Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. jula 2009. godine, doneo je
R E Š E NJ E
1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 125. Zakona o autorskim i srodnim pravima ("Službeni list SCG", broj 61/04).
2. Pokreće se postupak za ocenu ustavnosti odredaba člana 155. tačka 2), člana 163. st. 3. i 4. i člana 167. Zakona iz tačke 1.
3. Ovo Rešenje dostaviti Narodnoj skupštini radi davanja odgovora povodom pokrenutog postupka iz tačke 2.
4. Rok za dostavljanje odgovora iz tačke 3. ovog rešenja je 60 dana od dana prijema rešenja.
O b r a z l o ž e nj e
Ustavnom sudu podnete su dve inicijative za pokretanje postupaka za ocenu ustavnosti odredaba člana 125. i člana 167. stav 1. Zakona o autorskim i srodnim pravima ("Službeni list SCG", broj 61/04).
U inicijativi kojom se osporava ustavnost odredaba člana 125. Zakona navodi se da osporene zakonske odredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom zajemčenim pravom na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, kao ni sa odredbama čl. 84, 86. i 90. Ustava, kojima se utvrđuje pravni položaj na tržištu, ravnopravnost svih oblika svojine i zaštita potrošača. U razlozima inicijative se ističe da nije sporno pravo proizvođača fonograma (kao i interpretatora) da štite svoj proizvod i da "ubiru prava po osnovu istog", kao i da, po mišljenju podnosioca inicijative, nije sporno da proizvođači fonograma imaju pravo da na "javnim skupovima, trgovima, mitinzima, koncertima i sličnim manifestacijama i mestima gde se okuplja veliki broj ljudi - naplaćuju i štite svoja prava", ali da nije saglasno navedenim ustavnim odredbama naplaćivanje naknade za korišćenje fonograma (slušanje muzike) svakome ko je "legalno i legitimno" kupio nosač zvuka i potom ga kao potrošač slušao u svojim prostorijama ili onome ko plaćajući pretplatu javnom servisu ili kablovskom operateru sluša muziku u svojim prostorijama, bez obzira da li su to poslovne prostorije, jer se takav potrošač ne može smatrati korisnikom koji javno saopštava fonogram.
Inicijativa kojom se osporava ustavnost odredbe člana 167. stav 1. Zakona zasniva se na navodima da se iz "zakonske definicije" osporene odredbe može utvrditi da autori svoja prava kolektivno ostvaruju preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih prava, pri čemu zakonodavac upotrebljava termin "organizacija" u jednini, a ne termin "organizacije" u množini. To, po mišljenju inicijatora, dovodi do stvaranja monopolskog položaja ove organizacije na tržištu, jer joj osporena odredba člana 167. stav 1. Zakona omogućava da zastupa i štiti autorska prava čak i onih autora sa kojima nema zaključen ugovor. Podnosilac inicijative smatra da se na navedeni način za tu, jednu, organizaciju stvaraju zakonski uslovi da ostvari monopolski položaj na određenom polju zaštite intelektualne svojine, što je protivno odredbi člana 84. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U sprovedenom postupku koji je, saglasno članu 112. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud vodio u skladu sa odredbama tog zakona, utvrđeno je da je Zakon o autorskim i srodnim pravima ("Službeni list SCG", broj 61/04) donela Skupština Srbije i Crne Gore i da se ovaj zakon, posle prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, primenjuje kao zakon Republike Srbije, na osnovu Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora ("Službeni glasnik RS", broj 48/06). Takođe je utvrđeno da je u toku predhodnog postupka pred Ustavnim sudom istekao opšti rok za usklađivanje zakona sa Ustavom Republike Srbije, utvrđen članom 15. Ustavnog zakona na sprovođenje Ustava od 2006. godine.
Osporenim odredbama člana 125. Zakona propisano je da proizvođač izdatog fonograma ima pravo na naknadu za - 1) emitovanje fonograma, 2) javno saopštavanje fonograma, 3) javno saopštavanje fonograma koji se emituje (stav 1.), a da se naknada iz stava 1. ovog člana i interpretatorska naknada iz člana 115. ovog zakona naplaćuju od korisnika u vidu jedinstvene naknade koju ubira proizvođač izdatog fonograma, pri čemu ako ugovorom između proizvođača izdatog fonograma i interpretatora nije drugačije određeno, proizvođač fonograma je obavezan da bez odlaganja preda polovinu ubrane naknade interpretatoru čija se interpretacija nalazi na njegovom fonogramu (stav 2.).
Odredbom člana 167. stav 1. Zakona, koja je takođe osporena, propisano je da "u poslovanju organizacije sa korisnicima postoji pretpostavka da organizacija ima ovlašćenje da deluje za račun svih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koji su obuhvaćene njenom delatnošću".
Ustavni sud nalazi da je za ocenu osnovanosti podnetih inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti osporenih odredaba neophodno imati u vidu i odredbe Zakona o autorskim i srodnim pravima kojima je propisana sadržina prava emitovanja, prava javnog saopštavanja i prava javnog saopštavanja dela koje se emituje, kao posebnih vrsta moralnih prava autora, odredbe kojima se definišu pojam fonograma i proizvođač fonograma, kao i odredbe Zakona kojima se uređuje kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.
Tako se, saglasno odredbi člana 28. stav 2. ovog zakona, emitovanjem smatra javno saopštavanje dela žičnim ili bežičnim prenosom elektromagnetnih, električnih ili drugih signala na domenu (radio difuzija i kablovska difuzija).
Pojmovi javnog saopštavanja dela koje se emituje i javnog saopštavanja dela sa nosača zvuka ili slike nisu Zakonom posebno definisani, već sadržaj ovih pojmova proizlazi iz Zakonom utvrđenog isključivog prava autora da drugome zabrani ili dozvoli da njegovo delo koje se emituje javno saopštava publici na javnim mestima (član 31.) i isključivog prava autora da drugome zabrani ili dozvoli da njegovo delo koje je zabeleženo na nosaču zvuka, odnosno nosaču slike javno saopštava uz pomoć tehničkih uređaja za reprodukovanje zvuka odnosno slike (član 32.).
Pored toga, propisujući prava proizvođača fonograma, kao posebna, tzv. srodna prava, Zakon u odredbi člana 123. definiše da je proizvođač fonograma fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima sačinjen fonogram, pri čemu je, prema članu 122. Zakona fonogram zapis zvuka, odnosno određenog niza zvukova na nosaču zvuka.
Odredbama čl. 149. Zakona uređuje se kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava i to tako što se, između ostalog, propisuje: da se autorska i srodna prava kolektivno ostvaruju preko organizacije za kolektivno ostvarivanje tih prava (u daljem tekstu: organizacija), koja se ne osniva radi sticanja dobiti i koja je specijalizovana za ostvarivanje određenih vrsta prava povodom određenih predmeta zaštite, u skladu sa (svojim) statutom (član 149.); da nosioci autorskog, odnosno srodnih prava, preko organizacije ostvaruju (svoja) isključiva imovinska autorska, odnosno srodna prava, kao i pravo na potraživanje naknade za sva svoja dela, odnosno predmete srodnopravne zaštite, tako što u slučaju ostvarivanja isključivih imovinskih prava ugovorom, na isključiv način, ustupaju