Преглед документа Уж-3201/2015

Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби П. т. д. „Ж.“ ДOO Б, са седиштем у Београду, на основу члана 167.  став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. априла 2019. године, донео

 

 

O Д Л У К У

 

                        1. Одбија се као неоснована уставна жалба П. т. д. „Ж.“ ДОО Б. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 614/15 од 20. фебруара 2015. године.

                        2. Одбацује се предлог П. т. д. „Ж.“ ДОО Б. за одлагање „сваке исплате по судском поравнању Р. 353/13, које је сачињено дана 8. јула 2013. године пред Привредним судом у Београду, између подносиоца уставне жалбе и Х. 'Ж. АД З. и 'С.' ДОО Н. Б.“.

 

О б р а з л о ж е њ е

                        1. П. т. д. „Ж.“ ДОО Б, са седиштем у Београду, поднело је Уставном суду, 13. маја 2015. године, преко пуномоћника Љ. Б. Р, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и 58. Устава Републике Србије.

                        Подносилац уставне жалбе наводи: да је Уставни суд Одлуком Уж-6372/2011 од 11. јуна 2014. године усвојио уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1892/10 од 31. августа 2011. године и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, а последично и право на имовину, која су права зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава, те је поништио наведену другостепену пресуду; да Апелациони суд у поновном парничном поступку није поступио у складу са налозима Уставног суда, те да је донео скоро истоветну пресуду; да је другостепени суд оспореном пресудом пропустио да оцени све релевантне наводе из жалбе изјављене против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. 3213/08 од 16. марта 2009. године и да о њима изнесе свој став; да је, у конкретном случају, примена материјалног права била очигледно произвољна и арбитрерна на штету подносиоца, будући да је одредбом члана 95. Закона о пољопривредном земљишту („Службени гласник РС“, број 62/06), који је ступио на снагу 27. јула 2006. године, прописано да ступањем тог закона на снагу престају да важе одредбе чл. 2, 4. и 5, члана 6. ст. 1, 4. и 5. и чл. 7, 9, 10. и 12. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине („Службени гласник РС“, бр. 49/92 и 54/96). Полазећи од наведеног, подносилац сматра да су му повређена означена права, те предлаже да се поништи оспорена другостепена пресуда, као и да се одложи извршење – „сваке исплате по судском поравнању Р. 353/13, које је сачињено дана 8. јула 2013. године пред Привредним судом у Београду, између подносиоца уставне жалбе и Х. 'Ж.. ' АД З, с једне стране, и 'С.' ДОО Н. Б, с друге стране, до доношења одлуке Уставног суда по овој уставној жалби“.

                        2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

                        Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.

                        У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

                        3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у уставну жалбу и документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:

                        3.1 Република Србија је као тужилац Четвртом општинском суду у Београду поднела тужбу против тужених П. и. к. „З.“ из З. и П. т. д. „Ж.“ ДОО из Б, ради утврђења.

                        Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 3213/08 од 16. марта 2009. године, у ставу првом изреке, усвојен је у целини тужбени захтев тужиоца Републике Србије па је утврђено према туженом П. и. к. „З. “ из Земуна (у даљем тексту: првотужени), да је тужилац власник на 184551/454716 делова непокретности – њиве, укупне површине од 45 хектара 47 ари и 16 м2 која се налази на катастарској парцели …/1 уписана у ЗКУЛ 2041, КО Земун IV, што је првотужени био дужан признати и трпети; ставом другим изреке усвојен у целини тужбени захтев тужиоца, па је утврђено према туженом П. т. д. „Ж.“ ДОО из Б. (у даљем тексту: друготужени), овде подносилац уставне жалбе, да је тужилац власник парцеле на 266265/454716 делова непокретности – њиве укупне површине 45 хектара, 47 ари и 16 м2, која се налази на катастарској парцели број …/1 уписана у ЗКУЛ 2041, КО Земун IV, (у даљем тексту: предметна парцела) што би друготужени био дужан признати и трпети; у ставу трећем изреке тужени су обавезани да тужиоцу солидарно надокнаде трошкове парничног поступка; у ставу четвртом изреке усвојен је у целину захтев тужиоца за одређивање привремене мере, па је забрањено туженима отуђење или оптерећење предметне непокретности; у ставу петом изреке је одређено да наведена привремена мера остаје на снази до правноснажног окончања овог поступка, а евентуално изјављена жалба на одлуку о привременој мери не задржава њено извршење; у ставу шестом изреке одбијен је као неоснован противтужбени захтев друготуженог, којим је тражио да се утврди да је власник предметне непокретности, што би тужилац-противтужени био дужан признати и издати противтужиоцу табуларну исправу за упис у земљишне књиге, што ако не учини, да се упис изврши на основу ове пресуде, те да овај суд и Катастар Општине Земун по правноснажности пресуде у односу на друготуженог изврши упис права својине на предметној парцели, тако што ће у целини брисати речи „друштвена својина“, као и да друготуженом надокнади трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је наведено; да  је уговором о преносу права на земљишту закљученом између првотуженог, као продавца и друготуженог, као купца, продавац пренео на купца, а купац прихватио пренос права коришћења, управљања и располагања, поред осталог, и предметне парцеле, те да је продавац сагласан да купац може на основу овог уговора у земљишним и катастарским књигама код надлежног органа укњижити права која је он сам имао у тренутку склапања уговора, а то је право коришћења, управљања и располагања; да је уговор оверен код Општинског суда у Старој Пазови Ов.број 7460/03 дана 18. децембра 2003. године; да је из потврде Републичког геодетског завода - Центар за катастар непокретности Београд - Служба за катастар непокретности Земун од 24. новембра 2003. године, поред осталог, утврђено да је провером података о пољопривредном земљишту унетих у обрасце П1 и Е1, као и приложеном документациом  о правном основу коришћења, укупна површина земљишта коју користи првотужени 4012,80,80 хектара и налази се у катастарским општинама Земун Поље, Земун, Батајница, Бежанија, Угриновци, Добановци и Сурчин, те да укупна површина пољопривредног земљишта у државној својини коју користи првотужени износи 1.719,4864 хектара, а укупна површина коју користи првотужени у друштвеној својини стеченог теретним правним послом износи 2333,4191 хектара, а сада користи 2293,3216 хектара и да површина земљишта у државној својини одговара стању на дан ступања на снагу Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине, те да је наведеним пописом обухваћено сво пољопривредно земљиште које користи првотужени на територији општине Нови Београд и Земун по стању у катастру; да је решењем Четвртог општинског суда у Београду Дн. 1048/04 од 14. јуна 2004. године дозвољен отпис непокретности друштвене својине носиоца права располагања и коришћења првотуженог, и то предметне парцеле и упис те парцеле у нови ЗКУЛ број са преносом друштвене својине, уз укњижбу права располагања и коришћења у корист друготуженог, те да је извршена укњижба права коришћења друштвене својине на делу предметне непокретности у корист друготуженог; да је решењем Четвртог општинског суда у Београду Дн. број 4663/06 од 5. марта 2007. године одбијен предлог Републике Србије којим је тражила промену својинскоправног режима на непокретностима друштвене својине носиоца права коришћења и располагања првотуженог на територијама општина Земун и Нови Београд по стању у катастру и потврди Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде од 28. августа 2006. године и поседовним листовима Републичког геодетског завода - Центра за катастар непокретности Београд, са образложењем да су наведене парцеле на којима првотужени има право коришћења и располагања, већ укњижене као друштвена својина, па у том смислу предлагач не може да тражи земљишнокњижни упис, већ може да покрене брисовну тужбу; да је правноснажним решењем Четвртог општинског суда у Београду Дн. број 6864/07 од 8. априла 2008. године дозвољена укњижба брисања укњижбе друштвене својине уписане под Б1 у власничком листу, а који упис се односи на предметну парцелу, затим је дозвољена промена уписа укњиженог права коришћења на непокретностима друштвене својине носиоца права коришћења и располагања првотуженог, тако да наведена укњижба убудуће гласи као укњижба права својине на непокретностима друштвене својине носиоца права коришћења и располагања првотуженог, и то на предметној парцели, у корист друготуженог; да је дописом Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде од 3. јула 2008. године упућеном Републичком јавном правобранилаштву, потврђено да је то министарство 28. августа 2006. године издало потврду којом се потврђује да је земљиште које користи првотужени разграничено на државно и друштвено и да је предметна катастарска парцела уписана код Републичког геодетског завода - Службе за катастар непокретности Земун у поседовни лист као својина Републике Србије; да је оценом утврђеног чињеничног стања,  првостепени суд нашао да тужени нису доставили доказе да је првотужени (или његови правни претходници) било каквим правним послом – макар и бестеретним стекао предметну парцелу, те да је стога предметна парцела у државној својини, сагласно одредбама члана 151а Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, члана 1. став 2. Закона о средствима у својини Републике Србије, а у вези члана 1. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине; да је првостепени суд ценио и чињеницу да је предметна парцела пре извршене купопродаје од стране тужених код тога суда у земљишнокњижном одељењу била евидентирана као „друштвена својина“, па налази да наведено није од утицаја на другачију одлуку суда, имајући у виду да тужени нису доставили доказе – исправу којом би доказали, да првотужени, односно његови правни претходници имају подобан основ за стицање права на предметној парцели; да  нису од значаја ни чињенице да је решењем од 14. јуна 2004. године извршен отпис непокретности друштвене својине са преносом права у корист уписаног дотадашњег корисника на новог корисника (друготуженог), односно да је решењем од 8. априла 2008. године дозвољена укњижба брисања укњижбе друштвене својине на предметној парцели, те промена уписаног укњиженог права коришћења на непокретностима друштвене својине на овде друготуженог; да није од значаја ни чињеница да је решењем од 5. марта 2007. године одбијен предлог Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде за укњижбу – промену својинскоправног режима на непокретностима друштвене својине носиоца права коришћења, и то на катастарским општинама наведеним у том решењу (на које се, поред осталих, односи и предметна парцела); да је суд ценио наводе друготуженог у којима истиче да тужилац нема правни интерес за подношење овакве тужбе, будући да тужбеним захтевом није тражио брисање укњижбе права својине друготуженог на предметној непокретности, па налази да овакви наводи пуномоћника друготуженог нису основани; да је прва укњижба у земљишним књигама у корист друготуженог извршена по решењу од 14. јуна 2004. године, а подношењем тужбе томе суду 18. јула 2008. године очигледно је да су протекли рокови за такозвану „брисовну тужбу“ од три године, предвиђену Законом о земљишним књигама, што ни заступник тужиоца у својим поднесцима не спори, тако да је једино правно средство који може на посредан начин да измени земљишнокњижно стање, тужба за утврђење према  туженима, а што је заступник тужиоца управо и учинио подношењем овако опредељеног тужбеног захтева; да је првостепени суд оценио да је првотужени недозвољено располагао предметном непокретношћу на којој није имао право располагања, имајући у виду да је са друготуженим закључио уговор о преносу права на земљишту – предметној парцели 13. децембра 2003. године, дакле после доношења Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине (1992. године), што даље значи да је предметни уговор ништав, у смислу члана 103. Закона о облигационим односима; да је суд ценио наводе пуномоћника друготуженог у коме истиче савесност друготуженог приликом прибављања предметне непокретности, па налази да се овакви наводи пуномоћника не могу прихватити, из простог разлога што друготужени није доказао да је пре закључења правног посла са првотуженим (иако је у том тренутку већ важио Закон о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине) код земљишнокњижног суда извршио увид у збирку исправа, што би могао бити један од елемената за оцену његове савесности приликом закључивања предметног правног посла са првотуженим; да када би друготужени и био савестан купац, иста чињеница није од утицаја на другачију одлуку суда у овој правној ствари, јер првотужени предметним уговором није могао пренети више права на стицаоца него што га он сам има; да је првостепени суд оценио да чињеница да је друготужени платио порез на промет непокретности код једног од органа тужиоца не значи да је тужилац тиме признао пуноважност предметног уговора о купопродаји; да је противтужбени захтев друготуженог одбијен као неоснован, с обзиром на то да су тужбени и противтужбени захтев у конексном односу; да је одлучујући о предложеној привременој мери тужиоца првостепени суд нашао да је иста основана, будући да је тужилац, у смислу члана 302. Закона о извршном поступку, учинио вероватним постојање свога потраживања, и опасност, да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежати уколико друготужени или првотужени отуђе или оптерете предметну непокретност која је предмет овог спора.

                        Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1892/10 од 31. августа 2011. године одбијене су као неосноване жалбе тужених и потврђена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П. 3213/08 од 16. марта 2009. године. У образложењу ове пресуде је наведено да је, полазећи од утврђеног чињеничног стања и одредаба чл. 1, 2, 9. и 11. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине („Службени гласник PC“, број 49/92), затим члана 12. Закона о средствима у својини Републике Србије („Службени гласник PC“, број 53/95), са пратећим изменама, и члана 151а Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Службени гласник PC“, број 83/92), са пратећим изменама, другостепени суд закључио да је првостепени суд правилно поступио када је одлучио као у изреци ожалбене пресуде. Наиме, тужени нису суду доставили било какве доказе да су првотужени или његови правни претходници било каквим правним послом, макар и бестеретним, стекли предметну парцелу, те је правилан закључак првостепеног суда да је предметна парцела у државној својини, сагласно члану 151а Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, члану 1. став 2. Закона о средствима у својини Републике Србије, a у вези члана 1. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине, те да је стога првотужени недозвољено располагао предметном непокретношћу на којој није имао права располагања, будући да је са друготуженим закључио уговор о преносу права на земљишту – предметној катастарској парацели 13. децембра 2003. године, дакле после доношења Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине. Правилна је и одлука о противтужбеном захтеву друготуженог, с обзиром на то да су тужбени и противтужбени захтев у конексном односу, те да усвајање тужбеног захтева тужиоца води одбијању противтужбеног захтева друготуженог, а за одлуку у том делу дати су јасни разлози које прихвата и Апелациони суд. Такође је наведено да је правилно поступио првостепени суд када је усвојио предлог за одређивање привремене мере, јер и по налажењу тога суда, донета одлука о привременој мери је у складу са одредбама чл. 299, 300. и 301. Закона о извршном поступку. Указивање у жалби друготуженог да је предметни уговор о преносу права закључен између тужених оверио суд и да је својом овером, пре свега гарантовао да је уговор који је предмет овере законит правни посао, нису основани, јер предмет овере уговора о промету непокретности није овера садржине уговора, већ овера потписа уговорених страна, те да друготужени у жалби понавља наводе који су истицани и током првостепеног поступка, а који су били предмет оцене првостепеног суда.

                        Врховни касациони суд  решењем Рев.1094/12 од 30. новембра 2012. године, ставом првим изреке, није прихватио предлог Апелационог суда у Београду Гж.1892/10 од 3. октобра 2012. године за одлучивање о ревизији туженог „Ж.“ ДОО изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж.1892/10 од 31. августа 2011. године, као изузетно дозвољеној, а ставом другим изреке одбацио је ревизију изјављену против исте пресуде, као недозвољену.

                        3.2 У одговору друготуженог на тужбу је, поред осталог, наведено: да је друготужени предметну некретнину стекао у поступку јавне дражбе, која је расписана уз сагласност Агенције за приватизацију, а на основу стања у земљишним књигама; да је друготужени доставио доказ у виду копије власничког листа за спорну парцелу, са генезом власништва; да су у целом поступку закључивања предметног уговора активно учествовали органи тужиоца, почев од давања сагласности за закључивање уговора, преко овере истог, увођења друготуженог у посед па до наплате пореза; да је суд који је оверио уговор гарантовао да је исти законит правни посао, а то значи да је и предмет уговора дозвољен правни посао, односно да је парцела подобна за стављање у промет; да су тужени предметни уговор предали на сагласност и Јавном правобранилаштву Општине Земун; да активна легитимација тужиоца није утврђена, јер никад није био уписан као власник спорне парцеле; да се повреда земљишно-књижног права доказује брисовном тужбом, а за чије је подношење протекао законски рок. Исте наводе је друготужени истакао и у жалби изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. 3213/08 од 16. марта 2009. године, посебно истичући да је у току поступка првостепени суд пропустио да утврди из којих разлога је спорна парцела, „супротно Закону о средствима у својини Републике Србије“, погрешно уписана као друштвена својина у земљишној књизи, да у току поступка првостепени суд није тражио од тужиоца да достави доказ за тврдњу да је предметна непокретност државна, односно својина Републике Србије, као и да првостепени суд није ценио значај донетих одлука надлежног земљишно-књижног суда који је својим правноснажним решењима спровео пренос права са првотуженог на друготуженог.

                        3.3 Уставни суд je Одлуком Уж-6372/2011 од 11. јуна 2014. године усвојио уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1892/10 од 31. августа 2011. године и утврдио да су подносиоцу повређена права на правично суђење и на имовину, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава, па је поништио наведену другостепену  пресуду и наложио Апелационом суду у Београду да донесе нову одлуку о жалби друготуженог изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. 3213/08 од 16. марта 2009. године. Из образложења ове одлуке произлази да је, оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд  имао у виду, пре свега, следеће околности: (1) да ли је подносилац уставне жалбе био титулар права својине или имовине у смислу члана 58. Устава, (2)  да ли је било мешања државе у мирно уживање имовине, тј. да ли је оспореном другостепеном пресудом одузета имовина, у смислу члана 58. став 2. Устава и (3) да ли је евентуално мешање државе било дозвољено, тј. да ли одузимање било у складу са принципом правне сигурности или законитости. Полазећи од чињеничног стања утврђеног у поступцима који је претходили уставној жалби, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је подносилац уставне жалбе, на начин прописан законом, стекао предметно пољопривредно земљиште, као и да је дошло до мешања државе – Републике Србије у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе. Приликом оцене да ли је одузимање имовине било у складу са законом, у конкретном случају, Уставни суд је пошао од навода подносиоца да оспореном другостепеном пресудом његови жалбени наводи нису образложени, те да му је због тога повређено право на правично суђење, а последично и право на имовину.

                        У том смислу, Уставни суд је, најпре констатовао да из садржине образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је изричито цењен једино жалбени навод који се односио на то да је оверу уговора извршио суд, док се у односу на остале жалбене наводе истиче да су били предмет оцене у првостепеној пресуди и да због тога другостепени суд те наводе није разматрао. Међутим, увидом у првостепену пресуду утврђено је да поступајући судови нису ценили следеће наводе које је подносилац истицао у првостепеном поступку, односно у жалби: да је првостепени суд пропустио да утврди из којих разлога је спорна парцела, „супротно Закону о средствима у својини Републике Србије“, погрешно уписана као друштвена својина у земљишној књизи; да првостепени суд није ценио значај донетих одлука надлежног земљишно-књижног суда који је својим правноснажним решењима спровео пренос права са првотуженог на друготуженог; да у току поступка првостепени суд није тражио од тужиоца да достави доказ за тврдњу да је предметна непокретност државна, односно својина Републике Србије; да је подносилац предметну непокретност стекао у поступку јавне дражбе, која је расписана уз сагласност Агенције за приватизацију, а на основу стања у земљишним књигама; да је друготужени доставио доказ у виду копије власничког листа за спорну парцелу, са генезом власништва; да су тужени предметни уговор предали на сагласност и Јавном правобранилаштву Општине Земун; да активна легитимација тужиоца није утврђена, јер никад није био уписан као власник спорне парцеле; да се првостепеном пресудом „легализује“ принцип да Република Србија извлачи корист из несавесног рада својих органа. Сви наводи подносиоца уставне жалбе, као друготуженог у парничном поступку, који су, пак, цењени у првостепеној пресуди, оцењени су као наводи без значаја на пресуђење. Првостепени суд је своју пресуду засновао на оцени да је првотужени недозвољено располагао предметном непокретношћу на којој није имао права располагања, имајући у виду да је са друготуженим закључио уговор о преносу права на земљишту после доношења Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине, што даље значи да је предметни уговор ништав у смислу члана 103. Закона о облигационим односима, при томе, тужбеним захтевом није тражено утврђење ништавости уговора. Затим је, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореном другостепеном одлуком повређено право на образложену судску одлуку као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, јер нису цењени наводи подносиоца да је савесни стицалац пољопривредног земљишта у чијем промету су активно учествовали органи Републике Србије, а да су ови наводи могли бити од утицаја на другачије решење спорног односа о имовинским правима подносиоца. Повреде ове процесне гаранције права на правично суђење имало је за последицу да је доношењем оспорене другостепене одлуке дошло и до незаконитог мешања државе у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе, будући да је том пресудом утврђено да је власник спорне непокретности Република Србија, а не подносилац уставне жалбе. Стога је подносиоцу повређено и право на имовину из члана 58. Устава.

                        3.4 У поступку поновног одлучивања о жалби подносиоца уставне жалбе, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 614/15 од 20. фебруара 2015. године којом су одбијене као неосноване жалбе тужених и потврђена је ожалбена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П. 3213/08 од 16. марта 2009. године. У образложењу оспорене пресуде је наведено да је, поступајући по налогу Уставног суда, Апелациони суд у Београду, одлучујући о жалбама тужених испитао правилност побијане првостепене пресуде у оквиру овлашћења из одредбе члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник PC“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. Закона о парничном поступку   („Службени гласник PC“, број 72/11), и нашао да изјављене жалбе нису основане. У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредба парничног поступка из члана 361. став 2 тач. 1), 2), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку из 2004. године, на кoje другостепени суд, у смислу члана 372. став 2. истог закона пази по службеној дужности, а због којих би ожалбена пресуда морала укинута. Првостепена пресуда садржи јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама који су сагласни стању у спису и изведеним доказима, па нема недостатака због којих се не би могла испитати. Стога, супротно наводима жалбе, приликом њеног доношења није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) наведеног Закона.

                        По оцени Апелационог суда, из изведених доказа произлази да је Република Србија титулар права својине на делу катастарске парцеле .../1, КО Земун IV, са траженим сувласничким уделима, што су тужени дужни признати и трпети. Ово имајући у виду да П. „З.“ није могао пуноважно да врши промет земљишта уговором који су тужени закључили 13. децембра 2003. године који је за предмет имао пренос права коришћења, управљања и располагања као ужих права изведених из права својине која се за њега везују као акцесорна, пре него што се изврши попис и евидентирање земљишта у друштвеној, односно државној својини, тј. пре него што се изврши разграничење друштвене и државне својине. Стога тужени нису могли стећи право својине на делу предметног пољопривредног земљишта, с обзиром на то да од дана ступања на снагу Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине (29. јула 1992. године) до разграничења за пољопривредно земљиште које је користило Предузеће П. „З.“ (а које суду до закључења главне расправе није доставило доказ да је земљиште стечено теретним правним послом) важи претпоставка да је ово земљиште у државној својини док се супротно не докаже. У прилог оваквом закључку иде чињеница да је 14. јуна 2004. године, извршена укњижба права коришћења на туженог П. т. д. „Ж.“ ДОО, на основу уговора од 13. децембра 2003. године, a укњижба права својине је извршена 8. априла 2008. године, на основу извода о регистрацији привредног субјекта АПР PC од 23. августа 2007. године и члана 3. Закона о изменама и допунама Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине („Службени гласник PC“, број 54/96). Из дописа Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде од 3. јула 2008. године упућеног законском заступнику тужиоца – Републичком јавном правобранилаштву утврђено да је П. „З.“ у складу са Законом о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине и Упутству о начину и поступку утврђивања и евидентирања пољопривредног земљишта у државној и друштвеној својини коју користе правна лица урадило попис и евиденцију пољопривредног земљишта које користи, те је Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде 28. августа 2006. године издало потврду да је земљиште које користи исто правно лице разграничено на државно и друштвено, као и да је катастарска парцела …/1, КО Земун, са правом коришћења П. „З.“, уписана код РГЗ као својина Републике Србије. Осим изложеног, за закључење спорног уговора није прибављена сагласност Министарства надлежног за послове пољопривреде, нити му је земљиште претходно понуђено на продају, нити постоји доказ да је суд који је извршио оверу потписа на уговору доставио примерак уговора Републичком правобраниоцу, а што је био дужан да учини у складу са одредбама Закона о промету непокретности („Службени гласник PC“,  бр. 42/98 и 111/09), који је важио у то време, ради заштите друштвене, односно државне својине и евентуалног подношења тужбе за поништај уговора у прописаним роковима. Неоснован је жалбени навод да суд није могао утврђивати апсолутну ништавост овог правног посла, јер то тужбом није ни тражено, те да другачијем исходу cпopa води чињеница што је правноснажном пресудом Трговински суд одбио као неоснован тужбени захтев П. „З.“ против туженог „Ж.“ за утврђивање ништавости предметног уговора закљученог између њих. Ово из разлога, што суд, у смислу члана 12. ЗПП, има овлашћења да сам реши претходно питање ако одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, о питању о којем још није донео одлуку суд или други надлежни орган, a у тренутку решавања спорног правног односа спису није приложена правноснажна одлука о решењу претходног питања, имајући у виду да првотужени до закључења главне расправе, а ни уз жалбу није доставио пресуду Трговинског суда са клаузулом правноснажности и извршности којом се одбија као неоснован тужбени захтев тужиоца П. „З.“ против туженог П. „Ж.“ ДОО, којим је тражено утврђење ништавости предметног уговора о преносу права коришћења, управљања и располагања закљученог 13. децембра 2003. године, а које утврђење је тражено због тога што се ради о зеленашком уговору, јер уговорена цена није била тржишна. Неоснован је и жалбени навод да је законитост правног посла гарантовао суд који га је и оверио, јер предмет овере уговора о промету непокретности није овера садржине уговора већ овера потписа уговорача. За Апелациони суд су неприхватљиви и жалбени наводи да другачијем одлучивању води чињеница да се тужилац сагласио са прометом, односно да су његови органи учествовали у промету на тај начин што су извршили оверу уговора, што је наплаћен порез на промет апсолутних права и што је тражена сагласност од стране јавног правобраниоца Општине Земун. Ово због тога што о промету није био обавештен Републички јавни правобранилац као законски заступник тужиоца, а само у том случају би се могао извести закључак да је промет обављен уз знање државе. Неоснован је и жалбени навод друготуженог да је приликом закључења предметног уговора био савестан, с обзиром на то да је исти закључен после ступања Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине, па је могао и био дужан знати да не може закључити пуноважан уговор о промету пољопривредног земљишта пре извршеног разграничења друштвене и државне својине. Жалбено истицање да другачијем исходу спора води чињеница што тужилац није поднео брисовну тужбу у прописаном року је неосновано, имајући у виду садржину тражене правне заштите у овој парници из које произлази да тужилац тражи утврђење права својине, које право не застарева, а фикција апсолутне тачности земљишних књига отклања само формалне недостатке уписа, тако да није нарушен принцип поуздања у земљишне књиге у овој правној ситуацији. Супротно наводима жалбе, активна легитимација тужиоца у овом спору није доведена у питање, будући да је тужилац стекао право својине на основу самог закона, а легитимација произилази из чињенице да је део спорног пољопривредног земљишта био у друштвеној својини у време закључења спорног уговора, а што произилази и из копије власничког листа са генезом власништва за катастарску парцелу број .../1. Другачијем исходу спора не води ни жалбени навод да тужилац није доказао да је непокретност стечена на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, јер се у предлогу за разграничење друштвене и државне својине упућеног Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде наводи да се ради о катастарској општини у национализованом подручју, а тужени П. „З.“ до закључења главне расправе није доставио доказ о правном послу на основу којег је стекао право коришћења, управљања и располагања, већ о томе постоји различити подаци у П-1 и E-l обрасцима приликом пописа и евиденција пољопривредног земљишта урађеног у складу са Законом о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине и Упутством о начину и проступку утврђивања и евидентирања пољопривредног земљишта у државној и друштвеној својини, због чега је и Министарство пољопривреде и водопривреде тражило од катастра поновно усклађивање и проверу. Нови докази приложени уз жалбу од стране туженог П. „З.“ – решење НО Општине Земун од 12. марта 1963. године, као основ за упис првотуженог као власника овог земљишта, није узето у разматрање имајући у виду да се у смислу члана 359. став 1. ЗПП у жалби не могу износити и нове чињенице, нити предлагати нови докази за које жалилац није учинио вероватним да их без своје кривице није могао предложити до закључења главне расправе, a у овом случају жалилац није учинио вероватним да их без своје кривице није могао предложити до закључења главне расправе. He може се прихватити ни жалбени навод да првостепени суд није на поуздан начин утврдио статус предметног земљишта, имајући у виду да статус овог земљишта током поступка није био споран, према култури je у земљишној књизи означено као „њива“ а из изјаве туженог П. „З. “ од 5. новембра 2003. године дате Агенцији за приватизацију, произлази да предузеће не поседује процењену вредност имовине и капитала, али из спецификације објекта произлази да се ради о пољопривредној делатности (зграда – млекара, фарма крава, магацин и сл.). Имајући у виду да се у изреци пресуде наведени идентификациони подаци непокретности без земљишнокњижне евиденције, нису од правног значаја жалбени наводи којима се указује на то да је суд пропустио да утврди која својинска евиденција је установљена, односно да за КО Земун IV није усвојен катастар већ важи земљишна књига. Другостепени суд је ценио и чињеницу да је министарство надлежно за послове пољопривреде требало најкасније до 31. децембра 1997. године да изврши попис пољопривредног земљишта које је уписано као земљиште у друштвеној својини, да провери све јавне евиденције и да у јавним евиденцијама до наведеног датума пропрати да ли је извршен упис и разграничења права својине између државне и друштвене својине и да у вези са тим изврши одговарајуће промене у земљишним, односно другим јавним књигама о евиденцији непокретности, као и чињеницу да су Законом о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине ову обавезу имала и предузећа која користе то земљиште, али налази да пропуштање овог рока није могао водити губитку права својине на овом земљишту које је и по протеку наведеног рока могло бити стечено извршеним разграничењем у складу са законом, a тужилац је доставио доказ о томе да је разграничење на предметној непокретности извршено у корист државне својине, а П. „З.“ као правно лице које је користило то земљиште до закључења главне расправе није доставило доказ – исправу којом доказује основ за стицања права својине на истом земљишту. Имајући у виду изложено правно становиште и члан 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, другостепени суд налази да је мешање државе у мирно уживање имовине друготуженог законито и да тежи легитимном циљу у јавном интересу, а под условима предвиђеним законом. Ни осталим наводима жалбе не доводи се у сумњу правилност одлучивања првостепеног суда. Правилна је и одлука суда о одбијању противтужбеног захтева друготуженог, будући да се тужбени и противтужбени захтев налазе у односу везаности одлучивања, односно конексном односу, те да усвајање тужбеног захтева води одбијању противтужбеног захтева. Правилно је поступио првостепени суд и када је усвојио предлог за одређивање привремене мере, јер је и по налажењу другостепеног суда, донета одлука о привременој мери у складу са одредбама чл. 299, 300. и 301. Закона о извршном поступку. Ни осталим наводима жалбе не доводи се у сумњу правилност одлучивања првостепеног суда.

                        4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује, је утврђено: да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.).

                        Законом о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине („Службени гласник РС”, бр. 49/92  и 54/96), који је ступио на снагу 29. јула 1992. године, било је прописано: да пољопривредно земљиште у друштвеној својини које је правно лице стекло по основу Закона о аграрној реформи и прописима о национализацији пољопривредног земљишта у државној је својини, као и да пољопривредно земљиште у друштвеној својини које је правно лице стекло на основу правног посла, као средство за производњу, друштвени је капитал тог предузећа (члан 1.); да пољопривредно земљиште у друштвеној својини користи предузеће, земљорадничка задруга или друго правно лице (у даљем тексту: предузеће) које је имало право коришћења и располагања тим земљиштем на дан ступања на снагу овог закона, да пољопривредним земљиштем из става 1. овог члана располаже и управља држава преко Републичког фонда за заштиту, коришћење, унапређивање и уређење пољопривредног земљишта (у даљем тексту: Фонд) (члан 2.); да ће министарство надлежно за послове пољопривреде и предузећа која користе пољопривредно земљиште из члана 1. овог закона, извршити попис тог земљишта и одговарајуће промене у земљишним, односно другим јавним књигама о евиденцији непокретности најкасније до 31. децембра 1997. године, као и да ће начин и поступак утврђивања и евидентирања пољопривредног земљишта одредити министарство за послове пољопривреде (члан 3.); да се делови пољопривредног земљишта у државној својини на којима се не може организовати производња, могу отуђити или заменити по тржишним условима за друго земљиште, уз претходно прибављену сагласност министарства надлежног за послове пољопривреде, као и да уговор о продаји, односно замени пољопривредног земљишта, закључује министарство надлежно за послове пољопривреде (члан 6. ст. 1. и 2.).

                        Одредбом члана 95. Закона о пољопривредном земљишту („Службени гласник РС“, број 62/06), који је ступио на снагу 27. јула 2006. године, прописано је да ступањем тог закона на снагу престају да важе одредбе чл. 2, 4. и 5, члана 6. ст. 1, 4. и 5. и чл. 7, 9, 10. и 12. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине („Службени гласник РС“, бр. 49/92 и 54/96).

                        Упутством о начину и поступку утврђивања и евидентирања пољопривредног земљишта у државној и друштвеној својини које користе правна лица („Службени гласник РС“, број 21/94) предвиђено је, поред осталог: да предузећа, земљорадничке задруге или друга правна лица која користе пољопривредно земљиште у друштвеној или државној својини врше попис тог земљишта (тачка 1.); да се попис земљишта врши на обрасцу П-1, у који се уносе подаци о катастарским парцелама које предузеће фактички користи (тачка 2.); да ако је на подручју катастарске општине на коме се налази пољопривредно земљиште које користи предузеће извршена комасација или арондација, или су се на земљишту изградиле зграде и други објекти, предузеће прибавља податке и саставља списак катастарских парцела са стањем пре комасације или арондације, односно изградње зграда и других објеката (тачка 3.); да за сваку парцелу из пописа предузеће прибавља препис (копију) документације „по коме је стекло“ правни основ коришћења земљишта и прилаже је уз пописну документацију у облику елабората (тачка 4.); да податке из обрасца П-1 са приложеном документацијом предузеће уз пријаву доставља Републичком геодетском заводу – организационој јединици у општини у циљу утврђивања нових катастарских парцела и извршења одговарајућих промена у катастру непокретности (тачка 5.); да ће Републички геодетски завод – организациона јединица у општини по службеној дужности извршити проверу података о чињеницама наведеним у обрасцу П-1 од стране предузећа и узети у поступак провођење насталих промена на непокретностима (тачка 6.). 

                        Законом о промету непокретности („Службени гласник РС“, бр. 42/98 и 111/09) је прописано: да је промет непокретности слободан, ако законом није друкчије одређено, као и да непокретности, у смислу овог закона, јесу земљиште (пољопривредно, грађевинско, шуме и шумско земљиште), зграде (пословне, стамбене, стамбено-пословне, економске и др.), посебни делови зграда (станови, пословне просторије, гараже и гаражна места) и други грађевински објекти (у даљем тексту: непокретности) (члан 1.); да  промет непокретности, у смислу овог закона, јесте располагање непокретностима правним послом, и то пренос права својине на непокретности са једног на друго лице, уз накнаду или без накнаде, пренос права коришћења на непокретности у државној својини са једног на другог носиоца права коришћења на непокретности у државној својини, као пренос права у погледу располагања непокретности у друштвеној својини са једног на другог носиоца права на непокретности у друштвеној својини (члан 2.).  Одредбама тог Закона  које су важиле у време закључења уговора од 13. децембра 2003. године, било је прописано: да се уговор о промету непокретности закључује у писаној форми, а потписи уговарача оверавају се од стране суда (члан 4. став 1.); да ће се уговор на основу кога правно лице отуђује непокретност из државне или друштвене својине, односно прибавља непокретности у државну или друштвену својину, поништити уколико је уговорена цена у несразмери са прометном вредношћу непокретности у време закључења уговора, на штету државне, односно друштвене својине (члан 13. став 1.); да је суд који врши оверу потписа на уговору из члана 13. овог закона дужан да примерак тог уговора достави републичком јавном правобраниоцу, у року од 15 дана од дана извршене овере, да ако нађе да је уговор о промету непокретности закључен супротно условима прописаним у члану 13. овог закона, републички јавни правобранилац поднеће тужбу за поништај уговора, у року од шест месеци од дана пријема уговора, а најдоцније у року од три године од дана овере (члан 17. ст. 1. и 2.).

                        Законом о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Службени гласник РС“, бр. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 и 101/05) било је прописано: да се у катастар непокретности уписују подаци о непокретностима и правима на њима, утврђени у складу са законом (члан 4. став 2.); да се права на непокретности стичу, преносе, ограничавају и престају уписом у катастар непокретности, те да право на непокретности настало уписом у катастар непокретности из става 1. овог члана има правно дејство према трећим лицима од дана уписа (члан 5. ст. 1. и 3.); да се подаци о непокретности и правима на њима уписани у складу са одредбама члана 5. овог закона сматрају тачним и трећа лица не могу трпети штетне последице у промету непокретности и другим односима у којима се ови подаци користе (члан 6.); да се упис права на непокретностима из члана 58а овог закона врши по самом закону, на основу правноснажне одлуке надлежног органа, на основу исправе о правном послу сачињене у складу са законом, на основу споразума о накнади за експроприсану непокретност и на основу другог акта о конституисању права на непокретностима, у складу са законом (члан 58в); да у катастарској општини за коју је израђен катастар непокретности у складу са одредбама овог закона, даном почетка његове примене, престају да важе земљишне књиге, књиге тапија и катастар земљишта, да у случају кад је катастар непокретности, у складу са овим законом, израђен за део катастарске општине, од дана почетка примене новог катастарског операта неће се користити подаци из земљишне књиге о правима на непокретностима (члан 151. ст. 1. и 2.); да ће се као непокретност у државној својини уписати, на основу члана 1. став 1. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине („Службени гласник РС“, број 49/92) и пољопривредно земљиште за које правно лице које користи то земљиште не поднесе исправу којом доказује основ за стицање права на земљишту, те да ће се случају да упис непокретности у државној својини није извршен у складу са одредбама Закона о средствима у својини Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96 и 32/97), упис у катастар земљишта извршити  по службеној дужности (члан 151а).

                        Одредбом члана 33. Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) је прописано да се на основу правног посла право својине на непокретност стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом.

                        Законом о средствима у својини Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96 и 32/97) било је прописано да се права на непокретностима у државној својини уписују у јавну књигу у евиденцију непокретности и правима на њима у складу са законом (члан 12.).

                        Одредбом члана 398а став 1. Закона о предузећима („Службени лист СРЈ“, бр. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 и 36/02) било је прописано да предузеће које послује већинским друштвеним капиталом не може, без претходне сагласности агенције републике чланице надлежне за послове приватизације доносити одлуке о: смањењу или повећању капитала; реорганизацији или реструктуирању; инвестиционом улагању; продаји дела имовине; оптерећивању имовине; залагањем ствари или успостављањем хипотеке; дугорочном закупу; поравнању са повериоцима; узимању или одобравању кредита или издавању гаранција, ван тока редовног пословања.

                        Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) било је прописано: да доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке, да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 220.); да ће у образложењу пресуде суд изложити захтеве странака и њихове наводе о чињеницама на којима се ти захтеви заснивају, доказе, као и прописе на којима је суд засновао пресуду, ако законом није друкчије одређено (члан 342. став 4.); да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако пресуда има недостатака због којих се не може испитати, а нарочито ако је изрека пресуде неразумљива, ако противречи сама себи или разлозима пресуде, или ако пресуда нема уопште разлога или у њој нису наведени разлози о битним чињеницама, или су ти разлози нејасни или противречни, или ако у битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или, записника или изведеним доказима (члан 361. став 2. тачка 12)).

                        5. Полазећи од тога да се тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење заснивају, поред осталог, и на наводима о произвољној и арбитрерној примени материјалног права у оспореној пресуди Апелационог суда у Београду, Уставни суд, пре свега, указује да није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови тумачили и применили позитивноправне прописе, осим у случајевима у којима су њихове одлуке повредиле уставна права, јер је примена закона била произвољна или дискриминаторска, као и уколико је дошло до повреде одређених процесних права странака (на приступ суду, на образложену одлуку и др.).

                        Уставни суд даље наглашава да је императивним одредбама члана 171. Устава утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Уставни суд може одредити начин извршења своје одлуке, као и да је одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. С тим у вези, Суд даље указује да је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд овлашћен да у поступку по уставној жалби, као начин отклањања штетних последица, поништи судску одлуку (пресуду или решење) којом је повређено право на правично суђење подносиоца и одреди доношење нове одлуке од стране надлежног суда. Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде права на правично суђење поништена одлука Апелационог суда и одређено доношење нове одлуке, извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове одлуке од стране надлежног суда, већ и поступање и одлучивање тог суда у складу са оценама и ставовима изнетим у Одлуци Уставног суда која се извршава (видети Одлуку Уж-224/2013 од 6. јуна 2013. године).

                        Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд напомиње да је Апелациони суд у Београду, поступајући по Одлуци Уставног суда Уж-6372/2011 од 11. јуна 2014. године, донео оспорену пресуду Гж. 614/15 од 20. фебруара 2015. године, те да је поново одбио као неоснованe жалбe тужених. Уставни суд је, имајући у виду чињенични основ утврђен у оспореном поступку, као и релевантне прописе за решење спорног односа, утврдио да je Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди дао јасне, прецизне и довољне закључке за оцену да je основан тужбени тужиоца Републике Србије којим је тражио да се, између осталих,  према туженом – подносиоцу уставне жалбе утврди да је власник парцеле на 266265/454716 делова непокретности – њиве укупне површине 45 хектара, 47 ари и 16 м2, која се налази на катастарској парцели број …/1 уписана у ЗКУЛ 2041, КО Земун IV, као и да је неоснован противтужбени захтев подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се утврди да је власник предметне непокретности. Ово стога што је, сагласно одредбама члана 1. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине, након што је извршено разграничење пољопривредног земљишта П. „З.“ у државној и друштвеној својини, спорно пољопривредно земљиште, после успостављања Катастра непокретности за Општину Земун, у складу са законским налозима, уписано код Републичког геодетског завода - Службе за катастар непокретности Земун у поседовни лист као својина Републике Србије, a противтужбени захтев je у конексном односу са тужбеним захтевом. У вези са изнетим, Уставни суд указује да је имао у виду и да је одредбом члана 12. Закона о средствима у својини Републике Србије било прописано да се право на непокретности у државној својини уписује у јавну књигу у евиденцију непокретности у складу са законом, а одредбом члана 151а Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима било је прописано да ће се у катастар земљишта, по службеној дужности, уписати као непокретност у државној својини, на основу члана 1. став 1. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине и пољопривредно земљиште за које правно лице које користи то земљиште не поднесе исправу којом доказује основ за стицање права на земљишту. При томе, утврђени чињенични основ указује да је тужилац доказао да је предметно пољопривредно земљиште стечено на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, (јер се у предлогу за разграничење друштвене и државне својине упућеном Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде наводи да се ради о катастарској општини у национализованом подручју), као и да подносилац уставне жалбе и П. „З.“ до закључења главне расправе нису доставили доказ о правном послу на основу којег су правни претходници или П. „З.“ стекли право коришћења, управљања и располагања спорног пољопривредног земљишта у складу са чланом 1. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине, које је након разграничења постало државна својина. Такође, Уставни суд констатује да је имао у виду и чињеницу да је министарство надлежно за послове пољопривреде требало најкасније до 31. децембра 1997. године да изврши попис пољопривредног земљишта које је уписано као земљиште у друштвеној својини, да провери све јавне евиденције и да у јавним евиденцијама до наведеног датума пропрати да ли је извршен упис и разграничења права својине између државне и друштвене својине и да у вези са тим изврши одговарајуће промене у земљишним, односно другим јавним књигама о евиденцији непокретности, али и чињеницу да су Законом о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине ову обавезу имала и предузећа која користе то земљиште, те да је уставноправно прихватљив закључак другостепеног суда да пропуштање тог рока није могао водити губитку права својине на овом земљишту које је и по протеку истог рока могло бити стечено извршеним разграничењем у складу са законом. С обзиром на то да се оспорена пресуда заснива на аргументованим становиштима у погледу основа тужиоца за стицање права својине на спорном пољопривредном земљишту, самим тим је и уставноправно прихватљива аргументација другостепеног суда везана за постојање активне легитимације тужиоца.

                        Уставни суд указује да у предметној правној ствари нема никаквог утицаја чињеница да у односу на спорни део пољопривредног земљишта између првотуженог, као продавца, и подносиоца уставне жалбе, као купца, био закључен уговор о преносу права коришћења, управљања и располагања на предметном пољопривредном земљишту од 12. децембра 2003. године, као и да је Четврти општински суд у Београду решењем од 14. јуна 2004. године извршио отпис непокретности друштвене својине са преносом права дотадашњег корисника – првотуженог на новог корисника – подносиоца уставне жалбе, те да је извршена укњижба права коришћења те непокретности у корист подносиоца уставне жалбе, односно да је решењем од 8. априла 2008. године дозвољено да се изврши промена уписа извршеног решењем тога суда из 2004. године, тако да се изврши укњижба брисања укњижбе друштвене својине на предметној катастарској парцели, те да укњижба убудуће гласи на укњижбу права својине у корист подносиоца уставне жалбе. Ово из разлога што купац може да стекне право својине на непокретности само ако је продавац био власник те непокретности, и то према општем правилу имовинског права да се ствари које имају власника прибављају у својину правним послом и законитим начином од власника и да нико не може на другога пренети више права него што и сам има, а да је право својине тужиоца установљено самим Законом о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине, који је ступио на снагу пре закључења наведеног уговора од 13. децембра 2003. године.

                        Такође, Уставни суд указује да, у конкретном случају, нису од утицаја наводи уставне жалбе да је донета правноснажна и извршна пресуда Трговинског суда у Београду П. 2579/04 од 15. априла 2005. године којом је одбијен као неоснован тужбени захтев П. „З. “ – тужиоца у том поступку, да се утврди да је наведени уговор од  13. децембра 2003. године ништав, те да се у спорном поступку није могло поновно расправљати о пуноважности тог уговора, управо имајући у виду да се предмет тужбеног захтева у поступку који је окончан оспореном пресудом не односи на утврђење ништавости наведеног уговора, као и због чињенице да та пресуда није била достављена до закључења главног претреса у спорном поступку. Није од утицаја ни чињеница да је одбијен захтев Републике Србије којим је тражила промену својинско-правног режима на предметном земљишту, односно да се на том земљишту држава укњижи као власник и што након тога није поднела брисовну тужбу са захтевом за брисање укњижбе подносиоца уставне жалбе на земљишту у друштвеној својини у земљишним књигама, пропустивши рок од три године да то учини, јер наведено не спречава стварне носиоце права својине на непокретности да остваре заштиту права својине у парничном поступку.

                        Везано за наводе уставне жалбе да је, у конкретном случају, примена материјалног права била очигледно произвољна и арбитрерна на штету подносиоца, будући да је одредбом члана 95. Закона о пољопривредном земљишту („Службени гласник РС“, број 62/06), који је ступио на снагу 27. јула 2006. године, прописано да ступањем тог закона на снагу престају да важе одредбе чл. 2, 4. и 5, члана 6. ст. 1, 4. и 5. и чл. 7, 9, 10. и 12. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине („Службени гласник РС“ , бр. 49/92 и 54/96), Уставни суд понавља да је право својине тужиоца установљено самим Законом о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине, и то на основу одредаба члана 1. тог закона, које нису стављене ван снаге наведеном одредбом члана 95. Закона о пољопривредном земљишту.

                        У погледу навода о повреди права на образложену судску одлуку, Уставни суд указује да се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не сме застати на формалном испитивању да ли су оне поштоване, већ се мора ићи и корак даље, тј. оспорена одлука се мора сагледати и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене, већ су настале кроз праксу Европског суда за људска права, а полазећи од члана 18. став 3. Устава. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (са тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права  у предмету Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно не сме да буде лапидарног карактера (одлуке у предметима: Georgiadis против Грчке, од 29. маја 1997. године, § 43; Higgins и остали против Француске, од 19. фебруара 1998. године, § 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (одлука у предмету: Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године, § 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепених судова.

                        Уставни суд истиче да је приликом оцене да ли образложење одлуке суда правног лека испуњава стандарде права на правично суђење, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Helle против Финске, од 19. децембра 1997. године, § 60.).  С тим у вези, Уставни суд пре свега примећује да је другостепени суд у образложењу своје одлуке, навео да у спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као и да је изрека побијане пресуде јасна и да разлози који су наведени у образложењу првостепене пресуде нису нејасни или противуречни, нити у супротности са изведеним доказима, па их као правилне прихвата и другостепени суд. При томе је суд правног лека навео на основу којих доказа је утврђено чињенично стање у поступку пред првостепеним судом, прихвативши његове закључке проистекле из дате оцене свих изведених доказа. Апелациони суд у Београду је оцењивао жалбене наводе тужених, односно утврђење првостепеног суда да је тужилац Република Србија титулар права својине на делу кат. парцеле  број …/1, КО Земун IV, са траженим сувласничким уделима. У том смислу је оспореном другостепеном пресудом извршена правна оцена жалбених навода који се односе на то: да суд није могао утврђивати апсолутну ништавост уговора о преносу права на земљишту закљученом између првотуженог, као продавца и подносиоца уставне жалбе, као купца; да је правноснажном пресудом Трговински суд у Београду одбио као неоснован тужбени захтев П. „З.“ против подносиоца уставне жалбе, као туженог, за утврђивање ништавости наведеног уговора; да је законитост правног посла гарантовао суд који је оверио поменути уговор; да се тужилац сагласио са прометом, односно да су његови органи учествовали у промету на тај начин што су извршили оверу уговора, што је наплаћен порез на промет апсолутних права и што је тражена сагласност од стране јавног правобраниоца Општине Земун; да је подносилац уставне жалбе приликом закључења предметног уговора био савестан; да тужилац није активно легитимисан; да тужилац није поднео брисовну тужбу у прописаном року; да тужилац није доказао да је предметна непокретност стечена на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији; да првостепени суд није на поуздан начин утврдио статус спорног земљишта; да је првостепени суд пропустио да утврди која својинска евиденција је установљена, односно да за КО Земун IV није усвојен катастар, већ важи земљишна књига. Другостепени суд је ценио и чињеницу да је министарство надлежно за послове пољопривреде требало најкасније до 31. децембра 1997. године да изврши попис пољопривредног земљишта које је уписано као земљиште у друштвеној својини, да провери све јавне евиденције и да у јавним евиденцијама до наведеног датума пропрати да ли је извршен упис и разграничења права својине између државне и друштвене својине и да у вези са тим изврши одговарајуће промене у земљишним, односно другим јавним књигама о евиденцији непокретности, али и чињеницу да су Законом о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине ову обавезу имала и предузећа која користе то земљиште. Такође  je Апелациони суд разматрао и  одлуку првостепеног суда о одбијању противтужбеног захтева тужених, као и одлуку о усвајању предлога тужиоца за одређивање привремене мере. Полазећи од наведеног, по схватању Уставног суда, овај пут, одлука другостепеног суда садржи исцрпно и потпуно образложење релевантних чињеница и начина на који су исте утврђене, те се не могу прихватити као устaвноправно утемељени наводи подносиоца да другостепена пресуда није образложена, односно да њоме није одговорено на кључне жалбене наводе. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом подносиоцу није повређено право на образложену судску одлуке, као елемент права на правично суђење.

                        6. Уставни суд констатује да подносилац истакнуту повреду права на имовину из члана 58. Устава, у суштини, образлаже истим наводима којима образлаже и повреду права на правично суђење. При томе, Уставни суд сматра да је правно утемељена оцена Апелационог суда да је, у конкретном случају, мешање државе у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе било законито, те да, стога, није дошло до повреде права из члана 1. Протокола 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чиме су отклоњене недоумице на које је указано у Одлуци Уставног суда Уж-6372/2011 од 11. јуна 2014. године.

                        7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу, одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.

                        8. У вези предлога подносиоца да се одложи извршење – „сваке исплате по судском поравнању Р. 353/13, које је сачињено дана 8. јула 2013. године пред Привредним судом у Београду, између подносиоца уставне жалбе и Х. 'Ж.' АД З. и 'С.' ДОО Н. Б, до доношења одлуке Уставног суда по овој уставној жалби“, Уставни суд констатује  да, у овом случају, није поднета уставна жалба која се заснива на тврдњи подносиоца да му је наведеним поравнањем повређено или ускраћено неко Уставом зајемчено право или слобода, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио наведени предлог, јер нису испуњене претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, те је решио као у тачки 2. изреке.

                                9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић, с.р.

Издвојено мишљење

у предмету Уж-3201/2015

Не могу да се придружим правним закључцима до којих је дошла већина о основаности ове одлуке и користим право да изнесем разлоге свог неслагања.

На седници одржаној 4. априла 2019. године Уставни суд је у предмету Уж-3201/2015 одбио као неосновану уставну жалбу у односу на повреду права на правично суђење из члана 32. и права на имовину из члана 58 Устава Републике Србије.

У овом уставносудском предмету донета је претходна одлука Уставног суда Уж-6372/2011, од 21.маја 2014. године, па је из тих разлога неопходно да укажем на спорна правна питања, на следећи начин.

 

I

Одлуком уставног суда Уж-6372/2011 усвојена је уставна жалба „Ж. Д. “ Д.О.О и утврђено је да је пресудом апелационог суда у Београду Гж 1892/10 од 31. 8.2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на имовину зајемчено одредбама члана 32. став 1 и члана 58. Устава Републике Србије па је поништена пресуда апелационог суда Гж 1892/10  од 31.08.2011. год и одређено да исту  суд донесе нову одлуку о жалби друготуженог изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П 3213/08 од 16. марта 2009. годинеУ конкретном случају, суд је стао на становиште да ли су све наведене околности  учиниле подносиоца жалбе титуларом права заштићеног чланом 58. Устава.

У наведеној одлуци Уставни суд је стао на становиште  у односу на повреду права на имовину треба одговорити на следећа питања : (1) да ли је подносилац уставне жалбе био титулар права својине или других имовинских права у смислу члана 58. Устава, (2)  да ли је било мешања државе у мирно уживање имовине, тј. да ли је оспореном другостепеном пресудом одузета имовина, у смислу члана 58. став 2. Устава и (3) да ли је евентуално мешање државе било дозвољено, тј. да ли је одузимање било у складу са принципом правне сигурности или законитости.

Да би Уставни суд  дао одговор на претходна питања он је утврдио чињенице и околности које су од значаја за правно решење спорних питања па је утврдио:

- да је 10. новембра 2003. године Агенција за приватизацију дала сагласност првотуженом да прода предметно пољопривредно земљиште;

- да је првотужени огласио јавну лицитацију за продају пољопривредног земљишта, и то у два наврата, па како је на тај начин продаја била безуспешна, првотужени је прихватио писмену понуду друготуженог за куповину тог земљишта;

- да је између између првотуженог, као продавца, и подносиоца уставне жалбе, као купца, закључен уговор о преносу права коришћења, управљања и располагања на предметном пољопривредном земљишту, који је оверен код Општинског суда у Старој Пазови Ов.број 7460/03 дана 18. децембра 2003. године;

- да је Јавно правобранилаштво Општине Земун дало сагласност на наведени уговор;

- да је подносилац уставне жалбе платио порез на промет непокретности;

- да је Четврти општински суд у Београду решењем од 14. јуна 2004. године извршио отпис непокретности друштвене својине са преносом права дотадашњег корисника - првотуженог на новог корисника - подносиоца уставне жалбе, те да је извршена укњижба права коришћења те непокретности у корист подносиоца уставне жалбе;

- да је Четврти општински суд у Београду решењем од 5. марта 2007. године одбио предлог Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде за укњижбу - промену својинскоправног режима на непокретностима друштвене својине носиоца права коришћења, и то на катастарским општинама наведеним у том решењу (на које се, поред осталих, односи и предметно земљиште);

 -да је Четврти општински суд у Београду решењем од 8. априла 2008. године дозволио да се изврши промена уписа извршеног решењем тог суда из 2004. године, тако да се изврши укњижба брисања укњижбе друштвене својине на предметној катастарској парцели, те да укњижба убудуће буде укњижба права својине у корист подносиоца уставне жалбе.

Желим да укажем на одредбе Закона о основама својинскоправних односа, Закона о промету непокретности и Закона о предузећима, који су важили у време закључења уговора о преносу права коришћења и располагања предметним пољопривредним земљиштем у друштвеној својини, произлази да се за стицање права својине на непокретности захтевало постојање ваљаног правног основа (иустус титулус) и упис у јавну књигу (модус ацqуиренди). При томе,  да би правни основ - уговор којим се врши промет непокретности био правоваљан морао је бити сачињен у писменој форми, а потписи уговорача оверени код суда. Како се, у конкретном случају, радило о промету земљишта у друштвеној својини, за законито стицање својине, поред наведеног, требало је, пре промета тог земљишта, претходно затражити и добити сагласност агенције надлежне за послове приватизације, а након прибављене сагласности, отуђење непокретности из друштвене својине могло се извршити продајом јавним надметањем, односно прибављањем писмених понуда. Такође, суд који је вршио оверу потписа на уговору био је дужан да примерак уговора којим се врши промет непокретности у друштвеној својини достави републичком јавном правобраниоцу који је, уколико би нашао да је уговор о промету непокретности закључен супротно условима прописаним законом, морао поднети тужбу за поништај уговора у року од шест месеци од дана пријема уговора.

Анализирајући претходно наведено може се закључити прво, да је првотужени затражио од Агенције за приватизацију сагласност да прода предметно пољопривредно земљиште, а коју сагласност је Агенција и дала; друго, да је, након две неуспеле јавне лицитације, подносилац уставне жалбе упутио писмену понуду првотуженом да купи предметно пољопривредно земљиште, која је прихваћена;  треће, да је уговор којим је првотужени извршио пренос права коришћења пољопривредног земљишта у друштвеној својини у корист подносиоца уставне жалбе закључен у писменој форми и оверен код суда; четврто, да је у тренутку закључења уговора продавац - првотужени био укњижен као тутулар права коришћења и распоплагања на наведеном земљишту; пето, да нема доказа да је суд који је извршио оверу потписа на уговору доставио примерак уговора републичком јавном правобраниоцу, нити да је републички правобранилац поднео тужбу за поништај уговора у року од шест месеци од дана пријема уговора; шесто, да за закључење наведеног уговора постоји сагласност Јавног правобранилаштва Општине Земун; седмо, да је у земљишној књизи извршен упис права коришћења и располагања наведеним земљиштем у корист подносиоца уставне жалбе и осмо, да је правноснажним решењем надлежног суда дозвољена укњижба права својине у корист подносиоца уставне жалбе.

Ценећи чињеничне и правне околности у овом случају неспорно је да је да је подносилац уставне жалбе, на начин прописан законом, стекао предметно пољопривредно земљиште, будући да постоји пуноважан уговор као прави основ стицања предметне непокретности на основу којег је извршен упис у јавну књигу плаћен одговарајући порез, при чему је за наведени правни посао постојала сагласност одговарајућих органа Републике Србије, те да је подносилац тутулар права која уживају заштиту у смислу члана 58. Устава.

Испитујући да ли је било мешања државе - Републике Србије у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе, тј. да ли је оспореном другостепеном пресудом одузета имовина подносиоца, у смислу члана 58. став 2. Устава, уочавам: да је Република Србија, након укњижбе подносиоца уставне жалбе као титулара права коришћења на предметном пољопривредном земљишту тражила промену својинско-правног режима на том земљишту, односно да се на том земљишту држава укњижи као власник, али да је тај захтев одбијен, након чега Република Србија није парничном суду подела брисовну тужбу са захтевом за брисање укњижбе подносиоца уставне жалбе на земљишту у друштвеној својини у земљишним књигама, пропустивши рок од три године да то учини; да је правноснажним решењем надлежног суда дозвољена укњижба права својине у корист подносиоца уставне жалбе, након чега је Република Србија поднела тужбу надлежном суду да се утврди да је она власник предметног земљишта, а да у току оспореног поступка, иако је на страни тужиоца - Републике Србије био терет доказивања, није утврђиван правни основ стицања својине подносиоца на том земљишту; да је предметно пољопривредно земљиште, после успостављања Катастра непокретности за Општину Земун, уписано код Републичког геодетског завода - Службе за катастар непокретности Земун у поседовни лист као својина Републике Србије и да је Република Србија поднела тужбу надлежном суду којом је тражила да се утврди да је она власник наведеног земљишта поводом које је и донета оспорена другостепена пресуда, којом је утврђено да је Република Србија власник предметног пољопривредног земљишта, а не подносилац уставне жалбе.

Ценећи свеукупност околности овог предмета Уставни суд је закључио да је дошло домешања државе - Републике Србије у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе, будући да је оспореном пресудом утврђено да је Република Србије власник предметног пољопривредног земљишта.

Треба истаћи да је министарство надлежно за послове пољопривреде требало најкасније до 31. децембра 1997. године да изврши попис пољопривредног земљишта које је уписано као земљиште у друштвеној својини, да провери све јавне евиденције и да у јавним евиденцијама до наведеног датума пропрати да ли је извршен упис и разграничење права својине између државне и друштвене својине, при чему је дефинисано које ће се земљиште сматрати друштвеном, а које државном својином и да у вези са тим изврши одговарајуће промене у земљишним, односно другим јавним књигама о евиденцији непокретности. Поред тога, одредбом члана 12. Закона о средствима у својини Републике Србије било је прописано да се право на непокретности у државној својини уписује у јавну књигу у евиденцију непокретности у складу са законом, а одредбом члана 151а Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима било је прописано да ће се у катастар земљишта, по службеној дужности, уписати као непокретност у државној својини, на основу члана 1. став 1. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине, и пољопривредно земљиште за које правно лице које користи то земљиште не поднесе исправу којом доказује основ за стицање права на земљишту. Међутим, Република Србија је у парничном поступку доставила доказ да је тек 2003. године, дакле шест година по истеку законског рока, извршено разграничење пољопривредног земљишта првотуженог у државној и друштвеној својини, али не и доказ да је спорна парцела обухваћена земљиштем у државној својини, нити да је тако уписана у евиденцијама непокретности (земљишним књигама и катастру земљишта) у складу са законским налозима. Подносилац уставне жалбе је закључио са првотуженим уговор о преносу права коришћења и располагања предметним пољопривредним земљиштем које се у земљишним књигама водило као друштвена својина, а као титулар права коришћења је био укњижен првотужени. У том смислу, Уставни суд указује да начело поуздања у земљишне књиге значи да се купац може поздати у оно што је уписано у земљишне књиге, односно да применом овог начела савестан купац стиче право својине и у случају да земљишно-књижно стање није у складу са стварним стањем. Ово поготову када је продавац који је уписан у земљишне књиге као носилац неког стварног права на непокретности пренео то право купцу, омогућио му да ступи у посед те непокретности и омогућио му да се упише у земљишне књиге. На предметној непокретности  је извршена укњижба права коришћења у корист подносиоца уставне жалбе, а затим је правноснажним решењем надлежног суда дозвољена и укњижба права својине у корист подносиоца уставне жалбе. При томе, за наведени правни посао је постојала сагласност како Агенције за приватизацију, тако и Јавног правобранилаштва Општине Земун, и у вези са њим је плаћен одговарајући порез.

Уставни суд указује  да је правни посао по основу кога је подносилац уставне жалбе стекао право својине на предметном пољопривредном земљишту спроведен уз активно поступање органа Републике Србије (од давања претходне сгласности за продају земљишта у друштвеној својини, преко овере уговора, до дозволе уписа права својине у земљишне књиге), да би након свега тога држава - Република Србија захтевала да се утврди да је она власник спорне непопкретности. У вези са тим, Уставни суд указује да је надлежни суд решењем из 2007. године одбио предлог Републике Србије којим је тражила промену својинско-правног режима на предметном земљишту, односно тражила да се на том земљишту држава укњижи као власник. Међутим, накнадно је предметно пољопривредно земљиште уписано код Републичког геодетског завода - Службе за катастар непокретности Земун у поседовни лист као својина Републике Србије и донета је оспорена другостепена пресуда којом је утврђено да је Република Србија власник предметног пољопривредног земљишта, а не подносилац уставне жалбе.

Полазећи од свега наведеног, можемо закључити  да је подносиоцу уставне жалбе оспореном другостепеном одлуком повређено право на образложену судску одлуку као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, јер нису цењени наводи подносиоца да је савесни стицалац пољопривредног земљишта у чијем промету су активно учествовали органи Републике Србије, а да су ови наводи могли бити од утицаја на другачије решење спорног односа о имовинским правима подносиоца. Повреда ове процесне гаранције права на правично суђење имала је за последицу да је доношењем оспорене другостепене одлуке дошло и до незаконитог мешања државе у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе, будући да је том пресудом утврђено да је власник спорне непокретности Република Србија, а не подносилац уставне жалбе. Стога је подносиоцу повређено и право на имовину из члана 58. Устава.

 

II

На овом месту желим да истакнем  да је императивним одредбама члана 171. Устава утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Суд може одредити начин извршења своје одлуке, као и да је одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду, поред осталог, прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. С тим у вези, Суд даље указује да је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд овлашћен да у поступку по уставној жалби одреди начин отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом зајемченог права или слободе, као што је учинио и у конкретном случају,  тако што је наложио Апелационом суду у Београду  да донесе нову одлуку о жалби друготуженог изјављеној против пресуде  Четвртог општинског суда у Београду П32113/08 од 16. марта 2009. године. Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде права на правично суђење наложено понављање жалбеног поступка пред другостепеним судом, извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове другостепене одлуке од стране тог суда, већ и поступање и одлучивање другостепеног суда у складу са оценама и ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава (овакав став је Уставни суд већ заузео у својој Одлуци Уж-224/2013, усвојеној на седници  Великог већа од 6. јуна 2013. године).

 

III

У претходном  уставносудском поступку цењена је уставност одлуке Апелациониог суда Гж 1892/2010 од 31.08.2011. год. и донета је одлука Уставног суда Уж-6372/2011 21. мај 2014. год. којом је усвојена уставна жалба и утврђена повреда права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на имовину зајемчено одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.

У предмету Уж-3201/2015 од 04.04.2019. год. Уставни суд је ценио уставност одлуке Апелационог суда Гж 614/2015 од 20.02.2015 год. којим је одбијена уставна жалба као неоснована.

Упоређујући наведене две одлуке Апелационог суда као другостепеног- суда жалбеног лека, по мојем становишту се недвосмислено и ван сваке сумње, на прво читање може закључити да се ради о две истоветне одлуке. У односу на спорна правна питања одлука Апелационог суда Гж1892/2010 садржи на страници 5. у трећем самосталном пасусу истоветан правни закључак који садржи и оспорена одлука Апелационог суда Гж 614/2015 на страници 6, четврти самостални пасус.

Желим да истакнем да образложење оспорене одлуке у овом предмету не садржи ни један разлог који би могао бити правно оправдавајући у смислу становишта Апелационог суда у Београду, да нема повреде члана 1. протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, која садржи уопштену констатацију Суда да је  мешање државе у мирно уживање имовине друготуженом законито и да тежи легитимном циљу у јавном интересу а под условима предвиђеним законом (страна 8. други самостални пасус)

Другостепени суд је у поновном поступку, заузимајући своје правно становиште сматрао да нису од значаја следеће чињенице и околности:

Да је Министарство надлежно за послове пољопривреде требало најкасније до 31.12.1997. године да изврши попис пољопривредног земљишта које је уписано као земљиште у друштвеној својини да провери све јавне евиденције и да у јавним евиденцијама, до наведеног датума пропрати да ли је извршен уопис и разграничење права својине између државне и друруштвене својине и да у вези са тим изврши одговарајуће промене у земљишним односно другим јавним књигама о евиденцији непокретности

Ово није учињено до 2003. године, значи 6 година након што држава која је по закону требала да уради то није урадила, подносилац уставне жалбе купује то земљиште на јавној продаји, које је у том моменту уписано као земљиште у друштвеној својини. Купац није морао да зна да ли је извршено разграничење у складу са законом или не, истакао бих да је купац купио предметно земљиште на јавној дражби, а да је сагласност за тај промет, сада дао други државни орган- Агенција за приватизацију, орган  sui generis  као законом овлашћен државни орган. Своје законско овлашћење Агенција црпи из некадашњег  Закона о предузећима који је предвидео да се даје сагласност, уколико имовину продаје предузеће које је у потпуности, или у знатном делу у друштвеној својини, значи да наведено предузеће није могло на било који начин да отуђи имовину без претходно дате сагласности Агенције за приватизацију. Након тога сагласност даје трећи орган а то је Општински првобранилац. За ову правну ситуацију, по мом мишљењу небитно је да ли је то Републички или општински јавни првобранилац, одлучујуће је да је то државни орган. Што даље значи да је дата прећутна сагласност државе. Подносилац жалбе се не књижи једанпут, већ два пута, тако што се тај део непокретности издваја из једног земљишнокњижног улошка,  значи књижи се најпре 2003. године, па поново 2004, године јер се та непокретност издваја из тог земљишнокњижног улошка у други земљишнокњижни уложак. На тај начин подносилац је у потпуности испунио све услове који су предвиђени Законом о промету непокретности, сада и тада важећим, да постане законити и савесни власник на наведеној имовини, на којој је платио порез на промет апсолутних права.

Није без значаја и чињеница да је надлежни ванпарнични суд својим решењем из 2007. године одбио предлог Републике Србије којим је тражила промену своинско-правног режима на предметном земљишту, што значи да се укњижи као власник.

Све наведене чињенице и околности, које су садржане у становишту Уставног суда као правни недостаци у смислу образложења другостепене одлуке Апелационог суда Гж1892/2010 od 31.08.2011., у поновном поступку су потпуно игнорисане.

 

IV

У односу на спорно питање да ли је дошло до повреде права на имовину из члана 58. Устава РС, односно, како се истиче оспореном одлуком Апелационог суда Гж 614/2015 у правном становишту у односу на члан 1. протокол 1. у  Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, потребно је истаћи следеће.

У конкретном предмету важно је размотрити да ли су чињенице и околности посматране у њиховој свеукупности, учиниле подносиоца уставне жалбе титуларом неког суштинског интереса заштићеног чланом 1. протокола 1. (Bzcaada Kimisis Teodoku Rum Ortodoks Kilisesi  Vakfi c. Turque, n^os  37639/03, 37655/03, 26736/04, 42670/04 § 41, 3 март 2009; већ навођени случај Depalle, § 62; Plalam S.P.A.  c. Italie (fond) n⁰  32521/05, § 50,  26. април 2011).  Истоветно становиште је изражено и у пресуди ЕСЉП Fabris v France пресуда 7. фебруар 2013. године.

Истакао бих да је за Уставни суд уставноправно прихватљива искључиво чињеница да погрешке или пропусти надлежних државних органа не смеју бити на штету грађана. Ово правно становиште заузео је и ЕСЉП, који је у пресуди Gaši v Хрватска од 13. децембра 2007. године на следећи начин:

„40. Суд сматра да би грешке или пропусти државних органа требали ићи у корист оштећених грађана, нарочито ако се тиме не доводи у питање други супростављени приватни интерес. Другим речима, ризик сваке грешке коју прави државни орган треба да сноси држава, а пропусти се не смеју исправљати на штету грађана.“

По схватању Уставног суда, овај пут, одлука другостепеног суда садржи исцрпно и потпуно образложење релевантних чињеница и начина на који су исте утврђене те се не могу прихватити као уставноправно утемељени наводи подносиоца да другостепена пресуда није образложена , да њоме није одговорено на кључне жалбене наводе. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом подносиоцу није повређено право на образложену судску одлуку , као елемент права на правично суђење. При томе Уставни суд констатује да нема повреде права на имовину из члана 58. Устава, јер се она наводно обртазлаже истим наводима којима образлаже и повреду права на правично суђење.

На основу наведеног Уставни суд је становишта да је правно утемељена оцена Апелационог суда да је у конкретном случају мешање државе у мирно уживање имовине подносиоца жалбе било законито, па из тих разлога није дошло до повреде права из члана 1. протокола 1. ЕКЉП.

Анализом  претходно наведених околности, мој лични утисак је, да су ове две одлуке донела два различита Уставна суда, додуше, ова друга у битно измењеном саставу.

У овом уставносудском предмету као суштинскоспорно правно питање поставља се питање правне сигурности одлука Уставног суда. Подносилац уставне жалбе је имао легитимно очекивање да ће се, након усвајања његове уставне жалбе и одлуке Уставног суда о поништају пресуде Апелационог суда Гж 1892/10 од 31. 08. 2011. године у поновном поступку размотрити сва спорна питања на која је указано одлуком Уставног суда Уж- 6372/2011 од 21. маја 2014. године.

ЕСЉП је становишта да се право на правично суђење мора тумачити у светлу Преамбуле Конвенције у којој се изјављује да је владавина закона део заједничког наслеђа држава уговорница. Један од фундаменталних аспеката владавине закона је принцип правне сигурности, који гарантује , inter alia, очекивану стабилност правних ситуација и допринос поверења јавности у судове (види , Brumaresku v Rumunija br 28342/95, став 61, ECHR 1999-VII).

У овом конкретном предмету када је због утврђене повреда права на правично суђење из члана 32. став 1 и члана 58. права на имовину наложено понављање жалбеног потупка пред другостепеним судом,  извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове другостепене одлуке од стране тог Суда, већ поступање и одлучивање првостепеног суда у складу са оценама и ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава (овакав став је Уставни суд већ заузео у својој одлуци Уж-224/2013, од 6. јуна 2013).

Ово су разлози због којих се, уз дужно поштовање, не могу сложити са већином колега у вези са спорним правним питањима.

судија

мр Томислав Стојковић