Преглед документа Уж-1526/2017

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Јован Ћирић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ђ. из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. марта 2021. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

                        1. Усваја се уставна жалба М. Ђ. и утврђује да је решењем Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године повређено право подноситељке уставне жалбе на забрану трговине људима, зајемчено чланом 26. став 2. Устава Републике Србије.

                        2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 5.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, због утврђене повреде права из члана 26. став 2. Устава. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

                        3. Усваја се уставна жалба М. Ђ. и утврђује да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду у предмету К. 4219/10 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. Устава Републике Србије.

                        4. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, због утврђене повреде права на суђење у разумном року. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

                        5. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                        1.1. М. Ђ. из Панчева поднела је Уставном суду, 22. фебруара 2017. године, преко пуномоћника Т. К, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године, због повреде права из чл. 22, 26, 32. и 36. Устава Републике Србије и права из чл. 4. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и радње Вишег суда у Београду која се огледа у повреди права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. Устава, у поступку који је вођен у предмету К. 4219/10 Вишег суда у Београду.

                        Како се права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од права зајемчених Уставом, Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.      

                        Подноситељка изјављује уставну жалбу као лице које је у оспореном кривичном поступку у коме је донето оспорено решење имало својство оштећене.

 

                        1.2. У уставној жалби је, између осталог, изнето:

 

                        1.2.1. Наводи који се односе на повреду права из члана 32. Устава

 

                        - да је „Више јавно тужилаштво у току главног претреса, а након потврђивања оптужнице применило институт одлагања кривичног гоњења, па је својим актом Кт. 1113/10 од 8. септембра 2016. године обавестило суд да одустаје од даљег кривичног гоњења окривљеног И.П, с обзиром на то да је окривљени извршио у року меру која му је наредбом о одлагању кривичног гоњења одредило тужилаштво. Решење о обустави кривичног поступка Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године је незаконито с обзиром на то да је Виши суд у Београду битно повредио одредбе члана 352. став 1. Законика о кривичном поступку. Суд није имао законско овлашћење да донесе побијано решење с обзиром на то да у конкретном случају нису биле испуњене законске претпоставке за доношење решења“;

                        -  да је суд погрешно утврдио битне чињенице за доношење оспореног решења, јер надлежни јавни тужилац овлашћење за примену института одлагања кривичног гоњења има само као орган у предистражном и истражном поступку и у том смислу може једино одбацити кривичну пријаву; како јавни тужилац после потврђивања оптужнице више нема правни положај органа, већ странке у поступку, јавни тужилац није имао ни право одбацивања кривичне пријаве, а ни право одустанка од оптужбе из разлога примене овог института;

                        - да се „опортунитет према окривљеном И.П. није могао применити јер је оптужница потврђена, о ком спорном правном питању се јасно изјаснио и Врховни касациони суд на седници од 2. децембра и 14. децембра 2013. године“;

                        - да „како је Више јавно тужилаштво у Београду о незаконитом 'одустанку од оптужбе' применом института одлагања кривичног гоњења, Суд обавестио актом Кт. 1113/10 од 8. септембра 2016. године, то је и Виши суд у Београду такође донео незаконито и неправилно решење о обустави кривичног поступка К. 4219/10 и то ван главног претреса дана 15. септембра 2016. године. Овај акт надлежног јавног тужиоца о 'одустанку' и решење Суда о обустави кривичног поступка, оба по доношењу, нису достављени оштећеној како би се изјаснила да ли жели да ступи на место јавног тужиоца и заступа оптужбу“;

 

                        1.2.2. Наводи који се односе на повреду права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. Устава

                        - да је оспорени кривични поступак трајао седам година, као и да је оштећена М. Ђ. редовно долазила на главни претрес;

                        - да је највећи број пута заказани главни претрес одложен због спречености браниоца окривљених;

                        - да је главни претрес заказан 27 пута, од чега је одложен 17 пута;

 

                        1.2.3. Наводи који се односе на повреду права на једнаку заштиту пред судовима зајемченог чланом 36. став 1. Устава

 

                        - да је „Суд такође, супротно члану 52. став 1. Законика о кривичном поступку, пре протека прописаног рока, рачунајући од дана изјаве јавног тужиоца о одустанку од оптужбе, у ком року је она могла и имала право да се изјасни да жели да заступа оптужбу и стекне положај оштећене као тужиоца и то ван главног претреса, донео ово оспоравано решење о обустави поступка и огласио га правноснажним. На тај начин Суд је грубо повредио права оштећене прописане чланом 50. (право на обавештење о одбацивању кривичне пријаве или о одустанку јавног тужиоца од кривичног гоњења) и члан 52. (право да се изјасни у прописаном року да ли жели да преузме кривично гоњење)“;

 

                        1.2.4. Наводи који се односе на повреду права зајемченог чланом ст. 2. и 3.  Устава.

 

                        -  да је окривљенима првобитном оптужницом стављено на терет кривично дело трговине људима из члана 388. став 6. у вези ст. 3. и 1. Кривичног законика, а измењеном оптужницом В.С. и Д.Б. је стављено на терет кривично дело посредовање у вршењу проституције, док је потом у односу на И.П. преквалификовано у кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 2. Кривичног законика;

                        - да „на основу свих изведених доказа током поступка, недвосмислено произлази да су окривљени у групи, силом и претњом, злоупотребљавајући тешке прилике малолетне оштећене вршили њену експлоатацију приморавајући је на пружање сексуалних услуга за које су узимали новац од клијената, што су и сами у својим изнетим одбранама потврдили. Из наведених доказа у кривичном поступку недвосмислено и јасно произлази да се у радњама окривљених стичу обележја извршења кривичног дела трговине људима и то у квалификованом облику, с обзиром на то да је кривично дело извршено према малолетном лицу“;

                        - да је „обележја радње извршења кривичног дела посредовање у вршењу проституције и то учествовање у предаји другоме ради вршења проституције (је) могуће само у ситуацији довођења у везу клијената и особе која се проституише без накнаде или уз накнаду чију врсту и вредност слободном вољом доминантно дефинише особа која се проституише и која и у случају претходног договора има могућност да бира и одабира клијенте, да одређује начин ангажмана и врсту пружања сексуалних услуга, а нарочито избор престанка бављењем проституцијом. Оштећена у конкретном случају није остваривала никакву зараду, није имала ни слободу избора у погледу било чега од наведеног, већ је на то била присиљена од стране окривљених. Чак и у случају добровољног пристанка, дати пристанак нема значаја уколико се особа која се предаје ради бављења проституцијом експлоатише“;

                        - да је потпуно занемарена чињеница да се ради о малолетној оштећеној, те да за постојање кривичног дела трговине људима извршене према малолетном лицу уопште и није потребно доказивати употребу силе, претње или других средстава извршења;

                        - да је оштећена током главног претреса трпела додатну трауму и стрес, на шта указује вештачење обављено од судских вештака А. Ј. и Н. Ј, из кога произлази да је оштећена у време вештачења трпела последице претрпљене трауме које се детектује као пострауматски стресни поремећај, те да због претпрљеног страха кроз који је прошла извршењем кривичног дела од стране окривљених настоји да потисне проживљена искуства и успостави контролу над дешавањима у споственом животу.

 

                        1.2.5. Наводи који се односе на повреду одредбе члана 22. Устава

 

                        У односу на истакнуту повреду одредбе члана 22. Устава нису истакнути посебни и конкретни наводи.

 

                        1.3. Подноситељка је предложила Уставном суду да усвоји уставну жалбу, поништи оспорено решење и предмет врати у стање пре доношења оспореног решења, да утврди повреду права на суђење у разумном року, са обештећењем, као и да обавеже Републику Србију да јој исплати износ од 800.000 динара на име накнаде нематеријалне штете.

 

                        2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

                        У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

 

                        3. Чињенице и околности од значаја за одлучивање

 

                        Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета К. 4219/10 Вишег суда у Београду, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:         

                        - да је подноситељка уставне жалбе рођена 8. септембра 1992. године, те да њено породично домаћинство чине мајка и сестра;

                        - да су 25. новембра 2010. године донета решења о спровођењу истраге Ки. 2452/10 против В.С, Д.Б. и И.П;

                        - да је оштећена, овде подноситељка уставне жалбе, истакла имовинскоправни захтев 1. децембра 2010. године у току истраге;

                        - да је Више јавно тужилаштво у Београду 10. децембра 2010. године поднело оптужницу Кт. 1113/10 Вишем суду у Београду против В.С, Д.Б. и И.П, због кривичног дела трговине људима из члана 388. став 6. у вези ст. 1. и 3. Кривичног законика;

                        - да је у оптужници, између осталог, наведено да су окривљени В.С, Д.Б. и И.П. „у периоду од јуна месеца 2009. године до новембра месеца 2009. године у Београду, у стању урачунљивости, свесни забрањености свог дела чије су извршење хтели, у групи, по претходном договору, силом и претњом злоупотребом односа зависности и поверења, окривљени В.С. врбовао, превозио и предавао оштећену малолетну М.Ђ. овде (подноситељку уставне жалбе), окривљени Д.Б. посредовао, а окривљени И.П. превозио и предавао оштећену малолетну М.Ђ, све у циљу њене сексуалне експлоатације, на тај начин што је малолетна М.Ђ. у јуну месецу упознала окривљеног В.С. са којим је започела емотивну везу, па након што је задобио њено поверење неутврђеног дана у јулу месецу 2009. године, док су се налазили у његовом стану, извадио пиштољ и рекао оштећеној да је макро и да ће од тог тренутка она радити за њега и то тако што ће мушкарцима које он 'обезбеди' пружати сексуалне услуге без поговора, при томе јој је запретио да ако то не учини да ће убити њу, њену мајку и сестру, те да ће им запалити кућу и да га не пријављује полицији јер ће у том случају њој и члановима њене породице бити још горе, као и да ће клипове из његовог мобилног телефона на којима се налазила малолетна оштећена са другим мушкарцима у сексуалном односу показати њеној мајци, те је малолетна оштећена, како није имала коме  да се обрати, а уплашена за свој живот и живот чланова своје породице пристала и у наредним месецима се у Београду састајала са окривљеним В.С. по чијим је упутствима одлазила на уговорене локације где је пружала сексуалне услуге или су је на те локације превозили окривљени В.С. и И.П. који су унапред на вратима стана 'клијената' од њих узимали новац у износу од 100 до 250 евра колико је коштао сат сексуалног односа и након тога долазили по малолетну оштећену или је она након пружених сексуалних услуга исте наплаћивала, новац одмах давала окривљеном В.С, па је у наведеном периоду на тај начин приморавана на пружање сексуалних услуга до 7 пута у току једног дана, чак и у време трајања менструалног циклуса и то са различитим мушкарцима које је углавном 'обезбеђивао' и проналазио окривљени Д.Б, који је и сам користио малолетну оштећену и са њом имао сексуалне односе без надокнаде, на које је она пристајала јер је таква наређења добијала од окривљеног В.С, кога се плашила чак и када није физички био присутан, јер јој је претио да мора да ради по његовим упутствима иначе ће послати некога да науди њој и њеној породици, које претње је малолетна оштећена озбиљно схватала обзиром да ју је окривљени В.С. пар пута ударио шаком у лице на јавном месту и шпицем ножа прелазио по телу и бутинама, а никада јој није давао део новца који је пружањем сексуалних услуга зарадила, чиме су извршили кривично дело трговина људима из члана 388. став 6. у вези ст. 3. и 1. Кривичног законика“;

                        - да су решењем Вишег суда у Београду К. 4219/10 – Кв. 101/11 од 10. јануара 2011. године одбијени као неосновани приговори браниоца окривљеног В.С. и И.П. изјављени против оптужнице Кт. 1113/10 од 10. децембра 2010. године;

                        - да се кривични поступак против окривљених водио у предмету Вишег суда у Београду К. 4219/10;