svoja prava organizaciji, sa nalogom da ona u svoje ime i za njihov račun zaključuje ugovore sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava (u daljem tekstu: korisnici) o neisključivom ustupanju tih prava, a u slučaju ostvarivanja prava na naknadu daju nalog organizaciji da u svoje ime i za njihov račun naplati naknadu od korisnika (član 150. st. 1. do 3.); da organizaciju osnivaju autori, odnosno nosioci autorskih ili srodnih prava, odnosno njihova udruženja (u daljem tekstu: osnivači) (član 151.); da su osnivači organizacije dužni da od nadležnog organa pribave dozvolu za obavljanje delatnosti organizacije (član 154. stav 1.); da je jedan od uslova za dobijanje dozvole za obavljanje delatnosti organizacije da njeni osnivači predstavljaju većinu nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava iz oblasti na koju se odnosi delatnost organizacije, a koji imaju prebivalište u državi Srbiji odnosno državi Crnoj Gori ili su njihovi državljani (član 155. tačka 2.); da organizacija stiče svojstvo pravnog lica upisom u registar u koji se upisuju privredna društva, odnosno drugi oblici organizovanja u skladu sa odredbama zakona koji uređuje obavljanje delatnosti (član 157. stav 1.); da se na organizaciju shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje pravni položaj preduzeća, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 166.); da u poslovanju organizacije postoji pretpostavka da organizacija ima ovlašćenje da deluje za račun svih nosilaca autorskog odnosno srodnih prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koja su obuhvaćena njenom delatnošću, a da nosilaca autorskog, odnosno srodnog prava koji nije sa organizacijom zaključio ugovor iz člana 150. ovog zakona, može da obavesti organizaciju da će svoja prava ostvarivati individualno (član 167. st. 1. i 2.). Odredbama člana 163. Zakona uređuje se tarifa, kao od jedan od opštih akata organizacije, koji sadrži iznos naknada koju organizacija naplaćuje korsnicima za pojedine oblike iskorićavanja pojedinih predmeta zaštite (stav 1.). Odredbom stava 2. ovog člana Zakona propisano je da se tarifa određuje u procentualnom iznosu od prihoda koji korisnik ostvaruje iskorišćavanjem predmeta zaštite, pri čemu taj iznos mora biti u srazmeri sa značajem koji za prihode korisnika ima iskorišćavanje predmeta zaštite sa repertoara organizacije. Sa druge strane, odredbom stav 3. člana 163. Zakona propisano je da ako korisnik (iskorišćavanjem predmeta zaštite) ne ostvaruje prihod ili ako iskorišćavanje predmeta zaštite nije u neposrednoj vezi sa prihodom koji korisnik ostvaruje, tarifa se određuje u procentualnom iznosu od troškova za iskorišćavanje predmeta zaštite, a odredbom stava 4. ovog člana predviđeno je da se "tarifa" može odrediti u paušalnom iznosu, ako se prihodi, odnosno troškovi korisnika ne mogu pouzdano utvrditi ili je utvrđivanje prihoda, odnosno troškova ili srazmernosti tarifnog iznosa prihodima nerazumno teško. Odredbama st. 6. i 7. člana 163. Zakona propisano je da tarifu donosi upravni odbor organizacije i da se tarifa objavljuje u "Službenom listu Srbije i Crne Gore".
Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu i da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja (član 84. st. 1. i 2.); da Republika Srbija štiti potrošače i da su posebno zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu (član 90).
U odnosu na osporavane odredbe člana 125. Zakona, Ustavni sud je utvrdio da iz razloga osporavanja ove odredbe proizlazi da se inicijativom zapravo ne dovodi u pitanje ustavnost prava proizvođača izdatog fonograma, koja su predviđena navedenom zakonskom odredbom, već način i obim ostvarivanja ovih prava koji se uređuju odredbama člana 163. Zakona, kojim se propisuje u kojim slučajevima i na koji način se određuje, kako zakonodavac kaže "tarifa", a u stvari naknada za iskorišćavanje pojedinih predmeta zaštite koju organizacija naplaćuje korisnicima. U tom smislu, a polazeći od odredbe člana 54. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), prema kojoj Sud u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti nije ograničen zahtevom ovlašćenom predlagača odnosno, inicijatora, Sud je utvrdio sledeće:
Iz odredaba čl. 31. i 32. Zakona kojima je definisana sadržina prava javnog saopštavanja dela koje se emituje i prava javnog saopštavanja dela sa nosača zvuka ili slike, kao vrsta autorskih prava, te se iz odredaba člana 150. st. 2. i 3. Zakona kojima se uređuje način kolektivnog ostvarivanja autorskih i srodnih prava, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da se pojam korisnika autorskog ili srodnog prava ne može poistovetiti sa pojmom potrošača dela koje se emituje (putem radio ili televizijske stanice), odnosno potrošača fonograma. Naime, kako iz odredbe člana 150. stav 2. Zakona sledi da je korisnik samo ono lice kome je, preko organizacije ustupljeno pravo neisključivog iskorišćavanja određenog predmeta zaštite (konkretno fonograma), to, prema oceni Suda, i njegovo saopštavanje (direktno sa nosača zvuka ili indirektno, putem radio ili TV aparata) dobija karakter javnog saopštavanja, u smislu obaveze plaćanja naknade, u zavisnosti od toga da li je reč o iskorišćavanju predmeta zaštite na način da korisnik tog predmeta zaštite ostvaruje određeni prihod ili ne, a ne u zavisnosti od toga da li se "saopštavanje" vrši na mestima i na način koji je dostupan samo potrošaču (npr. stan ili automobil) ili na mestu koje je dospupno i namenjeno i trećim licima (npr. poslovne prostorije). Ovakvo stanovište Ustavni sud zasniva i na odredbi člana 163. stav 2. Zakona kojom je propisano da se tarifa određuje u procentualnom iznosu od prihoda koji korisnik ostvaruje iskorišćavanjem predmeta zaštite i da taj iznos mora biti u srazmeri sa značajem koji za prihode korisnika ima iskorišćavanje predmeta zaštite sa repertoara organizacije.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da se osnovano može postaviti pitanje saglasnosti odredbe člana 163. stav 3. Zakona sa Ustavom.
Naime, postavlja se pitanje da li je odredba Zakona prema kojoj je naknadu obavezan da plati i tzv. "korisnik" koji ne ostvaruje prihod ili čiji prihod nije u neposrednoj vezi sa iskorišćavanjem predmeta zaštite, i to u procentualnom iznosu od troškova za iskorišćavanje predmeta zaštite, u saglasnosti sa odredbom člana 84. stav 1. Ustava, kojom se utvrđuje da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu. Ovo stoga, što se navedenom zakonskom odredbom obaveza plaćanja naknade po osnovu korišćenja autorskih i srodnih prava utvrđuje za ona lica koja takvim "korišćenjem" ne ostvaruju prihod ili prihod koji ostvaruju nije u neposrednoj vezi sa "iskorišćavanjem predmeta zaštite". Konkretno, kada je u pitanju korišćenje fonograma kao predmeta zaštite (bilo da se radi o "konzumiranju" muzičkog zapisa neposredno sa nosača zvuka ili posredno putem radio i TV stanice), kao sporno ustavnopravno pitanje se postavlja da li su u jednakom pravnom položaju na tržištu lica koja obavljaju istu delatnost od koje ostvaruju prihod koji nije ni u kakvoj neposrednoj vezi sa bilo kojim načinom korišćenja fonograma, ako se obaveze koje imaju po osnovu obavljanja te delatnosti dodatno uvećavaju isključivo po osnovu toga da li u prostorijama u kojima tu delatnost obavljaju ima ili nema muzike. Takođe, pitanje saglasnosti odredbe člana 163. stav 3. Zakona sa Ustavom garantovanim jednakim pravnim položajem na tržištu postavlja se i stoga što je navedenom odredbom predviđeno da se u ovim slučajevima "tarifa" određuje u procentualnom iznosu od "troškova za iskorišćavanje predmeta zaštite", iz čega sledi da se troškovi nabavke nosača zvuka, plaćanja pretplate javnom radiodifuznom servisu ili kablovskom operatoru, troškovi nabavke tehničkih uređaja za korišćenje nosača zvuka, troškovi utrošene električne energije i dr. dodatno predstavljaju osnov za određivanje "tarife", tačnije visine naknade koja se plaća organizaciji za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava.
