Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић , Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић , Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, у поступку по уставној жалби Б. С. и Д. Б. С, обојиц е из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. септембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Б. С . и утврђује да је у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету К. 48/14 (раније у предмету Општинског суда у Врању К. 456/04) повређено право подноси оца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе из тачке 1. на накнаду н ематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средста ва - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се уставна жалба Б. С . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава , у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету К. 48/14 (раније у предмету Општинског суда у Врању К. 456/04).
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. С . и Д . Б. С, обој ица из Врања, поднели су 18. априла 2014. године Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету К. 48/14 (раније у предмету Општинског суда у Врању К. 456/04).
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права, као и право на накнаду материјалне и нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу и списе предмета Основног суда у Врању К. 48/14 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Б. С . и Д . С, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 13. августа 2001. године кривичну пријаву Општинском јавном тужилаштву Врању против окривљених, због основане сумње да су извршили кривично дело несавестан рад у служби из члана 245. став 1. КЗ РС.
Општинско јавно тужилаштво у Врању је решењем Кт. 548/01 од 24. децембра 2001. године одбацило предметну кривичну пријаву.
Оштећени као тужиоци Б. С . и Д . С, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 9. јануара 2002. године године захтев за спр овођење истраге истражном судији Општинског суда у Врању против окривљених, због основане сумње да су извршили кривично дело несавестан рад у служби из члана 245. став 1. КЗ РС.
Подносиоци уставне жалбе су истакли имовинскоправни захтев током саслушања у истрази 26. септембра 2002. године.
Истражни судија Општинског суда у Врању је решењем Кв. 203/03 од 6. јануара 2004. године оценио да нема места допуни истраге против окривљених лица.
Окружни суд у Врању је решењем Кж. 332/04 од 13. јула 2004. године одбацио као недозвољене жалбе подносилаца уставне жалбе и потврдио наведено првостепено решење.
Подносиоци уставне жалбе поднели су 25. августа 2004. године оптужни предлог Општинском суду у Врању против окривљених, због основане сумње да су извршили кривично дело несавестан рад у служби из члана 245. став 1. КЗ РС. По овом оптужном предлогу форимиран је предмет К. 456/04.
Подносиоци уставне жалбе су у поднеску од 24. јануара 2005. године навели да укупна штета причињена кривичним делом чије се извршење ставља на терет окривљенима износи 181.500,00 динара, што представља и њихов имовинскоправни захтев.
Председник Општинског суда у Врању је решењем Су. 38/06-77 од 20. априла 2006. године усвојио захтев судије за изузеће од даљег поступања у предмету.
Подносиоци уставне жалбе су поднеском од 24. априла 2007. године проширили оптужни предлог тако што су на терет окривљених лица ставили извршење још три кривична дела: повреда права на подношење правног средства из члана 147. став 2. КЗ РС; фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. КЗ РС; злоупотреба службеног положаја и овлашћења из члана 359. став 2. КЗ РС.
Списи предмета су у април у месец у 2007. године достављени Општинском јавном тужилаштву у Врању, ради евентуалног преузимања кривичног гоњења.
Општинско јавно тужилаштво у Врању је 7. маја 2007. године вратило списе предмета суду, са образложењем да нису нашли законског основа за преузимање кривичног гоњења.
Општински суд у Врању је дописима К. 456/04 од 5. октобра и 12. новембра 2007. године обавестио подносиоце уставне жалбе да су њиховим поднеском од 24. априла 2007. године обухваћена кривична дела за које је проприсан редовни, а не скраћени поступак, те да је потребно да тај поднесак доставе истражном судији Општинског суда у Врању означен као захтев за спровођење истраге.
У овој фази поступка главни претрес је заказан 11 пута, при чему није одржан шест пута (два пута због кривице подносилаца).
Подносиоци уставне жалбе су 21. новембра 2007. године поднели захтев за спровођење истраге истражном судији Општинског суда у Врању против окривљених лица, због основане сумње да су извршили кривично дело повреда права на подношење правног средства из члана 147. став 2. КЗ РС, кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. КЗ РС и кривично дело злоупотреба службеног положаја и овлашћења из члана 359. став 2. КЗ РС.
Истражни судија Општинског суда у Врању је дописом Ки. 570/07 од 9. маја 2008. године наложио подносиоцима уставне жалбе да уреде захтев за спровођење истраге. Подносиоци су доставили поднесак суду 19. маја 2008. године.