                        - да је у току 2011. године главни претрес одржан два пута, док два пута није;

                        - да су вештаци психијатријске струке доставили 8. априла и 10. маја 2011. године Вишем суду у Београду налаз и мишљење у односу на окривљене; из налаза и мишљења вештака произлази да су окривљени Д.Б, И.П, и В.С. психички здраве личности;

                        - да је у налазу и мишљењу вештака у односу на оштећену, између осталог, наведено да „код М. Ђ. нема знакова ни симптома било каквог привременог или трајног душевног обољења, привремене душевне поремећености или слабоумља. М. Ђ. је особа чији је степен свеукупне душевне развијености, у време критичних околности био усклађен са њеним календарским узрастом. Наиме, иако се у именоване на нивоу црта личности, детектује известан степен хипервиргилности, опсесивности и конфузије у погледу властитог идентитета, наведено су превасходно реакције на претрпљено искуство, као и настојање да се успостави контрола над дешавањима у сопственом животу. М. Ђ. је особа нормалне организације личности, без оштећења било ког квалитета интелигенције. Самим тим, у именоване изостају конфабуларне тенденце. Међутим, значајно повишење Cashel индекса (80), који оптимално разликује дефанзивно и искрено одговарање (на инвентару личности) упућује на могућност дисимулације. У случају именоване се не ради о потискивању евентуалне психопатологије, већ непријатних/неповољних искустава. Тако, недвосмислено артикулише емоционални дискомфор повезан са критичним околностима“;

                        - да је на главном претресу 29. јуна 2011. године искључена јавност, а оштећена је требало да буде саслушана у својству сведока без присуства окривљених, али јој је позлило; у записнику је наведено да „оштећена Ђ. М. изјави да се осећа лоше, да је повраћала, малаксала је једва стоји и да није у могућности да да исказ на данашњем главном претресу. Јако сам се испрепадала када сам их видела и од овог стреса ми је лоше и имам мучнину“;

                        - да током 2012. и 2013. године главни претрес није одржан четири пута, док је два пута одржан;

                        - да је на главном претресу одржаном 20. фебруара 2013. године, пуномоћник оштећене, адвокат Т. К, затражила да се сви окривљени удаље из суднице док се саслушава сведок – оштећена из разлога јер је оштећена још увек под терапијом од последица овог догађаја, те пуномоћник сматра да ће оштећена дати бољи и квалитетнији исказ без њиховог присуства; међутим, судско веће је одбило овај предлог, јер је сматрало да не постоје оправдани разлози за испитивање сведока у одсуству окривљених. Јавност је била искључена само за време саслушања оштећене; у записнику је, између осталог, наведено да „констатује се да сведок оштећена ћути и изјављује: Ја се плашим, не знам да ли ће неко од окривљених због тога што им се неће свидети шта ја причам скочити на мене. За реч се јавља поново адвокат Т. К. и изјави да оштећена не жели да сведочи данас јер је под стресом, јер је очигледно јако лоше прихватила ову Вашу одлуку и видљиво је да дрхти и да је узнемирена и уплашена. Председник већа позвао је припаднике судске страже да спрече евентуални напад на оштећену од окривљених како сугерише њен пуномоћник,… Оштећена изјави: После свега овога што се издогађало моја рођена сестра позвала је А, а то је организација која се бави пружањем помоћи жртвама трговине људима, хтела је да види да ли би неко могао да ми помогне, неки психолог, па сам ја тако упознала Д, чијег презимена се не сећам, за коју мислим да је психолог, и оне су ми обезбедиле психолошку помоћ. Ја имам психотерапију и редовно идем на терапију већ две године у стану код неуропсихијатра који сарађује са А.“;

                        - да су на главном претресу одржаном 25. септембра 2013. године саслушани  сведоци И.Д. и Р.С. из невладине организације А. на околност подршке жртви кривичног дела;

                        - да је током 2014. и 2015. године једном одржан главни претрес, који је почео изнова због промене председника већа, а у девет наврата претрес није одржан;

                        - да је подноситељка уставне жалбе 9. октобра 2015. године поднела поступајућем суду захтев за одређивање статуса посебно осетљивог сведока; у захтеву је, између осталог, наведено да „уколико одлучите да по трећи пут дајем исказ у овом поступку, с обзиром на додатну трауматизацију коју својим поновљеним сведочењима проживљавам, омогућите саслушање без присуства окривљених и других учесника у поступку и то уколико је могуће у другој просторији уз употребу техничких средстава за пренос слике и звука. Уколико то није могуће, молим Вас да ми се питања постављају само преко Вас као председника већа. Такође Вас молим да не дозволите моје суочавање са окривљенима, имајући у виду присутан страх и све последице извршеног кривичног дела по моје здравствено стање“; о наведеном захтеву није никада одлучено;

                        - да три пута претрес није одржан током 2016. године;

                        - да је пуномоћник оштећене 13. маја 2016. године упутио поднесак Вишем суду у Београду у коме је предложила да Суд донесе решење којим ће оштећеној доделити статус посебно осетљивог сведока како би се „спречило понављање секундарне виктимизације којој је оштећена била изложена приликом претходног саслушања“; такође, затражено је да се оштећена саслуша уз употребу техничких средстава за пренос слике и звука; у поднеску је истакнуто да М. Ђ. на главне претресе долази под страхом и стресом; о напред наведеном поступајући суд није донео никакву одлуку;

                        - да је 16. маја 2016. године одлучено да се не одржи главни претрес; у записнику о главном претресу је наведено да је „пре одлуке о одржавању главног претреса заменик Вишег јавног тужиоца у Београду Ј.Б.Ц. обавестила суд да је она обрађивач предмета, као и да су је контактирали браниоци првоокривљеног и другоокривљеног (мисли се на окривљене В.С. и Д.Б.), те да је дошло до разговора о евентуалном закључењу споразума о признању кривичног дела, наводећи да је спремна да разговара и са браниоцем трећеокривљеног (окривљени И.П.), те предлаже, имајући у виду озбиљност ових разговора, да се главни претрес не одржи. Браниоци првоокривљеног и другоокривљеног изјављују да су тачни наводи заменика Вишег јавног тужиоца у Београду, наводећи да постоји могућност договора са тужиоцем, јер њихови клијенти такође сматрају да би се, имајући у виду став тужилаштва, овај поступак могао завршити споразумом. Бранилац трећеокривљеног изјављује да се он консултовао са својим клијентом, те да он сигурно неће у овом тренутку улазити у преговоре за признање кривице“; из записника проистиче да су оштећена, овде подноситељка уставне жалбе и њен пуномоћник – адвокат Т. К. биле присутне;

                        - да је актом Кт. 1113/10 од 18. маја 2016. године Више јавно тужилаштво у Београду изменило оптужницу Кт. 1113/10 од 10. децембра 2010. године тако што је окривљенима В.С. и Д.Б. ставило на терет да су у саизвршилаштву учинили кривично дело посредовање у вршењу проституције из члана 184. став 2. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика, а окривљеном И.П. је стављено на терет кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 2. у вези става 1. Кривичног законика; у акту је наведено да су окривљени В.С. и Д.Б. „у периоду од јуна месеца 2009. године до новембра месеца 2009. године у Београду у стању урачунљивости, иако су били свесни свог дела и хтели његово извршење, а били свесни да је њихово дело забрањено, учестовали у предаји оштећене малолетне М. Ђ. другоме ради вршења проституције, на тај начин што је окривљени В.С. уговарао пружање сексуалних услуга оштећене са НН мушкарцима које је оштећена пружала на локацијама клијената по цени од 100 до 250 евра по једном сату и који је унапред узимао новац од клијената, или је новац оштећена наплаћивала од клијената и предавала на руке окривљеном В.С, а оштећеној није давао део зарађеног новца од пружања сексуалних услуга, а окривљени Д.Б. обезбеђивао и налазио клијенте – НН мушкарце којима је оштећена пружала сексуалне услуге, чиме су у саизвршилаштву извршили кривично дело посредовање у вршењу проституције из члана 184. став 2. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика“ а „окривљени И.П. у периоду од јуна месеца 2009. године до новембра месеца 2009. године у Београду, у стању урачунљивости, иако је био свестан свог дела и хтео његово извршење, а био је свестан да је његово дело забрањено, пружио помоћ учиниоцима кривичног дела за које је прописана казна затвора преко пет година и помогао да учиниоци не буду откривени, на тај начин што је у означеном периоду превозио оштећену малолетни М.Ђ. на локације клијената којима је пружала сексуалне услуге по налозима окривљеног В.С. и окривљеног Д.Б, за које је знао да учествује у предаји оштећене другоме ради вршења проституције, па да учиниоци не би били откривени превозио оштећену до наведених локација својим мотоциклом, чиме је извршио кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 2. у вези става 1. Кривичног законика“;

                        - да је Више јавно тужилаштво у Београду 18. маја 2016. године, на основу члана 283. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, донело наредбу Кт. 1113/10 – Кео. 28/16 којом је одложило кривично гоњење окривљеног И.П, због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 2. у вези става 1. Кривичног законика; наведеном наредбом наложено је окривљеном И.П. да плати износ од 150.000 динара у року од три месеца од 18. маја 2016. године; у наредби је наведено да ако окривљени прихваћену обавезу не изврши у остављеном року, против њега ће бити настављен даљи поступак, као и да уколико окривљени прихваћену обавезу изврши у року од три месеца од дана пријема наредбе, кривични поступак ће бити обустављен;

                        - да је решењем Вишег суда у Београду К. 4219/10 (Спк. 106/16) – Кв. 1617/16 од 23. маја 2016. године раздвојен кривични поступак према окривљеном В.С;

                        - да је решењем Вишег суда у Београду К. 4219/10 (Спк. 107/16) – Кв. 1618/16 од 23. маја 2016. године раздвојен кривични поступак према окривљеном Д.Б;

                        - да је пресудом Вишег суда у Београду Спк. 106/16 – К. 269/16 од 30. маја 2016. године прихваћен споразум о признању кривичног дела Ск. 117/16 од 18. маја 2016. године, те је окривљени В.С. оглашен кривим да је извршио кривично дело посредовање у вршењу проституције из члана 184. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од седам месеци и новчану казну у износу од 100.000 динара;

                        - да је пресудом Вишег суда у Београду Спк. 107/16 – К. 270/16 од 30. маја 2016. године прихваћен споразум о признању кривичног дела Ск. 118/16 од 18. маја 2016. године, те је окривљени Д.Б. оглашен кривим да је учинио кривично дело посредовање у вршењу проституције из члана 184. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, те је осуђен на казну затвора у трајању од седам месеци и новчану казну у износу од 100.000 динара;

                        - да је адвокатски приправник пуномоћника оштећене 20. јула 2016. године разгледао списе предмета;

                        - да је у службеној белешци Вишег јавног тужилаштва у Београду Кео. 28/16 – Кт. 1113/10 од 8. септембра 2016. године наведено да је Више јавно тужилаштво, на основу члана 283. Законика о кривичном поступку, донело наредбу којом је наложено окривљеном И.П, против кога се водио кривични поступак због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, да уплати 150.000 динара на име опортунитета Републике Србије, у року од три месеца од пријема наредбе; како је окривљени И.П. 5. септембра 2016. године доставио доказ да је извршио у року меру наложену наредбом, с обзиром на то да је дана 8. јуна 2016. године извршио уплату износа од 100.000 динара и 5. септембра 2016. године извршио уплату износа од 50.000 динара, о чему су приложени оригинални примерци налога за уплату, Више јавно тужилаштво у Београду је одустало од даљег кривичног гоњења у предмету Кт. 1113/10 против окривљеног И.П; 

                        - да је актом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 1113/10 од 8. септембра 2016. године обавештен Виши суд у Београду да је Више јавно тужилаштво у Београду одустало од даљег кривичног гоњења окривљеног И.П, с обзиром на то да је „окривљени извршио у року меру коју му је наредбом о одлагању кривичног гоњења одредило ово тужилаштво“;

                        - да из записника о главном претресу од 14. септембра 2016. године проистиче да се претрес неће одржати јер је „Више јавно тужилаштво у Београду својим актом Кт. 1113/10 од 8. септембра 2016. године,…, обавестило суд да је Више јавно тужилаштво у Београду одустало од даљег гоњења према окривљеном И.П. против кога се по измењеној оптужници Вишег јавног тужилаштва Кт. 1113/10 од 18. маја 2016. године води кривични поступак због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, с обзиром да је окривљени извршио у року меру коју му је наредбом о одлагању кривичног гоњења одредило тужилаштво“; такође, у записнику је наведено да ће суд накнадно донети одлуку по примљеном акту Тужилаштва; оштећена и њен пуномоћник су биле присутне на претресу;

                        - да је оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године према окривљеном И.П. обустављен кривични поступак, на основу члана 352. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку;

                        - да је Републичко јавно тужилаштво, на иницијативу пуномоћника оштећене, поднело 27. јуна 2017. године захтев за заштиту законитости против решења Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године;

                        - да је решењем Врховног касационог суда Кзз. 669/17 од 4. јула 2017. године одбачен захтев за заштиту законитости поднет против решења Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године; у образложењу решења је, између осталог, наведено да „по налажењу Врховног касационог суда за правилну и уједначену примену права од значаја би било питање поступања Вишег јавног тужилаштва у Београду које је након ступања оптужнице на правну снагу одустало од даљег кривичног гоњења према окривљеном И.П. с обзиром да је окривљени извршио у року меру која му је наредбом о одлагању кривичног гоњења одредило тужилаштво, а што спада у круг овлашћења које Јавни тужилац има само у предистражном поступку, али будући да захтев за заштиту законитости није поднет у том правцу, Врховни касациони суд се у ту оцену није упуштао“.

 

                        4. Правни оквир

 

                        4.1. Одредбе Устава Републике Србије од значаја за одлучивање

 

                        Одредбама члана 22. Устава утврђује да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, као и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом.

                        Одредбама члана 26. Устава установљено је: да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству (став 1.); да је сваки облик трговине људима забрањен (став 2.); да је забрањен принудни рад, да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом (став 3.); да се принудним радом не сматра рад или служба лица на издржавању казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на принципу добровољности, уз новчану надокнаду, рад или служба лица на војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног стања у складу са мерама прописаним приликом проглашења ратног или ванредног стања (став 4.).

                        Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

                        Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).

 

                        4.2. Одредбе међународних уговора и ставови међународних надзорних тела од значаја за одлучивање

 

                        4.2.1. Међународноправне одредбе о правима детета и жена од значаја за одлучивање

 

                         Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета прописано је: да је за сврхе ове Конвенције дете људско биће које није навршило 18 година живота, ако се на основу закона који се односи на дете, пунолетство не стиче раније (члан 1.); да у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја је интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне, социјалне и образовне мере ради заштите детета од свих облика физичког или менталног насиља, повреда или злоупотребе, занемаривања или немарног односа, малтретирања или експлоатације, укључујући и сексуалну злоупотребу, док је на бризи код родитеља, законитих старатеља или неког другог лица коме је поверена брига о детету (члан 19. став 1.).

                        Одредбама Факултативног протокола о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, уз Конвенцију о правима детета прописано је:  да ће државе уговорнице  забранити продају деце, дечју проституцију и дечју порнографију, као што је предвиђено овим Протоколом (члан 1.); да у смислу овог Протокола дечја проституција подразумева коришћење деце у сексуалним активностима за новчану или било коју другу накнаду (члан 2. став 1. тачка б)); да ће свака држава уговорница обезбедити, као минимум, да следеће радње и делатности буду у пуној мери обухваћени њеним кривичним или казненим законом, без обзира да ли су таква дела извршена у земљи или транснационално, односно на индивидуалној или организованој основи, и то нуђење, добијање, набављање или обезбеђивање детета за потребе дечје проституције, као што је дефинисано у члану 2 (члан 3. став 1. тачка б)); да ће зависно од одредаба националног закона државе уговорнице, исто важити и за покушај да се изврши било које од наведених дела, као и за саучествовање или учешће у било ком од наведених дела (члан 3. став 2.); да ће државе уговорнице усвојити одговарајуће мере за заштиту права и интереса деце жртава поступака забрањених овим Протоколом у свим фазама кривичног поступка, нарочито – а) признавањем рањивости деце жртава и прилагођавањем поступака како би се признале њихове посебне потребе кад се појављују у својству сведока, б) обавештавањем деце жртава о њиховим правима, њиховој улози и обиму, временском распореду и напредовању поступка и исходу њихових случајева, ц) допуштањем да се представе и размотре гледишта, потребе и преокупације деце жртава, у поступку у ком су погођени њихови лични интереси, на начин који је у складу са правилима националног процесног права, д) обезбеђивањем одговарајућих услуга подршке деци жртвама током читавог правног поступка, г) избегавањем непотребног одлагања разматрања случајева и извршавања налога или одлука о давању обештећења деци жртвама (члан 8. став 1.); да ће државе уговорнице обезбедити да се у поступању система кривичног правосуђа са децом жртвама дела описаних у овом Протоколу, првенствено руководи најбољим интересом детета (члан 8. став  3.).                         

                         Конвенцијом о елиминисању свих облика дискриминације жена прописано је да државе чланице предузимају све подесне мере, укључујући и законодавне, ради сузбијања свих облика трговине женама, као и искоришћавања проституције жена (члан 6).

                        Општим препорукама Комитета за елиминисање дискриминације жена прописано је: да је за потпуно спровођење Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена потребно да државе предузму стварне мере које би обезбедиле сузбијање свих облика насиља над женама (Општа препорука бр. 19. члан 4.); да сиромаштво и незапосленост повећавају могућност трговине женама (Општа препорука бр. 19. члан 6. став 14.); да сиромаштво и незапосленост присиљавају многе жене, укључујући и девојчице, да се баве проституцијом. Комитет за елиминисање дискриминације жена препоручује да државе треба да обезбеде делотворне процедуре за жалбу и помоћ, укључујући и обештећење (препорука 19. члан 24. став i.); да често истицани недостаци у квалитету правосудних система (нпр. родно неосетљиве пресуде или одлуке захваљујући недостатку обуке, одлагању и предугом трајању поступака, корупцији) заједно спречавају жене да дођу до правде (Општа препорука бр. 33. о доступности правде женама, II Општа питања и препоруке о приступу жена правди, А. праведност, доступност, приступачност, добар квалитет, пружање правних лекова и одговорност правосудних система, члан 13.).

 

                        4.2.2. Међународноправне одредбе у односу на ропство, трговину људима и принудни рад од значаја за одлучивање

 

                        Одредбом Међународног пакта о грађанским и политичким правима прописано је: да се нико не може држати у ропству, да су ропство и трговина робљем забрањени у свим својим облицима (члан 8. став 1.), да се нико неће држати у зависном положају (члан 8. став 2.); да се нико не може приморати на обављање принудног или обавезног рада (члан 8. став 3. тачка а)).

                        У Општем коментару бр. 28 о једнакости права мушкараца и жена Комитета за људска права истакнута је обавеза држава чланица Међународног пакта о грађанским и политичким правима да обавесте Комитет о мерама које су предузете са циљем елиминисања трговине женама и децом, унутар државе или транснационално, као и присилне проституције.

                        Конвенцијом о принудном раду Међународне организације рада (Конвенција бр. 29) прописано је: да се свака чланица Међународне организације рада која ратификује ову конвенцију обавезује да ће укинути коришћење присилног или обавезног рада у свим његовим облицима у што је могуће краћем року (члан 1. став 1.); да у смислу ове Конвенције израз „присилни или обавезни рад“ значи сваки рад или услугу која се од неке особе захтева под претњом било какве казне, и на који та особа није добровољно пристала. (члан 2. став 1.)

                        У Препорученим принципима и смерницама о људским правима и трговином људима Високог комесара за људска права од 2002. године ((E/2002/68/Add.1) истакнуто је да са становишта приоритета људских права државе имају одговорност према међународном праву да поступају са дужном пажњом у правцу спречавања трговине људима, истаживања и вођења поступка против трговаца људима и да помажу и штите жртве трговине људима.

                        Чланом 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту ЕКЉП) прописано је: да се нико не сме држати у ропству или ропском положају (став 1.); да се ни од кога не може захтевати да обавља принудни или обавезни рад (став 2.); да за сврхе овог члана израз „принудни или обавезни рад“ не обухвата – а) рад уобичајен у склопу лишења слободе одређеног у складу са одредбама члана 5. ове Конвенције или током условног отпуста, б) службу војне природе или, у земљама у којима се признаје приговор савести, службу која се захтева уместо одслужења војне обавезе, ц) рад који се изискује у случају какве кризе или несреће која прети опстанку или добробити заједнице, д) рад или службу који чине састани део уобичајених грађанских дужности (став 3.).

                        Конвенцијом Савета Европе о борби против трговине људима прописано је да су циљеви ове Конвенције да заштити људска права жртава трговине људима, да осмисли свеобухватни оквир за пружање заштите и помоћи жртвама и сведоцима, уз гарантовање равноправности полова, као и обезбеђивање ефикасне истраге и кривичног гоњења (члан 1. став 1. тачка (б)); да ова Конвенција треба да се примењује на све облике трговине људима, како националне, тако и међународне, без обзира да ли је или није повезана са организованим криминалом (члан 2.); да „трговина људима“ значи врбовање, превоз, премештање, скривање или прихват лица, уз примену претње или силе или других облика принуде, отмице, преваре, обмане, злоупотребе овлашћења или стања угрожености, или давање или примање новчаних средстава или друге користи ради добијања пристанка лица које има контролу над другим лицем у циљу искоришћавања, да искоришћавање у најмању руку, треба да укључи искоришћавање проституције других лица или друге облике сексуалног искоришћавања, присилан рад или пружање услуга, служење, ропство или праксу сличну ропству или вађење људских органа (члан 4. став 1. тачка (а)); да пристанак жртве „трговине људима“ на планирано искоришћавање, како се наводи у тачки а) овог члана, нема значаја ни у једном случају када се користе средства поменута у тачки (а) (члан 4. став 1. тачка (б)); да врбовање, превоз, премештање, скривање или прихват детета ради искоришћавања сматра се „трговином људима“ чак и ако не укључује средства наведена у тачки (а) овог члана (члан 4. став 1. тачка (в)); да је дете свако лице млађе од 18 година (члан 4. став 1. тачка (г)); да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне како би се на одговарајући начин идентификовале жртве у сарадњи са другим странама уговорницама и релевантним организацијама за подршку (члан 10. став 2.); да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне за пружање помоћи жртвама у њиховом физичком, психолошком и социјалном опоравку, да таква помоћ треба да обухвати бар помоћ која ће да им омогући да се њихова права и интереси изнесу и размотре у одговарајућим фазама кривичног поступка који се води против извршилаца (члан 12. став 1. тачка (д)); да свака страна уговорница треба да поклони одговарајућу пажњу потреби да се обезбеди сигурност и заштита жртве (члан 12. став 2.); да свака страна уговорница треба да предузме мере, где је то потребно и под условима које прописује њено домаће законодавство, у циљу сарадње са невладиним организацијама, другим надлежним организацијама или другим деловима цивилног друштва који се баве пружањем помоћи жртвама (члан 12. став 5.); да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне да се осигура да се пружање помоћи жртви не условљава њеним пристанком на сведочење (члан 12. став 6.); да свака страна уговорница треба да осигура да жртве имају приступ и то од првог контакта са надлежним органима, информацијама о одговарајућим судским и управним поступцима на језику који разумеју (члан 15. став 1.); да свака страна уговорница треба својим унутрашњим правом да обезбеди право на правни савет и бесплатну правну помоћ жртвама под условима које прописује њено унутрашње право (члан 15. став 2.); да свака страна уговорница треба својим унутрашњим правом да обезбеди право жртава на одштету од извршилаца (члан 15. став 3.); да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере како би се гарантовала одштета жртвама, у складу са условима које прописује њено унутрашње право, на пример, оснивањем фонда за обештећење жртава или мерама или програмима за социјалну помоћ и социјалну интеграцију жртава, који би могли да се финансирају из средстава прикупљених применом мера из члана 23. (члан 15. став 4.); да свака страна уговорница треба да размотри усвајање законодавних и других мера које су потребне да се пропишу као кривична дела у њеном унутрашњем праву коришћење услуга које су предмет искоришћавања у смислу члана 4. тачка (а) ове конвенције, уз сазнање да је то лице жртва трговине људима (члан 19.); да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне и друге мере које су потребне да се обезбеди да се кривична дела утврђена у складу са чл. од 18. до 21. кажњавају санкцијама које су ефикасне, сразмерне и које одвраћају од вршења кривичног дела, да такве санкције за кривична дела из члана 18. ако их изврши физичко лице, укључују и санкције које подразумевају лишавање слободе које може довести до изручења (члан 23. став 1.); да свака страна уговорница треба да осигура да се следеће околности сматрају отежавајућим околностима код одређивања казне за кривична дела утврђена у складу са чланом 18. ове Конвенције – кривично дело учињено против детета (члан 24. став 1. тачка (б)); да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне да би се обезбедила ефикасна и одговарајућа заштита од могуће одмазде или застрашивања посебно у току и после истраге и кривичног гоњења извршилаца и то за жртве (члан 28. став 1. тачка (а)); да ће дете жртва трговине људима добити посебне мере заштите које ће водити рачуна о његовим најбољим интересима (члан 28. став 3.).

                        У Извештају Групе експерата за сузбијање трговине људима (ГРЕТА) о спровођењу Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима за Србију, усвојеном 8. новембра 2013. године (први круг оцењивања), констатовано је: да су државни органи Србије начинили су низ важних корака у области превенције и борбе против трговине људима и да се национални законодавни оквир у области борбе против трговине људима развијао се у светлу међународних обавеза државе, као и стања и трендова трговине људима у Србији, те да је да законодавство Републике Србије у области борбе против трговине људима унапређено током година (пар. 13.); да је Влада Србије усвојила је прву Националну стратегију за борбу против трговине људима 7. децембра 2006. године (пар.17.); да је Министарство унутрашњих послова је 2012. године започело израду нове Националне стратегије за период 2013-2018. година (пар. 18.); да је, на препоруку Комитета за права детета, такође урађена и Национална стратегија за спречавање и заштиту деце од трговине и искоришћавања у проституцији и порнографији (пар. 20.); да је одлуком Владе Републике Србије у октобру 2004. године основан Савет за борбу против трговине људима као стручно саветодавно тело Владе (22.); да је Републички тим за борбу против трговине људима основан 30. маја 2002. године као форум на националном нивоу који окупља релевантне актере у координирању борбе против трговине људима (пар. 24.);  да су чланови Републичког тима за борбу против трговине људима невладине организације: Астра, БеоСуппорт, Виктимолошко друштво Србије, Саветовалиште против насиља у породици, Атина, Центар за права детета и Save the Children, као и Црвени крст Србије и Савет за права детета, док су међународне организације са својством посматрача Међународна организација за миграције (ИОМ), ОЕБС, УНИЦЕФ и Високи комесаријат за избеглице Уједињених нација (УНХЦР) (пар. 25); да је Влада Републике Србије основала Центар за заштиту жртава трговине 13. априла 2012. године са задатком да врши доследну идентификацију жртава и обезбеди њихово упућивање на помоћ и заштиту (пар. 29.); да Конвенција дефинише „жртву трговине људима”, као „свако физичко лице које је постало жртва трговине људима како је дефинисано у члану 4. Конвенције“, као и да је препознавање жртава трговине људима као такво од кључног значаја, с обзиром на то да производи право на широки дијапазон мера заштите и помоћи дефинисаних у Конвенцији (пар. 59.); да у законодавству Републике Србије, жртве трговине људима немају правни статус као такав, те да се свака жртва кривичног дела предвиђеног у члану 388. КЗ сматра „оштећеном” у кривичном поступку (пар. 60.); да се ГРЕТА позива на Декларацију Уједињених нација о основним начелима правде за жртве злочина и злоупотребе овлашћења из 1985. године, према којој се особа може сматрати жртвом „без обзира на то да ли је починилац идентификован, ухваћен, кривично гоњен или осуђен”. Довољно је да особа представи разумне основе да је била подвргнута комбинацији три кључна елемента из дефиниције трговине људима која се помињу у тачки 50. (акција, средство и сврха) да би се сматрала жртвом трговине људима (пар. 61.); да је један од циљева Конвенције да изради свеобухватни оквир заштите и пружања помоћи жртвама и сведоцима, те да би била ефикасна, свака активност усмерена на борбу против трговине људима на националном нивоу мора бити свеобухватна и вишесекторска, те да ангажује потребне мултидисциплинарне стручњаке (пар. 63); да ГРЕТА апелује на државне органе Републике Србије да донесу мере којима се жртвама трговине људима омогућава да остваре накнаду штете, а посебно – 1) да обезбеде то да се жртве трговине људима систематски, на језику који разумеју, информишу о праву да захтевају накнаду штете и поступцима за његово остваривање, 2)  да омогуће жртвама трговине људима да остварују право на накнаду штете тако што ће им омогућити делотворан приступ правној помоћи, градити капацитете правне струке да пружа подршку жртвама у подношењу захтева за накнаду штете и укључити питање накнаде штете у постојеће програме стручног усавршавања службеника органа унутрашњих послова и правосуђа (пар.197); да с обзиром на чињеницу да ниједна жртва трговине људима није остварила накнаду штете од учинилаца, ГРЕТА апелује на државне органе Републике Србије да успоставе државни програм накнаде штете, који би био доступан жртвама трговине људима без обзира на држављанство и статус у погледу боравка (пар. 198); да иако поздравља напоре органа унутрашњих послова и правосуђа ка сузбијању трговине људима у Републици Србији, ГРЕТА позива државне органе Републике Србије да раде на даљем усавршавању и специјализацији истражних органа, тужилаца и судија да би обезбедили делотворну истрагу и гоњење за кривична дела трговине људима, што ће имати као резултат сразмерне санкције које одвраћају од извршења кривичног дела (пар. 224.); да ГРЕТА апелује на државне органе Републике Србије да у потпуности користе доступне мере за заштиту жртава и сведока трговине људима и да предузимају додатне мере како би им обезбедили одговарајућу заштиту од потенцијалне одмазде или застрашивања током судског поступка, укључујући и преиспитивање праксе непосредног суочавања жртава на суду са лицима за која се сумња да су трговци људима (пар. 232); да ГРЕТА сматра и да државни органи Републике Србије треба да обезбеде то да деци жртвама трговине људима буде пружена посебна заштита, узимајући у обзир најбоље интересе детета (пар. 233.).

                        У Извештају Групе експерата за сузбијање трговине људима  (ГРЕТА) о спровођењу Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима за Србију, усвојеном 24. новембра 2017. године (други круг евалуације), анализиран је рад националних тела у области борбе против трговине људима, и то Савета за борбу против трговине људима, саветодавног тела Владе Републике Србије (тачка 18), Републичког тима за борбу против трговине људима (тачка 19), Канцеларије за координацију активности у борби против трговине људима на националном нивоу, у оквиру Дирекције полиције, МУП РС и именовање Националног координатора за борбу против трговине људима (тачка 20), Центра за заштиту трговине људима (тачка 21), усвајање Националне стратегије за спречавање и сузбијање трговине људима, посебно женама и децом за период од 2017. до 2022. године (тачка 24), обележавање Светског дана борбе против трговине људима (30. јул) и Европског дана борбе против трговине људима (18. октобар) (тачка 49); констатовано је да идентификовање деце које су жртве трговине људима спада у одговорност Центра за заштиту жртава трговине људима (тачка 130); апеловано је на државне органе Србије да донесу мере којима ће омогућити и загарантовати приступ накнади штете за жртве трговине људима, укључујући и тако што ће осигурати систематско информисање жртава трговине људима на језику које оне могу да разумеју о праву на захтевање накнаде, омогућити жртвама трговине људима да остваре своје право на накнаду штете, охрабривати тужиоце да траже захтев за накнаду највеће штете у највећој могућој мери и охрабривати судије да разматрају захтеве за накнаду штете у оквиру кривичних поступака (тачка 159); у односу на отежавајуће околности предвиђене чланом 388. став 3, 4, 5, 6 и 7. Кривичног законика истиче се да државни органи Србије треба да обезбеде да све отежавајуће околности предвиђене у Конвенцији буду адекватно узете у обзир (тачка 170); ГРЕТА бележи да је дошло до значајног смањења броја кривичних истрага случајева трговине људима током 2016. године, да су неким случајевима случајеви трговине људима истраживани и изнети пред суд као друга кривична дела (попут посредовања у проституцији, у складу са чланом 184. КЗ) за које су мање казне, као и да кривична дела мање тежине од трговине људима могу такође да омогуће закључење споразума о признању кривице и наводно у најмање једном случају жртва трговине људима коју је формално идентификовао Центар за заштиту трговине људима није препозната као оштећена страна у кривичном поступку збoг преиначења случаја трговине људима (пар. 190); ГРЕТА сматра да државни органи Србије треба да предузму кораке да осигурају да се кривична дела трговине људима делотворно истражују и воде поступци и да доводе до сразмерних санкција које одвраћају од вршења кривичних дела, нарочито тако што ће охрабривати тужиоце и судије да развијају специјализацију за трговину људима у погледу успешног гоњења и осуђивања већег броја трговаца људима и систематски спроводити финансијске истраге ради лоцирања, одузимања и заплене имовине починилаца (пар. 191.); да државни органи Србије треба да у потпуности искористе расположиве мере за заштиту жртава и сведока трговине људима и да спрече застрашивање и поновну трауматизацију током истраге и у току и након судског поступка, укључујући и коришћењем видео конференција и других одговарајућих начина за избегавање „директног суочавања“ жртава и трговаца људима и у складу са статусом „посебно осетљивог сведока“ који имају жртве трговине људима, као и да се мора осигурати да полицијски службеници, тужиоци, судије, запослени у центрима за социјални рад који раде са децом и лица која поступају као правни старатељи буду свесни посебне угрожености деце жртава трговине људима (тачка 199).

                        Парламентарна скупштина Савета Европе је у својој Препоруци 1325 (1997)  у односу на трговину женама и присилну проституцију усвојила становиште да је трговина људима и присилна проституција облик нехуманог и понижавајућег понашања, те да представља флагрантно кршење људских права.

                        Комитет министара Савета Европе у Препоруци о заштити жена од насиља из 2002. године подсетио је државе на обавезу испољавања дужне пажње у спречавању, истраживању и кажњавању аката насиља, било да су такви акти предузети од државе или физичких лица и да пруже заштиту жртвама. Посебно се истиче да израз „насиље над женама“ обухвата, између осталог, поступке трговине женама са циљем њиховог сексуалног искоришћавања.

 

                        4.3. Одредбе закона од значаја за одлучивање

 

                        Чланом 112. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је: да се дететом сматра лице које није навршило четрнаест година (став 8.); да се малолетником сматра лице које је навршило четрнаест година, а није навршило 18 година (став 9.), а малолетним лицем се сматра лице које није навршило 18 година (став 10.). Чланом 333. став 1. Кривичног законика прописано је да ко крије учиниоца кривичног дела или му прикривањем средстава којима је дело учињено, трагова или на други начин помаже да не буде откривен или ко крије осуђено лице или предузима друге радње којима се иде за тим да се не изврши изречена казна, мера безбедности или да се не примене васпитне мере упућивања у васпитну установу или васпитно-поправни дом, казниће се новчаном казном или затвором до три године, а одредбом става 2. да ко пружи помоћ учиниоцу кривичног дела за које је прописана казна затвора преко пет година, казниће се затвором од шест месеци до пет година. Чланом 388. истог законика прописано је: да ко силом или претњом, довођењем у заблуду или одржавањем у заблуди, злоупотребом овлашћења, поверења, односа зависности, тешких прилика другог, задржавањем личних исправа или давањем или примањем новца или друге користи, врбује, превози, пребацује, предаје, продаје, купује, посредује у продаји, сакрива или држи друго лице, а у циљу експлоатације његовог рада, принудног рада, вршења кривичних дела, проституције или друге врсте сексуалне експлоатације, просјачења, употребе у порнографске сврхе, успостављањем ропског или њему сличног односа, ради одузимања органа или дела тела или ради коришћења у оружаним сукобима, казниће се затвором од три до дванаест година (члан 1); да ако је дело из става 1. овог члана учињено према малолетном лицу, учинилац ће се казнити затвором најмање пет година (члан 3.); да ко се бави вршењем кривичног дела из ст. 1. до 3. овог члана или је дело извршено од стране групе, казниће се затвором најмање пет година (члан 6.). Чланом 184. Кривичног законика прописано је да ко наводи или подстиче другог на проституцију или учествује у предаји неког лица другоме ради вршења проституције или ко путем средстава јавног информисања и других сличних средстава пропагира или рекламира проституцију, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 1.), те да ако је дело из става 1. овог члана извршено према малолетном лицу, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година и новчаном казном (став 2.).

                        Одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да овај законик утврђује правила чији је циљ да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које прописује кривични закон, на основу законито и правично спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да оштећени има право да буде обавештен о одбацивању кривичне пријаве или о одустанку јавног тужиоца од кривичног гоњења (члан 50. став 1. тачка 5)); да оштећени има право да буде поучен о могућности да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу (члан 50. став 1. тачка 7)); да оштећени има право да поднесе жалбу против одлуке о трошковима кривичног поступка и досуђеном имовинскоправном захтеву (члан 50. став 10); да ако након потврђивања оптужнице јавни тужилац изјави да одустаје од оптужбе, суд ће питати оштећеног да ли хоће да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу, ако оштећени није присутан, суд ће га у року од осам дана обавестити о одустанку јавног тужиоца од оптужбе и поучити да може да се изјасни да ли хоће да преузме гоњење и заступа оптужбу, оштећени је дужан да се одмах или у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку из става 1. овог члана изјасни да ли хоће да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу, а ако није обавештен – у року од три месеца од дана када је јавни тужилац изјавио да одустаје од оптужбе, ако оштећени изјави да преузима кривично гоњење суд ће наставити, односно одредити главни претрес, у случају да се оштећени не изјасни у року из става 2. овог члана или изјави да не жели да преузме кривично гоњење, суд доноси решење о обустави поступка односно пресуду којом се оптужба одбија, а ако оштећени није присутан на припремном рочишту или главном претресу, а уредно је позван или му се позив није могао уручити због непријављивања суду промене адресе пребивалишта или боравишта, сматраће се да неће да настави гоњење и суд ће донети решење о обустави поступка, односно пресуду којом се оптужба одбија (члан 52.); да сведоку који је с обзиром на узраст, животно искуство, начин живота, пол, здравствено стање, природу, начин или последице извршеног кривичног дела, односно друге околности случаја посебно осетљив, орган поступка може по службеној дужности, на захтев странака или самог сведока, одредити статус посебно осетљивог сведока (члан 103. став 1.); да решење о одређивању статуса посебно осетљивог сведока доноси јавни тужилац, председник већа или судија појединац (члан 103. став 2.); да ако сматра да је то потребно ради заштите интереса посебно осетљивог сведока, орган поступка из става 2. овог члана ће донети решење о постављању пуномоћника сведоку, а јавни тужилац или председник суда ће поставити пуномоћника по редоследу са списка адвоката који суду доставља надлежна адвокатска комора за одређивање бранилаца по службеној дужности (члан 76.) (члан 103. став 3.); да против решења којим је усвојен или одбијен захтев није дозвољена посебна жалба (члан 103. став 4.); да јавни тужилац може одложити кривично гоњење за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година, ако осумњичени прихвати једну или више од следећих обавеза – да обави одређени друштвенокорисни или хуманитарни рад (члан 283. став 1. тачка 3)); да ће у наредби о одлагању кривичног гоњења јавни тужилац одредити рок у којем осумњичени мора извршити преузете обавезе, с тим да рок не може бити дужи од годину дана. Надзор над извршењем обавеза обавља повереник из органа управе надлежног за послове извршења кривичних санкција у складу са прописом који доноси министар надлежан за послове правосуђа (члан 283. став 2.); да ако осумњичени у року изврши обавезу из става 1. овог члана, јавни тужилац ће решењем одбацити кривичну пријаву и о томе обавестити оштећеног, а одредба члана 51. став 2. Законика неће се применити (члан 283. став 3.); да ће председник већа решењем обуставити кривични поступак ако установи да је тужилац одустао од оптужбе или је оштећени одустао од предлога за гоњење (члан 352. став 1. тачка 1)). 

 

                        5. Испитивање постојања процесних претпоставки за одлучивање

 

                        Уставни суд констатује да је уставном жалбом истакнута повреда чл. 22, 26, 32. и 36. Устава Републике Србије, а у односу на решење о обустави кривичног постуpка Вишег суда у Београду К.бр. 4219/2010 од 15. септембра 2016. године и у односу на радњу Вишег суда у Београду због повреде права на суђење у разумном року.

                        У фази поступка у којој се разматра постојање процесних претпоставки за одлучивање Уставни суд напомиње, у односу на истакнуту повреду члана 22. Устава односно заштиту људских и мањинских права, да наведени члан припада категорији основних начела у материји људских и мањинских права. Како се означеном уставном нормом не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, повреда овог начела може бити предмет разматрања у уставносудском поступку покренутом уставном жалбом само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног људског права или слободе.

                        У односу на истакнуту повреду члана 36. Устава, наводи уставне жалбе темеље се на немогућности подноситељке уставне жалбе да поднесе жалбу на решење о обустави поступка Вишег суда у Београду К.бр. 4219/2010 од 15. септембра 2016. године, као и немогућности улагања редовних или ванредних правних средстава на наведено решење о обустави поступка с обзиром на статус оштећене у поступку. Уставни суд, разматрајући процесне претпоставке у односу на члан 36. Устава, констатује да је увидом у списе предмета уочено да је Републичко јавно тужилаштво поднело 27. јуна 2017. године захтев за заштиту законитости против решења Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године, и то на иницијативу пуномоћника оштећене, те да је решењем Врховног касационог суда Кзз. 669/17 од 4. јула 2017. године одбачен захтев за заштиту законитости поднет против решења Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године. С обзиром на наведено, може се закључити prima faciae да гаранције члана 36. Устава нису повређене. Уставни суд наглашава да је чланом 36. Устава на општи начин зајемчено право на једнаку заштиту права и на правно средство у свим врстама поступака, при чему специфични аспекти овог права могу бити садржани у другим правима зајемченим Уставом, у делу у коме се гарантује процесни аспект тих права. Стога ће наводи уставне жалбе који се тичу процесног аспекта бити даље разматрани у оквиру права о коме ће Уставни суд мериторно одлучивати.

                        Повреда члана 26. Устава истакнута је у односу на став 2. којим се прописује забрана сваког облика трговине људима и у односу на став 3. којим се прописује забрана принудног рада, при чему се сексуално и економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом. Наводи којима се образлаже повреда наведених одредаба заснивају се на околностима утврђеним оптужницом од 10. децембра 2010. године, којом је окривљенима стављено на терет да су по претходном договору, силом и претњом, злоупотребом односа поверења и зависности извршили кривично дело трговине људима из члана 388. став 3. и 1. Кривичног законика, односно на томе да је преквалификацијом кривичног дела  после пет година и шест месеци од подизања оптужнице и вођења кривичног поступка у пет пута одржаног главног претреса, на самом крају поступка по измењеној оптужници, поступак обустављен у односу на кривично дело посредовање у проституцији из члана 184. Кривичног законика, односно у односу на кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. Кривичног законика, чиме је дошло до повреде наведених одредаба члана 26. Устава. С обзиром на то да је окосница кривичног поступка била трговина људима, те да је Уставом у ставу 2. члана 26. изричито прописана забрана сваког облика трговине људима, Уставни суд констатује да су испуњене процесне претпоставке за разматрање уставне жалбе у односу на наведени став члана 26. Устава. Забрана принудног рада из става 3. члана 26. Устава, и то конкретно сексуалним искоришћавањем лица у неповољном положају, може се стећи inter alia у забрани трговине људима с обзиром на то да је сексуално искоришћавање силом и претњом као видовима принуде обухваћено у самом одређењу појма трговине људима. Уставни суд овакав став у односу на одређење принудног рада заузима имајући у виду одредбу Конвенције Међународне организације рада о принудном раду (Конвенција бр. 29) у којој је прописано да се под принудним или обавезним радом подразумева сваки рад или услуга која се од неке особе захтева под претњом било какве казне и на који та особа није довобровољно пристала (члан 2. став 1.). Уставни суд истиче да у погледу оцене процесних претпоставки за мериторно разматрање наведене повреде става 2. и става 3. члана 26. Устава, има у виду и став Европског суда за људска права, а на основу члана 18. став 3. Устава. С обзиром на то да члан 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у свом одређењу садржи забрану принудног или обавезног рада, а не садржи изричиту забрану трговине људима, Европски суд за људска права је разматрао да ли случајеви трговине људима са циљем сексуалног искоришћавања потпадају под опсег принудног или обавезног рада из члана 4. Европске конвенције о људским правима и основним слободама (видети случајеве Rantsev против Кипра и Русије, представка број 25965/04, пресуда од 7. јануара 2010. године и S.M. против Хрватске, представка број 60561/14, пресуда Великог већа од 25. јуна 2020. године). Правни став Европског суда за људска права је да трговина људима потпада под опсег члана 4. Европске конвенције, те да ће тај суд разматрати наводе о трговини људима када се стекну конститутивни елементи прописани међународним инструментима – радња, средство и циљ, односно да појам принудног рада има за циљ заштиту од случајева озбиљне експлоатације, као што је присилна проституција, без обзира да ли су, у одређеним околностима случаја, повезани са специфичним контекстом трговине људима (видети предмет Европског суда за људска права: S.M. против Хрватске, представка број 60561/14, пресуда Великог већа од 25. јуна 2020. године, ст. 290, 303 (ii)). Став Европског суда за људска права према коме појам принудног рада у себи може под одређеним условима инкорпорирати и појам трговине људима потврђује гледиште да је појам принудног рада, чак и када се он односи на сексуално искоришћавање, шири од појма трговине људима. Како је у Уставу Републике Србије у члану 26. изричито прописана забрана свих облика трговине људима, утолико се ова забрана има разматрати као посебан правни институт у складу са међународним инструментима и националним правним оквиром. С обзиром на наведено, Уставни суд ће разматрање истакнутих повреда  вршити у односу на став 2. члана 26. Устава.