Sa druge strane, pošto se onaj ko ne ostvaruje prihod ili onaj čiji prihod nije u neposrednoj vezi sa korišćenjem predmeta zaštite, ne može smatrati korisnikom kome je ustupljeno pravo neisključivog iskorišćavanja predmeta zaštite, u smislu člana 150. stav 2. Zakona, već potrošačem, a što se zaključuje i iz načina određivanja "tarife" kako je propisano članom 163. stav 3. Zakona, osnovano se, po oceni Suda, postavlja i pitanje saglasnosti navedene zakonske odredbe sa članom 90. Ustava, kojim je utvrđeno da Republika Srbija štiti potrošače i da su posebno zabranjene radnje usmerene, između ostalog, protiv privatnosti potrošača. Ovo iz razloga što svako fizičko ili pravno lice koje je legalno nabavilo određena dobra ili usluge ima pravo da ih, kao potrošač, koristi u skladu sa njihovom namenom. U tom smislu, postavlja se pitanje da li propisivanje dodatne obaveze plaćanja naknade za određene potrošače, a koja faktički isključivo zavisi od mesta na kome koriste pribavljeno dobro i uslugu predstavlja Ustavom zabranjenu radnju koja je usmerena na privatnost potrošača, kada se pribavljeno dobro, odnosno usluga ne koriste u cilju sticanja prihoda. Pri tome, Ustavni sud posebno ima u vidu, da u konkretnom slučaju, cena svakog nosača zvuka, kao i visina pretplate za korišćenje radio i televizijskog programa (i to kako javnog servisa, tako i kablovskih distributera), koje svaki potrošač plaća prilikom nabavke ovih dobara i usluga, obuhvata i srazmerni deo naknada po osnovu autorskih i drugih prava.
Polazeći od toga da je odredba člana 163. stav 4. Zakona logički i sadržinski u vezi sa odredbom člana 163. stav 3. istog zakona, Ustavni sud je ocenio da se navedena sporna ustavnopravna pitanja mogu postaviti i u vezi ove odredbe, u delu u kome se određivanje "tarife" u paušalnom iznosu vezuje za troškove korisnika i pozivanje na iznos naknade koji je drugom korisniku utvrđen na osnovu stava 3. ovog člana.
U odnosu na osporavanje člana 167. stav 1. Zakona, kojom je propisano da u poslovanju organizacije sa korisnicima postoji pretpostavka da organizacija ima ovlašćenje da deluje za račun svih nosilaca autorskih, odnosno srodnih prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koji su obuhvaćeni njenom delatnošću, Ustavni sud je, takođe polazeći od razloga osporavanja navedene odredbe, istaknutih u podnetim inicijativama, utvrdio da su razlozi inicijatora u neposrednoj vezi i sa odredbom člana 155. tačka 2) Zakona, kojom je predviđeno da se dozvola za obavljanje delatnosti izdaje organizaciji za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava koja, između ostalog, ispunjava uslov da njeni osnivači predstavljaju većinu nosilaca autorskih, odnosno srodnih prava iz oblasti na koju se odnosi delatnost organizacije, a koji imaju prebivalište u državi Srbiji, odnosno državi Crnoj Gori ili su njihovi državljani.
Iz navedenih odredaba Zakona, kao i odredbe člana 167. stav 2. Zakona, kojom je predviđeno da nosilac autorskog, odnosno srodnog prava koji nije sa organizacijom zaključio ugovor iz člana 150. ovog zakona ( o ustupanju svojih prava organizaciji "na isključiv način"), može da obavesti organizaciju da će svoja prava ostvarivati individualno, proizlazi da zakon predviđa da se za određenu vrstu predmeta zaštite osniva samo jedna organizacija čija je delatnost kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava u toj oblasti. Ovo stoga što organizacija ne može dobiti dozvolu za obavljanje delatnosti ako njeni osnivači ne predstavljaju većinu nosilaca autorskih i srodnih prava u toj oblasti, a sa druge strane iz odredaba člana 167. st. 1. i 2. Zakona sledi da jedan nosilac autorskog ili srodnog prava ne bi mogao da bude osnivač dve organizacije koje bi se bavile istom delatnošću, jer je zakonska pretpostavka da organizacija deluje u ime svih, bez obzira da li su njeni osnivači i da li su sa njom zaključili ugovor o ustupanju prava, kao i da onaj ko ovakav ugovor nije zaključio, može obavestiti organizaciju da će svoja prava ostvarivati individualno (a ne i preko druge organizacije).
S obzirom na navedeno, kao i to da je Zakonom predviđeno da se ova organizacija, iako se ne osniva radi sticanja dobiti (član 14. stav 2.), upisuje u registar privrednih društava (član 157. stav 1.) i da se na nju shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje pravni položaj preduzeća, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 166.), osnovano se postavlja pitanje saglasnosti odredaba člana 167. stav 1. i člana 155. tačka 2) Zakona sa odredbom člana 84. stav 2. Ustava, kojom je utvrđeno da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja. Ovo iz razloga što sa jedne strane, autori, odnosno nosioci srodnih prava ovoj organizaciji ustupaju svoja isključiva imovinska prava, kao i pravo na potraživanje naknade za svoja dela, odnosno predmete srodnopravne zaštite, s tim da organizacija ima pravo da ova prava dalje ustupa, odnosno da naknade naplaćuje u svoje ime, a za njihov račun (član 150. st. 1. do 3.), pri čemu postoji i zakonska pretpostavka da su svoja prava organizaciji ustupili svi nosioci autorskih i srodnih prava u toj oblasti (član 167. stav 1.) dok, sa druge strane, organizacija, kao poseban pravni subjekt samostalno donosi plan raspodele koji sadrži kriterijume na osnovu kojih organizacija raspodeljuje nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava prihod koji je u vidu naknade za iskorišćavanje predmeta zaštite prikupila od korisnika (član 167. stav 1.), a u skladu sa statutom i odlukama svojih organa, izdvaja deo prihoda prikupljenog od korisnika za pokriće troškova svog rada (član 165.). U tom smislu, ako se zakonodavac opredelio za koncept da kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava poveri pravnom licu koje ove poslove obavlja kao privredni subjekt, u vidu svoje registrovane delatnosti, postavlja se pitanje da li se time što ovu delatnost u određenoj oblasti autorskih i srodnih prava može da obavlja samo jedan subjekat, suprotno Ustavu ograničava slobodna konkurencija tako što taj subjekt ima monopolski položaj u oblasti kolektivnog ostvarivanja određenih autorskih i srodnih prava.
Imajući u vidu da su odredbe člana 167. st. 2, 3. i 4. Zakona logički i sadržinski povezane sa odredbom stava 1. ovog člana, Ustavni sud nalazi da od ocene spornih ustavnopravnih pitanja koja se postavljaju u vezi odredbe stava 1. člana 167. Zakona zavisi i ocena ustavnosti odredaba člana 167. u celini.
Saglasno iznetom, Sud je ocenio da ima osnova da povodom podnetih inicijativa, u skladu sa odredbom člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pokrene postupak za ocenu ustavnosti odredaba člana 155. tačka 2), člana 163. st. 3. i 4. i člana 167. Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Polazeći od toga da ni sam podnosilac inicijative, osporavajući odredbe člana 125. Zakona ne osporava saglasnost sa Ustavom prava proizvođača izdatog fonograma koja su utvrđena ovim odredbama, već Zakonom propisani način ostvarivanja ovih prava, to je Ustavni sud našao da nema osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 125. Zakona, te saglasno članu 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu nije prihvatio podnetu inicijativu.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 46. tač. 1) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić