Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ерике Колочаи Собоње из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Ерике Колочаи Собоње изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Општинским судом у Сомбору у предмету П. 625/08.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Ерике Колочаи Собоње изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2134/09 од 2. септембра 2009. године.
3. Одбацује се уставна жалба Ерике Колочаи Собоње изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступцима који су се водили пред Општинским судом у Сомбору у предметима П. 994/99 и И. 136/03.
4. Одбацује се уставна жалба Ерике Колочаи Собоње изјављена против решења Општинског суда у Сомбору из 1988. године којим је одбачена тужба овде подноситељке уставне жалбе за развод брака, радње нечињења Центра за социјални рад у Сомбору и општине Сомбор „пре 8. јула 1999. године“, као и решења Општинског суда у Сомбору И. 136/03 од 23. фебруара 2004. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ерика Колочаи Собоња из Новог Сада поднела је 6. новембра 2009. године, преко пуномоћника Душанке Ђапић, адвоката из Сомбора, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2134/09 од 2. септембра 2009. године, због повреде права на судску заштиту, права на слободан развој личности мал. М.Т, право на правично суђење и на суђење у разумном року, права мал. М.Т. на заштиту од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања, права и дужности родитеља да издржава, васпитава и образује своје малолетно дете и права на посебну заштиту мајке и детета, зајемчених чл. 22, 23, 32, 64, 65. и 66. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је уставно право подноситељке и њеног мал. сина М.Т. на судску заштиту повређено: услед законске немогућности покретања судског поступка за развод брака и поверавање деце пре него што дете наврши годину дана живота; неделотворним одлукама Центра за социјални рад општине Сомбор и Општине Сомбор, јер нису успели да спроведу извршење пре покретања поступка за развод брака; доношењем правноснажног решења Општинског суда у Сомбору И. 136/03 од 23. фебруара 2004. године, као и јер против наведеног решења није постојао делотворни правни лек (уставна жалба) или жалба вишем суду, с обзиром на то да је о приговору на првостепено решење одлучивало веће истог суда. У погледу повреде права на слободан развој личности мал. М.Т. наведено је да је он ускраћен да се развија уз мајку и сестру у бољим животним условима за његов правилан и потпун развој, јер је оспореном пресудом он поверен оцу који је злоупотребом родитељског права створио услове да се код мал. М.Т. развије осећај припадности очевом домаћинству. Наведени разлози за повреду Уставом зајемченог права на правично суђење су да је у судској пракси било и другачијих судских одлука у којима су учесници поступка заузели потпуно другачији став о последицама принудног одвајања деце, при чему се позива на пресуду Врховног суда Србије Рев. 3800/00 од 13. септембра 2000. године. У погледу права на суђење у разумном року, као елемента овог права, у уставној жалби је наведено да дужина трајања поступка укључује и поступак пред органом старатељства, парнични поступак за развод брака и поверавање деце, извршни поступак, који су укупно трајали преко десет година, што „прелази сваку меру разумног рока“, као и да је у судској пракси било и судских одлука у којима је заузет другачији став о последицама принудног одвајања деце, уз навођење као примера пресуде Врховног суда Србије Рев. 3800/00 од 13. септембра 2000. године. Подноситељка је у погледу права мал. М.Т. да буде заштићен од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања истакла да надлежни органи нису успели да благовременим деловањем и извршењем сопствених одлука спрече да отац детета незаконито одузме малолетно дете од мајке, као и да спрече одрастање мал. М.Т. без мајке и сестре. Такође је наведено да је повређено уставно право на посебну заштиту мал. М.Т, као и подноситељке уставне жалбе да се стара о свом малолетном детету, као и да јој се пружи посебна подршка и заштита пре и после порођаја. Од Уставног суда је тражено да поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије, нареди предају мал. М.Т. мајци, отклони обавезу подноситељке да накнади трошкове парничног поступка по пресуди П. 625/08 од 2. децембра 2008. године, јер је та пресуда неправична не само у погледу „главне ствари“ него и у погледу трошкова поступка. Уставном жалбом подностељка је тражила и накнаду нематеријалне штете у износу од по 1.500.000,00 динара за њу и њеног малолетног сина, као и у износу од 500.000,00 динара за повреду права њене малолетне ћерке Р.Т. због повреде права на породични живот са мал. М.Т. Такође, тражено је и да се одлука Уставног суда објави на пригодан начин, а посебно достављањем наведеним институцијама.
Подноситељка је пуномоћје за изјављивање уставне жалбе пуномоћнику адвокату дала у своје име и као законски заступник мал. Р.Т, ћерке подноситељке уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) има исту садржину као члан 170. Устава, док је одредбом став 2. овог члана прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Сомбору И. 136/03 и предмета истог суда П. 625/08 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситљка уставне жалбе је била у браку са Тапаи Карољом. У току трајања брака родили су се 1996. године малолетни М.Т. и 1998. године малолетна Р.Т. Одмах након рођења мал. Р.Т, крајем августа 1998. године, престала је заједница живота супружника. По престанку заједнице живота супружника, мал. М.Т. остао је да живи са оцем, а мал. Р.Т. са мајком. Подноситељка је 1998. године, кад је мал. Р.Т. имала два месеца, поднела тужбу за развод брака, али је ову тужбу Општински суд у Сомбору одбацио.
Пресудом Општинско суда у Сомбору П. 994/99 од 21. фебруара 2002 године, донетом по тужби овде подноситељке уставне жалбе, од 8. јула 1999. године разведен је брак закључен између подноситељке уставне жалбе и Тапаи Кароља, а њихова малолетна деца поверена су мајци на чување и васпитавање. Ова пресуда постала је правноснажна 21. августа 2001. године у делу којим је разведен брак парничних странака, док је у делу којим је одлучено о поверавању заједничке малолетне деце на чување, васпитање и изджавање постала правноснажна 18. новембра 2002. године.
Решењем Општинског суда у Сомбору И. 136/03 од 22. маја 2003. године усвојен је предлог подноситељке уставне жалбе за извршење пресуде Општинског суда у Сомбору П. 994/99 од 21. фебруара 2002 године. Овај поступак је прекинут решењем Општинског суда у Сомбору И. 136/03 од 23. фебруара 2004. године, до правноснажног окончања поступка који је у међувремену покренут по тужби Тапаи Кароља, којом је тражио измену одлуке тог суда П. 994/99 од 21. фебруара 2002. године у делу у којем је одлучено о поверавању деце. Овај извршни поступак настављен је закључком Општинског суда у Сомбору И. 136 од 11. априла 2009. године, након чега је тај суд донео истог дана и решење И. 136/03 којим је поступак обустављен.
Бивши супруг подноситељке уставне жалбе је 19. фебруара 2003. године поднео тужбу Општинском суду у Сомбору против тужене, овде подноситељке уставне жалбе, којом је тражио да суд измени пресуду Општинског суда у Сомбору П. 994/99 од 22 фебруара 2001. године у делу одлуке о поверавању на чување, васпитавање и издржавање мал. М.Т, тако што се мал. М.Т. поверава на чување, васпитање и издржавање оцу детета. Уз тужбу је поднет предлог за одређивање привремене мере, којом се мал. М.Т. поверава на чување, васпитање и издржавање оцу детета, до правноснажног окончања овог поступка, и забрањује спровођење извршења по пресуди Општинског суда у Сомбору П. 994/99 од 21. фебруара 2002. године. Поводом ове тужбе формиран је предмет П. 180/03.
Прво рочиште у овом предмету одржано је 14. априла 2003. године. На овом рочишту суд је донео решење П. 180/03 којим је затражио од Центра за социјални рад општине Сомбор да достави мишљење о предлогу тужиоца за издавање привремене мере. Дописом од 3. јуна 2003. године наведени центар обавестио је суд да се рад тог центра продужава, јер су странке због дубоког конфликта упућене на саветодавно-терапијски рад који је већ отпочео у Центру. Налаз Центра достављен је суду 3. новембра 2003. године. У налазу је наведено да је дошло до значајних промена у породичним односима и да се предлаже поверавање малолетног М.Т. оцу детета, а малолетне Р.Т. њеној мајци.
На рочиштима одржаним 13. фебруара, 7. априла и 17. маја 2004. године након изјашњавања парничних странака о налазу и мишљењу Центра, изведен је доказ саслушањем сва три члана комисије Центра која је дала налаз.
Рочиште заказано за 12. јул 2004. године није одржано, јер тужена није дошла на рочиште иако је била уредно позвана, а њен пуномћник је обавестио суд да је она на годишњем одмору. На рочишту одржаном 5. октобра 2004. године изведен је доказ саслушањем тужиоца, док наредно рочиште, заказано за 21. октобар 2004. године, на којем је требало да буде изведен доказ саслушањем тужене, није одржано на сагласан предлог странака. Доказ саслушањем тужене изведен је на рочишту одржаном 11. новембра 2004. године. На овом рочишту суд је прихватио предлог тужене да се одреди ново вештачење преко вештака клиничке психологије, а суд је решењем П. 180/03 од 8. фебруара 2005. године одредио вештака и задатак вештака.
Рочишта заказана за 11. април и 18. мај 2005. године нису одржана (прво – јер тужена није дошла због болести, а друго – јер пуномоћник тужиоца није могао да присуствује, пошто је имао обавезе у некој другој парници), док је рочиште заказано за 19. септембар 2005. године отказано, јер је тужена обавестила суд да је њен адвокат у заказано време заузет обавезама у другој парници. Ни рочиште заказано за 31. октобар 2005. године није одржано, јер тужена није дошла због смртног случају у породици. На рочишту одржаном 16. децембра 2005. године изведен је доказ саслушањем сведока.
Тужилац је поднеском од 27. децембра 2005. године преиначио тужбу тако што је тражио да суд одреди заједничко вршење родитељског права према њиховој заједничкој деци, с тим да се мал. М.Т. повери на чување, васпитавање и издржавање оцу детета, а мал. Р.Т. – мајци. Такође, тражено је да се уреди одржавање личних односа родитеља са својом мал. децом на предложени начин. Поднеском од и 11. јануара 2006. године, тужилац је истакао и „супсидијерни“ тужбени захтев, којим је тражио да суд одреди самостално вршење родитељског права оца детета према мал. М.Т, тако што се дете поверава оцу на старање, чување, подизање, васпитање, образовање, заступање, издржавање и управљање имовином мал. М.Т. Такође је тражено да суд ослободи тужиоца обавезе плаћања доприноса за издржавање мал. Р.Т.
У току 2006. године одржана су три рочишта (27. фебруара, 9. маја и 30. јуна), на којима је изведен доказ саслушањем више сведока. Решењем Општинског суда у Сомбору П. 180/03 од 18. јула 2006. године одређено је контролно вештачење преко Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине. Институт је дописом од 14. новембра 2006. године обавестио суд да тужилац није дошао и није довео дете на вештачење заказано за 19. септембар 2006. године. Општински суд у Сомбору, дописима од 30. јануара и 26. фебруара 2007. године, затражио је од Института да доставе свој налаз и мишљење на основу постојеће целокупне документације у предметном парничном спису, те на основу обављеног разговора са туженом и малолетном ћерком парничних странака. Институт је дописом од 2. марта 2007. године обавестио суд да није у могућности да поступи по задатку суда, јер тужилац два пута није дошао на заказано вештачење нити је довео малолетног сина, а да давање комплетног психолошког мишљења по постављеном задатку на основу само обављеног разговора са туженом и мал. Р.Т, није професионално засновано. Тужилац ни у наредном заказаном термину за вештачење није дошао нити је довео мал. М.Т.
На рочишту одржаном 8. маја 2007. године саслушан је вештак психолог. Првостепени суд је на овом рочишту обавезао Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине да поступи по решењу суда од 18. јула 2006. године, у року од 30 дана од пријема записника, као и тужиоца да у време које буде одредио Институт дође заједно са мал. М.Т. на вештачење. На рочишту одржаном 20. јуна 2007. године суд је решењем затражио од Института да у свом налазу обради однос тужене са мал. М.Т. Институт је 10. јула 2007. године доставио налаз у коме је наведено да нису створени услови за измену одлуке о поверавању и чувању детета, али је предложио психотерапијски третман целе породице у трајању од шест месеци, као и да у току трајања терапије мал. М.Т. остане код свог оца. На рочишту одржаном 16. августа 2007. године Општински суд у Сомбору донео је решење П. 180/03 којим је одредио привремену меру психотерапијског третмана целе породице у трајању од шест месеци и у овој правној ствари одредио застој поступка у трајању од шест месеци, док траје породични третман, с тим да ће поступак бити настављен по службеној дужности по протеку наведеног рока. Институт је 8. јануара 2008. године доставио налаз у коме је изнео мишљење да би син требало да остане у домаћинству са оцем и да отац може самостално да врши родитељско право.
Након што су на рочиштима одржаним 17. јануара и 19. фебруара 2008. године саслушани вештаци и изведен доказ саслушањем странака, закључена је главна расправа.
Општински суд у Сомбору донео је 19. фебруара 2008. године пресуду П. 180/03 којом је усвојио тужбени захтев тужиоца истакнут у тужби, преиначеној 29. јануара 2008. године, којом је усвојио тужбени захтев тужиоца у целини. Овом пресудом, између осталог, измењена је пресуда Општинског суда у Сомбору П. 994/99 од 21. фебруара 2002. године у делу одлуке о поверавању на чување и васпитање мал. М. Т, као, у делу одлуке о одржавању личних контаката малолетне деце са родитељима и у делу плаћања доприноса за издржавање малолетне деце и одређено је самостално вршење родитељског права од стране оца Тапаи Кароља према мал. М.Т. тако што је мал. М.Т. поверења на чување, подизање, васпитање, образовање, заступање, издржавање и управљање имовином оцу Тапаи Карољу. Четвртим, петим и шестим ставом изреке пресуде уређено је одржавање личних односа малолетне деце са својим родитељима, док је седмим и осмим ставом изреке тужилац ослобођен плаћања доприноса за издржавање мал. Р.Т, а тужена за издржавање мал. М.Т. У образложењу ове пресуде, између осталог, наведено је: да је у току поступка утврђено да оба родитеља подједнако имају родитељске капацитете, да се отац релативно добро поставио као васпитач сина; да ће одређеним начином виђања малолетне деце са својим родитељима створити и услове за развијање односа између брата и сестре. Против ове пресуде тужена је изјавила жалбу. Списи предмета достављени суд другостепеном суду 29. априла 2008. године.
Окружни суд у Сомбору, одлучујући о жалби тужене, донео је пресуду Гж. 760/08 од 16. маја 2008. године којом је усвојио жалбу и укинуо пресуду Општинског суда у Сомбору П. 180/03 од 19. фебруара 2008. године у делу који се односи на одлуку о поверавању, чувању и васпитању мал. М.Т. и одређивању самосталног вршења родитељског права од стране оца према мал. М.Т, као и у делу доприноса за издржавање мал. М.Т. и мал. Р.Т. и предмет у том делу вратио првостепеном суду на поновно суђење, док је потврдио првостепену пресуду у делу којим је одлучено о одржавању личних контаката мал. М.Т. са мајком и мал. Р.Т. са оцем. У образложењу ове пресуде наведено је: да првостепени суд није утврдио који родитељ има боље услове за старање на малолетним М.Т. и шта је у најбољем интересу детета; да првостепени суд није могао да дâ налог вештацима да утврде да ли постоје услови за измену раније донете одлуке, јер је то у надлежности суда, а вештачењем суд треба да утврди који родитељ испуњава боље услове за старање над мал. М.Т. и шта је у најбољем интересу детета, односно да ли су се стекли услови за измену раније донете правноснажне одлуке; да инсистирање Центра за социјални рад Сомбор да се донесе било каква одлука што пре, није допринело да се на правилан начин утврди да ли су испуњени услови за измену одлуке.
Након враћања списа, предмет је добио нови број П. 625/08.
У поновном поступку одржана су три рочишта (18. јуна, 14. јула и 2. децембра 2008. године), док једно није одржано (заказано за 2. октобар 2008. године), на захтев одређеног вештака који због службеног пута није могао да присуствује том рочишту. Решењем суда П. 625/08 од 14. јула 2008. године, на предлог тужене, суд је одредио ново вештачење. Налаз и мишљење вештака достављени су суду 28. октобра 2008. године. Према достављеном мишљењу судски поступак нарушава однос деце и родитеља и деце међусобно, те би га требало што пре окончати. У мишљењу је наведено да би промена пребивалишта за било које дете у конкретном случају негативно деловало на њихов даљи развој, те да, с обзиром на то да мал. М.Т. већ дуги низ година живи са оцем, са којим има сасвим адекватан однос, за дечака би било најздравије да остане да живи са оцем. Поводом примедаба тужене одређени вештаци доставили су 25. новембра 2008. године допунско мишљење.
Након закључења главне расправе, Општински суд у Сомбору донео је пресуду П. 625/08 од 2. децембра 2008. године којом је усвојен тужбени захтев тужиоца у целини. Другим ставом изреке ове пресуде измењена је пресуда Општинског суда у Сомбору П. 994/99 од 21. фебруара 2002. године у делу одлуке о поверавању на чување и васпитање мал. М.Т. и у делу одлуке о одржавању личних контаката малолетне деце са родитељима и у делу плаћања доприноса за издржавање малолетне деце. Трећим ставом изреке пресуде одређено је самостално вршење родитељског права од стране оца Тапаи Кароља према мал. М.Т. тако што је поверена на чување, подизање, васпитање, образовање, заступање, издржавање и управљање имовином, те му је одређено пребивалиште у домаћинству оца Тапаи Кароља на наведеној адреси. Четвртим ставом изреке исте пресуде ослобођена је тужена плаћања доприноса за мал. М.Т, а петим ставом изреке обавезана је тужена да на име трошкова поступка туженом исплати наведени новчани износ. У образложењу ове пресуде наведено је: да је, према утврђеном чињеничном стању, брак парничних странака фактички прекинут у августу 1998. године, а разведен правноснажном пресудом од 21. фебруара 2001. године; да од фактичког прекида брачне заједнице мал. син М.Т. живи са оцем, а мал. ћерка Р.Т. са мајком; да из налаза Центра за социјални рад Сомбор, вештака психолога Верице Дедић и вештака Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине произлази да је мал. М.Т. добро адаптиран, емотивно задовољан, а у фази развоја у којој вршњаци постају доминантнија сфера интересовања за задовољење емотивних и социјалних потреба и није спреман да се измешта из добро познатог окружења; да је, на основу мишљења психолога, чланова тима за рад са породицама са поремећеним односима, утврђено да малолетни М.Т. у породици код оца добро функционише, да је спреман да комуницира на матерњем језику, да није напет; да првостепени суд сматра да ће доношењем коначне одлуке о томе коме се мал. М.Т. поверава изједначити одговорности оба родитеља у односу на оба детета; да је у току поступка утврђено да оба родитеља подједнако имају родитељске капацитете, али да отац испуњава боље услове за старање над мал. М.Т. и да је у најбољем интересу мал. М.Т. да се повери оцу; да се суд приликом одлучивања о поверавању детета на самостално вршење родитељског права, руководио искључиво тиме да мал. М.Т. повери родитељу који има боље могућности да детету обезбеди услове за правилан и потпуни физички, ментални, духовни, морални, психички и социјални развој; да је у току поступка утврђено да је отац у бољој могућности да мал. М.Т. усмерава ка вредностима емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва; да је приликом доношења пресуде суд водио рачуна и о мишљењу мал. М.Т, али да је суд првенствено своју одлуку базирао на чињеници да отац детета испољава боље услове за старање над мал. М.Т.
Против ове пресуде тужиља је изјавила жалбу 13. јануара 2009. године. У жалби тужена је изнела своје мишљење о налазима вештака датим у току спроведеног парничног поступка. Такође, у жалби је наведено да суд није правилно применио материјално право, да се није руководио најбољим интересом детета, јер отац није у стању да обезбеди неопходно учешће мајке у животу мал. М.Т, као и да је тужилац својим непоштовањем судских одлука показао да нема потребне квалитете и способности да код мал. М.Т. развије смисао за поштовање друштвених норми понашања.
Окружни суд у Сомбору одлучујући о жалби тужене донео је пресуду Гж. 184/09 од 9. марта 2009. године којом је одбио жалбу и потврдио пресуду Општинског суда у Сомбору П. 625/08 од 2. децембра 2008. године. У образложењу ове пресуде наведено је: да је на основу исцрпно утврђеног чињеничног стања које се заснива на више налаза и мишљења вештака, правилно одлучено када је тужбени захтев усвојен; да најбољи интерес за дете представља одређивање оца за самостално вршење родитељског права на мал. М.Т; да је тачно да је ранијом одлуком мал. М.Т. био поверен мајци, међутим, имајући у виду све околности, понашање родитеља у досадашњем току поступка, понашање детета, прилике у којима живе, начин на који комуницирају међусобно, видљиво је да су се сви стручњаци саслушани у овом поступку сложили у томе да је најбитније утврдити какве би последице за дете имала промена домаћинства, па су у том смислу једногласно истакли да би то могло штетно утицати на дете, а са друге стране, његов досадашњи живот у домаћинству оца има позитивне стране из којих је видљив адекватан психофизички развој детета, што значи да се најбољи интерес детета задовољава настављањем живљења код оца. Тужиља је против ове пресуде 12. маја 2009. године изјавила ревизију.
Врховни суд Србије, одлучујући о ревизији тужене донео је оспорену пресуду Рев. 2134/09 од 2. септембра 2009. године, којом је одбио као неосновану ревизију тужене изјављену против пресуде Окружног суда у Сомбору Гж 184/09 од 9. марта 2009. године. У образложењу ове пресуде наведено је: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку на коју Врховни суд Србије пази по службеној дужности, као ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку на коју се ревизијом указује, с обзиром на то да су нижестепене пресуде јасне и непротивречне и у складу са утврђеним чињеницама и изведеним доказима; да су, полазећи од утврђених чињеница, правилно нижестепени судови применили материјално право када су усвојили тужбени захтев тужиоца тако што су вршење родитељског права према мал. М.Т. поверили тужиоцу; да је, у конкретном случају, према усаглашеном налазу и мишљењу вештака утврђено, као прво, да парничне странке не показују спремност и мотивацију за промене које би биле неопходне за побољшање квалитета њихове комуникације, и друго, да је мал. М.Т, који већ дуги низ година живи код оца, са њим успоставио адекватан однос, па следи закључак да би било најздравије за дете да остане и даље код оца; да све оконости указују да је у интересу детета да настави да живи са оцем; да, како су судови утврдили да је тужилац у бољој могућности да обезбеди услове за потпуни и правилни физички, ментални, духовни, морални, психички и социјални развој мал. М.Т, као и да са њим развија односе засноване на љубави и поверењу и узајамном поштовању, а у бољој је могућности да малолетног М.Т. усмери ка поштовању вредности емоционалног етичког и националног идентитета и утиче на изграђивање његових ставова према друштвеним и индивидуалним вредностима, то је Врховни суд Србије нашао да је другостепеном одлуком испоштована одредба члана 266. Породичног закона, односно да је донета у интересу детета.