                        Наводи подноситељке уставне жалбе у односу на повреду члана 32. Устава односе се на примену процесних правила кривичног поступка, као и на повреду права да суд у разумном року одлучи о правима и обавезама. Како гаранције члана 26. став 2. обухватају материјални аспект и процесни аспект забране трговине људима, Уставни суд закључује да ће наводе о непоштовању процесних правила разматрати у оквиру разматрања гаранција процесног аспекта забране сваког облика трговине људима. Елемент одредбе члана 32. Устава који се односи на дужину трајања поступка биће засебно разматран, нарочито имајући у виду одредбе о посебној хитности поступка за трговину људима у којима се као жртва појављује дете.

 

                        6. Оцена основаности навода уставне жалбе о повреди забране сваког облика трговине људима

 

                        6.1. Основни ставови у односу на забрану свих облика трговине људима зајемчену чланом 26. став 2. Устава

 

                        Уставни суд, приликом размaтрања основаности навода о повреди забране свих облика трговине људима, полази од констатације да је трговина људима модеран вид ропства и да је као таква супротнa принципу хуманости, да вређа људско достојанство и фундаменталне вредности на којима почива цивилизовано демократско друштво. Овакав став почива на чињеници да је забрана свих облика трговине људима изричито прописана Уставом Републике Србије одредбом члана 26. став 2. Став заснован на истој вредносној оцени заузео је и Европски суд за људска права у више својих пресуда (Rantsev против Кипра и Русије, представка број 25965/04, пресуда од 7. јануара 2010. године, став 282; Chowdury and others против Грчке, представка број 21884/2015, пресуда од 30. марта 2017. године, став 93; S.M. против Хрватске, представка број 60561/14, пресуда Великог већа од 25. јуна 2020. године, став 289.).

                        Уставноправна забрана трговине људима, као специфичног феномена савременог доба, детаљно је разрађена низом међународноправних аката и националних прописа. Иако је кривичноправни аспект најважнији аспект спровођења уставноправне забране трговине људима, он није једини. Низ међународних инструмената твори правни оквир којим се прописују позитивне обавезе државе у односу на забрану трговине људима, како у односу на извршиоце трговине људима, тако и у односу на жртве трговине људима. Како је Уставом прописано да су потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују (члан 16. Устава), а према хијерархији правних аката потврђени међународни уговори налазе се испод Устава и изнад закона (члан 194. Устава), утолико ће приликом примене и тумачења члана 26. став 2. Устава Уставни суд имати у виду обавезе које је Република Србија преузела на себе ратификовањем релевантних међународних уговора, конкретно наведених у тачки 4.2. образложења ове одлуке. Ово се посебно односи на примену и тумачење члана 388. Кривичног законика, са обзиром на чињеницу да је ово дело систематизовано у оквиру главе XXXIV Кривичног законика Републике Србије, којом су обухваћена кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом.

                        Разматрајући садржину уставне забране сваког облика трговине људима Уставни суд констатује да она обухвата три групе позитивних обавеза државе: 1) обавезу успостављања законодавног и административног оквира за спречавање и кажњавање трговине људима; 2) обавезу заштите жртава трговине људима кроз обезбеђење мера превенције, евидентирања и помоћи таквим лицима; 3) обавезу спровођења истраге и судског поступка када постоји оправдана сумња да је дошло до извршења кривичног дела трговине људима. Наведене три групе позитивних обавеза државе у односу на забрану трговине људима препознате су у јуриспруденцији Европског суда за људска права и то конкретно у случајевима у којима је разматрана  трговина људима са циљем сексуалног искоришћавања (видети предмете Европског суда за људска права: Rantsev против Кипра и Русије, представка број 25965/04, пресуда од 7. јануара 2010. године, ст. 285-289; S.M. против Хрватске, представка број 60561/14, пресуда Великог већа од 25. јуна 2020. године, ст. 304-306.).

                        Наведене позитивне обавезе државе свој израз добијају кроз материјални и процесни аспект испуњења обавеза. Материјални аспект позитивних обавеза државе огледа се у креирању законског и административног правног оквира у односу на лица окривљена за трговину људима, као и у креирању законског и административног оквира у односу на жртве трговине људима. Процесни аспект огледа се у поступању по наведеним одредбама, како у фази истраге, тако и у фази судског поступка. Разматрајући материјални аспект, Уставни суд констатује да је појам трговине људима, као појаве забрањене Уставом у члану 26. став 2, дефинисан у међународним уговорима и Кривичном законику Републике Србије.

                        У домену међународног права трговина људима дефинисана је међународним уговорима усвојеним под окриљем Уједињених нација и Савета Европе, ратификованим од стране Републике Србије. Одређење трговине људима у конвенцији Уједињених нација – Међународној конвецији о транснационалном организованом криминалу, односно њој пратећем Протоколу за спречавање, сузбијање и кажњавање кријумчарења људи, посебно жена и деце (Протокол из Палерма) односи се на трговину људима у којој се појављују елементи иностраности и организоване криминалне групе. С обзиром на то да се у овом уставносудском предмету не појављују наведена два елемента, Уставни суд заузима став да наведени уговор и протокол не творе правни оквир за овде конкретан предмет разматрања. Но, независно од тога, Уставни суд констатује да су остали елементи појмовног одређења трговине људима на исти начин конципирани у дефиницији Протокола из Палерма и у дефиницији Конвенције Савета Европе о борби проти трговине људима. Наведени елементи међународноправне дефиниције трговине људима преузети су у дефиницији кривичног дела трговине људима у члану 388. Кривичног законика Републике Србије. Елементи који специфично одређују трговину људима су: 1. радња – врбовање, превожење, пребацивање, скривање или примање лица; 2. средство (начин) – претња или примена силе, или других облика принуде, отмица, превара, обмана, злоупотреба овлашћења или тешког положаја, давање или примање новца или користи да би се добио пристанак лица које има контролу над другим лицем; 3. циљ (намера експлоатације) – проституција или друге врсте сексуалне експлоатације, просјачење, употреба у порнографске сврхе, успостављање ропског или њему сличног односа, ради одузимања органа или дела тела или ради коришћења у оружаним сукобима.

                        Опште одређење појма трговине људима, у аспекту жртве трговине људима, не прави разлику по основу пола или узраста. Међутим, с обзиром на специфичне аспекте које ово дело добија када се као жртве појављују жене или деца, креиран је посебни нормативни оквир са циљем акцентовања посебно тешког положаја жена и деце. Конвенцијом о елиминисању свих облика дискриминације жена Република Србија се обавезала да ће предузети све подесне мере, укључујући и законодавне, ради сузбијања свих облика трговине женама (члан 6.).

                        У погледу узраста, поред Конвенције о правима детета, која одређује да се под дететом сматра свако људско биће које није напунило 18 година (члан 1.) и Конвенцијом Савета Европе о борби против трговине људима дететом се сматра лице које је млађе од 18 година (члан 4. тачка г)). С обзиром на потребу посебне заштите деце, чланом 388. Кривичног законика предвиђено је да је посебна отежавајућа околност приликом извршења трговине људима, када је дело извршено према малолетном лицу, односно лицу млађем од 18 година.

                        Други аспект забране трговине људима заснован на узрасту тиче се елемента средства, односно начина извршења овог кривичног дела. Са становишта Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима, пристанак детета на искоришћавање нема значаја за конституисање дела трговине људима, односно правно је ирелевантно да ли је дете пристало да буде искоришћавано (члан 4, тачка (в)).  С обзиром на то Уставни суд констатује да је приликом разматрања елемената трговине људима, када се као жртва трговине појављује дете, довољно да се стекну елементи радње и циља односно намере искоришћавања.

                        Са становишта материјалног аспекта забране трговине људима посебан сет позитивних обавеза државе креиран је у односу на жртву трговине људима. Конвенцијом Савета Европе о борби против трговине људима државе су се превасходно обавезале на усвајање законодавних или других мера које су потребне како би се на одговарајући начин идентификовале жртве, и то у сарадњи са другим странама уговорницама, као и релевантним организацијама за подршку (члан 10. став 2.). Поред тога, државе су се обавезале на усвајање законодавних или других мера потребних за пружање помоћи жртвама у њиховом физичком, психолошком и социјалном опоравку; помоћ треба да обухвати, између осталог, саветовање и информисање, посебно о њиховим законским правима и услугама које су им доступне, помоћ која ће им омогућити да се њихова права и интереси изнесу и размотре у одговарајућим фазама кривичног поступка који се води против извршилаца (члан 12, став 1). Државе су се обавезале изричитом одредбом ове конвенције да ће „поклонити одговарајућу пажњу потреби да се обезбеди сигурност и заштита жртве“ (члан 12. став 2.). Поред тога, државе су се обавезале и на предузимање мера, у интересу жртве, сарадње са невладиним организацијама, другим надлежним организацијама и деловима цивилног друштва који се баве пружањем помоћи жртвама (члан 12. став 5). У односу на фазу истраге и кривичног гоњења, државе су се обавезале на усвајање законодавних или других мера потребних да би се обезбедила ефикасна и одговарајућа заштита од могуће одмазде или застрашивања за жртве, сведоке, чланове породице (члан 28. став 1.). Статус жртве трговине људима обавезује државу да обезбеди својим унутрашњим правом остварење права на одштету од извршилаца (члан 15. став 3.).

                        У ситуацији када је жртва дете, позитивна обавеза државе у материјалном аспекту може се сагледати у општем смислу у односу на положај детета, креиран Конвенцијом о правима детета и у посебном смислу креиран Конвенцијом Савета Европе о борби против трговине људима. У општем смислу држава се обавезала на предузимање свих одговарајућих законодавних, административних, социјалних и образовних мера ради заштите детета од свих облика физичког или менталног насиља, повреда или злоупотребе, занемаривања или немарног односа, малтретирања или експлоатације, укључујући и сексуалну злоупотребу, док је на бризи код родитеља, законитих старатеља или неког другог лица коме је поверена брига о детету (члан 19. став 1.), као и да у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја буде интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.).        

                        Одредбама Факултативног протокола о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, уз Конвенцију о правима детета, прописано је да ће државе уговорнице забранити продају деце, дечју проституцију и дечју порнографију, као што је предвиђено овим Протоколом (члан 1.), као и да ће државе уговорнице усвојити одговарајуће мере за заштиту права и интереса деце жртава поступака забрањених овим Протоколом у свим фазама кривичног поступка, нарочито – а) признавањем рањивости деце жртава и прилагођавањем поступака како би се признале њихове посебне потребе кад се појављују у својству сведока, б) обавештавањем деце жртава о њиховим правима, њиховој улози и обиму, временском распореду и напредовању поступка и исходу њихових случајева, ц) допуштањем да се представе и размотре гледишта, потребе и преокупације деце жртава, у поступку у ком су погођени њихови лични интереси, на начин који је у складу са правилима националног процесног права; д) обезбеђивањем одговарајућих услуга подршке деци жртвама током читавог правног поступка; г) избегавањем непотребног одлагања разматрања случајева и извршавања налога или одлука о давању обештећења деци жртвама (члан 8, став 1.).

                        У смислу Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима посебно је прописана обавеза да, уколико је дете жртва трговине људима, држава креира  посебне мере заштите  које ће водити рачуна о његовим најбољим интересима (члан 28. став 4.).

                        Процесни аспект позитивних обавеза, у односу на забрану свих облика трговине људима зајемчене чланом 26. став 2. Устава, подразумева примену свих релевантних правних норми током поступка истраге и судског кривичног поступка. Иако је овако формулисана обавеза постављена на општи начин у односу на свако кривично дело, као и сваки кривични поступак, те представља одраз принципа законитости у кривичном поступку, у ситуацији кривичног поступка у коме се суди за трговину људима, ова обавеза добија посебан акценат, с обзиром на чињеницу да је трговина људима изричито забрањена Уставом. Уставни суд је схватања, које је изражено и у јуриспруденцији Европског суда за људска права, да вођење поступка против окривљеног за трговину људима мора да буде делотворно, такво да може да доведе до потпуног расветљења свих аспеката дела и до правилне одлуке суда у односу на санкционисање окривљеног (видети наведену пресуду у предмету S.M. против Хрватске,  пар. 308, 313.).

                        Обавеза вођења поступка против окривљених за трговину људима један је од сегмената шире постављеног процесног аспекта и она не може зависити од пријављивања жртве трговине људима или пак њених сродника.  Да би истрага била делотворна, она мора бити независна од свих лица која су укључена или су у вези са догађајима, а сама иницијатива за вођење кривичног поступка се не може препустити на одговорност жртви (видети напред цитиране пресуде Европског суда за људска права: Rantsev против Кипра и Русије, став 288; S.M. против Хрватске, став 314.). Уставни суд прихвата и став Европског суда за људска права да обавеза делотворности не значи обавезу доношења осуђујуће пресуде, с обзиром на то да је процесни аспект конципиран као обавеза средства, а не циља (S.M. против Хрватске, пар. 315.).

                        У односу на судски поступак специфично, обавеза делотворности подразумева свеобухватно сагледавање свих чињеница конкретног случаја (S.M. против Хрватске, ст. 316-317.). Све чињенице морају се сагледати у њиховој међусобној повезаности како би се задовољио захтев делотворности. Супротно томе, давање преваге само једној чињеници могло би да доведе до нарушења захтева делотворности судског поступка. Судски поступак који је делотворно спроведен мора резултирати доношењем судске одлуке. Ово не значи да постоји обавеза на доношење осуђујуће пресуде и изрицање казне, већ обавезу судског одлучивања у предметима трговине људима, чиме се, између осталог, обезбеђује да сви аспекти сваког конкретног случаја буду у потпуности сагледани и оцењени од стране суда. Судска одлука је та која обезбеђује да тешка кривична дела не прођу некажњено и којом се обезбеђује пуни ефекат правног система и у виду превентивног деловања, како генералне, тако и специјалне превенције.

 

                        6.2. Примена основних ставова у вези забране свих облика трговине људима на конкретан случај

 

                        С обзиром на околности конкретног предмета, позитивне обавезе државе у односу на уставну забрану свих облика трговине људима потребно је сагледати кроз материјални и процесни аспект. Наведене повреде права у уставној жалби груписане су са становишта процесног аспекта позитивних обавеза које судови имају у односу на жртву трговине људима и са становишта позитивних обавеза које судови имају у односу на ток кривичног поступка. 

                        6.2.1. Уставни суд констатује да је са становишта материјалног аспекта својих позитивних обавеза, Република Србија знатно пре релевантног периода у овом предмету (јун 2009. – новембар 2009. године) ратификовала или потписала релевантне међународне уговоре који се односе на борбу против трговине људима – Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Конвенцију о елиминисању свих облика дискриминације жена, Конвенцију Уједињених нација о правима детета, Факултативни протокол о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији уз Конвенцију о правима детета, као и Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Kонвенцију Савета Европе о борби против трговине људима Република Србија потписала је 16. маја 2005. године, а ратификовала 14. априла 2009. године.

                        Чланом 388. Кривичног законика прописано је кривично дело трговине људима.

                        У односу на материјални аспект положаја жртве трговине људима, Уставни суд констатује примедбу надзорног тела Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима ГРЕТА, а с обзиром на члан 10. став 2. Конвенције, да у законодавству Републике Србије, жртве трговине људима немају правни статус као такав, те да се свака жртва кривичног дела предвиђеног у члану 388. КЗ сматра „оштећеном” у кривичном поступку. Уставни суд такође констатује да је одредбама Законика о кривичном поступку предвиђено да сведоку који је с обзиром на узраст, животно искуство, начин живота, пол, здравствено стање, природу, начин или последице извршеног кривичног дела, односно друге околности случаја посебно осетљив, орган поступка може по службеној дужности, на захтев странака или самог сведока, одредити статус посебно осетљивог сведока (члан 103. став 1.), те да решење о одређивању статуса посебно осетљивог сведока доноси јавни тужилац, председник већа или судија појединац (члан 103. став 2.), као и да ако сматра да је то потребно ради заштите интереса посебно осетљивог сведока, орган поступка из става 2. овог члана ће донети решење о постављању пуномоћника сведоку, а јавни тужилац или председник суда ће поставити пуномоћника по редоследу са списка адвоката који суду доставља надлежна адвокатска комора за одређивање бранилаца по службеној дужности. С обзиром на усвојена законска решења, могуће је пружити правну заштиту оштећеном који је по својој природи жртва трговине људима.

                        Поред одредаба везаних конкретно за судски поступак, Република Србија је развила мрежу органа на различитим нивоима са задатком спречавања трговине људима, евидентирања жртава трговине људима, као и пружања различитих видова помоћи, и то Савет за борбу против трговине људима као саветодавно тело Владе Републике Србије, Републички тим за борбу против трговине људима и Центар за заштиту трговине људима у чијој је надлежности идентификовање деце које су жртве трговине људима. Прва Стратегија борбе против трговине људима усвојена је 2006. године и није била временски ограничена. 

                        Уставни суд сматра да је Република Србија испунила материјални аспект своје позитивне обавезе да обезбеди законодавни оквир за борбу против трговине људима,  да је континуирано предузимала мере образовања мреже тела за спречавање трговине људима и заштиту жртава трговине људима, обезбедила сарадњу са невладиним сектором и усвајала националне стратегије за борбу против трговине људима.

 

                        6.2.2. У односу на процесни аспект позитивних обавеза Уставни суд ће најпре размотрити повреду права жртве трговине људима, односно оштећене у конкретном судском поступку. У уставној жалби је истакнуто да суд није узео у обзир да је жртва дете, да је два пута саслушана, да је на главним претресима била изложена непријатностима и страху, услед чега је код оштећене дошло до секундарне виктимизације, да је оштећена претрпела значајан интензитет психичког бола услед повреде права личности и слободе, као и страх, како у периоду извршења кривичног дела које је окривљеном оптужницом стављено на терет, а тако и током судског поступка где је била константно изложена секундарној виктимизацији као жртва трафикинга. Наводе да је оштећена током главног претреса трпела додатну трауму и стрес поткрепљује вештачењем судских вештака који су констатовали да је оштећена трпела последице претрпљене трауме које се детектује као пострауматски стресни поремећај, те да због претрпљеног страха кроз који је прошла извршењем кривичног дела од стране окривљених настоји да потисне проживљена искуства и успостави контролу над дешавањима у сопственом животу. Подноситељка истиче да су окончањем поступка, на начин на који је окончан, обесмишљена права оштећене као жртве кривичног дела, али и само слово закона чија уједначена примена у пракси треба да пружи сигурност грађана Републике Србије, јер се сврха кажњавања огледа како у друштвеној осуди учиниоца кривичног дела, тако и у превенцији од будућег вршења кривичних дела кроз претњу осудом.

                        Увидом у списе предмета, Уставни суд констатује да је у време извршења дела подноситељка уставне жалбе имала 16, односно 17 година, као и да су наводи судских вештака тачно пренети у наводима уставне жалбе. Додатно Уставни суд констатује да је саслушана два пута, да је током главног претреса оштећена усмено тражила да је не саслушавају пред окривљенима, као и да је пуномоћница оштећене упутила поднесак Вишем суду у Београду у коме је предложено да поступајући суд донесе решење којим ће оштећеној М. Ђ. доделити статус посебно осетљивог сведока како би се „спречило понављање секундарне виктимизације којој је оштећена била изложена приликом претходног саслушања“. Уставни суд констатује да о овим захтевима суд није донео одлуку.  

                         Такође, пуномоћница оштећене тражила је да се оштећена саслуша уз употребу техничких средстава за пренос слике и звука. У поднеску је истакнуто да М. Ђ. на главни претрес долази под страхом и стресом. Виши суд у Београду никада није донео одлуку ни о овом захтеву пуномоћника. Са друге стране, Уставни суд указује да је оба пута када је испитивана као сведок, подноситељка испитана без присуства јавности, али да је само први пут испитана без присуства окривљених.

                        Током поступка суд није предузимао мере помоћи жртви, у погледу саветовања и информисања о законским правима и услугама које су доступне жртвама, нити меру у правцу физичког, психолошког и социјалног опоравка. Уставни суд је увидом у списе констатовао да је у једном делу судског поступка учествовала представница невладине организације АСТРА – Акција против трговине људима, која је пружала психолошку потпору жртви током главних претреса. Међутим, присуство психолога у судском поступку обезбеђено је активношћу сестре оштећене, а не активношћу суда. У односу на сарадњу са другим организацијама и државним органима чија је надлежност и задатак да евидентирају, заштите и пруже помоћ жртвама трговине људима суд није предузео ни једну меру.

                        Уставни суд на овом месту понавља да се Република Србија одредбама Конвенције Савета Европе за борбу против трговине људима обавезала на пружање помоћи жртвама трговине људима, обавезала да ће поклонити одговарајућу пажњу потреби да се обезбеди сигурност и заштита жртава, као и да ће предузимати мере у интересу жртве на сарадњу са надлежним организацијама и невладиним организацијама које се баве пружањем помоћи жртвама (члан 12). Такође, Уставни суд понавља и да је у Републици Србији основан знатан број различитих државних тела којима је задатак евидентирање и пружање помоћи жртвама трговине људима, поред постојања активног невладиног сектора.

                        Уставни суд на овом месту истиче да има у виду ставове ГРЕТА истакнуте у првом кругу оцењивања примене Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима у односу на Србију, којима се апелује на државне органе Републике Србије да у потпуности користе доступне мере за заштиту жртава и сведока трговине људима и да предузимају додатне мере како би им обезбедили одговарајућу заштиту од потенцијалне одмазде или застрашивања током судског поступка, укључујући и преиспитивање праксе непосредног суочавања жртава на суду са лицима за која се сумња да су трговци људима (пар. 232), као и став ГРЕТА да државни органи Републике Србије треба да обезбеде то да деци жртвама трговине људима буде пружена посебна заштита, узимајући у обзир најбоље интересе детета (пар. 233.).

                        С обзиром на наведено, и конкретно  да суд током поступка није пружио ни једну меру заштите и помоћи оштећеној која је у време вршења кривичног дела била дете према међународним уговорима, односно малолетно лице према Кривичном законику, да није прилагодио вођење поступка налазу судског вештака у коме је констатовано стање трауматизованости жртве, да није одговорио на захтев за добијање статуса посебно осетљивог сведока, као и захтев у односу на метод испитивања оштећене као сведока, а што је довело до секундарне виктимизације оштећене, Уставни суд налази да је у овом аспекту поступка дошло до повреде позитивне обавезе државе у односу на жртву трговине људима непоштовањем мера превенције, заштите и помоћи таквим лицима зајемчене чланом 26. став 2. Устава.

 

                        6.2.3. Са становишта процесног аспекта позитивних обавеза у односу на ток кривичног поступка наводима уставне жалбе изнето је:

 

1. да је првобитно оптужницом окривљенима стављено на терет да су извршили кривично дело трговине људима из члана 388. став 6. у вези ст. 3. и 1. Кривичног законика;
2. да на основу свих изведених доказа током поступка недвосмислено произлази да су окривљени у групи, силом и претњом злоупотребавајући тешке прилике малолетне оштећене вршили њену експлоатацију приморавајући је на пружање сексуалних услуга за које су узимали новац од клијента, што су и сами у својим одбранама потврдили;
3.  да је у односу на окривљене В.С. и Д.Б. кривично дело трговине људима преквалификовано у кривично дело посредовање у вршењу проституције, а потом је на основу тога у односу на окривљеног И.П. кривично дело трговине људима преквалификовано у кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела;
4. да су обележја кривичног дела посредовање у проституцији довођењем у везу клијента и особе која се проституише без накнаде или уз накнаду, при чему особа која се проституише има могућност да бира и одбија клијенте, да одређује начин аранжмана и врсту пружања сексуалних услуга, а нарочито избор престанка бављења проституцијом;
5. да је у конкретном случају „потпуно занемарена чињеница да се ради о малолетној оштећеној, те да за постојање кривичног дела трговине људима према малолетном лицу уопште и није потребно доказивати употребу силе, претње или других средстава извршења, већ само извршење неке у закону наведене радње извршења овог кривичног дела предузете у циљу експлоатације малолетног лица. Из свега наведеног, очигледно и недвосмислено произлази да се у конкретном случају не ради о квалификованом облику кривичног дела посредовање у вршењу проституције ни о кривичном делу помоћ извршиоцу после извршеног кривичног дела, већ о квалификованом облику кривичног дела трговине људима“;
6. да поступајући јавни тужилац није могао да примени опортунитет према окривљеном И.П, а имајући у виду да је оптужница потврђена; 
7. да Виши суд у Београду није могао да донесе оспорено решење К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године, јер нису били испуњени законом прописани услови за то;
8. да је „Виши суд у Београду супротно члану 52. став 1. Законика о кривичном поступку, пре протека прописаног рока, рачунајући од дана изјаве јавног тужиоца о одустанку од оптужбе, у ком року је она могла и имала право да се изјасни да жели да заступа оптужбу и стекне положај оштећене као тужиоца и то ван главног претреса, донео оспоравано решење о обустави поступка и огласио га правноснажним. На тај начин Суд је грубо повредио права оштећене прописане чланом 50. (право на обавештење о одбацивању кривичне пријаве или о одустанку јавног тужиоца од кривичног гоњења) и чланом 52. (право да се изјасни у прописаном року да ли жели да преузме кривично гоњење)“.

                        Ценећи питање испуњености процесног аспекта позитивних обавеза у односу на судски поступак за кривично дело трговине људима, у овом конкретном случају вођеном у предмету К. 4219/10 Вишег суда у Београду, Уставни суд понавља напред истакнути став да судски поступак мора бити делотворан, те да је поштовање свих процесних правила услов задовољења захтева делотворности.

                        Уставни суд је, са становишта уставне забране трговине људима зајемчене чланом 26. став 2. Устава, као и релевантног међународноправног и законског правног оквира, оценио да за конституисање кривичног дела трговине људима када се као жртва трговине људима појављује дете пристанак није неопходан, у конкретном случају и додатно због рањивог положаја оштећене као малолетног лица које потиче из непотпуне породице и рањиве социјалне групе. Надлежни државни органи, у конкретном случају Више јавно тужилаштво у Београду и Виши суд у Београду, имали су обавезу да воде поступак за кривично дело трговине људима на бази свих конститутивних елемената конкретног случаја и свих расположивих доказа и да на крају донесу релевантну судску одлуку. Делотворност судског поступка може бити повређена уколико после пет година и шест месеци вођења поступка, пет пута одржаног главног претреса од 24 пута заказиваног, двоструким сведочењем оштећене у поступку који се водио по оптужници за трговину људима, заменик јавног тужиоца на крају доказног поступка преиначи дело, „одложи кривично гоњење“ примењујући институт из члана 283. ЗКП, а суд обустави кривични поступак. Додатно са становишта процесног аспекта позитивних обавеза суда, Уставни суд констатује да је недостављањем решења о обустави поступка оштећеној, како би се изјаснила да ли жели да ступи на место јавног тужиоца, оштећена лишена било какве могућности да преузме кривично гоњење, да заступа оптужбу и сопственим активностима допринесе спровођењу целокупног поступка.              

                        У односу на примену начела опортунитета Уставни суд и на овом месту указује да његова примена, иако је начелно уставноправно прихватљива, не мора нужно бити оправдана у сваком конкретном случају. Истакнуто се посебно односи на ситуације условљеног опортунитета кривичног гоњења, с обзиром на врсту и природу обавезе која је  одређена осумњиченом и категорију оштећене о којој се ради, а у конкретном случају је у питању дете, које по дефиницији у суштинском смислу спада у посебно рањиве жртве кривичног дела, а у правном смислу, као и у складу са Уставом (члан 64.), начелно ужива појачану правну заштиту (видети Одлуку Уставног суда Уж- 9956/2016 од 29. децембра 2020. године).

                        Уставни суд констатује да је начело опортунитета, којим се одступа од начела легалитета официјелног кривичног гоњења, утемељено на потреби да се избегну дуготрајни скупи кривични поступци, те да је примењиво на лакша кривична дела, у погледу којих се иначе води скраћени поступак. С обзиром на наведено, Уставни суд понавља да је начело опортунитета у конкретном случају примењено после пет година и шест месеци вођења поступка, чиме је повређен суштински ratio овог процесног механизма.

                        С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су основани наводи подноситељке да поступајући јавни тужилац није могао да примени институт одлагања кривичног гоњења из члана 283. ЗКП према окривљеном И.П, а имајући у виду да је оптужница потврђена. Наиме, наредбом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 1113/10 – Кео 28/16 од 18. маја 2016. године одложено је кривично гоњење окривљеног И.П, а оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године, на основу члана 352. став 1. тачка 1) ЗКП обустављен је кривични поступак према И.П. Члан 283. ЗКП није се могао применити у фази главног претреса у којој се налазио кривични поступак, а та неправилност је довела и до неправилне примене члана 352. ЗКП, као и до онемогућавања подноситељке да преузме кривично гоњење и да заступа оптужбу у смислу члана 52. ЗКП.

                        С обзиром на чињеницу да је начело опортунитета примењено на основу преквалификовања кривичног дела из тешког дела трговине људима у лако дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, при чему је жртва дете, погрешном применом процесних правила, Уставни суд и на овом месту указује да је забрана трговине људима зајемчена Уставом и да с обзиром на процесни аспект уставне забране свих облика трговине људима, произлази закључак да се за кривично дело трговина људима мора водити поступак темељним разматрањем свих конститутивних елемената и расположивих доказа до доношења одлуке суда.

                        Уставни суд истиче да има у виду ставове ГРЕТА истакнуте у другом кругу евалуације примене Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима у односу на Србију, а у којој је истакнуто да у односу на отежавајуће околности предвиђене чланом 388. став 3, 4, 5, 6 и 7. Кривичног законика, државни органи Србије треба да обезбеде да све отежавајуће околности предвиђене у Конвенцији буду адекватно узете у обзир (тачка 170), у овде конкретном случају околност да је оштећена у време вршења дела била дете. Такође, Уставни суд има у виду и наводе ГРЕТА да је у Србији дошло до значајног смањења броја кривичних истрага случајева трговине људима током 2016. године, а да су у неким случајевима случајеви трговине људима истраживани и изнети пред суд као друга кривична дела попут посредовања у проституцији, у складу са чланом 184. КЗ (тачка 190). У Извештају ГРЕТА истиче се да државни органи Србије треба да предузму кораке да осигурају да се кривична дела трговине људима делотворно истражују и воде кривични поступци и да доводе до сразмерних санкција које одвраћају од вршења кривичних дела, нарочито тако што ће охрабривати тужиоце и судије да развијају специјализацију за трговину људима у погледу успешног гоњења и осуђивања већег броја трговаца људима и систематски спроводити финансијске истраге ради лоцирања, одузимања и заплене имовине починилаца (тачка 191).

                        Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да у конкретном случају надлежни државни органи – Више јавно тужилаштво у Београду и Виши суд у Београду нису испунили своје позитивне обавезе у процесном аспекту у односу на забрану свих облика трговине људима зајемчене чланом 26. став 2. Устава, тј. да спроведу делотворан и правичан поступак, који би резултирао доношењем релевантне судске пресуде. Стога је Уставни суд утврдио да је подноситељки и у овом аспекту повређено право из члана 26. став 2. Устава, те је усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).

                        Уставни суд није поништио оспорено решење Вишег суда у Београду К. 4219/10 од 15. септембра 2016. године имајући у виду да је за кривично дело које је стављено на терет окривљеном (кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 2. у вези става 1.) наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.

                        7. Оцена основаности навода уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року

 

                        Испитујући постојање претпоставки да одлучује о основаности навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава, а имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинскоправни захтев и да се о њему одлучи, наведена лица се могу позвати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на грађанска права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против Бивше Југословенске Републике Македоније, представка број 41916/04 од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „грађанском захтеву“, и то од тренутка када су у том поступку истакли имовинскоправни захтев.

                        У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе оспорава трајање кривичног поступка у коме је имала својство оштећене, при чему је истакла имовинскоправни захтев, те је Уставни суд оценио да је активно легитимисана за истицање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. Устава.

                        Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава, Уставни суд је, крећући се у оквиру навода и разлога уставне жалбе, утврдио да је подноситељка истакла имовинскоправни захтев 1. децембра 2010. године у току истраге, као и да је кривични поступак правноснажно окончан 15. септембра 2016. године, из чега следи да је, у односу на подноситељку трајао пет година и девет месеци, и то само у првом степену судског поступка.

                        Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подноситељке уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и значаја самог кривичног поступка за подноситељку. Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.

                        Прво, Уставни суд указује да је од 24 пута заказиваног, главни претрес одржан свега пет пута, при чему је имао у виду и динамику заказивања главног претреса. Друго, главни претрес је у највећој мери одлаган услед оправдане спречености адвоката одбране да присуствују претресу, а што се не може ставити на терет ни суду ни подноситељки уставне жалбе. Треће, Уставни суд напомиње да подноситељка и њен пуномоћник нису допринели трајању оспореног кривичног поступка. Четврто, Суд констатује да је подноситељка у тренутку предузимања радње извршења кривичног дела од стране окривљених била малолетна (16 година, односно 17 година), те да је окривљеном И.П. првобитно стављено на терет кривично дело трговине људима, а након тога кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела. Такође, Уставни суд је посебно имао у виду и  то да је подноситељка поднела захтев за одређивање статуса посебно осетљивог сведока 9. октобра 2015. године због „додатне трауматизације коју поновљеним сведочењима проживљава“, а како је то у самом захтеву наведено. Наведене чињенице неспорно указују на изузетан значај и тежину самог кривичног поступка за подноситељку уставне жалбе.

                        Са друге стране, Уставни суд је имао у виду и то да је у току кривичног поступка био штрајк адвоката, затим чињеничну и правну сложеност кривичног поступка – да је било троје окривљених, као и више сведока, да су изведена психијатријска вештачења, да је једном извршена измена и прецизирање оптужног акта, али налази да је то, у конкретном случају, било од значаја само за утврђење висине накнаде нематеријалне штете. 

Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. Устава, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 2. изреке.

          8. Надокнада нематеријалне штете

 

                         На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права на забрану трговине људима из члана 26. став 2. Устава оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 5.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству (тачка 2. изреке) и објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“ (тачка 5. изреке). Такође, на основу исте одредбе Закона о Уставном суду, Суд је одлучио да се правично задовољење подноситељке због констатоване повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, такође у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству (тачка 4. изреке).

                        Приликом одлучивања о висини накнада нематеријалних штета за уставна права чију је повреду подноситељка уставне жалбе претрпела, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њихово утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио, са једне стране, значај поступка за подноситељку уставне жалбе,  те чињеницу да је подноситељка имала својство оштећене у поступку, и то да је у тренутку предузимања радње извршења кривичног дела била малолетна, као и дужину трајања кривичног поступка, а са друге стране, животни стандард грађана у Републици Србији, као и висину накнаде нематеријалне штете коју је у истоврсним предметима досуђивао Европски суд за људска права.

                        Уставни суд сматра да, у конкретном случају, ниједан новчани износ не може да буде компензација за повреде људских права које је претрпела подноситељка уставне жалбе, али налази да досуђени износи нематеријалне штете, уз објављивање Одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“ представљају правично задовољење подноситељки због утврђене повреде права из члана 26. став 2. и члана 32. став 1. Устава.

                        9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

 

 

 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.