Истражни судија Општинског суда у Врању је 27. августа 2009. године изјавио неслагање са захтевом за спровођење истраге.
Општински суд у Врању је решењем Кв. 286/09 Ки. 570/07 од 22. септембра 2009. године обуставио истрагу, због наступања релативне застарелости кривичног гоњења.
Апелациони суд у Нишу је решењем Кж. 39/10 од 27. јануара 2010. године усвојио жалбу подносилаца уставне жалбе, укинуо наведено првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду.
Основни суд у Врању је решењем Кв. 42/10 од 16. фебруара 2010. године одбио изјављено неслагање истражног судије Основног суда у Врању од 27. августа 2009. године.
Подносиоци уставне жалбе су 11. марта 2010. године поднели оптужни предлог Основном суду у Врању против окривљених лица, због основане сумње да су извршили кривично дело повреда права на подношење правног средства из члана 147. став 2. КЗ РС, кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 1. КЗ РС и кривично дело злоупотреба службеног положаја и овлашћења из члана 359. став 2. КЗ РС. По овом оптужном предлогу је формиран предмет К. 3087/10.
Основни суд у Врању је решењем К. 3087/10 од 20. априла 2010. године одбацио оптужни предлог подносилаца уставне жалбе, због наступања релативне застарелости кривичног гоњења.
Апелациони суд у Нишу је решењем Кж2. 788/10 од 18. новембра 2011. године усвојио жалбу подносилаца уставне жалбе, укинуо наведено првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду. Предмет је формиран под новим бројем К. 1667/11.
Основни суд у Врању је решењем К. 1667/11 од 20. фебруара 2012. године одбио као неоснован оптужни предлог подносилаца уставне жалбе, услед наступања релативне застарелости кривичног гоњења.
Апелациони суд у Нишу је решењем Кж2. 805/12 од 27. јануара 2014. године усвојио жалбу подносилаца уставне жалбе и укинуо наведено првостепено решење и предмет вратио првостепеном суду. Предмет је формиран под новим бројем К. 48/14.
Председник Општинског суда у Врању је решењем Су. 38/06-77 од 19. фебруара 2014. године усвојио захтев судије за изузеће од даљег поступања у предмету.
Основни суд у Врању је решењем К. 48/14 од 3. марта 2014. године одбио као неоснован оптужни предлог подносилаца уставне жалбе, јер је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења. Првостепено решење је достављено подносиоцу уставне жалбе Б. С . 17. марта 2014. године, а подносиоцу уставне жалбе Д . Б. С . 19. марта 2014. године.
4. Испитујући постојање претпоставки да одлучује о основаности навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Суд је најпре испитивао да ли је уставна жалба допуштена ratione personae. Уставни суд је пошао од своје досадашње праксе, као и праксе Европског суда за људска права и констатовао да се право на правично суђење и на суђење у разумном року у кривичним поступцима, пре свега , гарантује оптуженом лицу, јер се у том поступку одлучује о оптужбама које се стављају на терет окривљеном, а не о правима и обавезама других учесника у поступку. Стога, оштећени као тужилац, приватни тужилац, а ни оштећени, немају ни Уставом , нити законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак и да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Из наведеног следи да је у односу на означена лица уставна жалба ratione personae недопуштена и када је реч о истицању повреде права на суђење у разумном року, пошто је ово право само један од елемената права на правично суђење. Међутим , од овог правила постоје изузеци.
Наиме, имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинскоправни захтев и да се о њему одлучи, то се наведена лица могу позвати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на грађанска права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против Бивше Југословенске Републике Македоније , представка број 41916/04, од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „грађанском захтеву“, односно од тренутка када су у том поступку истакли имовинскоправни захтев.
У конкретном случају, подносиоци уставне жалбе оспоравају трајање кривичног поступка у коме су има ли својство оштећених као тужилаца, при чему су имовинск оправни захтев истакли 26. септембра 2002. године, који је опредељен поднеском од 24. јануара 2005. године.
На основу претходно изнетог, Уставни суд је оценио да су подносиоци ус тавне жалбе активно легитимисани за истицање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
5. Оцењујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду овог права, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, јер судски поступак, од дана његовог покретања до дана окончања, представља јединствену целину.
Поступак је у односу на подносиоца уставне жалбе Д. Б. С . започео 26. септембра 2002. године , даном истицања имовинск оправног захтев а, а окончан је 3. марта 2014. године , доношењем решења Основног суда у Врању К. 48/14, којим је обијен као неоснован оптужни предлог подносиоца уставне жалбе.
У смислу предходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак, у односу на подносиоца, трајао 11 година и пет месеци, што само по себи може указати да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, п олазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која, поред времена трајања, зависи и од низа других чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе током поступк а, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање оспореног поступка.
Оцењујући сложеност конкретног кривичног предм ета, Уставни суд је оценио да објективна околност која је усложила поступак у великој мери јесте то да су подносиоци уставне жалбе поднеском од 24. априла 2007. године проширили оптужни предлог тако што су на терет окривљених лица ставили извршење још три кривична дела, а што је имало за последицу обавезу подносилаца да поднесу нови захтев за спровођење истраге и нови оптужни предлог, те спровођење одговарајућег поступка по новом захтеву за спровођење истраге и новом оптужном предлогу.
Подносилац уставне жалбе Д. Б. С . је имао интерес да се кривични поступак што пре оконча како би се одлучило о његовом имовинскоправном захтеву, али главни претрес у једној фази кривичног два пута није одржан због кривице подносиоца уставне жалбе.
Оцењујући поступање судова, Уставни суд указује да је дужност суда да поступак спроведе без одуговлачења, да онемогући сваку злоупотребу права, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере на које је овлашћен како би се поступак окончао доношењем одлуке. Такође, Уставни суд указује да до повреде права на суђење у разумном року може доћи само уколико се дуго трајање поступка може приписати у кривицу суду (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Напијало против Хрватске, представка број 66485/01 од 13. фебруара 2004. године, став 61.). Уставни суд констатује да динамика којом су у конкретном случају надлежни судови поступали знатно утицал а на трајање кривичног поступка . Уставни суд најпре указује да су првостепена решења у више наврата била укидана због процесних недостатака, а што је имало утицаја на дужину трајања поступка (решење Општинског суда у Врању Кв. 286/09 Ки. 570/07 од 22. септембра 2009. године, којим је обустављена истрага, је укинуто решењем Апелационог суда у Нишу Кж. 39/10 од 27. јануара 2010. године; решење Основног суда у Врању К. 3087/10 од 20. априла 2010. године, којим је одбачен оптужни предлог, је укинуто решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 788/10 од 18. новембра 2011. године; решење Основног суда у Врању К. 1667/11 од 20. фебруара 2012. године, којим је одбијен као неоснован оптужни предлог, је укинуто решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 805/12 од 27. јануара 2014. године). Затим, у поступку је у два наврата дошло до промене поступајућег судије, а што је несумњиво доводило до одуговлачења поступка услед потребе да се нов е поступајућ е судиј е упознају са предметом спора (видети пресуду ЕСЉП у предмету Lechner и Hess против Аустрије, од 23. априла 1987. године, став 58, Серија А, број 118).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе Д. Б. С . у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету К. 48/14 (раније у предмету Општинског суда у Врању К. 456/04) повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду(„Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13–Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра , у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања одлуке министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је подносилац уставн е жалбе претрпе о због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања кривичног поступка, поступање судова, околности које су објективно утицале на дужину трајања поступка и допринос подносиоца уставне жалбе у виду неодржавања главног претреса у два наврата, те по оцени Суда , наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права кој у је овај подносилац претрпео. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права, економско-социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
6. Разматрајући уставну жалбу Б. С, Уставни суд указује да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом. Овај рок се рачуна посебно за сваког подносиоца уставне жалбе. Увидом у списе предмета Основног суда у Врању, Уставни суд је утврдио да је првостепено решење Основног суда Основни суд у Врању К. 48/14 од 3. марта 2014. године којим је одбијен као неоснован оптужни предлог, достављено подносиоцу уставне жалбе Б. С. 17. марта 2014. године . Против наведеног решења није поднета жалба чиме је кривични поступак правноснажно окончан даном доношењем наведеног решења. Имајући у виду да је наведено решење достављено наведеном подносиоцу 17. марта 2014. године, а да је уставна жалба изјављена 18. априла 2014. године, дакле после истека рока од 30 дана из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) наведеног закона, одбацио као неблаговремену уставну жалбу Б. С, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.