Пресуда Врховног суда Србије Рев. 3800/00 од 13. септембра 2000. године, на коју се подноситељка позива образлажући повреду права на правично суђење, донета је у парничном поступку покренутом тужбом оца малолетне деце поднетом против бабе и деде његове малолетне деце, родитеља његове бивше супруге, којом је тражио да се, након смрти његове бивше супруге, мајке малолетне деце којој су њихова заједничка деца ранијом одлуком била поверена на чување и васпитавање, њему повере малолетна деца на чување и васпитавање. У образложењу ове одлуке, између осталог, наведено је: да родитељу припада право да се лично стара о својој деци; да се деца првенствено поверавају на чување и васпитавање родитељима, а трећим лицима само ако из одређених разлога родитељи нису у стању да сами воде бригу о деци; да ако један од родитеља испуњава све услове за старање око детета, онда ће бити поверено њему, а не трећем лицу; да је у конкретном случају, с обзиром на узраст деце, основано суд, као и Центар за социјални рад, проценио да деца нису у могућности да зрело и објективно оцене ко ће боље штити њихове интересе, те да стога принудно одвајање деце по природи ствари неће изазвати озбиљан поремећај у даљем њиховом развоју.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став. 1.); да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања (члан 64. став 3.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни (члан 65. став 1); да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом, као и да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја (члан 66. ст. 1. и 2.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета, као и да држава има обавезу да предузима све потребне мере за заштиту детета од занемаривања, од физичког, сексуалног и емоционалног злостављања те од сваке врсте експлоатације (члан 6. ст. 1. и 2.); да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права, као и да је забрањена злоупотреба родитељског права(члан 7. ст. 2. и 3.) ; да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, као и да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да дете има право на обезбеђење најбољих могућих животних и здравствених услова за свој правилан и потпун развој (члан 62. став 1.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да превентивни надзор над вршењем родитељског права обавља орган старатељства када доноси одлуке којима омогућава родитељима да врше родитељско право, а које су му стављене у надлежност овим законом (члан 79.); да се на поступак суда који је у вези са породичним односима примењују одредбе закона којим се уређује парнични поступак, ако овим законом није другачије одређено (члан 202.); да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право, као и да ће поступак из става 1. овог члана суд, по правилу, спровести на највише два рочишта, да се прво рочиште заказује тако да се одржи у року од 15 дана од дана када су тужба или предлог примљени у суду, а да је другостепени суд дужан да донесе одлуку у року од 30 дана од дана када му је достављена жалба (члан 204. ст. 1, 3, 4. и 5.); да у поступку у вези са породичним односима суд може утврђивати чињенице и када оне нису међу странкама спорне, а може и самостално истраживати чињенице које ниједна странка није изнела (члан 205.); да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члан 266. став 1.); да је суд дужан да пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу, односно лишењу родитељског права затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима (члан 270.); да ће се судски односно управни поступак који је покренут по одредбама Закона о браку и породичним односима ("Службени гласник СРС", бр. 22/80 и 11/88 и "Службени гласник РС", бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01) наставити према одредбама овог закона, осим ако је до дана почетка примене овог закона донета првостепена одлука (члан 357. став 2.).
Законом о браку и породичним односима ("Службени гласник СРС", бр. 22/80 и 11/88 и "Службени гласник РС", бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01), који је важио у време покретања предметног парничног поступка, било је прописано: да брачни другови могу само споразумно тражити развод брака за време трудноће жене, односно док њихово заједничко дете не наврши годину дана живота (члан 84. став 2.); да је суд, односно орган старатељства који доноси одлуку о поверавању деце на чување и васпитавање, дужан да на погодан начин испита све околности које су од значаја за правилан духовни и физички развој и васпитавање детета и да се приликом доношења одлуке руководи првенствено интересима детета, при чему посебно узима у обзир емоционалне потребе и жеље детета о чему прибавља мишљење одговарајућих стручњака увек кад то околности случаја захтевају(члан 130.); у поступку у брачним споровима, споровима из односа родитеља и деце, споровима за издржавање, као и у имовинским споровима између чланова породице примењују се одредбе Закона о парничном поступку, ако овим законом није друкчије одређено (члан 388.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) прописано је: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, као и да суд утврђује чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, искључиво на основу предложених и изведених доказ, а суд може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим када законом није другачије прописано (члан 7. ст. 1, 2. и 4.); да које ће чињенице узети као доказане одлучује суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да странка има право да суд одучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је пре свега констатовао да је предметни парнични поступак П. 625/08, од подношења тужбе Општинском суду у Сомбору 19. фебруара 2003. године до његовог окончавања доношењем пресуде Врховног суда Србије Рев. 2134/09 од 2. септембра 2009. године, трајао укупно шест година и шест и по месеци, као и да је тај поступак био у застоју шест месеци за време трајања психотерапеутског третмана целокупне породице код Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине.
Појам разумног трајања поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја права о коме се у поступку одлучује за подносиоца, који се морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
Испитујући наведене критеријуме у конкретном случају, Уставни суд је оценио да је предметни парнични поступак био чињенично и правно врло сложен, с обзиром на то да је суд требало да донесе одлуку о измени одлуке о поверавању малолетног детета једном од родитеља на самостално вршење родитељског права, при чему су породични односи, а посебно односи бивших супружника, родитеља, изузетно поремећени. У таквој ситуацији било је потребно, како би суд донео одлуку која ће бити у најбољем интересу детета, извести већи број доказа, а посебно вештачењем преко вештака медицинске струке, као и психолога. Сложеност поступка се огледа и у чињеници да судским решењем одређене надлежне организације, Центар за социјални рад у Сомбору и Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, нису могле да дају свој налаз са мишљењем, односно нису могле да одговоре на задатак одређен решењем суда, док нису спровеле неопходне третмане парничних странака, односно целе породице, у трајању од по шест месеци, а у ком периоду ни суд није могао да поступа.
Када је реч о понашању подноситељке уставне жалбе, Уставни суд оцењује да је она као тужена у предметном парничном поступку у извесној мери допринела наведеној дужини трајања поступка, с обзиром на то да четири пута није дошла на рочишта (једном, јер се налазила на годишњем одмору, други пут, због болести, трећи пут због спречености пуномоћника другим суђењем и четврти пут због смртног случаја у породици), услед чега та рочишта нису одржана, као и да једно рочиште није одржано на сагласан предлог парничних странака (два од наведених рочишта су била заказана ради извођења доказа саслушањем тужене као парничне странке), чиме је трајање поступка продужено за нешто више од шест месеци.
Такође, Уставни суд је оценио да је постављени тужбени захтев за подностељку уставне жалбе био од изузетног значаја, с обзиром да је тужбом тражена промена одлуке о поверавању малолетног детета, које је претходном одлуком било додељено подноситељки на старање, васпитавање и чување. Ово посебно што одлука чија се измена тужбом у предметном парничном поступку тражила, није никад извршена, као и да је поступак извршења раније одлуке прекинут до правноснажног окончања предметног парничног поступка.
У погледу поступања надлежних судова пред којима је вођен предметни парнични поступак, Уставни суд је, пре свега, констатовао да је првостепени суд прву првостепену пресуду у наведеном поступку донео након пет година. Међутим, Уставни суд је утврдио да је у наведеном периоду предметни поступак био у застоју шест месеци, да, поред наведеног, у периоду од шест месеци првостепени суд није заказивао рочишта ни док је трајао саветодавно-терапијски третман парничних странака при Центру за социјални рад општине Сомбор, а због њиховог дубоког конфликта, као и да се тужилац није одазвао на три позива Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине да дође и да доведе мал. М.Т. на вештачење, што је продужило поступак вештачења од стране ове институције за девет месеци. Уставни суд указује и да је парнични суд три пута дописима тражио од Института да на основу постојећих података достави свој налаз, али је Институт то одбио, изјаснивши се да би такво поступање било непрофесионално. Приликом оцене временског периода у коме је поступао првостепени суд, Уставни суд је имао у виду и допринос подноситељке уставне жалбе, услед чијег је недолажења на заказана рочишта или тражења да се она не држе је поступак дуже трајао нешто више од шест месеци, као и чињеницу да је првостепени суд заказивао рочишта углавном у примереним размацима.
Поред наведеног, Уставни суд је утврдио да су другостепени и ревизијски суд поступали веома ефикасно. Наиме, другостепени суд је у овом парничном предмету два пута доносио одлуке, први пут је донео решење у року од две недеље од достављања списа том суду, а други пут је мериторно одлучио у року од пет недеља од достављања списа предмета, док је ревизијски суд пресуду којом је окончан овај поступак донео у року након два месеца од достављања списа предмета.
Имајући у виду наведену сложеност предметног парничног поступка, као и поступање надлежних органа, али и саме подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Сомбору у предмету П. 625/08 није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
У погледу навода подноситељке уставне жалбе да јој је право на правично суђење повређено јер је дужина трајања поступка који укључује и поступак код органа старатељства, парнични поступак за развод брака и поверавање малолетне деце (који је трајао дуже од три године), извршни поступак и парнични поступак који је вођен ради измене одлуке о поверавању деце, све укупно трајао преко десет година, Уставни суд, најпре, констатује да је у спроведеном поступку утврдио: да је парнични поступак који је по тужби за развод брака овде подноситељке уставне жалбе покренут 1999. године, правноснажно окончан 21. августа 2001. године, односно 18. новембра 2002. године у делу који се односи на одлуку о поверавању мал. деце парничних странака на чување, васпитавање и издржавање; да је извршни поступак који се водио пред Општинским судом у Сомбору у предмету И. 136/03, покренут предлогом овде подноситељке уставне жалбе ради принудног извршења пресуде тог суда П. 994/99 од 21. фебруара 2001. године, обустављен решењем Општинског суда у Сомбору И. 136/03 од 11. јуна 2009. године, које је подноситељки уставне жалбе достављено истог дана, а против кога она није изјавила жалбу; да је предметни парнични поступак вођен по тужби бившег супруга подноситељке уставне жалбе, којом је тражио да се измени правноснажна пресуда Општинског суда у Сомбору П. 994/99 од 21. фебруара 2001. године.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да парнични поступак који се водио пред Општинским судом у Сомбору у предмету П. 994/99 представља јединствену целину са извршним поступком који се водио пред истим судом у предмету И. 136/03, али да парнични поступак који се водио пред Општинским судом у Сомбору у предмету П. 625/08 (раније П. 180/03) представља засебну правну целину у односу на поступке тог суда П. 994/99 и И. 136/03.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у претходном уставносудском поступку благовременост уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року у поступцима који су се водили пред Општинским судом у Сомбору у предметима П. 994/99 и И. 136/03 ценио у односу на дан достављања подноситељки уставне жалбе решења Општинског суда у Сомбору И. 136/03 од 11. јуна 2009. године о обустави поступка.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да је решење Општинског суда у Сомбору И. 136/03 од 11. јуна 2009. године достављено подноситељки истог дана, Уставни суд је, полазећи од одредбе члана 84. Закона о Уставном суд, уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона, јер је уставна жалба изјављена након протека рока од 30 дана од дана достављања акта којим се окончава поступак чија се дужина трајања оспорава, решавајући као у тачки 3. изреке.
6. У погледу навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да ови наводи нису основани.
Наиме, подноситељка уставне жалбе разлоге уставне жалбе о повреди наведеног права заснива на чињеници да је у судској пракси било другачијих судских одлука у којима су учесници поступка заузели потпуно другачији став о последицама принудног одвајања деце, наводећи као пример пресуду Врховног суда Србије Рев. 3800/00 од 13. септембра 2000. године.
Поводом ових навода Уставни суд указује да у истој чињеничној и правној ситуацији доношење одлука од стране истог суда, који је истовремено и суд највише инстанце у конкретном случају, којима се на битно различити начин одлучује, може да представља повреду права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење. Овакав став заузео је и Европски суд за људска права (видети Одлуку у предмету Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је испитивао да ли су у наведеним случајевима, пресуде Врховног суда Србије Рев. 3800/00 од 13. септембра 2000. године и Рев. 2134/09 од 2. септембра 2009. године донете при истој чињеничној и правној ситуацији. Међутим, Уставни суд је утврдио да се у конкретном случају не ради о истом чињеничном и правном стању. Ово стога што је пресуда Рев. 3800/00 од 13. септембра 2000. године донета у парничном поступку по тужби оца малолетне деце која су била поверена мајци, против бабе и деде детета, родитеља његове бивше супруге, који је тражио од суда да се након смрти његове бивше супруге, њему повери малолетно дете на чување и васпитавање, када је суд нашао да с обзиром на узраст деце она нису у могућности да зрело и објективно оцене ко ће боље штитити њихове интересе, те принудно одвајање деце по природи ствари неће изазвати озбиљан поремећај у даљем њиховом развоју.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да се у конкретном случају не ради о чињенично и правно идентичној ситуацији, те је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу одбио, одлучујући као у тачки 2. изреке.
У погледу навода подноситељке да је одлука Општинског суда у Сомбору П. 625/08 од 2. децембра 2008. године о трошковима поступка неправична и да није заснована на одредби члана 207. Породичног закона, Уставни суд је утврдио да подноситељка одлуку о трошковима није оспорила у поступку по жалби, тако да није ни разматрао ове наводе.
7. У погледу навода уставне жалбе о повреди права подноситељке уставне жалбе на судску заштиту, зајемченог чланом 22. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да се повреда наведеног права истиче у односу на решење Општинског суда у Сомбору из 1988. године којим је одбачена тужба овде подноситељке уставне жалбе за развод брака, радње нечињења Центра за социјални рад у Сомбору и општине Сомбор „пре 8. јула 1999. године“, као и решење Општинског суда у Сомбору И. 136/03 од 23. фебруара 2004. године.
С обзиром на то да је заштита Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода у поступку по уставној жалби установљена Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, то се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, уколико су ти акти донети или те радње предузете након ступања на снагу Устава.
Имајући у виду да су оспорени акти донети, а оспорене радње предузете пре ступања на снагу Устава, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка, као у тачки 4. изреке.
8. У односу на истакнуту повреду права подноситељке уставне жалбе на посебну подршку и заштиту пре и после порођаја, Уставни суд је констатовао да се постојање повреде овог права не може довести ни у логичку ни у правну везу са оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2134/09 од 2. септембра 2009. године.
У погледу истакнуте повреде права родитеља, Уставни суд је утврдио да подноситељка у уставној жалби није навела уставноправне разлоге који указују на повреду наведеног права.
С друге стране, у погледу навода уставне жалбе о повреди права мал. М.Т, зајемчених чл. 22, 23, 64. и 66. Устава, Уставни суд је констатовао да је подноситељка уставну жалбу поднела само у своје име, а не и у име свог малолетног детета М.Т. Такође, Уставни суд је констатовао и да је правноснажном пресудом П. 625/08 од 2. фебруара 2009. године одређено самостално вршење родитељског права од стране оца мал. М.Т. тако што је мал. М.Т. поверен на чување, подизање, васпитање, образовање, заступање, издржавање и управљање имовином М.Т, те да подноситељка није ни могла да поднесе уставну жалбу у име мал. М.Т. Стога Уставни суд није ни разматрао ове наводе уставне жалбе.
9. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић