20.04.2011.
Ustavni sud je na današnjoj, 18. redovnoj sednici kojom je predsedavao predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, doneo rešenje o neprihvatanju inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama. Sud inicijative nije prihvatio jer je ocenio da je navedeni zakon zasnovan na odredbama članova 3, 86, 97. tačka 7. i 17. i člana 197. Ustava, da ne sadrži ni povredu načela pravne jednakosti i zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, odnosno iz odredba člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. protokola 12 uz Konvenciju.
Naime, Sud je ocenio da Ustav dopušta mogućnost da se na društvenoj, odnosno državnoj svojini nastaloj originernim načinom sticanja svojine - aktom države, tj. zakonom, podzakonskim aktom ili pojedinačnim aktom, može, aktom države, u ovom slučaju zakonom, promeniti oblik svojine, tj. da može biti vraćena u privatnu svojinu, pod uslovima koje propisuje zakon. Takođe, uređivanje uslova, načina i postupka vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava, primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je ta imovina oduzimana bez tržišne naknade, osporenim Zakonom je izvršeno u okviru ustavnog ovlašćenja prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine. Zakonodavni organ je takođe bio ovlašćen da, uređujući navedena pitanja, uredi i ko su obveznici vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade, odnosno da su to, u konkretnom slučaju, Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine.
Ustavni sud je ocenio da se donošenjem osporenog zakona otklanjaju pravne posledice ranije izvršenog oduzimanja imovine crkvama i verskim zajednicama bez ikakve, odnosno bez pravične naknade njene vrednosti, a činjenica da nije istovremeno donet i opšti zakon o restituciji oduzete imovine u odnosu na druga pravna i fizička lica, već da će takav zakon biti donet naknadno, ne čini sama po sebi osporeni zakon suprotnim Ustavu. Takođe, Sud je konstatovao da se zakonodavac opredelio za „kaskadnu denacionalizaciju“, odnosno za postupnu denacionalizaciju po vrsti imovine i po subjektima, sa krajnjim ciljem sprovođenja opšte denacionalizacije kojom treba da se okonča vraćanje imovine bivšim vlasnicima u Srbiji. Činjenica da je zakonodavac prethodno, Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine iz 2005. godine, propisao da će se pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama tog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, urediti posebnim zakonom, ukazuje na opredeljenje države Srbije da imovina bude vraćena svima.
Uključivanje crkava i verskih zajednica u krug restituenata kroz donošenje posebnog zakona nije suprotno ni načelima zabrane diskriminacije propisanim Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, države u načelu uživaju široko polje slobodne procene u izboru mera i metoda kojima nameravaju da postignu legitiman cilj, što je kod denacionalizacije u Srbiji učinjeno uređivanjem te svojinske promene kao složenog procesa kroz više zakona koji su donošeni u dužem vremenskom periodu, počev još od 1991. godine na osnovu Ustava iz 1990. godine.