27.10.2011.
Уставни суд је на данашњој, 38. редовној седници, у предмету IУл-16/2009 донео одлуку којом је утврдио да одредбе члана 21. и одредба члана 21д. тачка б) у делу који гласи: „и доплатну карту“, Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист општине Суботица“, бр. 12/05 и 3/08) нису у сагласности с Уставом и законом.
Одредбама оспореног члана 21. Одлуке прописано је: да је корисник који поступа супротно одредбама чл. 18. и 19. став 2. ове одлуке дужан да плати доплатну карту (став 1); да налог за плаћање доплатне паркинг карте издаје овлашћени контролор и уручује га кориснику и да када контролор није у могућности да уручи налог кориснику, причвршћује га на возилу (став 2); да се достављање налога за плаћање доплатне карте на овај начин сматра уредним и да доцније оштећење или уништење налога нема утицај на ваљаност достављања и не одлаже плаћање доплатне паркинг карте (став 3) и да је корисник паркирања дужан да поступи по примљеном налогу и да плати доплатну карту у року од осам дана на начин назначен у налогу (став 4). Одредбом члана 21д тачка б) прописано је да уклоњено возило корисник може прузети под условима да плати и доплатну карту, а одредбом члана 24. став 1. тачка 3. Одлуке прописана је новчана казна за прекршај за лице које не поступи у складу са одредбама члана 18. и 19. став 2. Одлуке.
Оцењујући уставност и законитост оспорене одредбе члана 21. став 1. Одлуке, Суд је утврдио да Закон о комуналним делатностима, на основу кога је оспорена Одлука донета, не уређује „доплатну карту“, те да је у том смислу не одређује ни као цену за посебну „привилеговану“ услугу, ни као накнаду за коришћење паркиралишта супротно прописаним, односно уговореним условима, односно као начин уговарања плаћања цене услуге. По оцени Суда, оспореном одредбом утврђена је обавеза плаћања посебне накнаде под називом „доплатна карта“ која даје основ даваоцу услуге да цену под називом „доплатна карта“ у наведеним случајевима (чл. 18. и 19. Одлуке) одреди независно од Законом (и одлуком) прописаних критеријума за образовање цена услуге. Стога, из наведених разлога доплатна карта, која је оспореном одредбом Одлуке формулисана као накнада за поступање корисника супротно прописаном, односно уговореном начину коришћења јавног паркиралишта, има првенствено значење накнаде за повреду Одлуком, односно уговором предвиђеног начина коришћења јавног паркиралишта, а не накнаде за коришћену, односно извршену услугу, па су права и обавезе даваоца и корисника комуналних услуга, по оцени Суда, уређена на начин који није у сагласности са законом. Суд је констатовао и то да је на основу оспорене одредбе, ценовником даваоца услуге „доплатна карта“ одређена у вишеструко већем износу од осталих цена истих услуга, односно у износу који се не може довести у било какву везу са извршеном (посебном) услугом, односно критеријумом за одређивање њене висине зависно од уговореног начина плаћања. Суд је имао у виду да је поступање корисника супротно одредбама члана 18. и члана 19. став 2. Одлуке, прописано и као повреда Одлуком одређеног начина коришћења паркиралишта за које се, поред доплатне карте, на основу одредбе члана 24. тачка 3. Одлуке, кориснику услуге може изрећи и новчана казна за прекршај, те да је у том смислу уставноправно неприхватљиво да се кориснику утврђује више (различитих) новчаних обавеза по основу истог начина коришћења паркиралишта. Суд је констатовао да се, у смислу члана 93. Пословника о раду Уставног суда, доношењем ове одлуке мења став који је Суд заузео у предмету IУ-195/04, доношењем решења којим није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцену уставности оспореног члана 19. Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Београда“, број 3/06).
Суд је обуставио поступак за оцену уставности и законитости одредаба члана 12. став 2, члана 17. став 1, члана 18. тачка а) и члана 21д тачка б) у преосталом делу наведене одлуке имајући у виду да накнада за коришћење „простора за паркирање моторних возила“ прописана оспореним одредбама Одлуке „покрива“ и трошкове уређивања и одржавања јавног паркиралишта, коју делатност као комуналну обавља давалац комуналне услуге (коришћење) јавног паркиралишта, и по ком основу сагласно закону има право на одговарајућу накнаду. Међутим, Суд је констатовао и да се Законом о локалној самоуправи, Законом о комуналним делатностима и Законом о финансирању локалне самоуправе, даје основ да јединице локалне самоуправе својим актима на различит начин уређују обавезу плаћања по истом основу - коришћења простора за паркирање моторних возила (осим гаража) и то као накнаду даваоцу услуге сагласно Закону о локалној самоуправи, и Закону о комуналним делатностима или као локалну комуналну таксу која је приход јединице локалне самоуправе, сагласно Закону о финансирању локалне самоуправе. Полазећи од наведеног, Суд је оценио да, сагласно члану 105. Закона о Уставном суду, обавести Народну скупштину о уоченим проблемима у остваривању уставности и законитости, јер се по схватању Суда, постојањем закона који дају основ да се у основи исти односи актима јединица локалне самоуправе уређују на различит начин доводи у питање Уставом утврђено начело владавине права и јединствености правног поретка.
Суд је одбацио иницијативу за оцену уставности и законитости Ценовника ЈКП „Паркинг“ Суботица („Службени лист општине Суботица“, број 24/08), јер се, по оцени Суда, ради о појединачном акту који представља акт пословне политике овог привредног друштва, за чију оцену Уставни суд, на основу одредаба члана 167. Устава, није надлежан.