Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Јовића из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Горана Јовића и утврђује да је ставом 1. изреке пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 1446/08 од 12. новембра 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Чачку Гж. 1446/08 од 12. новембра 2008. године у делу става 1. изреке, којим је одбијена као неоснована жалба Горана Јовића и потврђена пресуда Општинског суда у Чачку П1. 730/07 од 29. маја 2008. године у ставу 2. изреке, па се одређује да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку по жалби Горана Јовића поднетој против става 2. изреке наведене првостепене пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Јовић из Чачка, преко пуномоћника Горана Стаменића и Мирослава Петровића, адвоката из Чачка, поднео је Уставном суду 24. децембра 2008. године допуштену и благовремену уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 1446/08 од 12. новембра 2008. године.
Уставном жалбом се оспорава наведена пресуда у делу којим је одбијена као неоснована жалба изјављена против става 2. изреке пресуде Општинског суда у Чачку П1. 730/07 од 29. маја 2008. године, а којим је одбијен део тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се обавеже Република Србија, Министарство унутрашњих послова, Секретаријат у Чачку да му за период од 1. децембра 2005. године до 31. марта 2006. године исплати неисплаћени део зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних и верских празника. Наведене пресуде засноване су на чињеници да је 29. новембра 2005. године ступио на снагу Закон о полицији, којим је у члану 147. став 1. прописано да се, између осталог, због посебних услова рада, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, то што се у складу са наведеном одредбом Закона запосленима могу одредити већи коефицијенти по наведеним основима, не значи да ако послодавац не одреди овако увећане коефицијенте запосленима не припада право на зараду по наведеним основима, јер интенција законодавца није била да послодавцу остави могућност хоће ли или неће запосленом да исплати зараду по основима за које му и Устав гарантује право, већ је интенција законодавца била управо остављање могућности послодавцу да на тај начин вреднује рад запослених. У конкретном случају, судови су, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, тачно утврдили чињенично стање, али су погрешно применили материјални пропис на тако утврђено чињенично стање и донели незаконите одлуке. Поред тога, Министарство унутрашњих послова је и после ступања на снагу Закона о полицији предвидело исплату зараде по наведеним основима, на који начин је и сам послодавац признао постојање основа за исплату. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, оваквим одлукама првостепеног и другостепеног суда повређена су његова права зајемчена Уставом Републике Србије. Подносилац најпре указује на повреду права из члана 26. Устава, у делу који се односи на забрану принудног рада, јер је био принуђен на рад који му није био плаћен, и наводи да би, у супротном, да је одбио да ради, добио отказ. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, повређено му је и право на правно средство зајемчено чланом 36. Устава, јер му нису уручена решења о прерасподели радног времена и акт о висини плате, па му је на тај начин ускраћено право на подношење жалбе против наведених аката. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, прихватањем става да може, али не мора да се исплати накнада полицајцима по наведеним основима, судови су довели у неравноправан положај полицајце у односу на друге државне службенике, а што није у складу са уставним начелом забране дискриминације зајемчене чланом 21. Устава. Због свега наведеног, подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено и право на рад зајемечено чланом 60. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у спис предмета Општинског суда у Чачку П1. 730/07, оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је поднео парничну тужбу против Републике Србије, Министарства унутрашњих послова - Секретаријат у Чачку, ради исплате зараде по основу рада за време државних и верских празника, прековременог рада и ноћног рада, која је примљена у Општинском суду у Чачку 6. априла 2006. године.
Пресудом Општинског суда у Чачку П1. 730/07 од 29. маја 2008. године је у ставу 1. изреке делимично усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе и обавезана тужена да му за период од 1. априла 2003. године до 30. новембра 2005. године на име неисплаћених зарада по основу рада у дане државних и верских празника, по основу прековременог рада и по основу ноћног рада исплати износе који су ближе опредељени у изреци наведене пресуде, са законском затезном каматом почев од 15-ог у наредном месецу за претходни месец па до исплате, а све у року од 15 дана од правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, у ставу 2. изреке одбијен је као неоснован део тужбеног захтева којим је тражено да се обавеже тужена да му за период од 1. децембра 2005. године до 31. марта 2006. године исплати неисплаћени део зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних и верских празника, док је ставом 3. изреке обавезана тужена да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде трошкова парничног поступка плати износ од 78.650,00 динара у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.
Подносилац уставне жалбе је против наведене првостепене пресуде поднео 23. јуна 2008. године жалбу Окружном суду у Чачку, због погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима. Против првостепене пресуде жалбу је изјавио и тужени 20. јуна 2008. године.
Решавајући по жалбама, Окружни суд у Чачку је донео оспорену пресуду Гж. 1446/08 од 12. новембра 2008. године којом је у ставу 1. изреке пресуде одбио као неосноване жалбе странака и потврдио пресуду Општинског суда у Чачку П1. 730/07 од 29. маја 2008. године у ст. 1. и 2. изреке, а ставом 2. изреке укинуо првостепену пресуду у ставу 3. њене изреке и предмет вратио на поновни поступак и одлучивање. У образложењу пресуде Окружног суда у Чачку је наведено да је првостепени суд правилно поступио када је одлучио као у ставу 2. изреке, дајући за то потпуне и правилне разлоге које у свему прихвата и тај суд, а у складу са чл. 146. и 147. Закона о полицији, који се примењује од 29. новембра 2005. године. Наиме, и првостепени и другостепени суд су у образложењима поменутих пресуда навели да је одредбама наведених чланова Закона о полицији прописана само могућност, а не и обавеза да се могу утврдити коефицијенти за обрачун плата од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, између осталог, због посебних услова рада, ноћног рада, прековременог рада и рада на дан празника који је нерадни дан. Поред тога је наведено да је ступањем на снагу Закона о полицији искључена примена општих радноправних прописа о увећаној заради по основима који су предмет тужбеног захтева. Из свега изложеног, закључили су да с обзиром да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, тужени није утврдио коефицијент који је већи од 30 до 50% од коефицијената за друге државне службенике, то исти није имао основа за тражење исплате зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, после ступања на снагу Закона о полицији 29. новембра 2005. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 2. и 3.); да је забрањен принудни рад, а да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољнијем положају сматра принудним радом (члан 26. став 3.); да се јемчи једнака заштита пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Одредбама Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), чијом применом су донете оспорене пресуде Општинског суда у Чачку и Окружног суда у Чачку, уређена су питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова.
Одредбом члана 146. став 1. наведеног Закона прописано је да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова.
Чланом 147. истог Закона прописано је: да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (став 3.).
Решењем Уставног суда Србије IУ-16/2006 од 21. септембра 2006. године није прихваћена иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 147. став 3. Закона о полицији. У образложењу тог решења је, поред осталог, наведено: "... Уставни суд је оценио да није несагласно с Уставом да се законом уреди право на увећање плате по основу специфичности и посебних услова рада једне категорије запослених у државним органима, као и начин утврђивања и висина увећане зараде по тим основима и да се при том, како прописује оспорена одредба члана 147. став 3. Закона одреди да се на права и обавезе проистекле из наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради. Одредбе члана 147. Закона које утврђују право на увећану зараду по основима наведеним у ставу 1. овог члана Закона имају карактер одредаба посебног закона, које самим тим искључују примену одредаба општих радно-правних прописа о истом питању, јер је увећана зарада уређена на посебан начин, полазећи од карактера и специфичности послова овог државног органа...".
6. Општим прописима о раду је питање права на увећану зараду за прековремени рад, рад на дан празника, за рад ноћу и рад у сменама, у периоду од 1. децембра 2005. године до 31. марта 2006. године, за који је оспореном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за исплату увећане зараде, уређено, односно било уређено на следећи начин:
Чланом 2. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05) прописано је: да се одредбе овог закона примењују на запослене који раде на територији Републике Србије, код домаћег или страног правног, односно физичког лица, као и на запослене који су упућени на рад у иностранство од стране послодавца ако законом није друкчије одређено (став 1.); да се одредбе овог закона примењују и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено (став 2.); да се одредбе овог закона примењују на запослене стране држављане и лица без држављанства који раде код послодавца на територији Републике Србије, ако законом није друкчије одређено (став 3.).
Одредбом члана 104. став 1. Закона о раду прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Одредбом члана 105. став 1. Закона прописано је да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, док је одредбом члана 106. Закона прописано да се зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде.
Одредбама члана 108. став 1. Закона прописано је да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду, и то, између осталог:
- за рад на дан празника који је нерадни дан - најмање 110% од основице;
- за рад ноћу и рад у сменама, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде - најмање 26% од основице;
- за прековремени рад- најмање 26% од основице.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01) које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
7. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће:
Општински суд у Чачку донео је пресуду П1. 730/07 од 29. маја 2008. године којом је у ставу 1. изреке усвојио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезао тужену Републику Србију да тужиоцу за период од 1. априла 2003. године до 30. новембра 2005. године на име неисплаћених зарада по основу рада у дане државних и верских празника, по основу прековременог рада и по основу ноћног рада, исплати износе који су ближе опредељени у изреци, док је у ставу 2. изреке одбио као неоснован део тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се обавеже тужена да му за период од 1. децембра 2005. године до 31. марта 2006. године по истом основу исплати неисплаћени део зараде. Првостепену пресуду је у наведеном делу потврдио Окружни суд у Чачку оспореном пресудом Гж. 1446/08 од 12. новембра 2008. године. Првостепени и другостепени суд су своје одлуке засновали на чињеници да је ступањем на снагу Закона о полицији 29. новембра 2005. године, послодавац имао само могућност, али не и обавезу да полицијским службеницима утврди коефицијенте за обрачун плата од 30 до 50% номинално веће од коефицијената за друге државне службенике, између осталог, за ноћни рад, прековремени рад и рад на дан празника који је нерадни дан, те да с обзиром да подносиоцу уставне жалбе коефицијенти нису на овај начин увећани, а да је чланом 147. став 3. наведеног Закона искључена примена општих радно-правних прописа о увећаној заради, то подносилац уставне жалбе у спорном периоду, односно након ступања на снагу Закона о полицији није имао основа да тражи исплату зараде по наведеним основима.
По оцени Уставног суда, редовни судови су у конкретном случају правилно протумачили одредбу члана 147. став 1. Закона о полицији када су закључили да послодавац има само могућност, али не и обавезу да запосленима у Министарству унутрашњих послова утврди коефицијенте плата који су за 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике за рад на дан празника који је нерадни дан, ноћни рад, рад у сменама, прековремени рад, дежурства, приправности и друге нередовности у раду. Међутим, редовни судови су погрешно протумачили и применили одредбу става 3. наведеног члана Закона када су нашли да подносиоцу уставне жалбе, коме коефицијент плате није увећан на наведени начин након ступања на снагу Закона, не припада право на увећану зараду ни по општим радно-правним прописима. Наиме, примена одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради искључена је одредбом члана 147. став 3. Закона о полицији само на права запослених у Министарству проистекла из посебних услова рада, односно само у случају да је запослени остварио право на увећање коефицијента зараде на начин и у висини прописаној ставом 1. истог члана. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, што представља погодност проистеклу из посебних услова рада, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. У противном би право на увећану зараду било ускраћено управо категорији запослених који свој одговоран и тежак посао обављају у условима опасним по живот и здравље.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су редовни судови погрешно оценили да подносилац уставне жалбе није имао право на исплату зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, након ступања на снагу Закона о полицији, а у складу са одредбама тада важећег Закона о платама у државним органима и јавним службама. По оцени Уставног суда, Окружни суд у Чачку је ставом 1. изреке оспорене пресуде, којим је одбијена као неоснована жалба Горана Јовића и потврђена пресуда првостепеног суда у ставу 2. изреке, повредио право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено чланом 60. став 4. Устава.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено уставно јемство забране дискриминације из члана 21. Устава, из разлога што је доведен у неравноправан положај у односу на све друге запослене у државним органима и институцијама, јер, по наводима подносиоца, једино полицајци немају право на исплату зараде по основу ноћног рада, прековременог рада и рада у дане државних и верских празника, Уставни суд сматра да подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку није ускраћено право на увећану зараду због његовог статуса, односно посла којим се бави, већ због неправилног тумачења одредаба закона.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореном пресудом повређено и уставно јемство забране принудног рада, јер, како наводи, да је одбио да ради, добио би отказ. С обзиром да се прековремени рад, ноћни рад и рад у дане државних празника који су нерадни дани не може сматрати принудним радом у смислу члана 26. став 3. Устава, то, по оцени Уставног суда, у конкретном случају, није повређено уставно јемство забране принудног рада из члана 26. Устава.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да изјави жалбу Окружном суду у Чачку против пресуде првостепеног суда и да је другостепени суд разматрао и одлучио о свим жалбеним разлозима због којих се побија поменута пресуда, на који начин је обезбеђена двостепеност у одлучивању, односно право да о жалби одлучује виши суд. На основу изложеног произлази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Поводом навода подносиоца уставне жалбе да му нису уручена решења о прерасподели радног времена и акт о висини плате, па му је на тај начин ускраћено право на подношење жалбе против наведених аката, Уставни суд констатује да наведена решења нису била предмет парничног поступка у коме су донети појединачни акти који се оспоравају уставном жалбом.
8. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, те је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/08), уставну жалбу усвојио у делу који се односи на повреду наведеног права, а одбио у преосталом делу.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспорене другостепене пресуде у делу става 1. изреке којим је одлучивано о жалби подносиоца против првостепене пресуде, како би у поновном парничном поступку била донета нова одлука по жалби, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у "Службеном гласнику Републике Србије", имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских и мањинских права и грађанских слобода.
9. На основу свега наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |