Поступак за оцењивање уставности или законитости општих аката

(чл. 50-65. Закона о Уставном суду)

Поступак за оцењивање уставности или законитости општег акта покреће се предлогом овлашћеног предлагача. Такође, поступак за оцену уставности или законитости може да покрене самостално и Уставни суд, на основу одлуке коју доноси двотрећинском већином гласова свих судија. Право на покретање поступка имају само Уставом утврђени субјекти (овлашћени предлагачи), док иницијативу има свако правно или физичко лице.

Закон о Уставном суду утврђује и обавезне елементе предлога, односно иницијативе за оцењивање уставности или законитости општег акта, тако да иста обавезно садржи: назив општег акта, ознаку одредбе, назив и број службеног гласила у коме је објављен, разлоге на којима се предлог заснива, предлог или захтев како да се одлучикао и друге податке од значаја за оцењивање уставности или законитости. Одсуство неког од наведених елемената чини предлог, односно иницијативу непотпуним и тиме неподобним за поступање Уставног суда по истом, а уколико подносилац у остављеном року не отклони недостатке, исти се одбацује. У случају да општи акт чија се уставност или законитост оспорава није објављен у службеном гласилу, уз предлог се прилаже и оверени препис тог акта. Сам поступак се сматра покренутим даном подношења предлога Уставном суду, односно даном доношења решења о покретању поступка.

Кад је у питању иницијатива, а Уставни суд оцени да има основа за покретање поступка поводом те иницијативе, Уставни суд доноси решење о покретању поступка. Од правила да доноси решење о покретању поступка, под претходно наведеним условом, Уставни суд може да одступи, али само у случају кад се иницијативом оспорава уставност или законитост општег акта, осим закона и статута аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, односно појединих одредаба овог акта којима се регулишу питања о којима Уставни суд већ има заузет став или кад је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање; у том случају Уставни суд одлучује без доношења решења о покретању поступка. Ако нађе да нема основа за покретање поступка поводом иницијативе, Уставни суд неће прихватити иницијативу.

Уставни суд у поступку оцењивања уставности или законитости није ограничен захтевом овлашћеног предлагача, односно иницијатора. То значи да Уставни суд, и кад је овлашћени предлагач, односно иницијатор одустао од предлога, односно иницијативе, може наставити поступак за оцену уставности или законитости, ако нађе да за наставак поступка има основа.

У току поступка, а на захтев доносиоца оспореног општег акта, Уставни суд може, пре доношења одлуке о уставности или законитости, застати са поступком и дати могућност доносиоцу општег акта, да у одређеном року отклони уочене неуставности или незаконитости. Ако у одређеном року неуставност или незаконитост не буде отклоњена, Уставни суд ће наставити поступак.

Ако доносилац оспореног акта у току поступка донесе акт којим се мења или ставља ван снаге акт оспорен пред Уставним судом, Суд ће затражити од овлашћеног предлагача, односно подносиоца иницијативе да се у одређеном року изјасни да ли остаје при предлогу, односно иницијативи. Ако се подносилац изјасни да предлог повлачи, односно да одустаје од иницијативе или се не изјасни у одрeђеном року, Уставни суд ће окончати поступак, уколико није нашао основа да сам настави поступак.

У току поступка оцене уставности или законитости општих аката Уставни суд може да, до доношења коначне одлуке, обустави извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу општег акта чија се уставност или законитост оцењује, ако би њиховим извршавањем могле наступити неотклоњиве штетне последице. Ова мера траје најдуже до окончања поступка, а може и краће, ако у току поступка Уставни суд оцени да су разлози њене примене (обуставе) услед измењених околности престали: у том случају, Уставни суд ће укинути меру обуставе извршења појединачног акта, односно радње. Захтев за обуставу извршења појединачног акта, односно радње Уставни суд ће одбацити кад доноси коначну одлуку.

Уставни суд ће обуставити поступак оцене уставности или законитости општих аката: 1) кад је у току поступка општи акт усаглашен с Уставом или законом, а Уставни суд није оценио да због последица неуставности или незаконитости треба донети одлуку због тога што нису отклоњене последице неуставности или незаконитости; 2) кад у току поступка престану процесне претпоставке за вођење поступка.

Након што Уставни суд одлучи о предмету уставног спора одлука се (обавезно), односно решење (само у одређеним случајевима) објављује у „Службеном гласнику Републике Србије”, а за моменат објаве везују се правне последице одлуке. Наиме, кад Уставни суд утврди да закон, статут аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, други општи акт или колективни уговор није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговором, тај закон, статут аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, други општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”. Наведено правило односи се и на сваки други општи акт и колективни уговор за који се утврди да није у сагласности са законом, уз изузетак који се односи на потврђени међународни уговор. Утврђујућа одлука може се односити како на општи акт у целини тако и на његове поједине одредбе. Одлука Уставног суда има карактер пресуђене ствари и производи правне последице према свима. Такође, утврђујућа одлука нема повратно дејство већ делује од објављивања па убудуће.

Када је у питању оцена уставности одредаба потврђеног међународног уговора, Закон утврђује правило према коме одредбе потврђеног међународног уговора, за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности с Уставом, престају да важе на начин предвиђен тим међународним уговором и општеприхваћеним правилима међународног права.

Закони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу се примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени. Надаље, општи акти донети за извршење закона и других општих аката за које се одлуком Уставног суда утврди да нису у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, неће се примењивати од дана објављивања одлуке Уставног суда, ако из одлуке произилази да су ти општи акти несагласни Уставу, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или закону.

Свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта. Предлог за измену може се поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије”, ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године. Наведени рокови су објективне природе и установљени су ради обезбеђења начела правне сигурности.

Ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин. При том, Уставни суд само одређује начин отклањања последице, не упуштајући се у конкретизацију тог начина.

У ситуацији у којој се у поступку пред судом опште или посебне надлежности постави питање сагласности закона или другог општег акта с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, суд ће застати са поступком и, као овлашћени предлагач, покренути поступак за оцену уставности или законитости тог акта пред Уставним судом.

Кад је у току поступка општи акт престао да важи или је усаглашен с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд, по правилу, обуставља поступак. Међутим, ако утврди да нису отклоњене последице неуставности или незаконитости општег акта који је престао да важи, Уставни суд може одлуком утврдити да општи акт није био у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом; ова одлука Уставног суда има исто правно дејство као и одлука којом се утврђује да општи акт (дакле, онај који је важећи, који је у правном поретку) није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом.

Претходно наведена правила поступка оцене уставности и правног дејства одлука Уставног суда, сходно се примењују у поступку одлучивања о сагласности закона и других општих аката са општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.