12.07.2012.
На седници од 10. јула 2012. године, након одржане три припремне седнице и две јавне расправе, Уставни суд је донео одлуку у предмету оцене уставности Закона о утврђивању надлежности АП Војводине.
Суд је пошао од тога да је децентрализација државне власти један од основних принципа прокламованих Уставом, као и да је једино уставотворац овлашћен да одреди границе децентрализације. То значи да закон којим се уређује надлежност аутономне покрајине као недржавног нивоа власти мора бити у складу са границама које поставља Устав. Важећи Устав је таксативно набројао области у којима аутономна покрајина може имати сопствене надлежности и истовремено је утврдио да ће се законом одредити која су то питања у овим областима од покрајинског значаја. Полазећи од оваквог концепта Устава, Уставни суд је утврдио да су неуставне оне одредбе Закона којима се АП Војводини преносе надлежности у областима које нису предвиђене Уставом, као што су наука и технолошки развој, енергетика, локална самоуправа и организација судске власти у Републици, а такође и одредбе којима се Покрајини препушта уређивање читаве области, а не само оних питања у тој области која су по својој природи, од покрајинског значаја (водопривредна делтаност, шумарство, лов, риболов, заштита животне средине).
Поред тога, како законодавна власт према Уставу припада искључиво Народној скупштини и њено вршење, укључујући и право предлагања закона, не може бити ничим ограничено или условљено, осим самим Уставом, Уставни суд је утврдио да нису у сагласности са Уставом оне законске одредбе које обавезују Народну скупштину да приликом доношења или измена било ког закона убудуће „води рачуна о достигнутом нивоу права грађана на покрајинску аутономију“, а сваког предлагача закона (не само Владу, већ и сваког народног посланика, скупштину аутономне покрајине, најмање 30.000 бирача, Заштитника грађана и Народну банку Србије) да претходно затражи мишљење надлежног органа аутономне покрајине о предложеном закону. Уставни суд је при томе оценио да се право грађана на покрајинску аутономију не може сматрати индивидуалним или колективним људским правом, чији се достигнути ниво гарантује Уставом, већ је реч о уставној гаранцији децентрализације као руководног принципа уставног поретка.
Суд је такође оценио да су појединим одредбама Закона аутономној покрајини пренете надлежности које могу бити искључиво у ингеренцији Владе као носиоца извршне власти - вођење политике у одређеној области друштвеног живота, доношење прописа за извршавање закона уместо надлежног републичког органа, те је стога утврђена неуставност и ових одредаба.
За Уставни суд је била спорна и одредба по којој АП Војводина може основати представништва у регионима Европе и у Бриселу, јер је право предствљања у другим државама искључиво право државе која једина има међународно правни субјективитет те се преко представништва државе заступају политички, економски, културни и други интереси сваког њеног појединог дела, па и аутономне јединице.
Међу одредбама Закона за које је Уставни суд нашао да су неуставне, је и одредба према којој град Нови Сад није само административни центар АП Војводине, већ је и њен главни град, јер је појам главног града израз државности коју аутономна покрајина нема, те зато према Уставу у Републици може постојати само један главни град.
Како су према важећим законима јединице локалне самоуправе на којима традиционално живе припадници националних мањина, надлежне да уведу равноправну службену употребу језика и писма националне мањине, то је Уставни суд оценио неуставном одредбу Закона према којој се АП Војводини даје надлежност не само да уреди који језици националних мањина су у службеној употреби у раду њених органа, већ и да уместо јединице локалне самоуправе прописује да ли ће и који језици националних мањина бити у службеној употреби у свакој појединој општини и граду на територији Покрајине.
Са друге стране, Уставни суд је оценио да није противна Уставу одредба Закона о томе да АП Војводина може закључивати међурегионалне споразуме о сарадњи, под условом да ови споразуми имају оно значење које им је Уставни суд дао у образложењу своје Одлуке, јер они представљају инструмент Уставом допуштене сарадње аутономне покрајине са одговарајућим територијалним заједницама других држава.
Према оцени Уставног суда није неуставна ни одредба према којој АП Војводина може обезбедити образовање на матерњем језику, на свим нивоима образовања, јер је реч о Уставом допуштеном обезбеђивању додатних права националниих мањина, која се у том случају обезбеђују из средстава аутономне покрајине.
Такође, Суд је нашао да нису спорне ни одредбе о надлежности Покрајине у области просторног планирања и развоја, Националног инвестиционог плана, одредба о својини АП Војводине, њено право на остваривање сарадње са одговарајућим територијалним заједницама других држава, надлежност да врши контролу и заштиту природних ресурса и добара на својој територији, да уређује употребу назива АП Војводине, као и да врши надзор над обављањем послова које повери јединицама локалне самоуправе на својој територији.