладиних организација и медија, који, иако се не односе непосредно на тражиоца азила, представљају доказе које суд мора узети у обзир када одлучује у азилним стварима.
Испитујући ове наводе и разлоге уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд је најпре констатовао да је Управни суд, сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о управним споровима, предмет спора решио без одржавања усмене расправе, оцењујући да је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања.
Уставни суд констатује да се у поступку одлучивања о захтеву за азил у Републици Србији, одржава усмена расправа пред управним органом надлежним за послове азила, на којој се утврђују чињенице од значаја за одлучивање, те да неодржавање усмене расправе пред Управним судом, само по себи, не мора имати за последицу повреду права на правично суђење, посебно уколико образложење пресуде којом се одлучује о законитости спроведеног управног поступка, садржи разлоге за оцену да у конкретном случају није постојала потреба за одржавањем усмене расправе. У погледу навода уставне жалбе да се Управни суд није изјаснио о захтеву подносиоца да одлучи у спору пуне јурисдикције, Уставни суд указује да суд, с агласно одредби члана 43. став 1. Закона о управним споровима, може одлучивати у спору пуне јурисдикције када нађе да оспорени управни акт треба поништити, а природа ствари и утврђено чињенично стање пружају поуздан основ за доношење пресуде. Полазећи од тога да је оспореном пресудом Управног суда одбијена тужба као неоснована, суд се самим доношењем такве пресуде одредио и према наведеном захтеву подносиоца као тужиоца, оцењујући да побијаним управним актом није повређен закон на његову штету.
Уставни суд је констатовао да је првостепени орган о захтеву подносиоца уставне жалбе за азил у Републици Србији одлучио применом одредбе члана 30. тачка 2) Закона о азилу и да је у решењу од 31. марта 2011. године изнео разлоге за оцену да приликом подношења првог захтева за азил 2008. године подносиоцу није било потребно обезбедити превођење на језик државе порекла, сагласно одредби члана 11. став 1. Закона. Првостепени орган је, полазећи од наведеног, а имајући у виду разлике у изнетим разлозима за напуштање земље порекла, које је подносилац навео у захтевима за азил поднетим 2008. и 2011. године, оценио да се ти разлози у толикој мери разликују да указују на то да подносилац нема оправдан страх од повратка у земљу порекла, већ да је нови захтев за азил поднео са циљем да на неки начин легализује свој боравак у Републици Србији. Полазећи од садржине записника са расправе одржане 10. марта 2011. године и образложења првостепеног и другостепеног решења, Уставни суд је оценио да су надлежни управни органи дали уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да подносилац уставне жалбе није био принуђен да напусти земљу порекла, као и да је нови захтев за азил поднео са циљем да избегне или одложи депортацију.
Испитујући наводе уставне жалбе да Управни суд није размотрио презентоване доказе међународних организација, држава, невладиних организација и медија, који потврђују висок степен насиља у земљи порекла подносиоца, Уставни суд је имао у виду обавезу надлежног органа да у поступку одлучивања о захтеву за азил испита постојање могућности за остваривање других облика заштите, у складу са законом. С тим у вези, Уставни суд указује да је субсидијарна заштита облик заштите који Република Србија одобрава странцу, који би у случају повратка у државу порекла био изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању, или би његов живот, безбедност или слобода били угрожени насиљем општих размера које је изазвано спољном агресијом или унутрашњим оружаним сукобима или масовним кршењем људских права (члан 2. Закона) и да је надлежни орган дужан да по службеној дужности размотри да ли постоје услови за одобравање субсидијарне заштите, уколико странац који се налази на територији Републике Србије не испуњава услове за добијање права на уточиште (члан 4. став 2.).
На основу садржине првостепеног решења од 31. марта 2011. године, Уставни суд је утврдио да је тај орган, полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе давао различите, нејасне и контрадикторне исказе, као и нетачне информације током поступка, те да није доказао идентитет, оценио да се не може сматрати да је подносилац избеглица, нити лице коме се може доделити субсидијарна заштита у смислу члана 2. Закона о азилу. Овај суд је даље утврдио да ни у поступку пред другостепеним органом, нити пред Управним судом нису изведени други докази, на основу којих су ти органи оценили да подносилац уставне жалбе не испуњава услове да му се одобри субсидијарна заштита.
По оцени Уставног суда, из наведених одредаба члана 2, члана 4. став 2. и члана 30. став 1. тачка 2.) Закона о азилу, произлази да одлуци о одбијању захтева за азил мора да претходи утврђење да лице које подноси захтев за азил не испуњава услове за признавање права на уточиште или доделу субсидијарне заштите, што даље значи да разлози за одбијање захтева за уточиште, не морају, у сваком појединачном случају, бити довољни и за одбијање пружања субсидијарне заштите. С обзиром на то да се с убсидијарна заштита одобрава странцу, поред осталог, уколико би повратком у државу порекла његов живот, безбедност или слобода били угрожени насиљем општих размера које је изазвано унутрашњим оружаним сукобима, Уставни суд налази да је првостепени орган био дужан да размотри извештаје међународних организација, невладиних организација које се баве заштитом људских права и остале доказе који се односе на актуелну политичко-безбедносну ситуацију у Сомалији, а на основу којих би утврдио да ли су, у конкретном случају, постојали услови за одобравање субсидијарне заштите подносиоцу уставне жалбе.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да у образложењу првостепеног решења нису наведени уставноправно прихватљиви разлози за оцену да подносилац уставне жалбе није лице коме се може доделити субсидијарна заштита у смислу члана 4. став 2. Закона о азилу, као и да пропуст тог органа да, у складу са законом, испита постојање услова за доделу те врсте заштите подносиоцу, није отклоњен у поступку пред другостепеним органом. Имајући у виду да је Управни суд у оспореној пресуди прихватио као правилну оцену другостепеног органа и о овом спорном питању, не дајући за то никакве нове разлоге, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Управног суда подносиоцу повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Стога је овај суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде зајемченог права могу отклонити једино поништавањем пресуде Управног суда У. 7727/11 од 20. октобра 2011. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Комисије за азил број Аж-04/10 од 1. јуна 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року у управном поступку који је пред Министарством унутрашњих послова – Одељење за странце – Одсек за азил вођен у предмету број 03/9-26-886/08, Уставни суд је најпре утврдио да је управни поступак по првом захтеву за азил, поднетом 2008. године, обустављен закључком надлежног органа од 19. јануара 2009. године. Овај суд је даље утврдио да је пуномоћник подносиоца, у току 2010. године најпре доставио надлежном органу „обавештење да подносилац поново изражава намеру да тражи азил“, а потом и „предлог да се дозволи подношење новог захтева за азил“. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се време протекло у одлучивању о наведеним захтевима не може рачунати приликом оцене о повреди означеног уставног права и да је за одлучивање овог суда меродаван период који је започео 9. фебруара 2011. године, подношењем новог захтева подносиоца уставне жалбе за азил у Републици Србији . Имајући у виду да је поступак одлучивања о том захтеву пред управним органима и Управним судом укупно трајао нешто више од осам месеци, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио као очигледно неосновану уставну жалбу у делу изјављеном због повреде означеног уставног права у управном поступку који је окончан оспореном пресудом, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Подносилац уставне жалбе, такође, истиче да му је у оспореном поступку ускраћено право да се његов захтев за азил размотри у суштини и одобри уточиште, као право загарантовано Уставом, сматрајући да докази које је приложио потврђују да у Могадишу (Сомалија) „влада свакодневно насиље широких сразмера, убиства и тортура цивила, спровођење радикалног шеријата од самовољих група, интегралних делова Ал Шабаба и Ал Каиде“.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта повреде права на уточиште зајемченог чланом 57. Устава, Суд указује да је у својој Одлуци Уж-1286/2012 од 29. марта 2012. године („Службени гласник РС“, број 42/12) констатовао да је Законом о азилу не само доследно спроведено начело забране протеривања или враћања утврђено Уставом Републике Србије и Женевском конвенцијом о статусу избеглица, већ је обезбеђена додатна заштита прописивањем да ниједно лице не сме бити протерано или против његове воље враћено на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнуто мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању (члан 6. став 3.). Уставни суд истиче да је и Законом о странцима прописана забрана принудног удаљења странца на територију где му прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи или политичког мишљења, нити на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнут мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању (члан 47. ст. 1. и 3.).
Уставни суд даље указује да је Европски суд за људска права у пресуди Sufi i Elmi против Уједињеног Краљевства (бр. 8319/07 и 11449/07 од 28. јуна 2011. године) оценио д а је опште насиље у Могадишу у Сомалији таквог нивоа и интензитета, да се може закључити како је сваки повратник изложен стварном ризику злостављања противном члану 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), самим својим присуством у том граду, осим ако није могуће доказати да је подносилац представке довољно добро повезан с моћницима у граду, што ће му омогућити добијање заштите. Наведена оцена Европског суда за људска права могла би да води закључку да је подносиоцу уставне жалбе у оспореном поступку истовремено повређено и право на уточиште, с обзиром на то да је оспорена пресуда Управног суда донета 20. октобра 2011. године.
Уставни суд, међутим, указује да су у пресуди К.А.Б. против Шведске, од 5. септембра 2013. године изражени следећи ставови Европског суда за људска права:
- да, уколико апликант није изручен, или депортован када Европски суд за људска права испитује случај, полазна тачка у времену мора бити од разматрања предмета од стране тог суда (видети пресуду Hаlal против Уједињеног Краљевства, § 86, напред цитирану);
- да, како су садашњи услови одлучујући, неопходно је узети у обзир информације до којих се дошло након што је коначна одлука донета од стране домаћих власти;
- да је, што се тиче ситуације у Сомалији, у јуну 2011. године утврђено да је насиље у Могадишу било таквог интензитета, да би свако у граду био у стварном ризику од поступања супротно члану 3. Европске конвенције, али да је тај суд сада позван да процени да ли је насиље у Могадишу, у овом тренутку, још увек таквог интензитета;
- да најновије информације указују на то да је безбедносна ситуација у Могадишу побољшана почетком 2012. године и да је општи ниво насиља у граду смањен, као и број цивилних жртава, јер су напади организације Ал-Шабаб усмерени против владе и организација блиских власти;
- да је тај суд свестан да је безбедносна ситуација у Могадишу непредвидива, али, полазећи од наведеног, не налази да је ситуација, у овом тренутку, такве природе да ставља све који су присутни у граду у стварни ризик од поступања супротно члану 3. Европске конвенције и да се стога мора утврдити да ли је лична ситуација подносиоца представке таква да би његов повратак у Сомалију био у супротности са наведеном одредбом Европске конвенције;
- да се тај суд слаже са шведским властима да има недоследности у поднесцима подносиоца и опречних информација, да су његови аргументи нејасни и да не припада ниједној групи која је у опасности да буде на мети Ал-Шабаб, те да није учинио вероватним да би, у случају враћања у Сомалију, био суочен са реалним ризиком да буде убијен или подвргнут злостављању, због чега његова депортација у ту земљу не би представљала повреду члана 2. или члана 3. Европске конвенције.
Уставни суд констатује да је решењем Министарства унутрашњих послова – Управа граничне полиције – Одељење за странце – Одсек за сузбијање илегалних миграција и трговине људима број 26-4929/14 од 25. јуна 2014. године утврђено да подносилац уставне жалбе као странац незаконито борави на територији Републике Србије, због чега му је наложено да исту напусти, у року од 30 дана од дана доношења решења. Уставни суд даље констатује да је Европски суд за људска права 24. јула 2014. године доставио надлежном органу захтев за привремену меру, у коме се од Републике Србије тражи да подносилац уставне жалбе не буде протеран из земље до даљег обавештења. Полазећи од тога да подносилац уставне жалбе до доношења ове одлуке није напустио територију Републике Србије, Уставни суд оцењује да би, применом наведеног становишта Европског суда за људска права, након поништавања пресуде Управног суда У. 7727/11 од 20. октобра 2011. године, у поновном поступку требало имати у виду садашњу ситуацију у Сомалији, приликом оцењивања услова за доделу субсидијарне заштите подносиоцу.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да је преурањена уставна жалба у делу изјављеном због повреде права на уточиште из члана 57. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу и у овом делу , јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући такође као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Уставни суд је, сагласно одредбама члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одбацио предлог за одлагање извршења решења Министарства унутрашњих послова – Одељења за странце – Одсек за азил број 03/9-26-886/08 од 31. марта 2011. године. Уставни суд најпре констатује да се у поступку по уставној жалби може, до доношења одлуке о уставној жалби, одложити извршење само оног појединачног акта или радње против којих је изјављена уставна жалба. Овај суд даље констатује да наведено решење није оспорено уставном жалбом и да је, у суштини, извршено доношењем решења Министарства унутрашњих послова – Управа граничне полиције – Одељење за странце – Одсек за сузбијање илегалних миграција и трговине људима број 26-4929/14 од 25. јуна 2014. године, које није оспорено у поступку пред Уставним судом. Међутим, имајући у виду наведени захтев Европског суда за људска права , као и чињеницу да је поништавањем пресуде Управног суда У. 7727/11 од 20. октобра 2011. године отпао правни основ за доношење решења о незаконитом боравку подносиоца уставне жалбе на територији Републике Србије, јер о његовом захтеву за азил није правноснажно решено, Уставни суд оцењује да је тиме подносилац уставне жалбе заштићен од предузимања мера надлежних органа у извршењу решења од 25. јуна 2014. године.
10. Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
11. На основу изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тач. 3) и 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.